Planeta Srbija

Došlo vreme da se pogleda i SAW V (a kao da je juče bilo vreme za III i IV). Ono što se meni ovde svidelo je pravac u kome priča ide. Naime, ovaj nastavak priča dve priče. Jedna je retrospektiva prethodnih nastavaka, i inače glavna priča petog nastavka, dok je druga priča predviđena za stare [...]

Otvoren je sajt za sva Vaša iskustva što se tiče reklamacije nekog proizvoda ili usluge nekog preduzeća. Prenosim uvod osnivača sajta:

Portal reklamacije.org počinje sa radom. Cilj portala je da utiče na poboljšanje kvaliteta proizvoda ili usluga. Javnim iznošenjem pozitivnih i negativnih iskustava potrošači mogu da se informišu o kvalitetima i manama proizvoda i pružaoca usluga.Takođe prodavci i osobe koje pružaju usluge mogu da uvide greške do kojih je došlo i isprave ih i time dobiju zadovoljnog potrošača koji će znati da prepozna kvalitet i dobar odnos prema potrošaču. Na linku Napiši reklamaciju registrovani korisnik može da napiše svoje iskustvo (bilo pozitivno ili negativno) sa kupljenim proizvodom ili izvršenom uslugom. Takođe se na takav tekst mogu davati komentari. Portal je u test fazi pa Vas molimo da bilo kakvu nepravilnost u radu prijavite na admin @ reklamacije.org da bi se nepravilnosti otklonile. Neki delovi portala nisu prevedeni sa engleskog jezika. Trudićemo se da se u što kraćem roku završi prevod.

Posetitie www.reklamacije.org

Nekako, poslednjih nedelju i kusur dana nisam nikako stizao da sednem za računar i uradim nešto. To jest, ako ne računam subotu ili nedelju.

Prvo što sam uradio je to da sam promenio template na blogu. Napravio sam jednostavnu temu, sa par boja i fontova, koja definitivno odgovara mom trenutnom raspoloženju, ali mislim da sam godišnje doba potpuno promašio (ona slika ispod headera).

Što se tiče obaveza, verujem da nijedan moj vršnjak (koji ima blog) u ovom periodu ne piše na svom blogu. Da, počeo je taj period, kada svi profesori/nastavnici masovno počinju pismeno i usmeno da ispituju učenike. Na primer, za četvrtak imam kontrolni iz predmeta “merenja u elektronici”, profesor sociologije počinje da pita, a ne smem ni da pomislim o 3 pesme koje moram da naučim za isti dan. Takođe, počelo je da se zahuktava i na projektu sa centrom za talente, jer uskoro počinjemo da radimo na samom projektu, umesto što smo do sada pravili dokumentaciju, pisali neke dokumente i pravili neke dijagrame. Tako je, čim se dovrši model baze podataka, počinjem da implementiram kompletnu ideju.

U svom ovom moru obaveza, bez ikakvog vremena za pravo uživanje i odmaranje, sledeće nedelje biće stvarno cool. Radi se o tome da nam u petak, 24. 10. sledi grupna poseta sajmu knjiga. Iako karta nije skupa (400 kinti za ulaz i prevoz u oba pravca), stvarno mislim da bi bilo bolje da smo dali malo više para. Prvo, jer se za ~500 učenika i 73 profesora uzimaju 4 autobusa (doduše, sa harmonikom), što je jako loše, ako uzmemo u obzir prošlogodišnju situaciju, gde su neki učenici ceo sajam presedeli u autobusu, i nisu dali drugima (koji su pešačili ceo dan) da sednu. Ipak, smatram da će ove godine biti mnogo bolje, pogotovo ako vreme bude bilo ovako fino i tada, a skupio sam i više novaca (koliko sam prošle godine video knjiga za koje nisam imao para…).

Egipćani su veoma neobičan narod. Njihovi načini razmišljanja i društveni kodeksi se veoma razlikuju od onoga na šta smo mi navikli. Pokušaću da navedem par najčešćih tipova koje možete sresti: Trgovci - prepoznaćete ih ispred svoje radnje kako spremno čekaju i oštrim pokretima saleću potencijalnog kupca/turistu koji je samo krajičkom oka pogledao u pravcu njegove [...]

Danas sam shvatio da ih imam veoma malo. Od razreda koji je u početku bio mnogo bolji od starog (iz osnovne) više gotovo ništa ne mogu da očekujem. Osim par ljudi, koji stvarno umeju da ulepšaju dan, ostatak ne želim ni da pominjem (no potty mouth on this blog).

Sve je započelo sa dve persone (žive u delu grada koji je dosta blizak školi). Tipični neradnici, nikada ništa ne uče i uglavnom se izvlače na uvlakanje, glupe fazone ili sreću. Elem, u prošli petak pitali su profesorku da ih pusti ranije sa časa (jer imaju ocenu). Profesorka, misleći da će ići na autobus, jer žive daleko (što nije istina), pustila ih je da idu. Naravno, nije pustila ljude koji stvarno žive daleko i kojima autobus retko kada ide. Pet minuta nakon što su otišli, drugi su pitali da li mogu da idu, navodeći i mesta gde žive, ali ih svejedno nije pustila, jer ne žive dovoljno daleko. U tom trenutku ustao sam i pitao sam profesorku “kako je mogla da pusti ovu dvojicu, a ostale ne može”. Neprijatno iznenađena, profesorka je shvatila u kakvu su je zabludu doveli i rekla je da više nikada nikog neće pustiti sa časa, ma kada mu išao autobus. Prvih par sekundi, ostatak razreda bio uz mene, ali su prestali nakon što je rekla da nas neće puštati i odmah su se okrenuli protiv mene.

Danas na ČOSu (čas odeljenskog starešine) razredna je pomenula da je “neko” rekao odakle su oni, na šta je dosta njih odmah uprlo prst u mene rekavši da sam ja za sve “kriv”. Diskusija je odmah počela. Iako nikako nisam u njoj učestvovao, jer me nije bilo briga (I am the good guy, remember?), pratio sam je i ima par činjenica:

ja nisam dobar drugar, jer sam stao uz drugare koji žele da idu na autobus, jer im uskoro polazi sa stanice, ali su ova dvojica najbolji drugari ja sam kriv jer sam iscinkario ovu dvojicu, koja BTW stalno idu na živce nama koji učimo (uvlakači) iako ih obojicu, kako tvrde, “poznajem” 11 godina (8 godina osnovne + 3 godine srednje), ne smatram ih drugarima /* tu nisu lagali, jer ih doista nikada nisam smatrao drugarima; do srednje im ni imena nisam znao */ kriv sam što ne lažem kriv sam što imam izgrađeno mišljenje kriv sam što se zalažem za prave drugare

Eto, sve ovo što sam napisao nateralo me je na razmišljanje: koliko stvarno ljudi mogu da smatram prijateljima. Uz malo matematike i računanja, došao sam do dvocifrenog broja manjeg od 40, što me pomalo brine. Ipak, mogu da tvrdim da svi ti ljudi stvarno znaju kako da se ponašaju prema drugima i verovatno znaju o kome se radi (ako ovo čitaju).

Ako je neko čitao stare postove sa ovog bloga (one obrisane) zna u kakvim sam nevoljama sa profesorkom srpskog jezika (ne sa predmetom, već sa njom) bio krajem prošle školske godine.

Ove godine sam odlučio da joj nikako ne dozvolim da mi upiše slabu ocenu. U stvari, odlučio sam da joj ne dozvolim da mi ne upiše ocenu manju od one koju sam zaslužio. Prva prilika ukazala joj se posle prve četiri nedelje, kada nam je zadala da naučimo pesmu “Albatros”. Nekako se baš desilo da je tu pesmu zadala za onaj dan kada sam trebao da budem dežuran. Kako dežurstvo nisam mogao da izbegnem (sada je obavezno, jer niko ne želi da bude dežuran kod ulaza, pa je razredna morala da spreči prelaženje celog dnevnika), morao sam da pričekam.

Sledećeg časa (kada nisam bio dežuran) prvo je prozvala one koji su joj ostali dužni od prošlog puta (napola naučili/nisu naučili), a onda je došla i do mene. Dok je prozvala moje ime i našla me u njenoj svesci, zvono se začulo i svi su (sa njom zajedno) pohitali ka vratima. Ništa, znam da ću biti prvi sledećeg časa.

I tako, došao je dan kada sam konačno stigao na red. Prozvala me je. Izrectiovao sam. Ocenu je promrmljala i upisala odmah u dnevnik (iako je ostale pitala da li hoće ocenu u svesci ili dnevniku), a onda je naglo prešla na gradivo koje smo trebali da obradimo, a na meni je bilo da pogodim šta mi je precenjena gospođa napisala.

Sledećeg časa, sačekao sam je pored stola i zahtevao da mi kaže šta sam dobio. Rekla je “upisala sam ti trojku”. BEDNU TROJKU! Pitam kako. Kaže “imaš jednu jedinicu kod mene u svesci”. Pitam odakle. Kaže “ne znam ja, samo je imaš”. Shvatim ja da ona ne odustaje. I tako, iako je nekima posle trećeg prozivanja upisala četvorke, meni je posle prvog pravog prozivanja dala ocenu koja je dosta manja od one koju sam trebao da dobijem. Mislim, ne sećam se da sam igde zastao ili da sam pravio greške ili da sam ponavljao, a njeni dragi, pametni, guzouvlakači su sve to radili i opet prošli bolje od mene.

Čak je i moj drugar iz klupe (koji je, BTW, isto imao probleme sa njom) rekao da ću sigurno dobiti ili peticu ili četvorku. Svi oko mene bili su iznenađeni. A onda na razrednom su se pokazali pravi… Kada sam rekao razrednoj šta se desilo, ovi sa četvorkama su počeli sa “šta se ti žališ, dobro ti dvojku nije dala” i “‘ajde ćuti”.

Rezime: nikada ne dežuraj kada znaš da trebaš da odgovaraš pesmu kod osobe koja te ne podnosi.

Slika govori za sebe

“Wouldn’t it be more of an act of rebellion if you didn’t spend so much time buying blue hair dye and going out to get punky clothes? It seems so petty. stop me if I’m being offensive. You wanna be an individual, right? You look like you’re wearing a uniform. You look like a punk. That’s not rebellion. That’s fashion.” - SLC Punk (pomenuo sam jednom i pomenuću ponovo)

Loš im je accessibility :P

Preuzeto sa FAIL Blog-a.

Najinteresantniji mail u inboxu danas…

Naslovljen “Samo u Rusiji”

Gledam danas prvake u školi i nikako ne verujem onome što vidim. U Srbiji, zemlji u kojoj se za primer vrhunskog muzičara uzimaju Seka i ostale roze/grand cice, teško je naći nekoga ko stvarno zna šta je dobra muzika. Neću sada da pravim razliku između roka (i onoga što je nastalo od istog) i ostale muzike, jer bih sigurno stao na stranu prvog (jer i sam slušam takvu muziku).

Da se vratim na temu, primetio sam dosta dece koja nose Iron Maiden, G’n’R i KISS majice. Generalno, i sam bih nosio neku, ali sigurno ne takvu; možda bi Tool majica bila prikladnija. Uglavnom, na odmoru između časova se i o tome govorilo, a sve je započelo sa nekim klincem koji je nosio lanac sa katancem oko vrata (i koji je očigledno pozer).

Ne znam ni sam kakav je to novi trend (hah, ne pratim trendove baš toliko), ali nošenje takvih majica nikako ne ide sa načinom razmišljanja koji se odmah uoči.

Pravo da kažem, nadao sam se da će ‘emo’ trend biti popularan, jer je to neka ‘nežnija’ verzija ovih pozera, a i čovek veoma lako može da se navuče na tu sladunjavu pop punk/rock muziku. U stvari, navikao sam da mene zovu pozerom i to najviše zbog toga što ponekad slušam nu metal i *core žanrove (a ni jedno ni drugo nisu metal žanrovi), ali nakon ovog danas sam shvatio da nikada u životu i nisam bio pozer.

A onda sam se setio… Ako ste gledali film koji se zove “Salt Lake City Punk” (uh, tri puta sam ga gledao, a malopre sam pustio da se skida preko torrenta), verovatno se sećate svih, veoma poučnih lekcija iz filma. Ako ne, evo najvažnije:

Wouldn’t it be more of an act of rebellion if you didn’t spend so much time buying blue hair dye and going out to get punky clothes? It seems so petty. stop me if I’m being offensive. You wanna be an individual, right? You look like you’re wearing a uniform. You look like a punk. That’s not rebellion. That’s fashion.

Dakle, sve se svodi na modu… A kakva je ovo moda? Možda da je prošli vek na drugoj strani planete… Možda, a možda i ne. Zamreće ovaj trend, kao i svi do sada.

Pre neki dan sam pričao sa drugarom o amerikancima i o tome što rade. Nijedan od nas ih ne podržava ni u čemu (osim naravno u muzici; valjda je to jedino zbog čega neko gaji simpatiju prema njima). Elem, počeli smo raspravu zbog liste država sa kojima je dotični narod ratovao (odnosno kojeg je dotični narod napadao) i koja počinje 1950. godine i ima podosta stavki (wee, tu je i Yugoslavia).

Dobro, verujem da su takav narod, da moraju sve da dobiju, kao razmaženo derište, makar to značilo i da će ih ceo svet mrzeti, a ako se neko na to odluči, nek razmisli ponovo, ‘cause they have n00ks. Srećom, pa ako ste iz neke države sa kojima još nisu ratovali, neće vas ni bombardovati, barem dok vam državu ne lociraju. Da, pričam o činjenici da je dosta građana Amerike priglupo. Pogledajte video (ako već niste), a ako niste u mogućnosti, sorry.

Zaključak svega ovoga je:

Rat je za neke ljude loša stvar. Za amerikance nije. Prvo, dokazaće da su u pravu. A drugo, to je jedini način da ljudi kao oni nauče geografiju.

Verovatno zato i znaju gde je Kosovo.

Politička scena u Sorabiji će se izučavati na eminentnim svetskim fakultetima političkih nauka kao svojevrsni fenomen. Elem, za one koji nisu upoznati sa političkom situacijom u našoj zemlji (zar je u Sorabiji ikada bilo takvih?!), ovde trenutno postoje dve jake struje, jednu čine demokrate i socijalisti (?!?!?!?!), a drugu demokrate i radikali (!?!?!?) Da li je nekome nešto jasno? Da li neko smatra da u ovoj podeli ima iole logike i zdrave pameti? Da li možda neko misli da je to normalno?

Stvarno smo slučaj za posmatranje i izučavanje (u strogo kontrolisanim uslovima).

Tu se u poslednje vreme pojavljuje i jedna malobrojna, ali itekako primećena struja onih koji misle da se domovina brani razbijanjem iste, lomljenjem naše svojine i naših glava, uništavanjem onoga što smo juče platili i što ćemo sutra ponovo platiti... i tako koliko god bude bilo potrebno. Najgore je što ta struja po rečima odgovornih nije ničija. I jedni i drugi peru ruke od njih i prebacuju ih u tuđe dvorište. Niko neće da prizna bilo kakvu vezu sa njima. E pa prijatelji dragi, zajebali ste se - oni su ipak naši, itakako naši, odgovornost svih nas. Neće niko drugi doći i vaspitavati našu decu, to moramo sami da učinimo, ali prvo moramo da ih priznamo, da priznamo da su naši.

Nego, ne znam zašto ja lupam glavu ovim kada imam svojih, u ovom trenutku bitnijih problema. Eto, na primer, komšija nas tužio gradskoj inspekciji za građevinsko zemljište. I to za tri stvari: prvo za svetlarnik ispred ulaza u stan koji apsolutno nikome ne smeta ni najmanje, s' obzirom da smo sami na spratu i da nikoga nema iznad nas, zatim drugo za započet pseći boks u dvorištu, koji smo samo započeli pre 10 godina i prekinuli istog trenutka kada se on usprotivio (takođe nikome ne smeta), i konačno kao treće za šupu sklepanu od dasaka u podrumu u kojoj držimo drva za grejanje (samo da napomenem da i on ima isto tako sklepanu, samo veću šupu u istom tom podrumu). Očigledno da sve to njemu ipak smeta. Njemu bi smetalo i kada bi se iselili odavde, pošto bi tako stvarali nesnosnu tišinu od koje on nebi mogao da živi.

Stvarno smo slučaj za posmatranje i izučavanje.

RTS (Radio Televizija Srbije) je za poslednjih 9 godina, uspela da u potpunosti obnovi čak 2 TV repetitora, od 30-tak koliko ih je srušeno za vreme bombardovanja. Nesvakidašnji uspeh vredan pomena. Znači, ostali će ovim tempom biti obnovljeni u narednih 126 godina. Šta bi tek bilo da im ne plaćamo namet?!

Pretpostavljam onda da te naše pare odlaze na digitalno remasterizovanje naših popularnih serija "Bolji život", "Srećni ljudi" i sl., kao i njihovo prebacivanje u High Definition 16:9 wide format, kako bi i u narednim decenijama iznova uživali u dogodovštinama naših omiljenih junaka. Naravno, sve to po želji vernih gledalaca koji su propustili po koju epizodu u prethodnih 83 emitovanja.

Opšte je poznato da su domaće serije kao pasulj ili sarma - što se više puta podgrevaju, sve su bolji i bolji.

Ne, neću se baviti recenzijom sonoćnjeg koncerta Lenny Kravitza u Areni, samo ću preneti svoje emocije vezane za taj događaj.

Sve je počelo kupovinom karte za koncert još pre 2-3 meseca, koju sam u međuvremenu dva puta gubio pa pronalazio. Drugi put mi je bio fascinantan, kartu sam posle dve nedelje našao na najlogičnijem mestu na kom sam je prvo i tražio... više puta.

Na dan koncerta sam, naravno morao da ostanem neplanirano duže na sastanku (što je u mom slučaju ekstremna retkost) i to u Pančevu, a put od kuće do Arene, koji realno prelazim za 15-tak minuta, potrajao je 35 i to ne zbog gužve (koja nije bila ništa veća od standardne), već zbog toga što me je zaustavio svaki *ebeni semafor na koji sam naišao. Svaki! Pa čak i neki za koje sam mogao da se zakunem da nisu ni postojali.

Prvi (meni) koncert u Areni, strah zbog ranijih iskustava sa koncertima u zatvorenim prostorima u Beogradu... leti, i već postojeća dnevna nervoza su me naterali baš da ne budem opušten! Na svu sreću, to je brzo nestalo i ustupilo mesto krajnje opuštenom uživanju u rock sessionu kakav sam i želeo.

Hiljade podignutih ruku, ne mareći za umor i težinu mobilnih telefona, staloženih, smirenih, kako bi lepo "uhvatili" svaki kadar koncerta pa posle mogli na miru da odgledaju kod kuće u udobnosti fotelja, kauča, kreveta,... bez cike i vriske, bez oznojanih tela oko sebe. A ne kao mi nekada, oznojani od skakanja, izgaženih patika, prljavi i umorni.

Posmatrajući odozgo, iz daljine, publika je bila prekrivena hiljadama lampiona koji su sijali plavičastom, fluorescentnom svetlošću. Momentalno mi je sinula genijalna ideja na pamet - distribucija screensavera za mobilne telefone sa plamenom upaljača kako bi utisak na koncertima bio potpun. Možda bi mogao i neki biznis od toga da se napravi... hmmmm.

Posebno me prijatno iznenadilo prisustvo eminentnih članova gradske elite u Puminim kompletima za sezonu proleće/leto 2008. i najurednijim mogućim frizurama. To ide u prilog globalnim razmerama fenomena Lenny Kravitz. Ko bi rekao da njegove ljubavne, romantične poeme mogu da izmame emocije od ovih žestokih, tvrdih, surovih alfa mužjaka, elitnih predstavnika rase.

Šta reći, Leni je u toku koncerta izjavio da želi da ponese u sebi deo Srbije. Nadam se samo da nam neće odneti Pančevački vazduh, Beogradske ulične kratere, Savsku vodu ili Srpsko dostojanstvo.

Sve u svemu, posle koncerta sam se osećao prijatno i zadovoljno uz onaj zdrav, davno zaboravljeni umor u mojim ekstremitetima.

Na putu do kuće me semafori nisu smarali, a društvo mi je pravio Bob Marley ;)

Munjevitom, brižljivo planiranom i koordiniranom akcijom službenika kontrole u javnom gradskom prevozu (u narodu poznatiji kao "ridžovani"), u ponedeljak je uhvaćen i priveden pravdi Deda Mraz zbog "švercovanja" u gradskom autobusu na liniji 73.

Iz pouzdanih izvora saznajemo da je Deda Mraz prilikom privođenja izjavio da mu je markica ostala u drugom odelu (onom crvenom, službenom).

Grupa gnevnih vilenjaka je demonstrativno, na glavnom gradskom Trgu polupala određenu količinu igračaka namenjenih deci zaposlenih u javnom gradskom prevozu. Portparol javnog gradskog prevoza za odnose sa javnošću je izjavio da je do akcije došlo tek posle više uzastopnih opomena upućenih Dedi da plati kartu. Očekujemo reakciju čelnika Koka-Kolinog marketinga.

Nedelja, sunčan i prilično topao dan, pošao sam negde kolima preko Novog Beograda - lagano, bez žurbe,... otvoren prozor, odvrnuta muzika u kolima. Nije bilo ni gužve, idila za važnju.

Stajem na semaforu, raskrsnica Bulevara Dr. Zorana Đinđića i Omladinskih brigada, počinje pesma "Bad Boys". Pojačavam još malo i onako glasnu muziku pošto volim tu pesmu. Nemarno okrećem pogled prema automobilu koji je stajao sa moje leve strane i ugledam crvenog Golfa "dvojku" u kome sedi i gleda u mom pravcu, 4 policajca i jedva se suzdržavam da ne prsnem momentalno u smeh.

Za one koji možda ne znaju:

"Bad Boys" is the title of a song by the reggae band Inner Circle, made popular by the television program COPS, where it is played during the opening title sequence. An instrumental version is also played during the end credits. The song's popularity jokingly consider it as a law enforcement anthem. - by Wikipedia

Bad boys, bad boys, whatcha gonna do, whatcha gonna do when they come for you

Žurite negde, osuđeni ste na GSP/Beovoz i neviđeno vas živcira što autobus/voz beskonačno dugo stoji na svakoj stanici dok zilioni putnika pokušavaju da uđu, uzvikujući već duboko u podsvesti urezane poruke "Ajmo sredina, malo napred!", ili "Vidite koliko još ima mesta (pokazujući u neodređenom pravcu)", ili već neku treću.

E pa Japanci su rešili taj problem - zaposlili su ljude koji su zaduženi za naguravanje ljudi u vozove, kako se ovi nebi previše zadržavali na stanicama i tako kasnili:

Eh, gde su Japanci, a gde smo mi!

=)

Voja Antonić je napravio dobru zbirku primera retoričkih prevara i ubeđenja koje svakodnevno koristim i slušamo. Odavde možete dosta da naučite a i da primenite ako Vam posao nalaže to. Anksioznost.net je sajt posvećen ljudima sa ovim poremećajem, depresivnim ljudima, ljudima kojima je potreban rad na sebi a da u to nije upleten psihijatar, lekovi i [...]

Verovatno je većina čula za film "Skakač" (Jumper) koji je skoro igrao u našim bioskopima, o ljudima koji imaju sposobnost dimenzionih skokova... ali ono što većina vas ne zna je da je ta priča bazirana na stvarnim ljudima iz našeg bliskog okruženja.

Naime, u pitanju su osobe koje redovno možemo da vidimo na našim ulicama, čak ih neki zaista nazivaju "skakačima". Te svoje sposobnosti dimenzionih skokova koriste u saobraćaju kako bi "skakali" iz saobraćajne trake u traku, u zavisnosti koja se u datom trenutku brže kreće.

Neki su te svoje sposobnosti toliko razvili i toliko brzo "skaču" da imate utisak da se istovremeno nalaze u obe trake (ili čak sve tri, ukoliko ih ima toliko). Naravno, tu su i "učenici" čija sposobnost nije toliko razvijena, te u svojim pokušajima da skaču iz trake u traku ili voze u obe trake istovremeno, zbog neiskustva često završe u drugim ili na drugim automobilima. Ali ima vremena, naučiće.

I dok veći deo sveta misli da je reč o klasičnoj fikciji, mi znamo da su to stvarni ljudi i to naše komšije, poznanici, slučajni prolaznici...

Upravo mi je stigla ulaznica za Trenchtown festival u Subotici tj. na Paliću. Odlučio sam se za prvi dan zbog benda LET3 koji su me svojom energijom oduševili pre par godina kada su gostovali u Novom Sadu u holu SPENS-a. Festival se otvara već tradicionalno 1. maja za kada je zakazan i moj odlazak tamo. [...]

Zanimljive činjenice i informacije. Pogledao sam domaći “Kako je propala Jugoslavija” i sad ovaj strani (ima prevod). Definitivno savetujem generaciji koja nije bila svesna sebe i okoline kada se ovo sve dešavalo i šta su početci sukoba i raspada. Preporuka i za one starije kojima je izvor informisanja bio RTS1. [...]

Zanimljivo mi je kada u prodavnicama vidim domaće proizvode na kojima je pored mašinskog puta čak i ručno hemijskom precrtan svaki albanski distributer, žalim te ljude koji su svaku kesicu ili pakovanje morali da “firkaju” Ali eto naređenje je stiglo od “gore” pa što se mora nije teško. [...]

Artur Klark je mrtav.

Ukoliko ne znate o kome se radilo, skinite torrent fajl koji je zakačen i pogledajte. Shvatićete koliki je ovo gubitak za čovečanstvo.

Inače, video fajl kojeg ćete skinuti je diskusija Artura Klarka, Stivena Hokinga i Karla Sagana o teoriji velikog praska, bogu, našem postojanju i verovatnoći postojanja života van zemlje.

Organizovana grupa izuzetno patriotski orijentisanih građana je večeras izrazila svoj protest prema protivpravnom, jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova prevrnuvši i zapalivši obližnji kontejner u predgrađu Zemuna, za koji se opravdano sumnja da je varen elektrodama Slovenačkog porekla (Iskra Celje). Ovu sumnju nedvosmisleno potvrđuje specifičan var, koji je odma prepoznao jedan visokokvalifikovani varilac iz grupe.

Naši junaci su još jednom pokazali da neće nama niko da govori gde ćemo i kako da bacamo naše smeće i tako očuvali obraz i čast naše domovine

Treba još naglasiti da su vinovnici još jedne dobijene patriotske bitke bili izrazito lepi, a svi znamo da se domovina brani lepotom.