Juče je u svim medijima plasirana vest da je Ministarstvo kulture raspisalo novi konkurs za otkup knjiga objavljenih u 2006.godini. Za ovu namenu predviđeno je 90 miliona dinara, već je formirana stručna komisija koja će probrati knjige koje izdavači budu prijavili na ponovljeni konkurs, i najavljuje se da u obzir za otkup dolaze samo publikacije “od izuzetnog značaja za kulturu, umetnost i opšte obrazovanje”. U pojedinim medijima je dodatno objašnjavano da će se oktup knjiga po ovom konkursu odvijati po “novom” modelu dvostepene selekcije: državna komisija za otkup (u sastavu: Ivana Dimić, Aljoša Mimica, Borislav Radović, Donka Špiček, Milan Vlajčić, Milan Vukomanović i Radiša Sekulović) će formirati listu preporučenih naslova, a potom će biblioteke same birati potrebne knjige sa ove liste.
Odluku Ministarstva da ipak obezbedi otkup knjiga treba pozdraviti, ali ipak treba i ponešto prokomentarisati.
Prvo, obim sredstava namenjenih otkupu nije u skladu sa potrebama javnih biblioteka (kojih u Srbiji ima 175). Ovo komentariše i tekst “Predlog unapređenog modela otkupa knjiga” objavljen na sajtu Ministarstva kulture, u kome se republičkih 90 miliona za 175 biblioteka upoređuje sa 40 miliona koliko je za potrebe otkupa za 17 gradskih biblioteka izdvojio Grad Beograd. Država je ipak trebalo da šire razreši kesu.
Drugo, sredstva za otkup neće biti obezbeđena iz redovnog budžeta, već iz Nacionalnog investicionog plana. Iako je blizu pameti argumentacija o ulaganju u knjigu kao dugoročnoj investiciji u obrazovanje, iako je dobro poznato da je Srbija u mnogim sektorima izgubila prvo polugodište 2007. zbog stranačkih igara, ipak bi bilo bolje da je izdvajanjem redovnih budžetskih sredstava Ministarstvo dalo signal o redovnosti (i implicitno, važnosti) konkursa i samog otkupa.
Treće, imenovana komisija na prvi i drugi pogled ostavlja povoljan utisak, u njoj su ozbiljni profesionalci, mada je ipak i komisija mogla biti oformljena posle nekog javnog konkursa.
Četvrto, tobože “novi” model otkupa ipak nije nov. U pitanju je, u stvari, postupak koji je prvi put primenjen u otkupu 2003. Tekst predloga Ministarstva je zapravo unekoliko dopunjen i redigovan tekst koji je, pod istim naslovom, tada zaista kao novost u proceduri otkupa knjiga za potrebe javnih biblioteka, objavljen 2003. Ko ne veruje, može da uporedi oba teksta - onaj sa sajta Ministarstva kulture, i ovaj sa sajta Narodne biblioteke Srbije, u odeljku “Info za izdavače”.
Peto, i poslednje, prepustiti bibliotekama odluku o konačnom izboru konkretnih naslova je dobra odluka, jer bibliotekari najbolje znaju šta im je u fondovima potrebno. Ipak, ne bi trebalo ni preterivati u decentralizaciji: jer u pojedinim bibliotekama bi moglo da se dogodi (a znam pouzdana da se događalo) da od ponuđenih naslova ne budu izabrana dela koja su “od izuzetnog značaja za kulturu, umetnost i opšte obrazovanje”, ili da njih bude neuporedivo manje od naslova koji su stvar sezonskog interesovanja čitalaca, hitovi, reklamirani naslovi, laka književnost. To jeste ono što čitaoci najviše traže - ali smisao otkupa knjiga nije da se kupuju knjige koje bi se ionako kupovale, nego da se u bibliotekama nađe i ponešto od naučne knjige, ponešto od domaće književnosti što ne dospeva na top liste najprodavanijih knjiga, a što će imati dugoročniju vrednost. Ponešto od prevoda koji doprinose temeljnijem poznavanju drugih kultura.
Znam bibliotekare koji će se potruditi da knjige sa top lista nabave iz raznih drugih izvora. A poznajem i one koji će za to iskoristiti instituciju otkupa. Ali to je ipak neka druga tema, za drugu priliku.
