Скуп блогова на српском језику
Nedavno je većina dnevnih novina donela izveštaj sa konferencije za štampu Ministarstva kulture Srbije posvećene rezultatima konkursa za podršku prevođenju dela srpske književnosti. Konkurs i Odluku o dodeli sredstava za projekte po ovom konkursu možete pronaći ovde.
Ono što svakoga ko se u ovoj zemlji bavi književnošću verovatno raduje, jeste detalj da je Ministartsvo uz ovaj konkurs dopisalo “Trajni PR Srbije”. Za trajni PR se, istina, moglo dodeliti i više od 60 hiljada eura, ali dobro, svaki početak je težak. Zanimljiv je spisak zemalja i jezika, kao i dela čije prevođenje će biti podržano. Srbija neće podržati nijedan prevod na engleski jezik. Da li je neki izdavač iz anglofonskih zemalja konkurisao, u odluci ne piše. Biće podržan samo jedan prevod na slovenački, nijedan na makedonski, što je neobično, jer znamo da se u ovim dvema državama još uvek relativno često objavljuju prevodi srpske književnosti. Mađarski, poljski, bugarski, nemački, italijanski, francuski, ukrajinski, ruski, španski i grčki (poslednja tri jezika sa po jednim prevedenim delom) - to su jezici na kojima će se pojavljivati dela srpskih književnika.
Među piscima dominiraju savremeni autori, i to je takođe dobro. “Klasika” je zastupljena samo sa Nušićem i Crnjanskim, osim ako u tu kategoriju ne svrstamo i Stevana Raičkovića. Najviše je romana, tu i tamo se provuku pripovetke ili drame, poezije skoro da nema (pomenuti Raičković i Zlatko Krasni, čije prevođenje na nemački jezik verovatno može da se razume pre kao izraz priznanja i zahvalnosti za njegov višedecenijski istrajan rad na prevođenju nemačke književnosti, nego kao potvrda kvaliteta poezije koju piše). To je odraz interesovanja izdavačkih kuća (pa verovatno i čitalaca), i ne razlikuje se od onoga koji vlada u Srbiji.
Možda je zanimljivo i to da će, pojedinačno gledano, Ministarstvo kulture najviše sredstava izdvojiti za francuski prevod triju drama Milene Marković (3.500) a najmanje za prevod erotskih priča Milorada Pavića na ukrajinski (200).
Svakog jutra, uz kaficu, proletim preko sajtova nekoliko dnevnih listova. Uz izdvojene vesti na početnoj strani, pažljivije pregledam vesti iz kulture. Na većini sajtova kultura je, na listi rubrika, gurnuta poprilično dole - negde oko sporta i slobodnog vremena. To je status kulture u našim medijima, to je njeno mesto u našim glavama. Ako uopšte za kulturu ima mesta. Današnji “Danas” čak i nema tu rubriku. A i što bi?
Zanimljivo:
- Predviđamo da knjige ne moraju da imaju recenzenta, jer je to neka vrsta cenzure - smatra Vehovec i dodaje da je važno da se izdavači izbore da ne plaćaju katalogizaciju publikacije, niti pojedinačne ISBN brojeve, kao što je to običaj svuda u svetu, a kod nas je uvedeno kao veoma neobična praksa.
Reč je o izjavi Romana Vehovca, direktora izdavačke kuće Vega media, takođe i direktora Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Vojvodine. Govori se o predlogu novog Zakona o izdavaštvu koji će Poslovno udruženje podneti vladi.
U poplavi loših, piratizovanih, šljampavo priređenih i još šljampavije odštampanih izdanja, puka činjenica da neka knjiga ima CIP i ISBN, počela je da se uzima kao merilo koje knjigu i onoga ko ju je na svet dao, koliko-toliko legitimizuje. Trošak za izdavača nije veliki - par stotina dinara po izdanju. Pretpostavljam da samo po sebi pribavljanje CIPa i ISBNa nije sporno. Postojanje ta dva broja nije garancija da se između korica ne nalazi smeće, ali nepostojanje je skoro sigurni indikator smeća. Izdavačima nije problem da plate katalogizaciju, čak im i dobro dođe da njihova izdanja to imaju, samo traže da to bude besplatno. Ne mogu baš da kažem da razumem. Nije kvaka u parama. Pa u čemu je? U principu? Kojem? Ne bavim se izdavačkim poslom, ne znam kako je ta materija pravno rešena u svetu (znam samo da knjige imaju ta dva broja), pa nemam ni približnu predstavu o tome šta se iza brda valja.
Zato imam predstavu o predlogu da se relativizuje uloga recenzenata. Institucija recenzije je zaista mogla, u nekim drugim vremenima, da bude (i bila je) paravan za cenzuru. Danas i ovde ona to nije. Danas i ovde svako može da objavi šta god mu je volja. Nije ni skupo. Nije problem ni pribaviti recenziju - plaćenu, neplaćenu, ozbiljnu, šarlatansku, popustljivu ili strogu, kratku ili podužu - svejedno. Recenzije su, zapravo, postale besmislene. Ne garantuju nikakav kvalitet. Niti čuvaju izdavačke kuće i njihove urednike od promašaja, niti su putokaz čitaocu, on se povodi drugim razlozima. I - ukoliko se na to mislilo i to htelo - knjigama recenzenti zaista nisu potrebni. Kod ozbiljnih izdavača koji drže do sebe, postoje drugi mehanizmi kontrole kvaliteta, a kod neozbiljnih i onih koji na svet izdaju štampani papir a ne prave knjige, stvar neće spasiti ni recenzija nekog nobelovca.
Ali, možda - uvek ima neko ali i neko možda - ako nisu potrebni, to ne znači da recenzenti nisu poželjni. Naime, nije baš sasvim svejedno ima li ili nema neka knjiga recenziju, makar i u vidu pisanog mišljenja nadležnog urednika, kao što nije svejedno ni ko je potpisao recenziju. Izdavač će sam proceniti da li je to njegovim knjigama potrebno ili nije. Kad u rukama bude imao smeće koje mu se isplati da objavi, izdavač neće ni tražiti recenziju (kao što je mnogi ni sada ne traže, nego samo u impresumu potpišu ime nekog nepostojećeg čoveka). Kad u rukama bude imao potencijalni bestseler, izdavač će možda tražiti recenziju od autora čije ime može dodatno da doprinese prodaji, iz čisto marketinških pobuda. Recenzije će možda tražiti urednici stručnih edicija, ili pojedine izdavačke kuće za izdanja koja se budu štampala parama fondacija ili državnih agencija. Ili će fondacije i agencije za te stvari angažovati sopstvene recenzente, a da ne bi finansirali baš makar šta. Možda će se i država, unutar institucije otkupa za biblioteke, opredeliti da podrži samo recenzirana izdanja - mada je tu dobar filter i stručna komisija koju formira Ministarstvo.
Na kraju, ono u celoj priči najlepše: ne samo da neće više biti sramotnih recenzija u kojima se hvali nešto što ni autorova najbliža rodbina ne može da čita, a razlog tome nije nepismenost rodbine, nego neće više biti ni negativnih recenzija, koje bi autorima takvih dela stajale na putu! Paradoksalno? Pa, ne baš. Izdavaštvo je posao, a vrednovanje se odvija na nekoj drugoj instanci. Izdavaštvo treba, u većini aspekata, prepustiti samoregulaciji. Ne u svim, ali to je već neka druga priča, za neku drugu priliku.
Pala jer je bila sklona padu. Ta stara kuća od naboja je imala samo dve vrednosti, obe nesumnjive: plac na kome se nalazila, duboko u istorijskom jezgru grada, i okolnost da je bila rodna kuća književnika Veljka Petrovića. Sadašnji vlasnik se, potpuno racionalno, odlučio da iskoristi prvu od te dve vrednosti. Navodno da će biti urađena replika prvobitne fasade. Pa i da bude, mogućnost da se iza te fasade nađe spomen-kuća ili barem spomen-soba, otpala je.
Veljko nema sreće sa Somborom i Somborcima. Taman su prošle godine ustanovili “Veljkove dane” (i postavili prilično visok reper za naredne godine), kad se dogodilo ovo.
Iz dnevnog lista Danas:
Pod geslom Moj saučesnik pesnik, Petru Krdu predstaviće večeras u Vršcu samo jednom čitaocu svoje izabrane pesme koje su se upravo pojavile na rumunskom jeziku, u izdavačkoj kući Libertatea. Knjiga “Saučesništvo/Complicitate” obuhvata mikro izbor iz zbirki “Donosilac oka”, “Zamenice”, “Jagoda u klopci”, “U crkvi Troja” i “Ljubičasto mastilo”. Inspirativan predgovor, pod nazivom “U diskretnoj i sramežljivoj tvrđavi, samo pred licem slova ili pred prolaskom oblaka”, napisao je Marčel Tolčea, književni kritičar i profesor univerziteta iz Temišvara. Izabrane pesme Petrua Krdua propraćene su izvodima iz prikaza uglednih kritičara od Bukurešta i Krajove do Njujorka. “Saučesništvo” je prošireno i kiritički opremljeno izdanje izbora pesama koji se ranije, u izdanju Rada i prevodu Pavla Zorića, pojavio na srpskom. Ime čitaoca (čitateljke) biće izvučeno iz šešira. Izabrani će imati čast da mu pesnik od 19 sati u hotelu “Srbija” održi “čas iz pesništva”, a posle ga odvede na večeru. Poklon je i knjiga sa posvetom, po ličnoj želji na rumunskom ili srpskom. Na pitanje zašto predstavljanje knjige samo jednom, odabranom čitaocu, Krdu kaže: “Zato što mi je neophodan šum da osluškujem sa beskrajnom pažnjom prvog čitaoca svoje nove knjige. Takođe me zanima koji će i kakav dijalog voditi ta osoba sa autorom knjige, sa vremenom i stvarnošću, a da taj dijalog bude izazovan i plemenit u ovom turbulentnom vremenu. Neko bi rekao da je to poklon nama i vremenu, no prepustimo drugima da govore o višestranosti stvaralačkih bogatstava, do tada ja ću ostati u duhu stalne pesničke pobune”. U eseju Štefana Augustina Dojnaša, koji se nalazi u zbirci, između ostalog stoji: “Lišena svake retorike, sastavljena isključivo od ‘moralnosti’ iskazanih sarkazmom koji je skoro cinizam, nemilosrdna u čistom zapisivanju demonija. Lirsko dostignuće je u pesnikovoj sposobnosti da sve demaskira, ne predajući se pri tom nijednoj ideologiji: lirsko ja govori prevashodno u ime čovečnosti i zato je njegovo lamentiranje, potpuno očišćeno od sentimentalizma, veoma potresno”. I. M.
Krdu i Književna opština Vršac i ranije su imali neobične načine predstavljanja knjiga. Ova i nije tako neobična. Naime, na književnim večerima, naročito ako se predstavlja iole ozbiljnija knjiga koja nije roman, sve češće se dešava da se program odvija pred jednocifrenim brojem zainteresovanih. Sad, to što će čitaoca izvlačiti iz šešira - možda je u duhu naše aktuelne opsednutosti lutrijama, kvizovima i izborima…
U subotu 15. decembra ljubitelji slobodne kulture i slobodnog softvera (možda je slobodne kulture dovoljno, softver je valjda deo iste) moraće da naprave izbor gde će provesti rano veče.
U 17h u tribinskoj sali Doma omladine u Beogradu počinje obeležavanje 5. rođendana Creative Commons licenci i početka primene lokalizovane verzije, prilagođene pravosuđu Srbije. Tokom ovog događaja prisutnima će se, između ostalih, obratiti i Marcell Mars (Ivanov omiljeni lejmer), Slobodan Marković, Ivan Jelić, Vlidi…
Skoro istovremeno, u 18h u podrumu MKM-a (Magacin u Kraljevića Marka 4) održavaće se predstavljanje Ubuntu GNU/Linux operativnog sistema. Tu će članovi Ubuntu LoCo tima Srbije predstaviti najnoviju verziju 7.10 poznatu i pod imenom Gutsy Gibbon. Ja vas, kao jedan od organizatora, pozivam da dođete odmah u Magacin jer će se od 20h tu okupiti i CC ekipa.
Tu će se proslaviti 5. rođendan CC licenci, a moja ekipa će goste animirati demonstriranjem mogućnosti Ubuntua na par računara koje nam za tu priliku ustupa List Computers. Treba li naglasiti da će tokom zabave biti puštana isključivo slobodna muzika. Dok CC ekipa ne stigne, reprodukovaćemo muziku sa sajta jamendo.com a nakon toga stiže posebno pripremljen CC set DJ Edija (MistakeMistake)
Koga ne stigne umor do 22h, zezanje se nastavlja u klubu Andergraund gde će uživo nastupati MistakeMistake, Crobot, Wolfgang S, Ahilej i Electric Divine. Dobra zabava je uz slobodnu kulturu zagarantovana!
Tokom naredne nedelje u Srbiji će gostovati izložba hakerske kulture organizovana u saradnji Multimedijalnog instututa iz Zagreba, Kuda.org iz Novog Sada, Rexa iz Beograda, Kiberpipe iz Ljubljane i Kontrapunkta iz Skopja. Izložba System.hack() bavi se istorijom, te širim društvenim i umetničkim značajem domišljatosti kojima su otvarani zatvoreni tehnološki sistemi - oruđa društvene kontrole.
Biće izloženo više hakova (hak je momenat izvrsnosti u programiranju): Orson Wells - Rat svetova, Heath Bunting - Superweed kit, John Draper - Captain Crunch zviždaljka, Richard Stallman - GNU opšta javna licenca, Michael Steil - Linux na Xboxu i probijanje digitalne zaštite CD-a od strane nepoznatnog hakera. Svi posetioci izložbe dobiće katalog sa tekstovima koje su o izloženim hekovima napisali Jonah Brucker-Cohen, Benjamin Mako Hill, Marcell Mars, Tomislav Medak, Ognjen Strpić i McKenzie Wark.
U Novom Sadu je izložbu moguće videti 21. i 22. novembra od 16 do 21h u sobi hotela Mediteraneo (Ilije Ognjanovića 10), a u Beogradu 23. i 24. novembra od 17 do 20h u sobi hotela Kasina (Terazije 25). Kroz izložbu će vas voditi kustosi Tomislav Medak i Marcell Mars.
Povodom obe izložbe biće održan i razgovor “Hakerska kultura - moguća istorija alternativnih budućnosti tehnologija” na kojem će učesnici pokušati da odgovore na pitanje šta je hakovanje kao tehnološka i društvena praksa. U razgovoru će učestvovati Patrice Riemens (socijalni geograf, zagovornik slobodnog softvera i član holandske hakerske grupe Hippies from Hell), Benjamin Mako Hill (programer, borac za slobodni softver i slobodnu kulturu, član upravnog odbora Free Software Foundation i učesnik projekta One Laptop per Child), Marcell Mars (haker i lejmer) i Tomislav Medak (filozof, medijolog i borac za slobodni softver i slobodnu kulturu).
Razgovor će u Novom Sadu biti održan u omladinskom centru CK13 (Vojvode Bojovića 13) 20. novembra u 20h, a u Beogradu u kulturnom centru Rex (Jevrejska 16) 23. novembra u 20h.
Još od 1908. godine traje istraživanje Vinče koja se nalazi na Dunavu, blizu Beograda. To je najveće i najtemeljitije istraženo neolitsko naselje u Evropi, koje je jedan od dokaza da je Srbija bila kulturno središte Evrope sa uspostavljenim složenim privredno-društvenim odnosima.
O tome da je Vinča nepresušan izvor zanimljivih otkrića govore i najnovije nađene figure mladih žena. Na njima je veoma vidljivo da su se i prije 7500 godina brinule o svome izgledu, o ukrasnim detaljima i načinu oblačenja. Sa promjenama u modi mijenjaju se shvatanja o lijepom. Danas se djevojke u kratkim majicama i mini-suknjama smatraju vulgarno obučenim. Međutim, djevojke iz plemena koje je u južnoj Srbiji živjelo između 5400 i 4700 godina prije Hrista oblačile su se upravo tako! Svoju odjeću upotpunjavale su nakitom, kao što su narukvice. Iskopano je 60 različitih figura djevojaka njegovanog izgleda sa modnim navikama veoma bliskim savremenim.
Do sada su novinari i modni kritičari modu na srpski način nazivali glamurom bez pokrića. Smatralo se da kaskamo za Holivudom oko desetak godina. Pronalazak u Vinči govori da je na Balkanu od davnina postojala modna osvještenost, ali da smo je uspjeli toliko degradirati, pretvoriti u kič i improvizovani sjaj. Za praistorijske žene izrađivao se ili nabavljao nakit od raznih vrsta rijetkih materijala. Današnja žena, u medijima predstavljena kao potrošni materijal dubokog dekoltea, ne može se pohvaliti takvim ukrasima, jer sve i da ih posjeduje oni ne mogu doći do izražaja od siline sintetičkog sjaja, cirkončića na grudnjacima i krzna svih dezena. Iako u emisijama tipa Grand Show (TV Pink) ohrabruju žene da vode računa o svome tijelu (raznoraznim tableticama koje u sebi sadrže crijevne parazite koje pojedu hranu koju unosimo prije nego što je tijelo apsorbuje), oni istovremeno potenciraju da žena ne bi trebalo da izgleda onako kako izgleda. Od mlađih djevojaka se očekuje da izgledaju kao da su sa višegodišnjim iskustvom, a žene poznih godina da izgledaju mlađano i zavodljivo. To je tako drugačije od prefinjene figure praistorijske djevojke iz Vinče!
Zloćka
Još uvek sam preumoran od juče održanog BlogOpena ali i oduševljen celim dešavanjem. Gledajući šta se sve dešavalo pre, oko, tokom i posle zvaničnog dela, jasno mi je da se Tanja pošteno polomila organizujući sve… Obezbedila je da u Novi Sad dođu vrlo zanimljivi ljudi i većinu prisutnih (nadam se) oduševe.
Sve je počelo Tanjinim obraćanjem i zahvaljivanjem saradnicima, potom se prisutnima obratila blog-konzumentkinja Aleksandra Kolar (najpoznatija kao nekadašnji PR festivala Exit), a za kraj svečanog otvaranja se prisutnima obratila i predstavnica (loše pamtim imena pa ne bih da lupim) iz Sigurne ženske kuće u Novom Sadu i zahvalila blogerima za pomoć da sajt Centra za socijalni rad bude vidljiviji na internetu.
Usledio je glavni program jesenjeg BlogOpena a započeli su ga Gregor i Ervin iz Blogorole od kojih sam očekivao uobičajeno dosadno predstavljanje još jednog agregatora a dobio najavu potpuno nove verzije sajta (biće puštena u rad 15.11.) i predstavljanje štampane verzije Blogorole u saradnji sa izdavačkom kućom Večer. Kako i dalje više volim papir od ekrana, to me oduševilo a i korisno je - blog priče, autori i adrese doći će do publike koja blogosferu inače ne prati. Štampana Blogorola će se u Sloveniji pojaviti za Dan republike (29.11.) a izlaziće sedmično.
Potom je Dejan Bizinger predstavio nekoliko projekata u kojima angažovan - B92 blog, Humanost.org, Razgovori, a osvrnuo se i na Twitter kao najnoviji web hype (kojem sam u petak i ja podlegao). Na žalost, od Dejana nisam čuo ništa novo ali ko mi je kriv kad previše revnosno pratim dešavanja na domaćem netu. Priča Vladislave Gordić Petković o književnoj kritici u elektrosferi mi je super legla. Uporedila je “klasičnu” književnu kritiku sa blogovima o knjigama, a vrlo je lepo primetila da se oko subjektivnih stavova autora bloga potom razvijaju objektivni stavovi o nekom delu tako što se posetioci bloga prepoznaju u onome što pročitaju. (Barem sam ja to tako shvatio.)
Poslednje predavanja glavnog programa održala je Stephanie Booth (Climb to the Stars). Nju sam upoznao dan ranije kad sam je dočekao na aerodromu. Na prvi pogled je jasno da je Stefanija vrlo pozitivna lujka koja demonstrira savremeni trend da neko ko ima znanje ne mora da izgleda ozbiljno; to govore plava kosa sa roze pramenovima, drečavo roze iBook, Moo kartice… Njena priča o tome kako izgleda biti blog konsultant je bila veoma inspirativna i verovatno mnoge naterala da razmisle o sopstvenim karijerama (ne moramo svi postati blog konsultanti) te pokušaju da se redefinišu.
Tokom pauze za ručak nisam klopao, naleteo sam na Sinišu i otišli smo na pivo. Taman da se malo ispričamo a ja i opustim za učešće na panelu kojim je uspešno kormilario Miloje Sekulić. Nas petoro učesnika je pokušalo (i uspelo) da makar otvori priču o tome kada i da li blogovanje može biti novinarstvo (i obratno). Goran Aničić i ja smo tu bili kao predstavnici geek novinara/blogera, Dušan Belić kao autor bloga o Symbian uređajima koji je “to dobro naplatio”, a Nebojša Spaić i Zoran Stanojević (poznat po kolumni Navigator u Vremenu) su kao predstavnici “stare garde” pokazali da još uvek ne shvataju blog do kraja. Ovoj temu ću posvetiti jedan poseban post da se ne bih sada raspisao…
Kraj zvaničnog dela - blog aktivizam. Učesnici su bili Zoran Stanković iz borske organizacije BITNO i Željko Peratović iz Hrvatske. Na žalost, svi smo bili preumorni da bismo potpuno pažljivo slušali njihove priče, ali je bitno da je Zoran pokazao da internet i blog mogu omogućiti građanima da kažu ono što drugačije ne mogu, te da preko bloga i dobiju publiku koju to što imaju da kažu zanima. Peratović je na najbolji način ličnim primerom pokazao da blogovanje može biti novinarstvo, te da može biti forma u kojoj novinari koje niko ne želi objavlji(va)ti mogu doći do javnosti, kao i da to zaista ima odjeka. To je Željko osetio na svojoj koži tako što je bio priveden/uhapšen zbog onoga što je pisao na blogu. Kako je zbog toga što se bavi razotkrivanjem sprege tajnih službi, medija i organizovanog kriminala, interesantan upravo tim službama po kraju njegove priče šalili smo se da sada treba da se predstave prisutni pripadnici DB-a. I ko zna, možda je zaista bilo nekog dobro prerušenog u amfiteatru SPENS-a.
Paralelno sa panelom i pričom o aktivizmu, Dragan i Peđa su održali dve radionice koje su bile izuzetno dobro posećene. To me dovodi i do najvećeg razočarenja drugim BlogOpenom - veliko interesovanje blogosfere i brzo popunjavanje kapaciteta, a potom nepojavljivanje oko polovine (moja slobodna procena) prijavljenih. Vrlo mali deo onih koji nisu došli je i otkazao učešće, a neki su čak i potvrdili dolazak a potom se nisu pojavili…
Zaključiću ovaj predugi osvrt na BlogOpen pominjanjem geekovske majce koju je Peđa nosio (detektovao je i najsuptilije promene u Wi-Fi signalu) i koji je pomoću BlogTV-a uživo prenosio sve što je stigao, knjige blog zapisa Blogopedija i podsećanjem na humanitarni karakter BlogOpena - ovaj put pomoći Sigurnoj ženskoj kući.
U štampi je bilo prilično mnogo najava prvih “Veljkovih dana”, manifestacije pokrenute u znak sećanja na književnika Veljka Petrovića. Nisam primetio baš mnogo izveštaja; zato, dok mi je još koliko-toliko svež u glavi prethodni vikend, jedan kratak referat.
Svečano otvaranje manifestacije bilo je u subotu, 13. oktobra, u somborskoj Županiji, uz zapaženo odsustvo predstavnika SANU i Matice (pročitani telegrami). Potom okrugli sto o pripovedačkom delu Veljka Petrovića, na kome su saopštenja podneli dr Draško Ređep, prof. dr Slavko Gordić, prof. dr Mihajlo Pantić, Miroslav Josić Višnjić, Saša Hadži-Tančić, prof. dr Gorana Raičević, Radivoj Stokanov i prof. dr Dragoljub Gajić. Različite teme i različiti pristupi, najdorađenije je izgledalo saopštenje Gorane Raičević, mada i naglašeno oslonjeno na faktografske a ne interpretativne mogućnosti. Uveče u Srpskoj čitaonici, izložba posvećena Veljku Petroviću, pa promocija Veljkove biografije iz pera Radovana Popovića (drugo, prošireno izdanje). Popović je svojim književnim biografijama i intervjuima dao važan doprinos savremenoj kulturi i primereno okupio i prikazao građu korisnu i za istoriografiju novije književnosti. Sutradan, drugi okrugli sto, ovog puta na temu “Savremena srpska pripovetka”. Saopštenja prof. dr Mihajla Pantića, Časlava Đorđevića, Đorđa Pisareva, dr Stojana Đorđića i Miroslava Josića Višnjića. Najkompletniji - Đorđićev prilog o azbučnom principu komponovanja knjige, sa primerima postupaka kod M. Pavića, M. Josića Višnjića, G. Petrovića i M. Vuksanovića. Sledeće godine izaći će zbornik radova sa autorizovanim tekstovima podnetih saopštenja, ali i sa nekoliko priloga autora koji nisu mogli da prisustvuju skupu.
Konačno, u podne, svečano uručenje novopokrenute nagrade za celokupno pripovedačko delo “Veljkova Golubica”. Prvi dobitnik nagrade je Miroslav Josić Višnjić, koji se zahvalio nadahnutim govorom, a o njemu je prethodno vrlo lepo govorio mr Marko Nedić.
Manifestacija je počela veoma ozbiljno, sa visoko postavljenim reperom već prve godine - i u programskom smislu i u pogledu dobitnika nagrade - videćemo, u sledeće dve-tri godine, hoće li se nastaviti na tom nivou.
Prošlog vikenda, skup Društva za antičke studije: petak, Sremski Karlovci, subota, Sremska Mitrovica, nedelja, Beograd. Sve više učesnika, sve više stranaca, sve šire teme. Prošlogodišnji zbornik: 600 grama, 400 strana. Još uvek izgleda da se sve održava na ogromnom ličnom angažmanu, pre svega profesorke Ksenije Maricki-Gađanski, ali ima i razloga za optimizam kada je u pitanju budućnost skupa i antičkih studija uopšte. Sve više mladih i mlađih istraživača.
Moj ovogodišnji prilog podstakao je izvesnu pažnju, ali to je pre zbog teme, nego zbog doprinosa temi. Podnaslov saopštenja: “Protagora i Sokrat o Bolonjskoj deklaraciji”. Paralela sa antičkim sposom o obrazovanju: aristokratska, sofistička i sokratovska paideia - analogno tome humboltovski i bolonjski koncept univerziteta. Nedostaje treći član, filozofska paideia 21. veka. Otprilike tako.
Myspace i Facebook su passé vreme je za potpuno 3D virtuelno social networking zezanje… Mada ne mislim ja baš tako Second Life je tu i moramo obratiti pažnju na ono što nudi. Aktuelni broj časopisa Marketing Srbija pokazuje da i ljudi koji odlučuju o tome gde idu pare brojnih oglašivača sve više razmišljaju o Internetu, pa i o Second Lifeu.
Redakcija tog časopisa je u saradnji sa Telekomom Srbija rešila da u svačijem omiljenom virtuelnom svetu kupi ostrvo (kupuju ga samo oni koji su spremni na par hiljada evra jednokratne uplate i par stotina mesečnog održavanja) i nazove ga Drugom Srbijom (Second Serbia) te da počne da gradi virtuelnu državu čija je zvanična promocija sutra.
A sutra u 20h Ivan Tasovac (direktor Beogradske filharmonije) će, prvi put nakon 1998. godine, nastupati kao pijanista u događaju koji će svi zainteresovani (sa brzim internet pristupom) moći da prate preko Second Lifea.
Ja sam svoj nalog otvorio prošlog oktobra (u virtuelnom svetu se zovem Istok Magnolia i imam roze kosu) i nisam ga baš nešto trošio. A danas sam se ponovo ulogovao da bih sutra probao da ispratim koncert. Tokom 30ak minuta koliko sam se “igrao” danas video sam da je potrebna brzina od oko 380-400 kilobita u sekundi da bi ugođaj bio koliko-toliko normalan. Koliki će protok tražiti i istovremeni audio stream videću sutra… a vi ako se pojavite, ajde sa malo družimo i tamo
U Glasu Srpske za 15. i 16. septembar pročitah sljedeće: „Čoko-barovi se otvaraju samo u top-destinacijama, a Banja Luka je, kao što su Zagreb i Opatija u Hrvatskoj, grad koji ima visoku kulturu življenja, zbog čega je izabrana da u BiH bude prva u kojoj je jedan takav i otvoren“.
Zbog toga smo se Roćko i ja u subotu uputili do „Kraš“ bara. Odabrali smo par omiljenih slatkiša, kao i neke koje do sada nismo probali. Već smo se radovali novim čokoladnim ukusima uz popodnevnu kafu. Stojeći pored kase, dok smo čekali da platimo, ugledala sam jednu ženu sa izgledom „gospođe“ kako gricka čokoladirane bademe. U startu to nije bilo ništa čudno, poslužila se slasticama koje su predviđene za degustaciju. Međutim, nakon što se zasitila, ostatak badema koji su joj se već napola otopili u šaci vratila je među one koji su stajali u zdjeli ponuđeni ostalim kupcima. Zar je to naša „visoka kultura življenja“? Pa to je odvratnije od slične „gospođe“ koju sam u parfimeriji vidjela da umjesto testera koristi zapakovan proizvod koji neko nakon što ga je ona isprobala treba da kupi!
P.S. Ovo nije negativan komentar o otvaranju “Kraš” bara, već je komentar o prestanku postojanja kulture i nastanku popularne civilizovanosti.
Zloćka
Планета Србија
је скуп блогова на српском језику.
Ако желите и да се ваш блог нађе на Планети Србија
све потребне
информације за пријаву вашег блога можете наћи овде.
Планета Србију тренутно чине 217 блогера, овде се такође налазе и њихови архивирани уноси, чији тренутни укупан број износи 19,943 и сви они деле 3,781 различитих категорија
Планета Србија извори:
RDF/RSS 1.0
RSS 0.92
RSS 2.0
ATOM
FeedBurner
OPML
