Planeta Srbija

Osećam se prilično neiskorišćeno na trenutnom poslu. Uzrok tome ne bi trebao (ne bi smeo) da bude moj prelazak u drugu firmu, već jednostavno - takvo je stanje kakvo je. Posla je za dizajnere uvek bilo čas nimalo - čas i previše. Oscilirali smo u tolikim količinama da jedan dan nemamo ni piksel da nacrtamo, ni karakter koda da otkucamo... a drugi dan se isforsiramo u tolikoj količini da nam teško padne i taj i sutrašnji dan. Jednostavno, takav je posao kada ste dizajner u firmi koja se bavi uglavnom web aplikacijama a mnogo manje web dizajnom i web sajtovima. Osuđeni ste da će kreativni posao biti slab, da će inventivnost UI-a pasti u senku programiranja i da će lepota uvek pokleknuti pred brzinom, funkcionalnošću i security-u. Dakle - to vam je činjenično stanje.

Ipak, ovo može da bude više nego dobro za mene, kada malo bolje razmislim. U ovakvim momentima uvek sam nalazio inspiracije i mnoštvo novih dizajn ideja. I sve su se one lagano akumulirale i uvek je došao momenat kada se ta akumulirana idejnost, opuštenost i neki korak napred koji ste uvek držali u sebi moglo iskoristiti na maksimalno moguć način. Sećam se da sam jedne od najinventivnij rešenja uspevao da iskoristim na taj način i da su takvi sajtovi osvajali i klijente i ljude oko mene... činili me ponosnim pred svima, što je najbitnije pred samim sobom. Te sajtove sam uvek bio rad pogledati i nikad ih se nisam stideo. Jednostavno, pravi portfolio materijal, ono što želite svima da pokažete.

Jedina mana je što vreme sada jako sporo teče... I što će ove dve nedelje proći sporo kao dva meseca. Ipak, ideje samo nadolaze, akumuliraju se i kad-tad će ta pozitivna energija i mnoštvo ideja doći do izražaja i forme. Jedva čekam priliku za tako nešto!

Ne, nisam bio na nekom okupljanju gde mogu da upoznam super-interesantne ljude.

Ne, nisam bio u društvu koje je toliko zainteresovano za mene da jednostavno svi žele da me upoznaju.

Uostalom, nisam ja ni toliko interesantan da se svi mogu tako "instant" sprijateljiti sa mnom. U čemu je fazon?

Facebook, proklet bio. Naravno, mora da postoji caka i objašnjenje zašto sam odjednom na servisu kojeg sam izbegavao i bežao kao đavo od krsta. Ima, svakako. Jednostavno, znajući koliko ljudi se navuklo na to (a nisu online 24/7) i koliko vremena provedu na Facebook-u (čitaj: straće) sumnjao sam u to da ja mogu da budem imun ako se prijavim na to. Stoga se nisam ni prijavljivao - izbegavao sam maksimalno tu reč i taj link i kada god je neko spominjao Facebook, zaklinjao sam se da me tamo neće videti. Uostalom, koji će mi to kada me ima na Linkedin-u, Flickr-u, YouTube-u, Cardomain-u, Blogger-u, a imam i sopstveni sajt (godinama ne updateovani). Ima li stvarno potrebe? Da li može neko da me ne pronađe - pored silnih linkova i sajtova gde otvoreno stoji moje ime i da li je zaista preko potrebno imati i Facebook nalog???

Slika na profilu, preznojavam se zbog same činjenice da sam na Facebook-u!

Odgovor je: nije potrebno. Jer svi ti online prijatelji su ustvari: rodbina, kolege, drugari iz srednje, osnovne, sa faksa, ljudi koje lično znaš od negde... Pravi prijatelji - retkost. Dakle, još jedan servis koji će učiniti da vaš život postavite potpuno online. Nema potrebe da ga segmentirate na više mesta (kao što sam ja) već stavite sve lepo na jedno mesto i živite taj online život na jednom mestu - online. E, neću vala!

Neću vreme da gubim online na Facebook-u. Imam i previše obaveza, i previše sajtova, i previše servisa gde me ima, Facebook će samo biti još jedan od segmenta. Neće biti centrala i ne može da bude centrala. Ima i razloga za to - to je da sav postavljeni sadržaj postaje dostupan svima za distribuciju (recimo video, slike i ostalo) i da copyright ostavljate Facebook-u. Verovali ili ne, tako je. Uostalom, dovoljno je reći da od sinoćnjeg prijavljivanja do jutros - stiglo mi je 30-ak emailova sa raznoraznim potvrdama i boga pita čega... Šta li će tek biti kada krene spam???

Ipak, ima i nekih dobrih stvari taj Facebook. Pored svog pljuvanja i svih negativnih stvari koje jakako idu na nerve, postoji pozitiva. Postoji grupa Ratkovići gde su se stacionirali skoro sva mlađa rodbina iz Pančeva (sa tendencijom porasta i van Pančeva), povezao sam se sa prijateljima koje godinama nisam video ni čuo (a nemam ni njihov telefon, mail, preselili su se i slično). Sigurno je da ima još ljudi koji bih mogao da znam, grupa koje bi me zainteresovale, ali to je mala korist - a mana ima puno, već sam ih naveo. I samo sam zagrebao površinu, stvar je tek počela da se razvija... Ostaje samo da se pokušam distancirati na najbolji mogući način a to je da ne posećujem taj servis toliko često koliko sam navikao sa drugim servisima. Mislim da nema potrebe.

Ps. Broj prijatelja se sa 29 povećao na 34 od kada sam počeo da pišem ovaj post, pa sad vi vidite kako se to razmnožava! Damn!!!

Mlada igra kolo sa gostima, dok mladoženja bloguje!

Jbg, šta reći osim 'another one bites the dust'! ;) Javljam se kasnije sa pravim slikama, čim ih budem dobio.

Evo, kako se bliži dan "D", tako stvari lagano dolaze na svoje mesto. Početkom ove nedelje dobili smo napokon potvrdu da će se svaba održati na dogovorenom mestu (mesto ću javno prozvati odmah nakon venčanja), tako da smo makar tu... pa, najglavniju stvar rešili. Oni koji su me pokušali utešiti u momentima najveće nervoze, bili su ipak u pravu. Ispašće to sve kako treba.

Ono što se izdešavalo tokom prošle nedelje bilo je ravno katastrofi, a ove nedelje rešavale su se sve sitnice kojih ima pun kufer. Btw, i dalje se rešavaju. Toga ima toliko, da prevazilazi naše mogućnosti i ne možemo se valjano odmoriti. Biljana je jutros po prvi put posle Boga-pitaj-koliko-dana normalno zaspala i ustala kako treba, ali sam zato ja ustao kao zgužvana vreća. Užasno. A do subote treba još dosta toga srediti - fotografa, cveće, salu... Sve su to sitnice koje će sigurno biti dogovorene ok i kako treba.

Najzabrinjavajuća je činjenica da mi se alergija pojačala od prošle nedelje. Pogotovo tokom vikenda, iako sam imao jednodnevno olakšanje u vidu kiše koja je smanjila koncentraciju polena u vazduhu. Pošto zaista ne želim da doživim da za vreme venčanja u crkvi ili u samoj sali kijem kao blesav, moraću da se narednih par dana kljukam Pressing-om, a bogami i Olynth-om ako zatreba. Iako pokušavam da ove godine smanjim korišćenje lekova, nemam drugog izbora. Jednostavno, da bi sve bilo normalno, mladoženja će morati da proguta po jednu pilulu u četvrtak, petak a bogami (i naročito) u subotu, kada je sudbonosni dan. Ja se samo nadam da malkice šampanjca nakon venčanja i mladine torte neće učiniti da se zateturam i pandrknem po podu kao neka klada. Ionako ću celo veče cirkati sokiće i kiseljake...

Odbrojavanje je počelo od prošle subote. Ostaje još tri dana do venčanja... Od nervoze još uvek ni traga ni glasa. K'o da se ni ne ženim, već kao da organizujem jednu komplikovanu žurku :D

Kada sam se odselio od mojih roditelja deo mene je ostao kod njih. Ne samo da dosta toga nisam poneo sa sobom, ne računajući odeću, raznorazne gluposti, pa i Bburago makete razmere 1:18 koje sam godinama skupljao, pa i brojeve TopSpeed magazina od 24 do 70-i nekog, već sam skoro sve moje fotografijeostavio na jednom mestu... isa zatamnjenih staklenih vrata most-regala, ispod kojeg je spavao moj stariji brat do pre par godina... kada je i on uradio isto - odselio se.

Pre neki dan sam sa Biljanom otišao kod mojih na kafu, i krajičkom oka spazio stare male albume i otvorio vrata. Osećao sam kao da sam se konačno spojio sa delom sebe koji mi je nedostajao. Slike sa raznoraznih putovanja, po Beloj Crkvi, Fruškoj Gori, posećivanja po kućama, popravljanja Lade, odlazaka u Šušaru, u pesak... gde god, svuda zajedno. Moji prijatelji, od kojih neke nisam video više godina, sadašnji kumovi a tadašnji prijatelji...

Kum, bez zalizaka, čovek koji nas je uvek inspirisao da u sebe moramo da ulažemo, da svom životu treba da se posvetimo, da uradimo šta god želimo... Nikada zadovoljan kilažom za svoju visinu ;)

Sale, sa jedno 15-20 kilograma manje, mlad i vredan kakav je doduše i danas - sa izuzetkom "mlad"... svi smo ostareli poprilično, poženili se, neki i decu dobili...

Raca, kojeg godinama nisam video, ima sigurno par... sa karakterističnim osmehom, smislom za humor i raspoloženjem za zezanje, zajebanciju, šta god vam padne na pamet...

Ja, sa glupavom goat bradicom koju koliko god da sam se trudio da bude cool, nikada to nije stvarno bila. Sa duhom momka koji samo juri devojke i sa raznoraznih situacija gde su i one bile prisutne... ;)

I naravno... prve zajedničke fotografije mene i Biljane. U kafiću Bianco, kada su Sale i Jeca objavili svoju veridbu, gde smo zajedno bili nas dvoje, njih dvoje, Kum i Sneža - buduća Jecina kuma na venčanju.

Cela ekipa na okupu, u "Ćiri" pre tri godine

Goxxy Flickr foto galerija

Kako nekada fotografije mogu da probude sećanja, osećanje sete, podsete vas kada ste bili mladi, ludi, kada niste razmišljali ni o čemu, brinuli samo eventualno o fakultetu, zezali se sa društvom... Ih, pričam kao matorac... :)

Prokleto toplo. Isuviše toplo. Toliko toplo da se sparina i vrelina oseća od trotoarskog asfalta preko patika sve na stopalima i da je još gore ako se kolima vraćate sa posla. Klimu nemate, ali zato imate kožna sedišta - odličan preduslov za barenje mozga. I da, ceo dan stoji na suncu, bez trunke senke, jer je to jedina bliska žuta parking zona u kojoj možete parkirati po ceo dan uz pretplatnu parking kartu.

I šta se ja onda čudim što mi se treće štop svetlo deformisalo od vrućine? Baš se pitam...

Eh da, pa to je leto stiglo. Koliko god sam obožavao ovo godišnje doba kada sam bio mali, toliko mi se sada zamuti pred očima (od same pomisli ali i od temperature) kada je u pitanju leto. Postaje toliko nepodnošljivo da je to neverovatno. A eto, u stanu još nemam klima uređaj jer je u pitanju neosunčana strana zgrade. Sreća naša, pa je podnošljivih 24-25 stepeni gospodina Celzijusa... a odrastao sam u stanu u kojem je sunce sijalo po prozorima od njegovog samog izlaska pa sve dok ne "protrči" oko zgrade i ostavi sobičak da se malo... ohladi, ako je to ikako moguće. Možete misliti - pravi pakao.

Copyright © www.cartoostock.com

Na poslu se izdrži itekako, nego šta. Klima(vi) uređaj uredno funkcioniše. Molimo Boga da ne rikne, ili smo osuđeni na propast. Da, i znojenje. Mnogo znoja. Mnogo smo bre mi razmaženi, sada nam je još i klima neophodan...

A kada treba izaći... i jesti nešto - preporučuje se porodično pakovanje sladoleda... krupne graške znoja samo cure niz čelo, psovanje meteoroloških prilika (kao da možemo nešto uraditi po tom pitanju), možda i samog Boga, ali zasigurno - temperaturu.

Jebem ti ovu vrelinu!

A što meni? Jesam li ja zadužen za to? Nisam, šta hoćeš onda... Znam samo da sam digao ruke od dolaska kolima cele ove nedelje. Dok malo ne zahladni. Posao će odlično raditi moj drugi ljubimac (doduše i dalje sa oštećenim sicom) hromirani mountain-bike (mountain my ass!) Passat. Ako se već znojim, neka se znojim od bilo kakvogfizičkog napora, a ne samo od vreline.

A vi se ne pitajte što slabo pišem... kako bih i mogao na ovu vrelinu...

Inače sam jako tolerantan... odnosno, da ne preterujem isuviše - umem da budem baš tolerantan i da trpim što-šta na svoju štetu, do mazohističkih razmera. Samo ću vam navesti primer koji iz dana u dan trpimo na poslu. Kolega se ili ne kupa, ili ima nekih zdravstvenih problema, ili pak kratko i jasno - smrdi iz nekih fizioloških (ili socioloških) razloga. E, to ne bi bio problem da se desi jednom u nedelju ili dve - pa svi se ponekada zbog nervoze ili toplote oznojimo, pa se malkice osećamo nelagodno. I u mirisnom smislu naravno.

Preuzeto sa www.cartoonstock.com

Ali ovo prelazilazi granicu mašte i granicu izdržljivosti. Čovek koji u ponedeljak dođe na posao, a smrdi cele nedelje i svake nedelje, pa sve do petka (petak postaje neizdrživ i najomraženiji dan za projekte sa njim) - postaje prepreka svima u firmi. Niko ga ne želi u svojoj okolini, a ja iz protesta u poslednje vreme ustajem kada dođe u moj boks da priča sa kolegom. Postaje toliko neizdržljivo, da ili začepim nos ili ustanem i odem.

Pitanje je - reći mu ili ne? Ukazati na ovaj problem, jer se definitivno ovome mora naći rešenje - ili okretati glavu u drugu stranu (kako od mirisa, tako i od problema). Ne mislim da je ovo problem koji lično treba da rešavam, jer za to postoje više instance. Uostalom, već se dosta ljudi žalilo kod šefice na ovaj problem, međutim on i dalje ostaje aktuelan. Čovek o kome se radi je jako pametan, iako malo arogantan, ali bitan za razvoj projekata na kojima se radi. Da li je i njoj blam da mu kaže, kao što i jeste većini nas (u poslednje vreme ga većina ljudi podjebava na ovaj račun) - ali ovakvom problemu ne treba okretati leđa. Nemoguće da je mir u kompaniji (a sumnjam da ima mira, ako ima neprijatnog mirisa širom cele firme) napravljen time što mu se ništa ne govori.

Ali pošto postaje nemoguće raditi u takvim uslovima - Jovane, smrdiš. Ako ovo čitaš, idi i okupaj se ili idi kod lekara i reši problem, molim te! Zarad dobrobiti svih nas...

Mislim da većina Srba misle da je potrebno venčati se samo u opštini iz jednog prostog razloga - tako su nas učili od '45. do '90. Teško je pobeći od realnosti i opšteg ludila koje je u to vreme vladalo. Uostalom, da biste se osećali ipak ozvaničeni od strane Države, trebate se definitivno venčati u opštini.

Međutim, postoji alternativa - venčanje u crkvi. Po meni, tradicionalizam i ono što nam je u krvi, zajedničko i što postoji od kada postoji i hrišćanstvo kod Srba - sigurno treba da bude primarno. Ipak, i ovde je teško pobeći od činjenice da je venčanje u crkvi - in. I da je to postalo nekima pomodarstvo, da li zato što to svi rade, ili da rodbina ne pomisli drugačije, ili šta već ne.

Realnost za Biljanu i mene je to da ćemo obaviti oba venčanja. Prvo u crkvi, jer nama je to primarna stvar. Na stranu što se crkva preobrazila u delimično profitnu organizaciju pa naplaćuje svoje obrede (mislim da religija i vera u Boga nemaju veze jedno sa drugim) što mi nikako nije drago - nama je vera da će naš brak biti blagosloven bitna. Izbeći ćemo sve one gluposti koje se mogu izbeći (ipak je to obred, koji se nekako može i poboljšati) a recimo lepa stvar koju ljudi mogu da dožive na crkvenom venčanju je zvuk crkvenog hora za vreme obreda. To ćemo pokušati da ugovorimo... već mi se ta reč ugovorimo gadi, kao da pregovaramo sa privatnikom, a ne sa popom... Ono što me je takođe pokopalo je saznanje da se i u crkvi možete razvesti. To ranije nije moglo, nije trebalo ni uvesti uopšte. Sa kim si, do života si i ne venčavaj se u crkvi ako nisi 100% siguran/sigurna.

Copyright © www.littletuscany.co.za

Elem, da se vratim na temu - opštinsko venčanje se isto može izbeći da bude dosadno. Jako jednostavno je dogovoriti sa matičarem da dođe u salu i da vas pred svim gostima venča. Bolje je od one glupave sale u svakoj opštini, izbegavate muku cimanja rodbine i prijatelja da pešače a i sami ćete imati više vremena za ostatak najlepšeg dana. Najdosadniji deo nažalost ne može biti izbegnut, a to je ono suvoparno čitanje stihova Duška Radovića. Kao da nema nekog drugog da je napisao nešto pametno o braku, zar ne?

Sve u svemu, crkveno venčanje obavićemo jer imamo veru u Boga, a opštinsko venčanje da bismo ozvaničili naš budući brak. Naravno, imam prijatelje koji nisu venčani a imaju dece, ili koji su samo venčani u crkvi a ne i u opštini (pa kada njega zvaničnici Države pitaju da li je oženjen odgovara sa "To je jako, jaaaako škakljivo pitanje") pa ni njima a ni nama ne smeta. A što bi nama smetalo, zar ne. Funkcionalnost braka je najbitnija. Čak ni oba venčanja ne pomažu da stvorite funkcionalno od nefunkcionalnog. Ako vas neće - neće vas. Na vama je odluka.

I svima koji se venčavaju, neka je sa srećom. Ja odlazim iz momačkih u bračne vode 30. avgusta ove godine ;)

Ukoliko se dobro sećam pre više meseci B92 je naglo prekinula serijal Velikog brata zato što je troje ukućana tragično izgubilo život, kako ga gubi par hiljada ljudi godišnje u Srbiji - u saobraćajnoj nesreći. I cela frtutma, cela ujdurma, kao i jadikovke koje su iskazivali voditelji i glavni u produkcijskoj kući Emotion (da, da, ona kuća koja voli da zameša sve što se ovdašnjem narodu sviđa i da mu toliko povlađuje i ugađa servirajući pičvajz od serijala na raznoraznim televizijama) završili su se vrlo brzo bez reči i daljeg objašnjenja. Podelili preostale pare na preostale ukućane i voila. Kao da se ništa nije desilo...

Pomisli čovek "opametili se, bataliće taj idiotizam od emisije". Ne lezi vraže. Evo, odbrojavanje već uveliko traje - još toliko-i-toliko dana. A raja se pali-i-pali. Jer sada će umesto običnih smrtnika u kuću ući celebrity Srpsko-Hrvatsko-Bosanske scene. Ehej - celebrity. Bože moj... Mislim - Era Ojdanić, Suzana Mančić pa i Dino Dvornik... Kakav je bre to celebrity?

Koliko je potrebno biti dokon i pratiti ovako nešto? Pogotovo nakon fijaska prethodne sezone? Izgleda da pamćenje naših ljudi doseže do onoga šta se desilo juče u isto vreme. Dakle, 24 časa. Dalje od toga - nikako. Zato nam se i dešava sve ovo što nam se dešava, zato je društvo posrnulo u propast i zato smo u buli iz koje se ne možemo izvući više od 18 godina.

Okanimo se tuđih života, tuđih ispada i tuđih lažnih lica - okrenimo se sebi za početak. Sebi pokušajmo da poboljšamo život, da ulepšamo dan, da obradujemo voljenu osobu. Umesto da gledamo kako se neko blamira, glupira i pokušava da osvoji novac o kome običan narod može samo da sanja.

Nadam se da će ovo itekako biti kraj ove gluposti od serijala. Ionako se B92 odavno srozao na najniže grane od svog postojanja.

Više puta sam razmišljao o tome šta bih jako voleo od tehnike da imam u svom radnom i životnom okruženju. Naravno, u dnevnoj sobi, kod kuće. Na poslu je već standardna stvar i tu ne može mnogo toga da se menja, tako je kako je. Pošto trenutno renoviramo stan i u fazi smo završetka radova imam jedinstvenu priliku da razmislim o tome šta bih voleo i šta bih želeo da imam od hardware-a za svoje računare. Laptop (Buran) je takav kakav je i ne bih ga menjao, ali što se tiče desktop mašine (Sputnik) voleo bih da je unapredim makar što se tiče perifernih uređaja.

Copyright 2008 by Logitech

Stoga već duže vremen balavim za Logitech diNovo Media Desktop Laser paketom čekajući strpljivo da mu padne cena. Sada je malo priuštivija nego što je ranije bila i mislim da će to biti prva stvar koju ću kupiti, čim dođem do malo para. Druga stvar sigurno je tablet i to Wacom Bamboo A6 jer mi zaista ne treba za sada veći a i nisam preterano za skiciranje. Ovo bi više koristilo za pojedinačne crteže kada zatreba. Vrhunac svega je Logitech Harmony 555 Advanced Universal Remote kojim mogu upravljati do 15 uređaja. Fantastična stvar. Od kada sam kod brata video Harmony 525, prosto sam oduševljen. I za kraj, kao šlag na tortu divno bi legao jedan Xwave R-100HX DVD recorder. Naravno, šta će i kada od ovoga biti kupljeno... ustvari i da li će od ovoga biti kupljeno, pitanje je vremena i vremena, odnosno - novca.

Gomila hardware-a na poslu rezultovala je velikom nervozom i željom za što ranijim završetkom instalacije Windows-aGoxxy Flickr foto galerija

Kada smo već kod okruženja, pošto sam skoro dobio (bolje reći iskukao) novu mašinu (bolje reći polovnu) i sredio kompletno Windows, u jednom momentu na stolu se našlo ni manje ni više nego jedan računar, još jedan ispod stola, dva monitora, dve tastature, tri miša i naravno moj laptop. Katastrofa. Naravno, čim završismo kompletnu instalaciju, ratosiljao sam se viška hardware-a i spakovao laptop u torbu...

Šta se dobije kada pomešate sledeće:

Pripremu konačne verzije diplomskog rada za koričenje i pripremu sebe za odbranu istogOdlazak na stručnu praksu od par dana sa usklađivanjem pravog poslaPisanje elaborata o stručnoj praksiJurcanje i pokušaj da se povežu svi mogući majstori kada je u pitanju renoviranje stanaUgoditi svima koji su oko tebe i koji ti žele dobro; saslušati ih, iako ne shvataju da svojim predlozima mnogo više umaraju i unose konfuziju u tvojoj glani po pitanju renoviranja stanaPokupovati sve što treba kada je stan u pitanju (pločice, elementi za kupatilo, materijal...) a uz to još naći baš ono što želiš i tražišRad kod kuće - šta mogu stići i kad god mogu stićiUstati ujutru u 7:15 a leći uveče (odnosno ujutru) u 02:30Pokušati da se odmoriš popodne od cele juranjave i gnjavaže (ako uopšte i nađeš vremena)

Dobijete ogromnu glavudžu prepunu i prebukiranu informacijama, koja više ne barata sa stvarima koje mora da obradi i procesira, pa se višak informacija najjednostavnije - odstrani. Zaboravi.

Ko bude pokušavao da: radi, renovira stan, sprema diplomski, radi kod kuće, juri majstore, juri za materijal, juri oko-čega-sve-još-bude-trebalo i još pokušava svima da ugodi; neka mi se javi. Drage volje ćemo podeliti zajedničke muke...

Sigh!

Koliko puta vam se dogodilo da treba da izađete sa posla, ili pak da morate otići van svog udobnog doma, a da niste poneli kišobran dok napolju lagano kiša pada. Nemate kabanicu, kapuljaču, kišobran... ništa. Osuđeni ste da pokisnete i možda se prehladite. Ali, ima spasa! Da, da, provlačite se kao kojekakvo sumnjivo lice tik uz zgrade, moleći pritom boga da su oluci u jednom komadu i da vam se veća količina vode neće sliti na glavu, niz vrat...

Međutim, pojavom nove vrste ljudi u Srbiji, nastale evolucijom, paranoičnim strahom od prehlade (valjda zbog onih silnih reklama na tu temu) i sve većom ekonomskom moći tih ljudi kada je kišobran u pitanju (tj. sve manjom cenom istog), ali takođe i sve većom samosvešću koji ima novi ljudski rod - osuđeni ste na bljuzgavicu, vodu niz vrat, po nosu, ustima, jednom rečju - osuđeni ste da pokisnete.

Sve to zato što nova sorta ljudi, kojima kišobran raste iz, češće desne, ali neretko i leve ruke (srastao je sa odabranom rukom tokom godina evolucije novog ljudskog roda), praktikuje - i pored postojanja nove vrste ekstremiteta - da vam se uvek nađe tamo gde biste se vi najradije zaštitili od kiše - uz zgradu. Eto, ti ljudi vole da se - i pored kišobrana i zaštite od te meteorološke prilike - dodatno, tj. hipohondarski, zaštite od kiše time što će hodati tamo gde manje pada kiše i gde je suvlje. Ne pada im napamet da se sklone. Ako se i vi i oni zaustavite jedni ispred drugog, pogledaće vas kao besan pas kojem ste upali na teritoriju. Još samo fali da zareže. Što je najčudnije, ova evolucija se javlja u poznim godinama nove ljudske vrste, pa se može reći da je novi soj ustvari novi rod porodice GSP atleta, cegeruša, hranilaca golubova ili igrača šaha po parkovima.

U čemu je smisao svega toga? Ljudi sa kišobranom se dodatno sakrivaju od kiše, a ljudi bez ikakve zaštite idu po sred ulice, pa neka pada... Ja ne vidim drugi smisao osim evolucije. Valjda je sledeće što sledi - škrge. Nama ili njima, videćemo. Majka priroda drži ključ.

Znam ja, a znate i vi da je u Pančevu locirana Rafinerija nafte i da se Pančevo karakteriše kao izuzetno industrijski orjentisan grad. Pored Rafinerije, imamo još dve velike fabrike, kao što su Petrohemija i Azotara. Zagađivače, bolje reći, ne fabrike. I naravno pošto je industrijski grad, građanima je potrebno da se kreću svojim vozilima na posao, kod prijatelja, u nabavku i to je potreba od koje ni ja ne mogu da pobegnem i da hoću. A neću.

Raspored benzinskih pumpi u Pančevu. Za sada ih ima 16 i 1 u izgradnji.

Ali, da li je stvarno u Pančevu potrebno čak 16 benzinskih pumpi u prečniku od 4-5 kilometara? Da, gradi se i sedamnaesta, tako da će broj biti povećan za još jednu. Da ne računam one koje su na Novoseljanskom putu ili pak malo dalje na Jabučkom putu... Mislim, shvatam ja da je u pitanju zdrava konkurencija, ali da se na obodu Pančeva (kroz ulice Prvomajska, Stevana Šupljikca, Knićaninovu, Dimitrija Tucovića, Žarka Zrenjanina i u njima bliskoj okolini) nađe čak 10 (plus jedna u izgradnji) od tih 16... to je zaista preterano.

Da li je svakom stanovniku Pančeva neophodno, ne samo da parkira auto ispod svog prozora, odnosno pored kreveta, već i da može ispred nosa da ga natanka i napuni? Ili je u pitanju baš toliko zdrava konkurencija koja pokušava da se kroz tranzitnu deonicu (malopre pomenuti obod, ne računajući ulicu Žarka Zrenjanina i deo Dimitrija Tucovića u centru) privoli što veći broj putnika namernika i teretnih vozila... ne znam.

Ono što meni nikada nije problem je da, kada sam pri kraju sa TNG-om ili benzinom, odem čak i na ELP-ovu pumpu na putu Pančevo-Beograd i da Sputnika o istom trošku natankam i operem. Naravno, češće odem na (sada u rekonstrukciji) OMV-ovu pumpu na izlazu iz Pančeva, koja je bliža, ali zaista ne očekujem da mi izgrade pumpu na minut od zgrade. Nema ni potrebe, jer mogu da sednem u kola i da odem na 5 minuta i sipam gorivo gde mi se hoće.

Uostalom, zaista nije zdravo imati benzinske pumpe u centru grada. Niti je ekološki, niti je poželjno zbog mogućih izlivanja goriva, ili zapaljenja, a da ne pričamo o kontaminaciji zemljišta... Tek o isparenjima koja mogu da smetaju ljudima u zgradama ili kućama direktno sa druge strane ulice gde su pumpe, da ne pričamo...

Juče sam se napokon nakanio i predao profesoru Tubiću treći seminarski rad koji sam cevčio nešto više od mesec dana... od čega je skoro nedelju dana glat proletelo pretraživajući internet i tražeći bilo kakve stručne radove o tome. Disperzija plotuna je jedna jako retka stvar za naći i sve što sam uspeo bilo je uvezano za stvaranje redova pred signalisanom raskrsnicom ili za rastojanje između raskrsnica. Ipak pomoglo je i svakako sam uspeo da napišem dvadesetak stranica. Da li će valjati ili ne... videćemo... Bitno je da je ovo poslednji rad, jer sam prvi odbranio krajem maja a drugi tek sredinom septembra. Ako sve bude ok, nadam se da ću za koju nedelju imati finiširan kompletan diplomski.

Hmm... Još uvek mi u glavi odzvanja njegova rečenica kada sam pre više od mesec dana došao kod njega i pitao za seminarski, šta i kako da uradim. Ono što je uporno ponavljao bilo je zaista, u tom trenutku, meni nelogično i zvučalo kao odbijanje bilo kakve saradnje...

- Samo vi kolega nešto napišite i donesite da to vidimo.- Ali profesore, hteo sam da vas pitam, gde da nađem literaturu o tome...- Sami vi napišite i donesite...- Ali odakle da nađem materijal...?- Kolega, vi napišite i donesite, pa ćemo posle videti.

Sada, nakon jučerašnjih konsultacija i predavanja trećeg seminarskog, razgovor je izgledao ovako, i tada sam u potpunosti sam shvatio njegovo odbijanje od prošlog puta.

- Profesore, ne zamerite ako to i nije u potpunosti ono što ste očekivali, jedva da sam nešto našao na internetu o disperziji plotuna i disperziji brzina.- Znam kolega, znam. Malo toga ima na internetu o tome. Malo toga uopšte ima na tu temu.

Čovek jednostavno nije imao šta da mi preporuči i da me posavetuje o temi disperziji plotuna a još manje o disperziji brzina u plotunu. To što sam ja sklopio valjda će biti dovoljno za njega. Valjda će biti dobro u svakom slučaju... A napraviću sve za download, odnosno stavićemo ovde sva tri seminarska za download, pa ako nekome zatreba...

Sve u svemu, sutra idem na fakultet da vidim da li je to ok i ako jeste (daj Bože da jeste) - krećemo na lepljenje ta tri seminarska (mada bih ja najradije izuzeo treći iz celine...) u diplomski i priprema za odbranu do kraja ove godine.

Kum se sprema da duva svećice na svoj 28. rođendanGoxxy Flickr foto galerija

Ono što me je uvek fasciniralo kod istoimenog najboljeg prijatelja je njegova dobrota, volja i spremnost da pomogne pa makar i na svoju štetu. To, koliko ume kod ljudi da bude dobra osobina, toliko može čoveku da sjebe sopstveni život.

Goran Ilić, poznatiji kao Kum nadimak je dobio od mene pre skoro 10 godina, na mom 18. rođendanu kada sam pompezno najavio da ću njega uzeti za kuma na mom venčanju. Od tada je ostao Kum, ne samo za mene već i dosta ljudi oko nas... Ovo su moja mišljenja o njemu.

Šta me oduševljava?Čovek kojeg svako poželeti može ako traži savet. Jednostavno, nema boljeg slušaoca od njega i svaki njegov savet pogađa srž problema u centar.Dobrodušan... toliko dobrodušan da je mnogo ljudi zloupotrebilo tu dobrotu. Osobina koji malo ko ima.Vredan u svakom pogledu.Svestran. Nema stvari koje ne zna i koju nije probao. Učio engleski, italijanski, svirao gitaru, zna dosta sa računarima, instalacijama, rada u kući, drvenarije, parketa, gradnje, kola...Uvek tu i uvek spreman kada zatreba prijateljima - da li za fizički rad, ili kao neko ko će ih saslušati.Družimo se od 5. godine, što je moje najduže prijateljstvo ikada.Šta me izluđuje?Nikada nije umeo sa devojkama... nažalost. Iako je duša od čoveka, sve devojke su zloupotrebile tu njegovu dobrotu.Pomalo lenj. Iako je svestran, retko šta je završavao do kraja. Engleski, italijanski, gitara, sve su to bile pomalo ekskurzije u nepoznato koje je retko kada završavao u potpunosti.Ponekada vrlo popustljiv. Ako niste u pravu i kažete mu 5 puta da ste u pravu, reći će da ste u pravu da se više ne bi raspravljao.Oprašta svakome, što je najgore i onome kome ne bi neke stvari trebao da oprosti.Uvek je bio najbolji za druge, a najgori za sebe.

Bilja na Zlatiboru, pozira :)Goxxy Flickr foto galerija

Hm... ko čita pitaće se o čemu je tema. Sledećih par tema posvetiću ljudima oko mene koji su mi dragi i koji čine jako bitan deo mog života. Istaći ću njihove osobine, prednosti i mane, stvari koje me oduševljavaju i izluđuju ponekad :)

Ustvari, Biljana više nije devojka i prijatelj, već je verenica i prijatelj. Osoba sa kojom sam još pre više godina odlučio da provedem ostatak svog života. Jedna izuzetno razumna i prijatna devojka, sa punim razumevanjem za sve moje odluke ali i mane. Odlično se uklopila sa svim mojim prijateljima i rođacima i svako ko je upoznao ima samo reči hvale za nju.

Šta me oduševljava?Koliko me voli i koliko je njena ljubav prema meni konstantna.To što ima razumevanja kada joj kažem da ću celo prepodne provesti oko automobila čeprkajući nešto oko bilo kakve sitnice. I što voli našu Ladu, naravno ;)Što voli i ceni moje bliske prijatelje i što se i sa njima druži.Koliko nam se mišljenja poklapaju i koliko nam malo treba da "kliknemo" i donesemo zajedničku odluku.To što smo se za skoro 4 godine posvađali svega 2 puta ozbiljno. Sitne čarke i zezanja ne računam... :) Što je maza i voli da se privije uz mene kada joj je teško.To što deli sa mnom njena mišljenja, probleme, lepe vesti, događaje - između nas dvoje nema tajni...Što je uvek uz mene kada je meni teško i što uvek ume da me u tim trenucima raspoloži.To što obožava životinje kao i ja.Što me zove "srećko", "srce", pa i "veveron" :)I naravno, to što zna fenomenalno da kuva!Šta me izluđuje?To što ne može da ostavi cigare :) Koliko god pokušam da joj predočim da to ne valja, ne uspevam u tome. Možda i dignem ruke od ubeđivanja...Što voli da gleda Velikog Brata - to nikada neću razumeti!Kada je me pita "A šta ćemo da radimo večeras?" ustvari pita "Hoćemo li do grada večeras?" :DAko sam iznerviran i ne želim nešto da joj kažem da se i ona ne bi iznervirala... ipak uspe to da izvuče iz mene. Međutim, to uglavnom dovodi do osme tačne prethodne liste...Što joj je orman sa odećom konstantno u haosu!

Nakon dužeg vremena, odmora, rada na ovom seminarskom i jurenja raznijeh profesora po fakultetu, uspeo sam da uradim nešto korisno i da napravim korak napred. Utalasao sam oba pravca kako valja ali ne na način na koji sam razmišljao i koja je bila moja originalna ideja, već sam morao da uvedem neke promene u radu.

Radi se o tome da sam se nakon konsultacija sa profesorom koji je maher za linijsku koordinacija sa njim dogovorio da je najbolje rešenje sve uraditi u celosti, odnosno svih deset raskrsnica valjano utalasati. Teoretski, mislio sam da to nije moguće zbog velikog rasipanja plotuna vozila, ali me je čovek uverio u suprotno. Talasanje je moguće, ali koordinacija kao takva - nije. Dakle, talas sam uradio i profesor nije imao nijednu primedbu. Čak mi dade i sve moguće brojeve telefona da ga - ako budem imao problema - nazovem i dogovorim konsultacije. I naravno, "kada uradite plan tempiranja, kolega, obavezno dođite da proverimo i to." Odlično, razmišljam se.

Zaista, promena u radu suštinski i nema. Osim što smo izbacili segmente i deljenje na komade te deonice, pa talasanja u celini, sve ostalo je isto. Proračun je identičan, horizontalna i vertikalna signalizacija je identična, samo će svetlosna doživeti blage promene u smislu postavljanja lanterni sa preporučenom brzinom ili ako baš želim - portalnih tabli sa preporučenom brzinom. Nekako mi je ova druga verzija modernija, fancy.

Dalje, jedva nahvatam profesora kod kojeg ustvari radim rad, da se konsultujem šta još treba da radim. Očekujem odgovore tipa

...taj i taj crtež, taj i taj prikaz, jedno 50 strana teksta...

Kad ono profesor opušteno kaže

Ma samo kolega uradite talas, plan tempiranja, tehnički izveštaj i opišite sve to. Može i pokoji crtež gde postavljate signale, ništa ne komplikujte previše.

Obradova me čovek. Ja očekivao Bog-će-ga-sveti-znati-šta a ono... opušteno. Takav je i profesor. Uostalom, zato ga i teško nalazim na fakultetu! :) Danas ću probati da uradim plan tempiranja, raspored svetlosnih signala na raskrsnici za merodavnu raskrsnicu i da počnem tehnički izveštaj da pretvaram u konačnu formu. Za dva-tri dana, uz jedne konsultacije oko plana tempiranja, to bi trebalo da bude gotovo do petka. Ako Bog da...

Kada sam bio mlađi, zamišljao sam kako bih proveo svoje vreme kada bi roditelji otišli neko vreme i ostavili me samog kod kuće. Uh, to su bila maštanja tipa žurke, ispijanja velike količine alkoholnih napitaka, pa još ako se tu nađe i neko intenzivno upražnjavanje seksa... to bi bio pun pogodak. Nikada nisam razmišljao realno o tome, verujem da većina nas u to vreme i nije razmišljala dalje od toga.

Međutim, realnost je malo... pardon, mnogo drugačija. Moji pre dva dana odoše na dve nedelje na Zlatibor sa starijim bratom, snajkom i bratanicom, a ja ostadoh sam. Iha!

Naravno, prva razlika je velika tišina u kući, koju mogu itekako da "ubijem" muzikom. Druga razlika... nisam opterećen bilo kakvim objašnjavanjem i opisivanjem gde treba da idem, šta treba da radim ili pak - kada ću nešto uraditi. Organizujem se kako meni i samo meni odgovara i tako provedem dan. Radim ono što volim i što ne volim, ali nikako nisam nezadovoljan time. Naprotiv. Uživam i u svim lepim stvarima koje radim i u onim koje su svakodnevna obaveza.

Svakako da ova situacija ima svoj downside, ali su prednosti ipak veće. Nedostatak je to što samom sebi moram da skuvam, da operem sudove, da spremim sve u stanu što se spremiti mora... Dakle, menjam sve ostale ukućane. Odnosno, ja sam jedini ukućanin i sve što radim ili ne radim zavisi i zavisiće samo od mene. To je ipak koliko mana toliko i prednost.

Glavna razlika u celoj priči što neću biti sam u svakoj nedaći, situaciji, kako god želite. Bilja će uvek biti tu da mi pomogne ako nešto ne mogu da uradim kako valja :) Ženska ruka se ipak bolje brine o kući nego muška.

I naravno, uživaću u svakom momentu ove dve nedelje.

Već dva meseca aktivno (izuzev za vreme godišnjeg odmora) Bilja i ja tražimo neku nekretninu za koju ćemo podići kredit i napokon ostvariti sve naše planove. Ali, izbor stanova (koje neću ovde spominjati - to je posebna priča) i naročito kuća je očajan i sve što smo pogledali ima neku ogromnu manu zbog koje nismo spremni da popustimo i da se uvaljujemo u neke nove, nepotrebne avanture.

To je neverovatno koliko nekretnine ovde koštaju i koliko je skoro nemoguće doći do neke normalne kuće sa makar dva priključka: trofazne struje i vode. Da ne pričamo o tome da je nama neophodno da je kuća uknjižena ili makar legalizovana kako bi mogli da podignemo odgovarajući kredit. Uvek nešto fali. Ali to nisu male stvari koje fale, neee...

Uzmimo samo primer par kuća koje smo gledali i za koje smo bili... ili možda i dalje jesmo zainteresovani. Verovali ili ne, ni sam ne znam više šta da mislim. Recimo, jedna kuća ima veliki plac, sređeno prizemlje, potkrovlje koje je moguće sa malo investiranja srediti super, pa čak i garažu i telefon! Ali nema grejanje (dobro, to je stvar oko koje mogu najviše da popustim) ni gradsku kanalizaciju (čak i ovde mogu popustiti) ali Bože - pa nema ni gradsku vodu!? I ne zna se da li se može uopšte dovesti do kuće. Pa ako treba da se perem kišnicom, podzemnim vodama i da pijem to - e, pa vala neću! Na stranu to što je malo dalje od grada, to da ne spominjem.

Drugi primer je primer divne i skoro nove montažne kuće. Godinu i po dana stara, samo. Manja je od prethodne, manji je i plac, ima čak i vodu, trofaznu struju, septičku jamu, čak je i legalizovana (samo treba da se uknjiži), ali se do nje dolazi "preko sedam mora i sedam gora"! Dakle, ne da ste na periferiji grada, nego... pa negde se nalazite u slepom crevu i ne možete odatle da odete. Šanse nema. A dolazak do te kuće je mučenje, a pogotovo bi bilo zimi. "Urbanizovaće se ovo, dečko, za par godina sigurno". A to što bih živio u sred kukuruza i svaki dan gacao po blatu - nikom ništa, ne?

Treći primer je bliži centru. Opet, nije centar, jer centar ni ne tražimo jer je papren i nepriuštiv, ali ima i školu i obdanište blizu. Najmanja je od svih, ali ima i garažu, lepo dvorište, pa i vodu, struju, kanalizaciju pa čak i grejanje! I radionicu, mali roštilj, letnju kuhinju! I uknjižena bogati! Ali ja tu ne mogu zamisliti ni sebe a kamoli nas dvoje. Niti je to naš stil, a o tome da pored kuhinje, trpezarije, kupatila i dnevne sobe imate samo još jednu spavaću sobu - ne treba posebno ni pričati. I da crnjak bude najveći... cene sve tri su okvirno iste. Razlika između najjeftinije i najskuplje je 2000e. Hej bree...

Ovo je samo ono što smo pogledali i što smo bili stavili u uži izbor. Ostale budalaštine koje smo videli i cene koje su ljudi tražili za njih nisu uopšte vredne spomena. Samojedan savet - ako tražite kuću ili stan izbegavajte oglase sa izrazima "vredi pogledati", "može se živeti u njoj", "adaptabilno" i tome slično. Bacićete svoje cenjeno vreme zasigurno. I posle neka mi neko kaže da je traženje kuće ili stana ustvari "slatka muka".

"Slatke muke"... my ass!

Koja li je ovo nova moda kod mlađe generacije, ne kapiram... Shvatam da i ja starim i da sam kao dete radio i igrao se drugih stvari od današnje mladeži, ali jednu stvar ne mogu da shvatim, pa to vam je...

U pitanju je korišćenje mobilnog telefona kao prenosivog tranzistora. 80-ih godina su u SAD to radili crnci, noseći na ramenima ogromne kutijetine na kojima se vrtela muzika, i onako u ritmu šetali ulicom. A sada... sada u Srbiji možete videti klince kako do maksimuma odvrnu svoje Walkman ili neke druge telefone i muzika neka "trešti" samo tako. Nebitno da li to malac radi u centru grada, kada je 14 sati, ili u mrklom mraku kada se vraća od drugara i u 12 uveče (uzgred... kada smo se mi kao osnovci vraćali kući od drugara?) I ne. Ne nose ga u džepu, ne stave handsfree kako bi oni uživali u muzici a ostali u tišini ili nečem drugom, već ga drže onako eksponirano u ruci. A ruka se ne mrda kada hodaju. Stoji u polusavijenom položaju, kao da žele još da viknu

Vidite! Ja imam bolji mobilni od vas!

U čemu je smisao? Da li si sada faca kada izvadiš svoj novi mama-i-tata-mi-ga-kupili-mobilni (jer osnovci ne zarađuju pare valjda... ako zarađuju, pa tek sam onda van svih tokova!), pustiš najnoviji hit Željka Joksimovića, Marije Šerifović ili šta već slušaju (jer im se muzički ukus srozao na Grand produkciju - hvala Pinku), pa na taj način loviš devojčice iz svog razreda? Ili hoćeš opet da ispadneš faca pred društvom?

Pfuj.

U moje vreme (zvučim kao Broj Jedan iz Alana Forda) smo to radili na drugi način. Igrali fudbal, košarku, zezali se. I na taj način sticali status koji smo mogli. Ili osvajali devojke, nama toliko drage.

Robotech kolaž, svi su tu: Rick Hunter, Lisa Hayes, Roy Fokker, Max Sterling, Henry Gloval, Veritech VF-1j pa čak i Miriya.

Posle meseca i meseca zaluđenosti sa dve serije: Battlestar Galactica i My Name Is Earl, i posle jednoipomesečnog posta uspeo sam da se navučem na "novu" seriju. U pitanju je anime serija Robotech (www.robotech.com) originalno potekla iz Japana, a sinhronizovana za američko tržište. Sećam se da sam se kao klinac tako ložio na ovaj crtać... Svojevremeno su na RTS-u emitovali svega prvih 13 epizoda, i to u nedelju ujutru (možda i uveče - ne mogu da se setim baš najbolje), ali taj osećaj koji sam imao kada sam ga gledao je neverovatan. Ono što je svaki klinac maštao u to vreme - avioni koji se transformišu u velike robote kojima upljavljaju ljudi... uf... Muzika sa početka serije mi je i dan danas ostala u pamćenju. Čim sam odgledao prvu epizodu posle skoro više od 15-ak godina... sve mi se vratilo.

Sreća je pa sam nabavio sve epizode iz The Macross Saga, The Robotech Masters i The New Generation na 4 DVD-a od kolege sa posla. Sve u OGG formatu, što sam mislio da moj XWave DVD/DivX player neće pustiti (jer sam za PC morao da skidam specijalne kodeke). Međutim, mom iznenađenju nikada kraja - serija 9200 je pustila sve kako treba. Woo-hoo!

Prvi serijal, koji još nisam odgledao prati mladog amaterskog pilota Rick Hunter-a koji se na ostrvu Macross nalazi u poseti svom prijatelju Roy Fokker-u. Tog dana (Februar 2009. godine) Zentraedi napadaju ostrvo pokušavajući da uhvate letelicu koju oni zovu Robo-Technology, a koju zemljani zovu SDF-1. Ta letelica je pala na Zemlju deset godina pre početka napada, odnosno jula 1999. godine. Od tada počinje velika avantura velikog broja likova ove serije, koju pratim već 25 epizoda.

Još jedna serija je pridodata mojoj kolekciji. Jedna koja budi klinačke dane u meni, da se radujem svakoj epizodi koju pustim kao beba zvečki. Elem, toliko sam se navukao da je sada zvono na mom telefonu muzika iz uvodne špice ove serije. Dete u meni ne prestaje da me iznenađuje! :)

Posle uspešno odbranjenog prvog dela diplomskog rada (za one koje interesuje o čemu pričam i kako je to organizovano na Saobraćajnom faklutetu - pogledajte kraj posta), napokon sam se krajem prošle nedelje nakanio da mrdnem prstom i da počnem i drugi deo. Nemanja, moj drug sa fakulteta, koji još nije položio Autobaze i Saobraćajno projektovanje (sreća moja za ovo drugo) došao je u Pančevo da me malo podseti linijsku koordinaciju - oblast iz Saobraćajnog projektovanja. Jer, druga trećina diplomskog, kod profesora Branimira Stanića je Projektno rešenje za upravljanje brzinama na potezu Beograd-Pančevo. Ovo je u originalnoj ideji trebao da bude treći seminarski, ali je prof. Vladan Tubić pomerio svoj deo (Disperzija brzina u plotunu) za kraj diplomskog.Ideja koju smo dobili je da se od ovih 10 raskrsnica naprave četiri segmenta od po: 2-3-3-2 raskrsnice, čije je rastojanje oko 1000-1100 metara, što je krajnji maksimum za linijsku koordinaciju. I da se na tim segmentima; koje ja simpatično zovem alpha, beta, gama i delta; stavi fiksni ciklus i napravi koordinacija za 70km/h na ulaznim segmentima (alpha i delta) a za 80km/h na unutrašnjim segmetima (beta i gama), dok bi na "rupama" između trebao da na napredniji način funkcioniše ITS. Koliko je ovo moguće, ostaje da se vidi, ali ipak za danas imamo popriličan zadatak pre nego što krenem u bilo kakav proračun.Naime, oko 15 časova, Biljana, Nemanja i ja idemo na teren kako bismo merenjem odredili kritičnu raskrsnicu na koridoru. Kritična raskrsnica je ona koja će u špicu (od 15 do 16:30) dati najveći protok na sporednom toku. Već pretpostavljam da će to biti raskrsnica kod Beogradske Rafinerije nafte, ali hajde. E, ta kritična raskrsnica će nam dati ciklus za proračun koji će se koristiti za linijsku koordinaciju na segmetnima. Iako je cilj da se glavni smer opsluži sa što većim nivoom opsluge i da tu bude najveće zeleno vreme jer je tu i najveći protok vozila, ne sme se zaboraviti na sporedni tok. Baš iz tog razloga jer se za vreme opsluge sporednog toka opslužuju i pešaci na glavnom toku.Spremio sam najgrublje crteže raskrsnica, olovke, postolja za crtanje (tri enciklopedije, da se papir ne gužva :) ) i naravno olovke. Kupićemo i nešto za has, naravno vodu da ne presahnemo na ovoj sparini, a podrazumevaju se naočari za sunce i neka hladovina za osoblje :) Videćemo kako ćemo i šta ćemo dalje sa seminarskim, ali ovo je prvi korak. Nadam se da će se ideja dopasti profesoru i da je, naravno, izvodljiva kako u praktičnom tako i u tehničko / tehnološkom smislu.* Diplomski rad na SF-u se sastoji iz 3 dodatna ispita, odnosno tri seminarska rada koji se polažu de-facto kao ispiti. Sva tri ispita / seminarska su uvezana kao creva, sa razlogom, jerbo bi zajedno trebali da čine 90% budućeg diplomskog rada. Kroz ova tri seminarska dobro se nauči štivo za diplomski, napravi se dobar temelj a onda se samo diplomski napravi "lepljenjem" sva tri dela i jednostavnom odbranom rada - pošto, hvala Bogu, ste već odbranili sva tri ispita.

Najsvežiji primeri ogromne bahatosti pančevačkih ugostitelja i naravno njene vrle vlasti, možda i Direkcije ili JKP Higijene u čijoj bi nadležnosti to trebalo da bude, dovoljno govore koliko smo kao društvo otišli u krajnost i koliko smo sami sebi najveće zlo. Trend koji ima većina restorana, picerija i kafića jeste da na leto svi "izbace" bašte na videlo kako bi što više prolaznika (ne)namernika svratilo i tu ostavilo svoje novce. Ovo možda i ne bi bilo toliko narušavanje ne samo mog nego i tuđeg mira i spokoja, koliko jeste ako prostora za tako nešto jednostavno nema. Neeeemaaaaaa!

Barilotto d'oro "nasukan" na svega četiri parking mesta...

Stoga, zašto se ne bi ovi objekti razbaškarili na parking - kojeg ionako nema dovoljno i koji bi uskoro trebao da se uvede da se plaća (a nadležni kukaju li kukaju kako nemaju para da naprave nove parking prostore). Ako nemaš zelenog prostora ispred objekta, ako nemaš popločanog ili totoarskog parčeta grada koji možeš koliko ti duša ište da uzurpiraš (pa Bože moj, ljudi su snalažljivi, zaobići će taj urbani "splav", preskočiti, neće uostalom tu prolaziti, zar ne...), a ti se celom dužinom pruži po parkingu. I gde se onda ljudi parkiraju? Duž ulice, pored "bašte", ukrivo, parkiraju gde stignu, uključe "sva čet'r' migavca" i obeduju. A bezbednost? A preglednost pri izlasku sa parkinga? A moje pravo kao građanina da mi niko ne uzurpira javnu površinu? Ko o tome razmišlja? Ko i zašto sme da prisvaja tu javnu površinu, jer šta je drugo parking ako ne javna površina? Kao građanin i kao budući diplomirani saobraćajni inžinjer, imam pravo da govorim jasno i glasno o tome.

To i ne bi možda bio problem da Pančevo ima dovoljno parking prostora u centru. Ali nema, kao što rekoh - nema! I još nam samo fale ugostiteljski objekti da nam oni uzimaju to malo prostora koje nam je neophodno. Ne samo nama koji tu parkiramo kratkovremeno ili dugovremeno, već i onima koji tu žive! A sa kojim pravom?! Sa kojom dozvolom?! Gde to može?! Zgrada u kojoj živim nema nijedno uređeno parking mesto ispred ili iza, pauk nosi vozila jer se svi iz zgrade parkiraju kako stignu jer vlada bezvlašće, i se*u nam kako nema "tehnoloških uslova" da se izgradi parking prostor, a eto - za restorane ima mesta.

Stoga, napravite vaš mali restoran, turite ga na četiri točka i parkiraćete ga gde god vam se zaželi. Kao kera, koju je poteralo pa mora da se olakša. Tako će da niču "bašte", očas posla, kao male žute lokve urina. I nije ovo jedini primer, uslikaću ih ja još, bez brige... Ima ih, koliko želite.

Evo primera u Karađorđevoj ulici, gde će uskoro preko puta "bašte" jednog jako dobrog restorana Terranova da se otvore još dve, u "vlasništvu" kafića preko puta. Veeeeselo...

Kako su mediji neverovatno jaka stvar i kako uporno pokušavaju da usađuju staove vlade i vlasti, kao i opozicije, to je zaista fascinantno. Kao kada odeš da kupiš dukser, pa se dvoumiš između dve prodavnice, pa izađu prodavci i svaki te vuče u svoju. I tako te i pocepaju na dva dela, a od tebe, tvog mišljenja i stava - ništa. Ne ostane ni traga.Redovno čitam vesti na B92 sajtu i konstantno sam bombardovan (naravno, svojevoljno, inače ne bih ni čitao) vestima kao što su: "Treba dati Kosovo, koji će nam...", "Ne damo Kosovo!", "Podmićen policajac", ma profesor fakulteta, ma bre šta profesor ili policajac - ministar, a biće kako smo krenuli i premijer i predsednik lično, "Kriminalne grupe nikako da budu kažnjene za ubistvo", a zna se i ko je naručio ubistvo, kada, kako i zašto je ubijen taj koji je ubijen...Neverovatno... A pogotovo mi bude muka kada pročitam na sajtu ili čujem na vestima kako uhapšeni kriminalci koji su nekada upasavali kožne jakne u trenerke ili bivši vojnici a sada političari sa naočarima, i jedni i drugi ogrezli u krvi, sa po desetina i više ljudi na duši izjavljuju da nisu krivi, pa ih još i vređa neka tamo optužnica...Ma muka mi je bre... muka... Treba ih sve iz bivše proklete SFRJ - koji su ubijali, pljačkali, silovali, krili informacije, radili šta im je volja naočigled i naroda i međunarodnih jebenih organizacija - u zatvor. Ma šta u zatvor, uza zid i po kratkom postupku. A ne tamo - u Hag, pa jel' kriv, jel' nije kriv... Pa još i ako umre, pa će da vasrksne kao svetac u državi za koju se "borio". Kao Sloba Jebeno-Veliki Milošević...Jebe mi se da li je u pitanju Slovenac, Hrvat, Bosanac, Albanac, Crnogorac, Makedonac, pa i Srbin bre! Ko god da si! Ako si ubijao, pljačkao, silovao, pa još i na svoju volju, kako ti se htelo, kako god si želeo, gde god si hteo, bez ikakve kontrole i nasuprot one ko je šiša, to niko ne poštuje Ženevske konvencije - ne treba da živiš, uopšte. Ne zaslužuješ, nisi vredan toga!Televizor ću da isključim da ne bih bio bombardovan idiotizmima ni RTS-a, ni pro-engleske B92, ni pro-američke FOX televizije, a ponajmanje drugih medija kakva je ružičasta fleka u gornjem-desnom uglu. A RSS feed sa B92 ću da skinem, zauvek. Pratiću samo sport i to Formulu 1 i - kraj. Tome televizija i treba da služi - razbibrigi, a ne brigi.

Grozota BAR Honda Racing tima iz 1999. godine.

Najnoviji takmac Honda Racing F1 tima za sezonu 2007-me je napokon predstavljen javnosti u takmičarskim bojama. Hm... bojama nije nekako prava reč za tako nešto. Honda je sa punim pravom u potpunosti iznenadila sve one koji su očekivali nešto bombastično, i predstavila svoj najnoviji automobil sa "šarama" koje su totalno nestandardne i avantgardne u odnosu na ostale timove. Kada se setim prve sezone BAR Honda Racing tima i one smejurije sa kombinacijom dva brenda (Lucky Strike sa jedne strane i 555 sa druge strane), prosto se stresem od te grozote...

RA107 u novim, prelepim bojama Honda Racing F1 tima.

Za razliku od tog automobila, RA107 je zaista i prelep automobil i totalno nesvakidašnjeg dizajna. Zadnji deo, ofarban u crno predstavlja najverovatnije svemir, dok je ostatak automobila ofarban kao planeta Zemlja - predstavljen Afrikom, Evropom, Azijom... a najverovatnije se vide i ostali kontinenti. Jedino što je za sada čudno jeste što osim Hondinog i Bridgestone logotipa na nosu i adrese www.myearthdream.com na zadnjem spojleru nema nijednog sponzora. Najnovija vest koju sam čuo je da se na ovom automobilu neće naći nijedna reklama sponzora, osim onih koji sada već stoje, što je svakako ohrabrujuće i opet - nesvakidašnje. Ipak, i pored toga što neće biti reklama, ovo je jedan za sada od najlepše dizajniranih automobila. Naravno, posle Williams Toyote FW29 :)

Koga više interesuje neka poseti sledeće linkove:

Hondino obaveštenje o novom automobilu i zaštiti životne sredineHondine slike novog automobilaZvanično obaveštenje na Formula1.com

Videćemo koliko će ipak ovaj automobil biti brz na stazi. Lepota u ovom sportu nije presudna, ali jeste svakako bitna.