July 27, 2010
Одмах по великом успеху жутократије у одбрани Косова, стиже још добрих вести од наших ЕУропских пријатеља и партнера: суд у Вестминстеру је одлучио да одбије захтев за изручење Ејупа Ганића, изјавивши да је поступак „био покренут и вођен због политичких разлога“.Сигурно је да ће у Сарајеву ову вест дочекати као доказ да је Ганић невин, односно да се у Добровољачкој 3. маја 1992. није десио ратни злочин, већ да се муслиманска паравојска која је мучки напала колону ЈНА „само бранила“. Од штапских докумената, шта ли? Али то мишљење не би било угрожено ни да је одлука енглеског суда била другачија; оно је одавно уграђено у темељни мит не само БХ државе, већ и „бошњачке“ нације какву су створили Изетбеговић и његови следбеници.То не значи да образложење вестминстерског судије није делимично тачно. Наиме, оптужбе за ратне злочине су одувек биле политички мотивисане, будући да се рат дефинише као „наставак политике другим средствима“. Коме није јасно, нека погледа историјат лажног суда у Хагу, који је створен да би колективно осудио Србе (целокупно војно, политичко и полицијско руководствo Срба, од Крајине до Косова, нашло се тамо у затвору), док особе са других зараћених страна пушта на слободу, осуђује на симболичне казне, или не оптужује никако.У овом конкретном случају, оптужницу против Ганића поднело је жутократско тужилаштво, које је тим чином хтело да замаже очи народу док прогони Србе по директивама Империје. Верујем да су тужиоци у Београду били затечени Ганићевим хапшењем у марту колико и сам Ганић.Није тајна да на „пријатељском, савезничком и без алтернативе“ Западу закони Србије не вреде ни пишљива боба. Лица са уредно документованих српских потерница се већ годинама ослобађају по кратком поступку. Зато и јесте било загонетно што је Ганић уопште задржан у притвору и што су Енглези уопште спровели процес расправе о изручењу. Али сама ова чињеница, да се у овом случају прво испоштовала формална процедура па тек онда понизила Србија, говори о дубини презира Империје према српској држави.Колико год је Империја сатанизовала Србе деведесетих, ипак је према њима показивала једну врсту поштовања. Нема другог објашњења зашто се са Милошевићем ипак преговарало у Дејтону, и што РС није снашла судбина РСК. То објашњава и зашто је донесена резолуција 1244, и зашто је НАТО одустао од примене ултиматума из Рамбујеа када је 1999. окупирао Косово. Упркос бесомучним лажима, мржњи и убијању, Империја је деведесетих још и знала неке границе. Сада то више није случај.Звучи нелогично, зар не? Како то да су Србију поштовали (колико год мало) док јој је на челу био „зли тиранин Милошевић,“ а да је сада презиру, иако су на власти већ десет година разне демократе, реформатори и осведочене боркиње за људска права? Нема то везе ни са Милошевићем, ни са демократичношћу демократа (или њеним недостатком), већ са догађајима од 5. октобра 2000. Ако је Србија изабрала да их заборави, Империја није. Фотељаши у Стејт департменту добро се сећају сентандрејских курсева, куфера готовине шверцованих преко границе и разних договора са члановима ДОС-а, који су баш они ономад основали. Ако већ Србија не зна, знају њени душмани да је још од јесени 2000. године у Београду на власти екипа квислинга, који су сопствену земљу буквално продали за шаку долара. А ко је покушао да се осамостали и тих долара одрекне, зна се како је прошао.Логика и морал америчке Империје су врло једноставни. На пример, „поштен“ политичар је онај који, једном купљен, остаје купљен. А издајницима се никада не може веровати, јер ако су издали једном - издаће опет. Ако већ Србија не зна, Империја итекако добро зна ко влада Србијом у њено име. Зато се према њима односи са тачно онолико поштовања колико заслужују.
