Planeta Srbija

Čudna je stvar ovaj blog, nekako sam zaključio dok sam menjao About stranu pre par meseci sa redizajnom. Lupetate tu nešto dok godine prolaze, a iza vas ostaju tragovi promene, promene iz dana u dan, iz godine u godinu. Promene koje su vas formirale u ono što danas jeste, bilo to dobro ili loše i koje niste mogli tek tako da pretpostavite. Stoga, lepo je pročitati kako se i moj život menjao u prethodnih 6 godina, kako su se razvijale misli, karijera ali i problemi, kako sam često voleo da kukam na ovom blogu. Zbog sebe ali i nekih od vas, dužan sam da i ovog januara rekapituliram godinu 2011.

Dok bih prethodne godine počinjao nekom kuknjavom, za ovu predsmaksmetovsku zaista ne bih smeo da delim previše nezadovoljstva. Jer, bila je teška, ali se ne može reći da nije bila dobra. Odrastanje verovatno to i nalaže, da više cenite put a manje konkretne stvari, saznanja iz prethodnih perioda koja su vas slamala, danas čine da ste tu gde jeste i, i dalje hitate napred. Ključna reč za tu 2011. godinu bila bi verovatno više, brže, jače ali i naravno teže.

Twitter u Srbiji je otišao u mainstream

2011. će verovatno najviše obeležiti količina medijske pažnje koju je Twitter dobio, a i samim tim pažnja koja je usmerena ka svim starosedeocima istog otišla u neslućene visine. Došli su tu neki novi ljudi, poznati po dobrim ili lošim stvarima i koji su odjednom postali, lepi, pametni i izgubili prošlost koju smo svi pljuvali. Neki su tu pažnju iskoristili da prebace vodu na svoju vodenicu, drugi da se slikaju sa par poznatih treći za nešto treće, a umesto pozitivne slike još jednom se stekao utisak koliko se sa nama, kao masom, lako manipuliše i kako nam se lako zatvore usta. Nauk, koji trebamo da nosimo svuda sa sobom. Ovo nije univerzalno loša stvar, jer će možda, ali samo možda, aktivnošću te medijski obasjane zajednice, biti odrađeno i par nekih dobrih stvari. Oko uvoza, poslovanja pa i tog pitaj-boga-čemu-služi PayPala.

Novi talas 2.0

Kao nikada do sad, osetili smo dobre vibracije. Da se neke stvari zaista kreću napred, da se u Srbiji kriju neki lepi, pametni i talentovani ljudi spremni da stvari pomere od nule. Share konferencija bila je ozbiljno razmrdavanje svega onoga u šta smo verovali. Dešavanje koje je okupilo ono najbolje iz Srbije i predstavilo je u svetlu koje želim da sija zauvek. Optimističnom, proaktivnom i željnom da ovo sivilo pretvori u nešto bolje. A onda je došao i How To Web Beograd, koji je na mikro nivou isto to uradio za domaću startup zajednicu, i otkrio možda najveći biser domaće scene koji je obeležio ostatak prethodne godine – Nordeus.  Poverovali smo makar na tih par dana da možemo da prebrodimo tu, previše puta spomenutu, krizu samoinicijativno – pokazavši svetu da se odavde prave dobre stvari. Priča o startapima se nastavila, od dešavanja do dešavanja i pokazala put, ali i nedovoljno hrabrih da istim krenu.

Znam da ništa ne znam

Protekla godina bila je neverovatno intezivan proces učenja. Shvatio sam da me učenje čini jačim, ali ujedno i depresivnijim. Drugi LeWeb pokazao je da sam za godinu dana, izgubio oko 365 dana, i da su sve moje prošlogodišnje ideje i entuzijazam ostale tamo negde gde sam ih i smislio. U Beogradu, izgubljene među 1001 dnevnom obavezom. Snovi su izostali među računima za kiriju.

Protiv tog znanja naučio sam da se borim radom. Zauzet mozak je i mozak koji najbolje funkcioniše, razmišljanja i previše šta ako, vode vas do još više šta ako, sedite, radite i grešite, samo nemojte previše razmišljati. Odvešće vas u pogrešnom pravcu, i to je verovatno najveći razlog svih mojih balona u prethodnih par godina. Fokusirajte se, radite, napravite neki novac da možete da se udaljite na neko vreme i pogledate na situaciju iz daljine. A onda, donesite odluku šta dalje.

Lepo je imati nekoga uz sebe

Prijatelji imaju jedno ograničenje u odnosu na ljubav. Previše su tolerantni. Ljubav je verovatno najbolje ogledalo vaše ličnosti, jedina realna prilika da sebe vidite kroz prizmu druge ličnosti i shvatite gde se zapravo toliko saplićete. Probao, neuspeo ali i shvatio da nešto moram da promenim u životu ako ne želim jednog dana da ostanem potpuno sam. Ostavite vreme za sebe.

Trud se isplati

Ako radite dovoljno pametno, rad će se u nekom trenutku isplatiti. Meni je trebalo 5 godina da konačno imam jednu godinu u kojoj nemam problema sa finansijama. Kada kažem nemam problema, ne mislim da sam imao novca da kupim stan ili pak novi automobil, ali da obezbedim sebi neke osnovne stvari poput računara, stana iz kog mogu normalno da funkcionišem i ponekog putovanja za kojima sam toliko patio. Stvari se zaista ne dešavaju preko noći, osim ako niste u industriji gde i nestajete preko noći. Trudite se, priključite se i pokrećite dobre stvari i ako nećete zaraditi ogroman novac iz toga. Investirajte u sebe, svaki nova stavka koju saznate može vas kasnije prodati dobro. Investirajte i u ljude oko sebe, jer će vam oni biti najbolji prodajni kanal. I ove godine sam održao previše predavanja ko zna gde, pokušavajući da pokrenem ljude da pokrenu nešto dobro i nešto svoje. Ako je jedan od njih to i uradio, samim tim je i uvećao moju vrednost. Uz dovoljno vremena, sve se to na kraju vrati.

Poruke za 2012-tu Napišite obavezno novogodišnje rezolucije. One su sjajna stvar, mnoge sam od prošle godine ostvario. Mini podsetnik za stvari o kojima inače ne mislite. Internet menja stvari na bolje – poruka koju sam hteo da prenesem na ovogodišnjoj tvitomaniji i koju bih voleo da zapamtite. Jedno od retkih predavanja koje sam tako dugo čekao da ispričam. Možda nije najbolje, ali mi je itekako drago. Za promene je potrebno vreme. Ne očekujte da će vas shvatiti ljudi oko vas. Oni će uvek verovati da stvari mogu brže i bolje, a zapravo neće ni znati u kojoj se fazi nalazite. Dugo mi je trebalo da ovo shvatim. Nekako, imam osećaj, da svi oko mene imaju potrebu da mi udele 1001 savet a zapravo ne znaju koji su moji problemi. I to je ok, ljudima je stalo do vas, ali nemojte dozvoliti da vas neki saveti i poremete. Verujte u svoj put i ostavite vreme za sve promene. Rim nije sagrađen za dan, kako kaže poznata pesma. I za kraj – birajte avanturu pre nego novac. Avantura je ta koja vas zaista čini bogatijim. Novac dođe i ode. Na račune, kiriju i 1001 stvar koju sam gore spomenuo. A avantura vas čini bogatijim i spremnijim da mnogo otvoreniji i spremniji ulazite u nove priče. Vi biste trebalo da ste najbolji proizvod vašeg rada. Automobili, stanovi i šta već sve ne su prolazne vrednosti, i ako znaju da budu neophodne.

Kada sam bio mali, drug je dobio iz Nemacke pistolj na baterije koji je svetleo i ispustao "laserski" zvuk.Bio sam strasno ljubomoran, a s' obzirom da u to vreme nigde u Jugoslaviji nije mogao da se kupi takav pistolj, uzeo sam stvari u svoje ruke... moj stari plasticni pistolj i staru baterijsku lampu, srafciger, malo lepka i to je to. Nakon nekoliko sati, imao sam pistolj koji je doduse samo svetleo... nije ispustao zvuk (osim malo krckanja lose zalepljene plastike) i niko nije bio srecniji u tom trenutku od mene.A kako usreciti danasnje klince? Sve imaju, sve im je dostupno i nema potrebe da se trude. Zao mi ih je, ali ozbiljno.

Upravo je izašla vest o tome kako je jedan od osnivača Dijaspore preminuo u 21 godini. I ako razlog nije poznat, osećam se dužnim da skrenem pažnju na činjenicu da se život prečesto stavlja u drugi plan naspram uspeha i da su ovakve situacije sve manje neobične…

U poslednje vreme, a često nekako podstaknuti likom i delom gospodina Zuckerberga previše se govori o tome kako zaraditi prvi milion pre 30-te godine. Preduzetništvo, Internet, startapi, avioni, kamioni… šta već sve ne. I to jeste ok kao motivator, sa aspekta guranja društva napred, pogotovu kada je ono u banani poput našeg.

Ali, previše priče o istim obično dovodi do kontra efekta. Ljudi se forsiraju sanjajući o svetskoj slavi i novcu koji im zapravo i ne treba, koriste quick fix-eve poput previše kafeina, nikotina ili čak droge da bi ostali čitavi u toj jurnjavi, dok im zapravo negde uz sve u drugi plan otpada život. Kliču se i parole – kome treba život kada nisi na vrhu, ili – ako nisi dovoljno umoran, znači da nisi dovoljno posvećen celoj priči…

A onda neko umre u 21 godini. Od čega god. Kako god. Nije vredno života.

Da imam dovoljno novca, voleo bih da svakom od vas dam mogućnost da zarađujete onoliko koliko biste želeli a da za to radite 16 sati dnevno. Shvatili biste pre ili kasnije da to zapravo nije ono što ste želeli. Tražili ste tron a na putu zaboravili sve zbog čega ste hteli da budete gore.

I pre nego što započnete radnu nedelju razmislite malo i o ovome. Uspeh i novac nemaju nikakvog smisla kada ste u situaciji u kojoj se oni zapravo ne broje. Mislite malo i o sebi, uspeh će doći i ako mnogo manje radite ali verujete u sebe i istrajni ste da to izgurate do kraja.

Kako stvari stoje, u junu ću biti na dva skupa (iFront i How to Web) i pričati o nekim “sitnicama” vezanim za razvoj proizvoda i poslovanje na Internetu. Pošto se skupovi i publike razlikuju, biće razlika u samoj prezentaciji, ali u osnovi je priča o počinjanju web posla (tražiti investitore ili ne, šta praviti, kako doći do prve verzije itd) i kako na celu tu stvar utiče činjenica da smo tu gde smo, a ne u Paul Grahamovom komšiluku.

Vidimo se.

PS: Ukoliko nekog zanima budućnost activeCollaba i šta smo zakuvali za verziju 3, poneću laptop sa verzijom koju smo spremili kao prvi preview za ekipu koja razvija i prodaje activeCollab module.

Definicija reči herectic (jeretnik):

A person who holds controversial opinions, especially one who publicly dissents from the officially accepted dogma of the Roman Catholic Church.

Etimologija:

Middle English heretik, from Old French heretique, from Late Latin haereticus, from Greek hairetikos, able to choose, factious, from hairetos, chosen, from haireisthai, to choose ; see heresy

Izvor: Yahoo Dictionary.

Zanimljivo poreklo reči. Jednostavno je, ali i glupo osuditi se na slepo verovanje u dogme (koje pri tom nisu ni tačne). Slobodnu misao i upotrebljavanje mozga za preispitavanje sveta oko sebe i rešavanje problema je nešto što treba ohrabrivati, a ne gušiti.

Pošto dosta postova iz perioda pre 2006. godine, uključujući i nekoliko prvih postova, nije preživelo tri selidbe i tri promene blog skripte, po sećanju sam uzeo 12. april kao dan kada je napisan prvi post na ovom blogu. Moguće je da je prvi post napisan i par nedelja ranije, ali mislim da definitivno nije kasnije.

No, to sada uopšte nije bitno. Ono što je bitno je da ovaj blog sada navršava sedmu, a počinje da grize svoju osmu godinu postojanja. To ga čini “projektom” na kome sam najduže radio do sada, iako nikada na pisanje za Area51 nisam gledao kao na projekat. Uvek je ovo bilo mesto gde piskaram stvari koje mi u tom trenutku okupiraju pažnju, nekad po par postova dnevno, a nekada bez i jednog mesecima, sa nekim člancima koji su prosti citati i linkovi, do (retkih) tekstova za koje mi je trebalo par dana da ih spremim.

Velike planove za ovaj blog nemam. Trenutni naum je da ostane ono što je do sada bio: lični blog, bez jasno definisane teme i učestalosti postovanja. Kada imam nešto da napišem i objavim, to ću i uraditi, a ako me uhvati faza da mesecima ne napišem ništa, i to je OK. Ono što jeste sigurno je da neće zamreti zbog @istdn. 140 karaktera jednostavno nikada neće moći da zamene proces (u glavi) koji je potreban da se dođe do nekog teksta od 500 reči, o nečem ozbiljnijem da ne pričam.

I tako – spontano i bez ambicija do sada, spontano i bez ambicija i ubuduće. Hvala za vreme koje provedete čitajući članke, nadam se da su vam se sviđali i da će vam i budući biti zanimljivi. Do sledećeg čitanja!

Tek nedavno sam pazario svoj prvi iPhone (4. generacija, model od 32GB). Malo sam preterao sa svojim obećanjem koje sam dao kada se iPhone pojavio pre par godina, kada sam rekao da se neću zaleteti na v1 nekog proizvoda i platiti early adoptera porez.

To je bilo sad već davne 2007. godine. Od tad je iPhone napredovao i postao prilično kompetentna sprava, i što se hardvera i što se softvera tiče. Pored toga što je sprava brza, ima dosta prostora da syncam svu svoju muziku (love it!), poseduje super kameru, najlepša stvar je činjenica da je iPhone pre svega mobilan i moćan računar, na kome je telefon samo jedna od aplikacija (Phone.app).

Ranije sam imao jasnu granicu između toga šta pokrivam telefonom, a za šta mi služi računar. Npr, s jedne strane nikada nisam imao RSS reader na telefonu, dok s druge strane nikada nisam koristio računar da bih komunicirao sa većinom prijatelja (za šta uglavnom koristim SMS). Ta granica je potpuno nestala kada sam prešao na iPhone.

Tu su sve stvari koje očekujem od telefona: adresar, telefon, SMS i MMS, bluetooth integracija i budilnik, ali i “ekstenzija” svega onoga što radim kada sednem za računar: pristup sadržaju i mrežama koji pratim (Reeder i Instapaper su sjajan combo, plust nativne Facebook i Twitter aplikacije), sve moje beleške i liste (Evernote), kao i sjajan browser koji mi omogućava pristup svemu ostalom (našem help desku, forumu, kao i svom ostalom web sadržaju).

Rezultat te dostupnosti je da sada već 5 dana za redom moj RSS reader izgleda ovako, što ranije nikada nije bio slučaj:

Takođe, to što su mi sve te stvari uvek dostupne znači da mnoge stvari sada mogu da radim kada nisam za računarom. Na primer, veći deo ovog teksta je spremljen na telefonu, dok sam čekao red u banci. Za beleške i piskaranje korstim Evernote, koji je uredno sinrhonizovao kopiju na račanaru. Sad sam samo seo i prepakovao listu beleški i nabacanih rečenica. A takvih tekstića imam stvarno dosta – ideje vezane za posao koje bi se verovatno izgubile da ih nisam zapisao, zanimljivi članci i tehnike koje sam zabeležio kako ne bih kasnije morao da ih jurim, ideje i draftovi za blog postove i koješta slično.

I tako dođem i ovim tekstom pojedem sopstvene reči. Iskreno, ranije sam očekivao da će iPhone biti samo igračka, ali se ispostavilo da menja kako učim i radim na načine na koje to nisam očekivao da će raditi – time što je “Drugi Ekran”, uvek dostupno proširenje svega onoga što radim za računarom. Ima to niz svojih prednosti, a to što češće proveravam Facebook i stalno kačim kojekakve gluposti ću već nekako preživeti.

Kada sam bio mnogo mlađi, nosio sam samo, jedino i isključivo Starke, što je i išlo uz moj alternativni/rock imidž u to vreme. Gnušao sam se svih ostalih patika, a pogotovo novih, modernih modela.

E onda sam, sticajem okolnosti, bio prinuđen da obujem burazerove Najke, sećam se, bio je Air Pegasus model. Ono što sam tada doživeo, moglo bi se nazvati prosvetljenjem, preobražajem... tačnije, moja stopala su doživela prosvetljenje. Sutradan sam otrčao da kupim svoje prve Najke (ne računajući old skul duboke kožne iz vremena break dance-a, koje sam jedva iskukao burazeru da mi donese iz Trsta mnogo godina ranije). Nije me bilo briga za žestoko ugrožen alternativni/rock imidž, osmeh je bio na mom licu.

Od tada sam probao mnoge brendove patika, mnoge modele, ali nijedne nisu mogle da se mere sa Najkama sa prefiksom Air. Ubedljivo najudobnije patike koje je moje stopalo imalo prilike da oseti.

Evo, sad je već skoro 20 godina kako sam se oprostio od Starki, a svo vreme sam osećao potrebu da ih kupim. Neću da lažem, ja mnogo volim starke, al' ih moje stopalo ne voli. I iako sam već zašao u godine kada imidž i predrasude o odeći/obući nebi trebali da me muče, i dalje mi je u podsvesti taj sukob Starke protiv Najki. Smatram da su u Srbiji Najke stekle nezasluženo loš imidž zahvaljujući pojedinim fenomenološkim pojavama... kao i još mnoge stvari i pojave uostalom. Odavno već sebe ne smatram pripadnikom neke određene grupe, već sam nekako široko orijentisan... i dalje je u podsvesti taj neki crv koji mi nabija predrasude o odevanju, odnosno, nabija mi činjenicu prisutnosti predrasuda u našem okruženju.

Pre desetak dana sam poklekao i kupio nove Starke. Nedeljama sam ih gledao i želeo... i na kraju sam ih kupio. Bio sam srećan kao malo dete na rođendan.

No, posle samo nekoliko dana, setio sam se zašto sam uopšte i prestao da ih kupujem. Moja stopala su me podsetila. Definitivno Starke nisu patike koje želim/mogu da nosim svaki dan ili ceo dan. Jbg, svi mi ponekad plaćamo danak željama ili modnim trendovima.

Može ko šta hoće da kaže i da me nazove ovakvim ili onakvim, prilepi etiketu,... štagod... moje prve sledeće patike će biti Najke. I to verovatno Icarus ili Pegasus model, pošto vidim da su se vratile (retro manija). Bitno je samo da nisu one sa "prozorčićima" na đonu :D

Živele Najke :)

Pre neki dan sam se sreo sa prijateljicom koja radi u B92 i kao rezultat našeg ćaskanja ispao je ovaj tekst: Himalaji – kako je biti na krovu sveta?

Već sam sa jednim prijateljem koji želi da poseti Nepal pričao o praktičnim stvarima, tako da – ako bi još neko probao nešto slično i ima pitanja, slobodno neka me kontaktira pa ću pomoći koliko mogu.

Posle x godina održavanja, ne znam više ni sam koliko tuđih servera po net-u, celoj toj armadi dodah i svoj server. Eto, od sad imam i svoj lični server na dedicated linku. U pitanju je obična žuta kanta, ništa specijalno, ali pretpostavljam dovoljno za sve moje trenutne potrebe, a pretpostavljam i potrebe mojih prijatelja kojima [...]

Kada me je Vukašin zamolio da napišem tekst za StartHub (što još uvek nisam stigao da uradim), moj prvi komentar je bio: “OK, samo neću biti chearleadersica i neću pisati o A51 i activeCollabu”:

Nisam od onih koji vide nešto posebno uzbudljivo u “startupima”, niti se palim na tekstove o investicijama, velikim exitima, osnivačima koji su uzeli milione itd. Ne znam koji je start up Google juče kupio, ne pratim TechCrunch i nemam pojma koliko je para u drugoj rundi neka random internet firma uzela.

Ceo taj startup buzz je neka luda trka, a mi u Srbiji smo posmatrači ispred malih ekrana. Umesto najbržeg kruga imamo ko je najviše para digao, umesto sudara i otkazivanja bolida imamo vesti o firmama koje su pukle, i osnivače koji otvaraju svoje srce i dušu kako bi izneli svoje viđenje zašto su njihova “čeda” propala. I onda, u jednom momentu ugasimo televizor, izađemo napolje, sedne u auto i negde na putu nas sačeka rupa veličine omanjeg auto jer, ipak, živimo u Srbiji, a ne u Monaku (tj. Silicijumskoj Dolini).

Da se razumemo, ovo nije jedan od onih “Srbija je sranje i u Srbiji ne može da se napravi uspešan IT posao” tip postova. Samo hoću da kažem da su ovde pravila igre malo drugačija. Umesto sanjarenja o investicijama i sličnim glupostima, pametnije je brinu o tome kako ćete, recimo, stranim kupcima uliti poverenje da od vas kupi softver, kako ćete rešiti problem naplate, kako ćete sve to na kraju knjižiti, da li ćete moći da ponudite affiliate program i kako itd.

Jer, to je naša realnost, a ono što Paul Graham i ostale startup chearleadersice pišu možda važi, al’ ne mora. Treba biti svestan iz kog filma mi dolazimo i to iskoristiti kao prednost, a “američki san” prepustiti nekim drugim ljudima koji žive tamo negde, preko bare.

Credit: Fotografija preuzeta sa Wikipedije (dostupna pod Creative Commons Attribution/ShareAlike 3.0 licencom).

Kada pogledam godinu unazad, ranije sam mnogo više pisao i to o nekim mnogo zanimljivijim temama. Sad već ne znam tačno zašto, ali 2009. nisam sastavio post sa zanimljivim tekstovima iz te godine kao što sam to uradio za 2008. godinu iako sam te godine napisao par baš zanimljivih tekstova. Bilo kako bilo, hajd da sklopim listu za 2010. godinu:

A51 / activeCollab / Posao

Novi prostor #1 – plan i raspored prostorija u novom A51 prosotoru, u koji planiramo da se uselimo u narednih mesec, dva. U ovom postu je okačena osnova prostora, kao i opis nekih od zanimljivih zajedničkih prostorija. activeCollab video ture – tekst o tome kako su nastale video ture na activeCollab sajtu. Malo smo promešali normalno stanje stvari – umesto da američka firma unajmljuje srpske freelancere da obave posao, u ovom slučaju je sprska firma unajmila američke freelancere koju su obavili SJAJAN posao. Oglas za posao – posle jednog starijeg teksta gde sam pisao o tome kako stastavljamo oglase za posao, pattern se ustali i nova pozicija je spremljena na isti način. Za konkretan oglas se javilo 50+ ljudi, a na kraju smo primili Igora i Gorana. Mind Your Business – mantra koju bi većina ljudi trebalo da usvoju. Ćuti, gledaj svoja posla i guraj. Zaboravilo se to nekako… Ljudi više guraju nos u tuđa posla, nego što gledaju svoja, pa onda neke flopove pripisuju nedostatku sreće, lošem tajmingu i koječemu sličnom. Što je najveći problem, do flopova često ni ne dolazi – ljudi jednostavno ni ne probaju.

Lifestyle / Lično

5 stvari, revisited – kada sam se 2006. godine vratio blogovanju posle višemesečne pauze, prvi post je bio 5 stvari koje (možda) niste znali o meni. Nekim čudom, a nimalo planski, svih 5 stvari koje sam tada napisao više ne važi. Putovanja – Čemu sve to? – putovanja i nova iskustva čine čoveka bogatijim na način na koji novac i akumulacija materijalnih stvari to nikada ne mogu da urade. Zato je bitno s vremena na vreme izaći iz svoje komfort zone i probati nešto novo, upoznati neko novo mesto i ljude, razbiti predrasude. Na kraju to ostaje, a ne to koliko ste billable sati nakucali ove godine. Mit o zauzetosti – klasična prozivka ljudi koji žive busy život. Nije problem sebi ispuniti vreme obavezama i aktivnostima, pitanje je samo da li su to prave stvari koje vas vode tamo gde želite da idete. Stvarno nije bitno mnogo raditi, bitno je pametno raditi.

Tehnologije / Trendovi

iPad i ljudi bez mašte – hajd, i jedan tekst o tehnološkim novinama. U suštini, ovo je prozivka ljudi koji na sprave kao što je iPad gledaju čisto sa strane tehnologije i specifikacija i kompletno maše širu sliku. iPad je revolucionarna sprava, na svoj način i to će vreme pokazati.

Tanko, čini mi se. Za utehu je to da mi je 2010. bila godina ispunjena mnogim offline aktivnostima, tako da se definitivno ne osećam kao da je to što sam malo pisao problem. Manje pisao, više živeo – to je fin napredak što se mene tiče

Kako god, srećna Nova Godina i jedan topao pozdrav sa Kopaonika! Živeli!

Svaki put kada neko objavi activeCollab related posao na nekom od freelance portala meni u isto vreme bude i drago i popizdim:

Drago jer se tako nešto uopšte dešava. Ljude koriste sistem, igraju se sa njim, tumbaju ga i prekrajaju… Kada se uzme u obzir količina napisanog koda koja nikada nikada nije poterana od strane korisnika, propali projekti, sajtovi i aplikacije koji nikada nisu zaživeli itd, stvarno je lepo videti da nešto na čemu si ti radio koriste ljudi (sigurno desetine, a možda čak i stotine hiljada ljudi u slučaju activeCollaba). Popizdim zato što mi kojekakvi retweet botovi i gluposti na dva, tri dana kompletno zagade Twitter pretragu. Sve što vidim su retweeti sa likovima ka kojekakvim agregatorima freelance tezgi i gluposti.

No dobro, u ovom slučaju #1 > #2 pa je to samo sitnica koja malo bode oči.

Odabrao svetlo za svoju kancelariju! Moja kancelarija je sama po sebi malo tamnija pošto je uvučena, pa treba malo jače svetlo, ali su mi se ovi reflektori sa sve scenskim gredicama baš opasno svideli:

Jedva čekam da ih vidim na plafonu!

Da se kratko javim. Prošlo je već dva meseca od prethodnog posta, pa da se ne brinete da mi se nešto opasno loše nije desilo na putovanju koje sam nedavno spominjao Od tad se zbilo par stvari koje su mi okupirale manje više svu pažnju tokom tog vremenskog perioda.

Ovo je tek pre neki dan finalizovano, ali se kotrljalo već par meseci – novi prostor za firmu. Postojeći prostor nam je već polako postao tesan, bar za način na koji ga mi koristimo (imamo veliku dnevnu sobu sa kuhinjom i trpezarijom koja otkida pola dostupnog prostora, a u njoj niko ne radi), pa smo gledali da se prebacimo u nešto komfornije.

Za razliku od dve kancelarije kroz koje je A51 rastao do sad, u ovom novom prostoru napokon imamo odrešene ruke da ga uređujemo kako hoćemo. Sreća, radost! Na slici dole je jedan od prvih nacrta, koji u suštini pokriva najgori slučaj i daje odgovor na “Koliko maksimalno ljudi može da radi u tom prostoru?” Finalni plan do koga smo došli je osetno drugačiji (definitivno nećemo trpati 9 ljudi u jednu prostoriju), ali o tome ću detaljnije pisati kasnije, kako radovi budu napredovali.

Jedna od prvih, radnih verzija

Jedna od stvari koja je takođe zaživela posle dosta krčkanja je i activeCollab Timer, naša prva desktop aplikacija. U pitanju je program koji smo ponudili besplatno, kako bismo olakšali korisnicima praćenje vremena. Čak ga i sami koristimo već par nedelja i na osnovu dosadašnjeg iskustva topolo preporučujem: pratite kako trošite vreme, otvara oči.

Windows + Mac

activeCollab 3 polako dobija svoju finalnu formu. Nova tema (i interfejs) se simbolično zove Evolution i stvarno je cela priča evolucija na osnovu svega onoga što smo u prethodne tri godine naučili, kako sa interfejs strane, tako i što se mogućnosti tiče. Sada već nismo u prilici da sebi dozvolimo loš i nestabilan release, tako da ova “evolucija” baš traje. No dobro, sve što valja zahteva vreme, a brzanjem bismo samo izbacili nešto osrednje.

Biće uskoro i screenshoti, bez brige

Dalje, putovanje koje sam pominjao, a o kome nisam hteo da detaljišem, da ga ne ureknem, je bila moja tronedeljna poseta Nepalu i Himalajima. Put je počeo kratkom posetom Istanbulu odakle sam dalje leteo za Kathmandu. Tri nedelje provedene u Nepalu su se sastojale od dvonedeljnog treka Sagarmatha nacionalnim parkom, sa jednim usponom na 6000+ metara vrh (Island Peak, 6189m), a ostatak vremena smo proveli u glavnom gradu, u obilascima, nabavci opreme, kupovini suvenira i svim ostalim sporednim aktivnostima.

Stvarno bi mi trebalo mnogo i vremena i prostora da opišem detalje celog put, za šta sada nemam vremena. Do tad, dve teaser fotografije:

Naš kamp, 5200m, pred uspon

Izlazak sunca na dan uspona, 6000m

Bile je tu još svašta nečeg drugog, ali ovo su neke od najznačnijih stvari koje su se desile u prethodna dva meseca. Detaljnije o svemu u budućim postovima.

Nekada u polušali pomenem da je Pandorina kutija otvorena sa mojim prvim godišnjim odmorom prošle godine. Ako se izuzme Hrvatska, koju gotovo da i ne smatram stranom zemljom, pre toga ni jednom nisam išao za inostranstvo. Međutim… Kada sve saberem, od tog puta za Egipat do danas, za nešto sitno preko godinu dana, bio sam cela 3 meseca kojekuda po inostranstvu – od Italije i Grčke (auto-stop i kampovanje), plus 8 ili 9 zemalja po Bliskom Istoku i jugoistočnoj Aziji (backpacking).

Kako se novo putovanje približava (ako sve bude kako treba, trebalo bi da letim 2. oktobra), tako se polako prebacujem u taj režim – prave se fotokopije pasoša, rešava putno zdravstveno osiguranje, štampaju rezervacije, pere i slaže oprema koju već imam, a nabavlja nova, koja nedostaje i sve po redu. Za razliku od prvih putovanja, stvari sada teku rutinski. Kao da ne idem ja na put, već nekom drugom pomažem da se spremi, pa kad završim mogu da nastavim sa svojim obavezama.

Zanimljiva putovanja obogaćuju i menjaju čoveka, a što uvrnutije zvuče “na papiru”, to je šansa da se iz njih više dobije veća. Provereno! Putovanje je prilika da se izađe iz komfora svakodnevice, proba nešto novo, uradi nešto zanimljivo, upoznaju neki novi i drugačiji ljudi, dožive nove uspomene, kako lepe tako i neprijatne, prošire vidici i razbiju predrasude.

Još uvek se sećam blagog grča koji se mogao videti na licu dve devojke iz Švajcarske koje smo pokupili u Kolombu. Em su se devojke prvi put odlučile na sličan put, em su se posle Švajcarske (koja funkcioniše kao sat), odjednom obrele u ludilu železničke stanice glavnog grada Šri Lanke, pa odmah zatim u trećoj klasi voza koji ide na 2 metra od obale okeana za Gale (seća se neko Queen of the Sea nesreće? to je taj voz), pa onda sa voza pravo u bajai da se juri smeštaj koji smo našli tek kroz 4 sata, u drugom gradiću… Već sutradan su bile “k’o velike” – sa rupijama računale kao sa francima, znale gde je dobra klopa i šta valja, počele da se cenjkaju kada primete da ih deru i sve po redu.

Takve stvari se pamti ceo život, ali se ne doživljava na trosedu ispred televizora ili na plaži u Budvi, koju overavate od kada znate za sebe. Dovoljno mi je da se setim takvih momenata i da mi je savršeno jasno zašto sada pakujem backpack iako cela stvar i dalje zvuči suludo. Odgovor na “Čemu sve to?” ću imati kada se vratim i kada se utisci slegnu, kao što sam ga dobio tek 3, 4 meseca posle puta po Aziji.

PS: Evo je jedna slika koju sam napravio u Vatikanu, pre koji mesec. Put na koji sada idem nimalo ne liči na tu posetu Rimu, a to je upravo ono što ga čini tako zanimljivim. Kada se vratim, pišem o detaljima i utiscima, a sada jezik za zube, da ne ureknem

U jednom momentu tokom 2006. sam prestao da blogujem na par meseci, pa sam opet počeo tekstom 5 stvari koje (možda) niste znali o meni. Tih 5 stvari se ukratko svodilo na sledeće:

Ne vozim. Ne plivam. Ne obraćam pažnju na tekstove pesama. Nisam bio u inostranstvu. Smatram da je “skromnost vrlina samo kada nemaš ni jednu drugu”.

Prošle su neke tri i po godine od tada i promenilo se svih 5 tačaka, većina u zadnjih godinu dana:

Vozim i obožavam svaki sekund proveden na putu. Još je sve dosta sveže, ali sam fasciniran mogućnostima koje su mi se bukvalno preko noći otvorile. A tek sama sprava…

Sumnjam da ću osvojiti zlato u plivanju na Olimpijadi, ali se sad bar osećam fino i komforno u vodi. Sledeće godine opet malo na Kiklade, pa da uz vodu ukombinujem i neki vetar Tekstovi i značenje pesama su mi postali podjednako bitni kao i sama muzika i atmosfera koju ista pravi. Neke drage pesme su dobile kompletno novu dimenziju kada sam im preslušao u kompletu i saznao značenje (Carry On My Wayward Son na primer). U zadnjih godinu dana sam bio blizu 4 meseca po inostranstvu – od Grčke i Italije, preko Sirije i Jordana, do Šri Lanke i Indonezije, sa još par država uz put (Vijetnam, Tajland, Malezija itd). Skromnost je vrlina velikih ljudi. Uz malo uspeha i novca, stvarno je lako biti arogantni drkadžija. Ono što nije lako je okružiti se ljudima koji te vole i poštuju, bez da to rade zato što te se boje ili na neki način imaju koristi od tebe. Priča za poseban post…

Stvarno nisam imao plan da koristim stari post kao anti-listu. Nisam toliko sistematičan! Jednostavno se desilo da sam danas pogledao neki matori tekst sa linkom na njega i skontao da se baš svih pet stvari promenilo od kada je post napisan.

JBG, sad mi treba nova lista!

Dok smo kampovali u Grčkoj, prijatelj mi je preporučio da pogledam Long Way Round. U pitanju je lepo dokumentovana avantura (put oko sveta na motoru) koju mnogi priželjkuju, ali za koju retki imaju petlju da je ostvare. No, da ne odlutam na tu stranu o avanturama, mnogima i retkima, ima vremena za te priče…

U jednoj od epizoda s početka, dok su još uvek u Evropi, Ewan i Charley obilaze neku crkvu, šta već, gde se u fontanu baca novčić za želju. Tipično turistička stvar, ali me zainteresovao Ewanov komentar (parafraziram):

Nije li tipično za zapadne kulture da kupujemo želje novcem? Kao da će novčić pomoći u njenom ostvarenju…

Evo ga jedan ekstreman primer. Grad Rim izvuče svaki dan oko 3000 EUR iz fontane Di Trevi, a taj novac se dalje koristi u dobrotvorne svrhe. To je baš dosta želja!

Po legendi, ko baci novčić u Di Trevi sigurno će se vratiti u Rim. Lepa želja! Ko ne bi voleo da se vraća iznova i iznova Večnom Gradu?

Čak i ja, koji postajem sve ciničniji kako vreme prolazi, sam bacio par novčića, za sebe i za prijatelje. Ostao sam tanak jedan obrok u nekom fast food restoranu, ali ko ga šiša – ako bar neko od ekipe ode do Rima, biće to money well spent. U najgorem slučaju, donirao sam 5, 6 EUR dobrotvornim organizacijama, što samo po sebi i nije loše.

Logički gledano, nema previše smisla bacati novac u fontanu, bunar, šta već, zarad želje. Jednostavno nema. Ali, taj ritual je tipično ljudski, pa ako ga već ljudi toliko praktikuju, što ne izvući maksimum iz njega:

Iskoristi momenat da fino, natenane razmisliš o tome šta stvarno želiš u tom momentu. Bez brzopletog zaletanja zato što je gužva i svi se tiskaju da požele svoje želje. Polako… Danas ljudi toliko brzo žive da jednostavno ne znaju šta stvarno žele. Zapamti želju i baci novčić. Zasuči jebene rukave i, ako ti je stvarno stalo do toga, radi na tome šta god da si sebi zacrtao. Većina uglavnom preskoči ovaj korak.

PS: Cela ova priča o željama mi je često padale na pamet zbog refrena Airplanes koju sam baš dosta slušao u zadnje vreme. Toliko o zagriženom ljubitelju ekstremnog metala…

Selekcija: Robert Jankulovski i Đorđe OdanovićAutor naslovne fotografije: Nenad VilimanovićFotografska radionica Nevidljivi gradU Kulturnom centru Beograda, u okviru programa fotografske galerije Artget, u periodu 9 – 14. jul 2010, organizovana je foto-radionica sa temom „Nevidljivi grad“.Takva forma rada na fotografiji podrazumeva aktivistički princip rada u grupi, kao i individualni pristup u analizi radova učesnika.Snimanje se obavlja na izabranim lokacijama sa akcentom na intimnom mapiranju, kadriranju i označavanju mesta od ličnog značaja.Cilj projekat je da se vizualizuju i uoče ne samo na površini vidljive karakteristike grada nego i njegove unutrašnje perspektive – od čulno opazivog bogatstva prostora do njihove simboličke vrednosti zasnovane na slojevitim kulturno-istorijskim asocijacijama.Našu predstavu o gradu, pored pojavnog, vidljivog aspekta, oblikuju i skrivene dimenzije grada, koje su u neprekidnoj interakciji. Taj fluidni, stalno promenljivi izgled daje vizuelni kvalitet doživljaju i poziva na kreativan odgovor i neposredno oživljen ambijentalni utisak.Đorđe OdanovićPredavači: prof. Robert Jankuloski, Skoplje i prof. Đorđe Odanović, BeogradUčesnici radionice i izlagači:Žarko Aleksić, Šemija Duraki, Katarina Gazdić, Olivera Inđić, Siniša Mandić, Jovana Marjanović, Jovana Miletić, Katarina Miletić, Jelena Micić,, Nataša Radosavljević, Jelena Seničić, Vladimir Stojanović, Nenad VilimanovićIzvor: www.kcb.org.rs

Ako ćemo iskreno, poruku koja je trenutno na US dolaru je pregazilo vreme: “In God we Trust” je previše jednostrano i religijski obojeno da bi opisalo promene kroz koje je ceo svet, ne samo Amerika, prošao u zadnjih pola veka, vek.

Cela poruka Fugio centa iz 1787. godine je nešto što bi, po mom mišljenju, danas mnogo bolje leglo, a da se ne izmišlja topla voda.

Kovanicu je navodno dizajnirao niko drugi do Benjamin Franklin, i na njoj postoje dve poruke: “Vreme leti” u vidu rebusa (Fugio, “Ja letim” i sunčani sat) i “Mind your business”. Iako se ne zna da li je autor poruke namenio poslovnim ljudima tog vremena (“Pazi na svoj posao”) ili svim građanima (“Gledaj svoja posla”), obe su univerzalne i aktuelne i dan danas, možda više nego ranije.

Danas je lakše nego ikada izneti svoje mišljenje, imati publiku i pratiti šta ljudi oko tebe misle i rade. Super je to, ali mi pomalo i idu na živce social ovo, optimized ono, trgovina “fanovima” i slične fore. Sve zajedno je jedna velika, bučna gomila publike, opinion makera, eksperata koji prodaju ovo i ono, firmi koje bi to htele da ekspolatišu itd.

Kada o svemu tome počnem da razmišljam, sve ima smisla i sve se nekako normalno razvija (ka čemu mogu samo da probam da naslutim, ali ne znam), ali je opet sve to samo jedan veliki džumbus, a protiv džumbusa može samo jednostavnost: ćuti i uživaj, gledaj svoja posla i ne dozvoli da ti vreme uludo odlazi na gluposti. Važi i danas kao što je važilo i pre 250 godina i odmah mi sve nekako dođe lakše…

Više detalja: Fugio cent na Wikipediji. Prvi put sam se sreo sa njim u knjizi Empire of Wealth: The Epic History of American Economic Power.

Tekst The Cult of Busy kao temu uzima zauzetost i potrebu da se non-stop imaju neke obaveze, ljudi sa kojima se treba sastati, projekti koje treba završiti, papire koje treba izoveravati itd.

Kroz tekst se provlači i priča o tome kako imamo iskrivljenu sliku o zauzetim ljudima ili ljudima koji rade mnogo – zauzeti ljudi su bitniji, uspešniji, postižu više sa svojim životima, šta već. A to je daleko od pravila – mnogi uspešni ljudi jesu pritisnuti obavezama, ali nisu svi zauzeti ljudi uspešni. Možda su samo spori u radu ili nemaju dovoljno iskustva ili ne umeju da odvoje bitno od nebitno pa troše sati na gluposti ili…

Suština je da majstor nije onaj koji radi mnogo, već onaj koji postiže mnogo. Bitni su rezultati, a ne koliko si vremena slomio da bi ih postigao (ili ne bi, mnogi napori koje ulažemo na kraju i ne urode plodom).

Što se stila života tiče, posebno mi se sviđa ovaj detalj:

It’s the ability to pause, to reflect, and relax, to let the mind wander, that’s perhaps the true sign of time mastery, for when the mind returns it’s often sharper and more efficient, but most important perhaps, happier than it was before.

Ako ništa, evo je bar tema za razmišljanje: burnout nije za pohvalu, već signal da nešto nije u redu sa onim na čemu radiš i kako to radiš.

Jutros čitam neke diskusije na forumu poznate GTD aplikacije za Mac i naletim na diskusije gde se korisnici žale na sporost tima koji razvija aplikaciju i na to što neke od osnovnih mogućnosti koje su odavno najavljene još nisu ubačene.

Jedna od mogućnosti koju najviše traže za iPhone verziju aplikacije je sinhronizacija koja ne zahteva WiFi, već može da koristi dostupnu mobilnu mrežu. U svoj toj drami gde razočarani korisnici najvaljuju da će se prebaciti na konkurentske aplikacije, kritikuju tim za odstustvo kvalitetne komunikacije i predanosti i sve što ide uz to, naletim na sledeći komentar:

I don’t even sync 2-3 times a day. I sync every morning before I go to work. That’s it. Works fine for me. Is my list a bit crowded with done items by the end of the day? Yes, but I have lived with more difficult problems in my day, like when that guy on the beach in Mexico started shooting at me. Somehow, a cluttered todo list doesn’t compare!

Sve je stvar perspektive. Sa stresom i dramom je lako izaći na kraj kada se stvari stave na svoje mesto, u skladu sa svojom stvarnom važnošću. Sitnice utiču na kvalitet života, ali nisu vredne da se opterećujemo njima ili nekome zagorčavamo život zbog njih.

Naravno, ovo nije opravdanje za predug release cycle i neispunjena obećanja, ali neke stvari jednostavno treba imati na umu kada počnemo da dramimo oko gluposti.

Danas mi je stigao stativ i glava, pa sam izašao na terasu malo da se igram. Na IV spratu, iznad malog parka, terasa ima i koliko toliko zanimljiv pogled. U poređenju sa terasom u stanu koja gleda na naše dvorište, plus dvorišta nekih starih zgrada u Železničkoj, terasa u kancelariji je pravi vidikovac.

Od ranije sam znao da je Photoshop jako dobar što se krpljenja više slika u jednu tiče, ali tek danas sam video koliko je cela stvar jednostavna i kakve rezultate daje. Evo ih koraci kako može jednostavno da se napravi jedna panorama, čisto da pribeležim da sam ne zaboravim pošto sumnjam da ću ih praviti često.

1. Izašao na terasu, namontirao aparat na stativ i ufotkao par fotografija pomerajući fotoaparat oko vertikalne ose.

2. Skinem fotke sa aparata na komp i složim ih u jedan folder:

3. Uvezem fotke u Photoshop kao jedan fajl, gde je svaka fotka na zasebnom sloju. Photoshop već ima skript za to: File > Scripts > Load Files into Stack. Ovaj alat čak ima i Attempt to Automatically Align Source Images opciju koja štedi korak #4 kada je otkačena.

4. U Layers panelu selektujem sve slojeve sa slikama i odaberem Edit > Auto-Align Layers… opciju.

Auto opcija radi sasvim lepo i nakon OK dobijemo nešto ovakvo:

Ovde će ekipa videti grešku koju sam napravio… Kada se fotkaju fotke, treba preći u manualni mod (duh!) Ovo je ipak bila samo igranje, a na greškama se uči. Uz to, napolju je sad i mrak i previše hladno da jurim novi set fotografija

5. Posle “raspoređivanja” slojeva, odaberem Edit > Auto-Balance Layers kako bi Photoshop izjednačio i uskladio odabrane slojeve. Posle ovoga samo ostaje da se iseče panorama pomoću Crop alata.

Spojena i isečena panorama, bez ikakvih dodatnih dorada izgleda ovako:

Čudo su ovi današnji alati… Tehnički ti skoro ne puštaju da pogrešiš. Za lepu fotografiju je ipak potrebno nešto više od tehnike i alata, ali to je skroz druga priča.

Mogu da zamislim scenu: prelamač dobio članak, sređuje ga ali mu treba ilustracija, a nema je. Ali, Gugl je čudo, otvoriš ga, ukucaš „uzice“, pređeš na stranu za pregled pronađenih fotografija, i eto na drugom mestu baš lepa panorama. Kopienpejstuješ u fotošop, malo mu ga daš po kropu i gotovo, sređen članak:

www.glas-javnosti.rs/clanak/srbija/glas-javnosti-20-01-2010/skuplje-grejanje-u-uzicu

Baš se lepo uklopilo u ovom članku na sajtu Glasa Javnosti (www.glas-javnosti.rs) zar ne? Ma čudo je taj Internet, na njemu sve ima. Koliko je lakši posao, ne moraš da se cimaš po sopstvenoj arhivi ili još gore da moljakaš za fotku ako nemaš odgovarajuću u arhivi, samo srč, […]