Planeta Srbija

Једна од мојих омиљених народњачких песама из колекције „За смарање комшија“ под називом „Волео сам девојку из града“ препевана је од стране непознате (младе?) интерпретаторке у „Волела сам дечка са села“, и то звучи феноменално.

Кружи прича како пасионирани компјутераши мало пажње посвећују женама (одн. мушкарцима) и људима ван света технологије. Ево како то трагикомично звучи у вицу.

Дефинитивно прва велика илузија којом родитељи своју децу упознају са светом лажи и превара јесте симпатични дебели чикица са густом седом брадом и седом косом, обученим у црвено одело са белим крзненим деловима на рубовима тог одела, и једним кајишем по сред дебелог стомака. На ногама има црне кожне чизме и са собом тегли велики црвени џак пун поклона за добру децу. Његово величанство — Деда Мраз.

Мој Деда Мраз

Кад сам био веома мали дечак, Деда Мраза сам замишљао као доброћудног декицу од неких својих шездесетак до седамдесет година, дуге седе косе и браде, набораног чела са широким осмехом на лицу. Тежио је преко сто килограма и био веома снажан, јер је у џаку носио поклоне за децу целог света. Одело му је било лепо црвено, ни јарко ни тамно. Беле туфне од крзна поларног медведа красиле су рукаве, капут и ногавице, а чизме су се сијале под сјајем звезда. На глави је имао црвену купасту капу са белом крзненом куглом на врху и белом траком на дну капе. У оној белој кугли на врху били су звончићи који би звонили док се спушта низ димњак да деци остави поклоне у чарапама окаченим изнад камина. Хм… димњак… камин… нешто се ту не слаже.

Ма то није прави Деда Мраз!

Мама и тата су ме водили на некакве представе, које су најчешће биле досадне, да би на крају неки чика обучен као Деда Мраз сео на столицу и прихватао децу у крило, тутнуо им новогодишњи пакетић у руке и позирао за фотку, а онда нас спустио са крила и прихватио следеће дете.

Осим што би рекао „Срећна ти нова година“, и то обичним гласом а не оним чаробним дедамразовским, из прве сам провалио да ту нешто није у реду. Прво, ови Деда Мразови нису били стари и нису имали наборано чело него су били некако млади. Уместо праве дуге седе косе и браде имали су неку маску од вате или нечег сличног. Нису имали ни дугодлако бело крзно од поларног медведа него неко ошишано и безвезно жућкасто-црвенкасте боје А ни њихова одела нису била лепо црвена него су или имали неке туфнице и квадратиће по целом оделу, или је капут био јарко црвен и сјајан а панталоне с анекаквим шарама. И нису имали велики џак са поклонима него су новогодишњи пакетићи стајали на гомили поред вештачке јелке :’(

Зато сам у једном тренутку пре поласка у први разред одлучио да више не идем да добијем пакетић од Деда Мраза јер Деда Мраз не постоји и само су ме лагали.

Добро, ко је онда Деда Мраз?

Деда Мраз или на енглеском Santa Claus је заправо лик изграђен према Светом Николи, заштитником деце. Деда Мраз је код нас у старо доба зван Божић Бата а оваквог каквим сам га ја замишљао направила га је компанија Coca Cola за рекламу 1930. године. Иако фикција, овој компанији је донео брдо лове, а донео је и глумцима и фотографима који већ годинама захваљујући његовом лику згрћу добру кинту од родитеља који лажу своју децу да Деда Мраз постоји.

Ја мојим клинцима пре коју годину објасних да Деда Мраз не постоји, тај у костиму је неки човек који само глуми Деда Мраза, а поклоне ће добити били добри или не током године, исте оне поклоне које изаберу родитељи или рођаци. Можда ми неко каже да сам џукела што сам срушио деци једну лепу маштарију, али сматрам да деца треба да се радују не зато што у заблуди маштају о неком тамо Деда Мразу, него зато што је то маскирање у неку руку занимљиво, забавно и уме да насмеје. Дакле, Деда Мраз је лик из цртаћа, као и Том и Џери, на пример.

У шта сада верујем?

Када сам порастао довољно да изаберем оно у шта „верујем“, скапирао сам да од Деда Мраза ипак више волим његове помоћнице, безвезно у нашем народу зване Деда Мразице.

Погледајте сада пажљиво ове луткице горе. Зар би оне уопште биле љубавнице или жене Деда Мраза, дебелог и седог маторца? Не? Па зашто их онда зовемо Деда Мразице?!

Одох ја да се окупам и обучем, па да будем спреман да вечерас дочекам свих шест Деда Мразових помоћница, можда ми испуне жељу, био сам добар целе године за нама… и ако нисам био добар, бар сам се трудио

Реч, две за вас

Драги моји читаоци, нећу бити патетичан па вам желети нешто што није реално. Најважније је да вас здравље добро служи, да вам не мањка позитивне и креативне енергије, и да вам предстојећа година у свему буде успешнија него ова која је на измаку, без обзира да ли моћници планирају да буде кризна или не. Слоге, толеранције, поштовања и искрености никад није превише. Чувајте се, са или без Деда Мраза и његових помоћница. Срећна вам Нова 2009. година! Живели!

Живот са компјутеашем, или у оригиналу „Заједнички живот“ је литерарно дело које у данашње време представља школски пример везе или брака у коме је један од учесника (супруга/девојка или супруг/момак) жртва зависности од рачунара, било да је у питању посао или забава.

Овај текст написала је девојка чији је супруг програмер. Текст је стар преко 3 године, али ми до сада није пало на памет да га ставим на блог, па то овога пута исправљам.

Aко се пронађете у овој причи, не тугујте, нисте једини

ЗАЈЕДНИЧКИ ЖИВОТ

кратак водич и саветник за све оне који се одлуче за живот са програмерима

НАПОМЕНА: Сви догађаји и ликови описани у овом водичу су истинити. Свака подударност са стварношћу је намерна.

ГЛАВА I Упознавање

Како препознати „компјутераша”, огрезлог у програмирању и слично? Када на улици видите мушкарца (немам ништа против жена, али мислим да су помало глупе за то) чије су беоњаче црвене, а очи се цакле, коса неуредна, често прљава, човека са брадом од 2, 3, …5, …7 дана, крајње немарно обученог и који има релативно аљкав однос према свом спољашњем изгледу, немојте помислити да је неки „тешки наркоман”. Можда тиме не бисте много погрешили јер то и јесте нека врста неизлечивог порока. Овакав физички изглед одаје типичног „компјутераша”. Пружи ли вам се прилика да разговарате са њим (ћаскате) и даље ћете бити у дилеми. Те наизглед свестране особе причаће са вама о времену, спорту, политици са жаром једног Енглеза, спортисте или пензионера-политичара-доколичара. Помислићете — како диван човек, пун стрпљења и тема за разговор. Благоглагољив и мио. Али упамтите — то је велика варка! Успут ћете приметити како има нежне рууке, али запуштене нокте. Не препуштајте то слуцају. То је дефинитивно „компјутераш”! Па, ако сте спремни да себе жртвујете, прихватите позив на други састанак (уколико га уопште буде, јер су они врло пробирљиви — чим осете да ви нисте погодан терен за ширење њихових идеја, неће се двоумити у вези поновног виђења). Сачекајте тај следећи сусрет. После уобичајеног питања: „Чиме се бавите?” он ће вам површно одговорити: „Компјутерима.”, испитујући терен. Ако покажете мало интересовања, спаса вам нема. Кад смо већ код приче, временом ћете приметити још једну ствар: сем када је реч о компјутерима, њихови уобичајени одговори биће: ДА, НЕ, МОЖДА, или само климање главом, док касније не почну да вас игноришу. Али отом-потом. Вратимо се на прве разговоре и упознавања. Дакле, када започне разговор на тему свог посла, помислићете како водите дискусију на равној нози, јер се и ви с времена на време убацујете у причу, а он вас, са уважавањем (али само наизглед), слуша. Уствари, он тог тренутка мисли како је велика гњаважа објашњавати те „сложене ствари” једном непоправљивом лаику. Али не очајавајте. Временом ће се заборавити у причи и јадаће вам се, као највећем стручњаку како „тамо неки фајл прави проблеме”, не приметивши ваш збланути поглед и прикривену досаду. Вашим састанцима по кафићима и другим јавним местима већ је одзвонило. Чим процени да сте улетели у паукову мрежу, одвућиће вас у своју јазбину тако да никад више не угледате светлост дана.

ГЛАВА II Предбрачни живот

Када вас је већ придобио за себе и ви се до ушију заљубите у њега, ваш „мио и пажљив створ” почиње да вам окреће леђа. Не није у питању друга девојка, немојте очајавати. Пошто вас удобно смести и упозна са укућанима, он ће окренути леђа осталом свету и почети свој чувени рад на компјутеру коме краја нема. Неће вам требати много да схватите (сем ако сте плавуша) да имате супарницу у виду метално-пластичне-жицане заводнице са силиконским додацима. Да, моје драге, то је компјутер. У почетку ће вам изгледати љупко, али једно је сигурно — за кратко време постаће то ваш непријатељ бр.1. Наравно, као сваки лепо васпитани домаћин, изабраник вашег срца ће вас упознати са својом старом љубављу. То ће учинити на најувредљиви могући начин, тако што ће вам показати неке шаре и сличице, поистовећујући вас са дететом. Већ следећег трена, шаре ће заменити непрегледни бројеви и неразумљиве речи које се исписују на екрану. Помислићете — па добро, сат-два рада га неће много одвојити од мене. Врага сат-два! Сутра ће то већ бити 3, прекосуртра 5, све док једног дана не схватите да цео дан нисте са њим проговорили ни реч (сем када се јада или хвали). Знате, то и није толико лоше — имаћете јединствену прилику да упознајете свог драгог и са леђа и да детаљно испитате праменове његове косе на потиљку. Ако решите да се бавите сликарством, од вашег мушкарца неће бити идеалнијег модела. У стању су да сатима непомично седе и буље у екран, једва приметно померајући прсте по тастатури, крајње незаинтересовани што вас на пример боли глава, или бисте у шетњу. И никако га не дирајте и не покушавајте да се умиљавате. Хтели-не хтели, бићете грубо одбачени уз речи: „само мало, само секунд, ево сад ћу”. Запамтите добро ове фразе — ускоро ће се сав његов ванпрофесионални разговор са вама свести само на то.

ГЛАВА III Нови пријатељи

Неминовно је да са новим партнером уводите себе и у нови круг пријатеља. Верујте, нема досаднијег и убитачнијег друштва од пријатеља компјутераша. Прво се морате помирити са следећом чињеницом: они се виђају сваки дан, али сваки дан! По устаљеном протоколу, та дружења постају све дужа и дужа, тако да једни другима постају део кућног инвентара. Ако имате мало среће или шарма, неки од њих (они финији) третираће вас као кућне љубимце или, још горе, као забавни програм у тренуцима предаха. Постаје вам јасно да више не можете да учествујете у компјутераским разговорима који се често своде на скраћенице типа ФРП, СМБ и сл., уз српско-енглеске кованице и псовке. Не покушавајте да промените тему! То никако! Ако вас уопште буду регистровали, обично ће вам кратко одбрусити: „Ти си беше пошла некуд?”. Зато не дозволите себи таква понижења или као ја, огуглајте на то. Ваше молбе типа: „Ајмо кући!” и сл. неће уродити плодом, већ ће само изазвати бујице беса, које су сада већ честе. После извесног времена, више вас неће ни водити са собом. Не узбуђујте се због тога, вама би тамо ионако било досадно. Да напоменемо још једно: ако се деси да ваш „нежни створ” удари по тастатури свом силином или залепи џојстик за екран монитора — игноришите! У супротном се може десити да ви постанете објекат за искаљивање беса, или, не дај Боже, врећа за ударац. Што се последњег тиче, мушкарцима „компјутерашима”, морам признати, кочнице прораде на време.

ГЛАВА IV Брак

Одлучили сте да се жртвујете до краја. Не смета вам ваша подређеност њему, ни све остале горе наведене мане. Његов шарм је ипак јачи. Или се можда варате како ће брачни живот начинити од њега правог човека. Све саме заблуде! Нисте ни приметили како сте заправо ви њега запросили. Он је превише заузет да би мислио на то. Свадбене припреме теку својим током и ви сигурно уживате у њима. И даље загледани у леђа свог младожење, узбуђено му причате о својој венчаници, а не схватате да он не хаје за то. Чак ће вам допустити да му ви изаберете одело, кошуљу, чак и кравату. Вероватно би вам био захвалан до неба кад не би морао да баш тог дана иде на тамо неко своје венчање. Не зато што то не жели, већ нема баш много времена за то. Добро ипак ће поћи, успели сте да му објасните како је то једини начин да се венчате. Венчање пролази у вашем страху да ће, уместо ДА, он пред матичарем рећи оно своје чувено YEEES! На весељу се досађује, правећи у глави (или на столњаку) шеме и алгоритме. Нервозан је, јер не може да разговара са својим „сарадницима” о оним скраћеницама. Али немојте их жалити — они се већ споразумевају погледима и њихова блискост изазива у вама таласе љубоморе. Први дан брака је за сређивање утисака. Узбуђено гледате снимак венчања, не приметивши како ваш супруг поред вас спава. Каснија објашњења овог поступка ће се свести на следеће: „Не занима ме то сад, кад се свега сећам. За коју годину ће ме МОЖДА(?) занимати.”. Та њихова проклета рационалност и логика вас доводи до тачке кључања. Шта учинити са новцем добијеним од рођака? Ред би био да се „скућите”. И док се вама по глави врзмају веш-машине, штедњаци и фрижидери, он вам већ потура под нос педантно направљен списак опреме која је неопходна да би он могао да се бави својим послом без краја, Не можете да одолите молећивом погледу и одобравате то. Пресрећан, он вас љуби, а ви помишљате да је срећнији него онда када сте рекли оно своје судбоносно ДА. Вероватан наставак брачних догодовштина био би следећи: своје потомке ће брж-боље, чим могу да дохвате тастатуру и миша, учланити у свој програмерски тим. Немоћно ћете посматрати како вашу децу претвара у људе због којих сте ви на ивици нервног слома. А деца ће тек да порасту…

* * *

Шта рећи на све то? Помислићете како је ужасно бити жена „компјутераша”. Али не брините, навићи ћете се на то. Важно је само остати нормалан. Зато се посветите додатним активностима — гајите цвеће или везите гоблене, трачарите са пријатељицама, само пазите! Будите тихе, не узнемиравајте свога супруга док обавља научно-истраживачки рад.

Написао Александар Урошевић за блог Записи. Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.

Синоћ сам уместо да кликнем на дугме за замену сакупљених бодова за продужење налога, грешком (у брзини) кликнуо на дугме за креирање новог налога. Дакле, имам „вишка“ један RapidShare Premium налог на месец дана и рад сам да га поклоним некоме од читалаца Записа.

(...)прочитајте остатак записа

©2008 Александар Урошевић за блог „Записи“ под BY-NC-SA CC лиценцом. Нема коментара

Како беше иде она прича о томе како је Рокфелер постао богат? Стигао је у Америку са четврт долара у џепу. На доку је купио једну јабуку а онда је продао за један долар. Тако је зарадио први долар. А онда је умро његов богати деда и оставио му милионе долара. Или није Рокфелер (или како год се то пише) него неки други пунишић, али поента је јасна.

Е сад, тужно је кад изгубиш неку драгу особу, али… у крајњем случају, ти пунишићи што рикњавају и остављају у наслеђе баснословна богатства својим далеким наследницима обично буду неки џибери који се тих наследника сете пар секунди пре него што им новцем запрљана душа напусти тело.

Мени би ових дана тако легао један такав покојни пунишић да је то невероватно. Што бре мени неће да рикне неки богатун који живи у три пизде лепе материне, и да ми стигне телеграм да ми је ујка Луи оставио читаво богатство, па макар и не познавао тог ујка Луија. Ја бих то све паметно „реализовао“, т.ј. уложио у мање-више корисне ствари. Чак бих добар део дао и у добротворне сврхе…

Зна ли неко где имају да се купе те срећне звезде па да репризирам рођење и кажем мајци да ме спакује испод те срећне звезде, или још боље да купим и ту срећну звезду и богатог рођака на самрти који има само мене, а све то за мале паре… Да бар знам да носим те јебене гајбице које је носио Марко Милошевић па да и ја зарадим за пар сати зарадим пар милиона еура на гајбице…

…ммм, да. Није све у парама - има нешто и у лови. Поред тога, мени би највише одговарала срећа, јер у њој има све; има здравље, лова, рибе, секс, дрога, рокенрол, а има и лова (или сам то вбећ рек’о?)…

Написао Александар Урошевић за блог Записи. Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.

Мој драги познаник Махатма је, стицајем околности, морао да напише сонет. Пошто ми се исти допао “на прво читање”, решио сам да га ‘турим у блог. Аутору одајем свако признање што је успео да се поетски изрази на не-матерњем (енглеском) језику. Дакле, Махатмина поезија:

COHET (љубавни) (десетерац, сликовна форма ababcdcdefefgg):

Love Song

Numerous people love beautiful things, Jewels and flowers, porcelain tea sets, Expensive dresses and diamond rings, Nice furniture and carefully groomed pets. Others love matter nutritively good, Juicy sausages, hamburgers, whipped cream, Buttered buns, cakes, beer or Coke and junk food, Things that impose dangers to their blood stream. Some, more ascetic and bodily wise, Being afraid of illness or early death, Love mostly and above all to exercise, And they do so to the last breath. As for myself, it is painfully true: The only thing I love really is You.

Технорати етикете: љубав Махатма сонет