Planeta Srbija

Evo, naiđoh na sasvim simpatični Webglasač koji mi je omogućio da realno (koliko je god to moguće realno) pogledam sa kojim strankama se moji stavovi poklapaju. I moram reći da ne mogu da poverujem da se moji stavovi poklapaju sa strankom za koju nikada ne bih rekao da se poklapaju. Evo rezultata:

SPO - 78,3%DS - 71,7%G17 - 71,7%LDP/GSS/LSV/SDU - 65%DSS - 60%

Iako su razlike male, ne mogu nikako reći da se slažem čak 65% sa koalicijom Čede Jovanovića ili pak da se manje slažem sa stavovima DS-a. Možda je stvar u tome da se veliki broj stranaka poklapa sa stavovima (izuzimajući LDP, SRS i SPS koji idu sasvim u krajnosti). Ipak, znam da sam tu negde pri vrhu po zajedničkim stavovima sa DS-om, za koju ću najverovatnije i glasati na ovim izborima.

Čudi me da nema SRS-a ili SPS-a, pošto bi bilo interesantno videti i koliko se stavovi posetilaca poklapaju sa ovim levičarskim i opozicionim strankama.

Poslednji položen ispit, ostao još diplomski. Da pomislim kako je jedna ogromna epoha skoro završena, još malo pa je iza mene. Kako sam mislio da ću od sreće i radosti biti euforičan istog dana kada položim taj trideset-i-deveti ispit. Varka... jednostavno sam se vratio u svakodnevnu rutinu, u kolosek koji sam samom sebi izgradio... Posao, druženje, rad kod kuće... blj...Imam onaj osećaj kao da sam potrošio stotinu godina na sakupljanje nekog znanja za koje više nisam ni siguran da ću ga konzumirati. Koristiti. Upotrebiti. Koliko je jak taj osećaj dovoljno govori želja da zamrznem svoj život na jedno mesec dana. Da se odmorim. Uradim sve što zamislim. Zamislim sve što želim. Zaželim sve što volim.Eto kako se čovek oseti pred kraj jedne epohe. Prazno. A ima li razloga? Pogledam iz sebe, šta vidim? Osobu sa nekim ostvarenim željama. Sa još jednom osobom pored sebe. I sa putem ispred sebe. Već popločanim, poznatim i delimično ispisanim. Ali kako ljudi kažu - najviše će se razočarati oni koji najduže planiraju. Stoga, manje planiranja, više neizvesnosti. Ili makar prividne neizvesnosti, zadovoljiću se i time...Prvi korak ka ovom "odmaranju" je definitivni povratak knjigama koje su mi drage i koje uživam da čitam. "Vodič" koji sam nebrojeno puta upijao, ali svaki put nađem nov smisao nekim delovima knjige... kao i "Losos sumnje", Adamsova poslednja knjiga. Njegova ironija života me uvek... ali uvek oraspoloži.

Видео игре - natpis na famoznoj igranonici iz kraja 80-ih.

Setim se uvek vremena od pre više od 15 godina, kada god prođem pored ove kućice. Neugledna je, zapuštena, očigledno vlažna spolja, ali svaki put kada na putu u civilnu vojsku, ili iz vojske, prođem pored nje, setim se onih dana kada smo kao klinci moj brat i ja sa drugarom boravili unutra i igrali se na video igrama.Kića, Boki i ja smo unutra igrali igrice kao što su "Shadow Dancer", "Out Run" ili pak "Double Dragon". Ova poslednja je mom bratu ostala najomiljenija konzolna igrica do sada. Čak je i po nabavci poznatog konzolnog emulatora MAME32 prvo odigrao i kompletno završio tu igricu. Naravno, bez trošenja para na žetone ovog puta :)Vreme kao da je stalo u toj maloj neuglednoj kućici. Vlaga koja je uhvatila spoljašnju fasadu, bila je prisutna čak i onda kada je igraonica bila hit među klincima. Tabla koja je označavala "firmu" izbledela je. A, kao otpor zubu vremena i dalje iza rešetaka stoji ćirilična oznaka - видео игре. Istrulela zavesa na drvenim vratima sa rešetkama. I na staklu na vratima stoji... stanje strujomera. Od pre ko zna koliko meseci, ili čak godina. Mastilo je izbledelo na papiru koji se od vlage izvitoperio.Ali onaj osećaj iz detinjstva je i dalje tu. Ona sreća kada vam roditelju daju novac, a vi sa društvom skoknete u grad (zamislite taj pojam - odlazak u grad, za tadašnju decu iz osnovne škole) rešeni da jednom za svagda isprebijate loše momke. I ono zadovoljsto prepričavanja kako ste uradili to i to, ona ushićenost kada društvo stoji iza i bodri vas u naporima da pređete neki rekord, vama naravno vrlo nedostižan.Eh, ta bezbrižna vremena...

Dugo se već drvi o pitanju uvođenja Bolonjske deklaracije na naše Fakultete, odnosno o usklađivanju standarda i načina studiranja u Srbiji (beše i Crnoj Gori) sa standardima u ostatku normalnog i civilizovanog sveta. Takođe i o uvažavanju naših diploma u inostranstvu i tumačenja mastera i bačelora. Međutim, sinoćno pravno tumačenje Ministarstva prosvete i sporta nanelo je smešak na moje lice, u pozitivnom smislu. Zakonom jačeg i pravosnažnijeg delimično je pregažena nezavisnost Beogradskog i ostalih Univerziteta.Doduše, od ovakvog usklađivanja će većina profitirati, tako što će masteri (odnosno titule dipl.) postati i oni koji su 4. godina studirali, i to na boza fakultetima kakav je Ekonomski i njemu slični. Naravno, još je smešnije što masteri neće postati diplomirani inženjeri elektrotehnike, diplomirani hemičari ili diplomirani inženjeri mašinstva, koji su krv propišavali zarad diplome i učeniji su od većine sličnih sa titulom mastera na zapadu. Kada se setim rečenice Dekana ETF-a... interpretacija: "Mogu ja vama dati kakvu god titulu, pa i titulu mastera, ali džaba to vama ako vi nemate dovoljno znanja." Ako nemaju ETF-ovci, pa ko onda ima?! Pored ETF-a, jedino se diploma HF-a priznavala u svetu, čak i u vreme sankcija, pajvane jedan. Drskost i egoizam jednog čoveka.Studenti se bune, neki hoće da dobiju tek-tako titulu mastera, a neki se bune što će biti nepravedno degradirani. I protiv jedne i protiv druge stvari sam. U prvom slučaju - masteri će postati oni koji to ili ne zaslužuju, ili nemaju znanje. U drugom, fakulteti će se bespravno nafatirati para koje hoće da zgrnu od diplomiranih studenata, više godina posle njihovog završetka studija.Slažem se - negde su studije lakše, negde teže. Lično znam da je HF, četvorogodišnji, mnogo teži od SF-a, petogodišnjeg. Pa i kada bi HF razvukli, opet bi bio teži, jer su profesori mnogo striktniji. Ali, to su razlike među fakultetima. Pa i Ekonomski je boza u odnosu na SF, pa se ja ne bunim (sem što konstatujem kako je lakši, jel'te...). Ali, ako neko treba da postane master, to su ljudi koji su - krv propišali davajući silne uslove za potpis (za potpis, heeej?!), za izlaske na kolokvijum, za uslov za ispit... pa neka je trajalo i 4 godina. A po automatizmu, dati mastere ljudima koji su studirali 5 godina, pošto je tako po Bolonjskoj deklaraciji. Takođe, treba bodovati ispite, pa ako neko završi 4 od tih 5, i ne skupi dovoljno poena - nije master već bačelor. Simple as that.I ja kapiram da je cela frka nastala zbog želje fakulteta da ukradu pare od ionako već dovoljno ogoljenih studenata (a ko i ne bi, dozvolila država, omogućio sistem), želje studenata da se malo ovajde ako mogu, i da ne dozvole da ih namagarče i da im fakulteti uzmu ono što su svojim radom, učenjem i zalaganjem stekli, a sada na kraju i pravnim tumačenjem Ministarstva koje je sve lepo ošamarilo i dalo svoj stav. Ima tako da bude ili vas biti neće. Gotovo. Ali tako ne misle studenti...Lično, ne tangira me ova priča. Čak i opterećuje ponekada, totalno nepotrebno. Neću napuštati Srbiju, ne verujem, tako da mi je master ili dipl. ing. saobraćaja - svejedno. Ionako sutra imam poslednji ispit, pa ću nešto postati. Jedno ili drugo, I don't care. Jedino će biti zajeb ako u budućnost tražim posao, a ovi traže mastera, a meni to nisu dali, nego sam dipl. ing.

Danas, kada se osećam kao nešto što je plima izbacila na obalu, i kada nemam skoro nikakvu želju za radom na poslu... evo fine anegdotice za workaholic-e.Uvek dajte 100% od sebe na poslu.Ponedeljak 12%Utorak 23%Sreda 40%Četvrtak 20%Petak 5%

Spadam u onaj procenat od 53-55% ljudi koji su "iskoristili svoje građansko pravo i glasali na referendumu", koliko god ta rečenica zvučala izlizano i istrošeno. Želeo sam da dam svoj glas i da dam svoj doprinos novom ustavu Republike Srbije zaokruživši da na listiću. Ovo da nije ni idiotu moglo da promakne, pošto se toliko forsiralo na televiziji, bilbordima, plakatima, flajerima... aman, svuda. Ali nećemo o tome kako sam glasao, već baš o nekim utiscima o referendumu.

Mala knjižica donošena je više godina na svetlost dana.

Prvi osećaj koji sam stekao, pri početku kampanje je - da zaista trebam glasati i pomoći usvajanju ustava. Čak u početku nije bio osećaj da se to pitanje narodu nametalo. A onda kampanja počela da bude jača i jača, intenzivnija, kako su se 28. i 29. oktobar približavali. Sve dotle dok nije počela da preti da mi ubije bilo kakvu želju da mrdnem prstom i zaokružim išta. Jednostavno, osetio sam kao da mi neko nameće da moram da izađem, pa makar crkao taj dan. "Ima da izađeš, pa kud puklo - da puklo, mali beznačajni srbine!" Subota mi se gadila, nije mi padalo na pamet da uključujem televizor, već da pokušam da to manje obraćam pažnju na referendumsku groznicu. Već na sajmu knjiga me je dočekao ogroman Ustav na ulazu u halu 1 Beogradskog sajma. Kakva smejurija, zaista... Pa zato im je trebalo par godina da "donesu" taj ustav. Vidi kol'ki je!

Pratio sam pomalo jedino uveče šta se dešava i shvatio da nisam jedini. Mali procenat, svega nekih 17% izašlih u subotu. Nije samo meni prekurčilo, i drugima je bilo preko glave. A onda dođe nedelja. Odmah ujutru, doručkovah i malo gledah TV Avala, koja je čini mi se, jedina koja nije prikazivala onu šlajfnu sa tekstom "poštovani građani... bla, bla, bla..."

Ma, fenomenalni dani za Srbiju, ali da li su dobri i za nas - građane Srbije?

Stoga mi se nije okretao želudac, već mi je sama sijalica sinula u glavi i spakovah se i odoh na biračko mesto. Prijavih se, uzeh papir, zaokružih da i vratih se kući. Uopšte nije bilo teško, čak pomislih "kako ljudi mogu da ne glasaju, to im je 15 minuta života, o pitanju koje se njih tiče!" Ali onda shvatih opet... kampanja, udri-tuci, guraj, prikazuj na sva zvona, televizijije - opet! Možda sam kasnije preko dana na momente i zažalio, samo zbog te proklete kampanje, tog siljenja ljudi da se izađe na referendum, to forsiranje, to tupljenje...

Verujem da sam uradio dobru stvar. Pročitao sam solidan deo ustava i definitivno je bolji od prethodnog, da će poboljšati i život nama beznačajnim ljudima ove zemlje. Verujem da će malo zagorčati život svim onima koji misle da ćemo se tako lako odreći KiM, iako slabo verujem da ćemo ga zadržati. Verujem da je bolje imati i ovakav solidan ustav, nego nikakav.

Ali, eto - neću više da vas smaram sa političkim temama i dešavanjima u Srbiji, kakva god ona zemlja bila.

Još jedno divno jutro je osvanulo nad gradom Pančevom. Krećem na posao, i tik što sam kročio van zgrade osetim veliki "kiselkasti" smrad koji para nos. Odmah se setim kako je i juče ujutru smrdilo i kako se uveče, kada sam vozio Biljanu kući, mogao osetiti miris koji je podsećao kako na benzin tako i na smeće, đubre, trulež. Neverovatno...

Dobrodošli u grad smrti...

Kao najodgovornije za ovo smatram kako fabrike u "južnoj zoni", tako i sve moguće čelnike čije debele guzice nafatirane parama zauzimaju glavne fotelje u tom prokletom "upravljačkom" lancu. Nisu samo oni zaslužni, zaslužni za ovakvo stanje smo i mi sami - građani Pančeva. Kako drugačije objasniti nejedinstvo i raskol kod građana? Jedino time što ove fabrike donose ogromnu zaradu i radnicima i vladi, a za zagađenje... boli ih ona stvar. Ne može se u Srbiji, a Pančevu pogotovo, imati dobra fabrika koja i dobro zarađuje i malo zagađuje. Ili ćemo imati para a biti trovani, ili ćemo imati svež vazduh a biti gladni. Trećeg nema. A i ako ima, niko o tome neće niti želi da razmišlja. Ali, najglavniji krivci su fabrike Rafinerija Nafte Pančevo, Azotara i Petrohemija.

Vrlo verovatno da ćemo svi morati uskoro ovako da se oblačimo. Maska je obavezan modni detalj.

Koji mi to sistem zaštite imamo? Imamo "Opštinski monitoring sistem" koji prati šta se dešava, ali koji ničemu ne služi. Sem praćenju tih čestica u vazduhu. Kancerogenih, otrovnih, praškastih. Odgovorni koji bi trebali da reaguju u takvim situacijama ne obaziru se na pozive građana na telefon 985, koji redovno prijavljuju smrad i zagađenje. Prave zaštite ne postoji. Zavisimo od milosti i nemilosti majke Prirode na prvom mestu, koja nam ili vetrom donese "miris" u grad, ili zapljusne Beograđane koji odmah počnu da kukaju kako smrdi. A mi sa time (ne)živimo već poslednjih 40 godina. Ne zavisimo od milosti i nemilosti Vlade, ili pak Ministarstva nauke i "zaštite životne sredine" pošto njih zabole za narod i stanovništvo.

O tome se poslednja dva dana pisalo na sajtu B92 (možda je i na vestima bilo, ne znam - ne gledam više), a komentari čitalaca sajta su različiti. Ali svode se na isto... Od spašavanja grada nema ništa. Izginućemo i pomrćemo svi lagano i tiho, i to onda kada svi zaborave na Pančevo pošto tada više nećemo da im donosimo toliko puno para koliko im sada donosimo.

Samo jedno pitanje? Dokle više?!?!

E, pa nema više. Ova televizija je prevršila svaku meru i izgubila kod mnogih ljudi "kredit". Uključujući i mene.

Od svih domaćih televizija koje se mogu videti na našim uređajima, više nema nijedne koju mogu sa zadovoljstvom da gledam. Ona jedna, jedina, koja je imala svoj šmek i program koji su ljudi pomno pratili i sa uživanjem, u poslednjih mesec dana pretvorila se u sve što nije televizija. Doprinos tome ponajviše ima debilni rijaliti šov "Big Bradr", ali i još debilnije emisije i voditelji kakvi su Luna Lu, Glamurama, a na kraju šlag na tortu učine i voditelji vesti, za koje sam ranije mislio da su besprekorni. Srozao se B92 na nivo televizije, kakva je i ona "narodna" ružičasta. Isto sranje, drugo pakovanje - i jedno i drugo su ekstremi samo u suprotnim smerovima.

Šta reći, kada serije, crtani filmovi i tv program koji su plenili raznovrsnošću, tolerancijom i suočavanjem sa prošlošću i nama samima, jednostavno nestadoše. A da ne pričam da je sve to, ali SVE TO zamenjeno sa 6 (šest, ljudi - ŠEST!) emitovanja živih kućnih homosapienskih ljubimaca iz ovog šova!!! Pa jel' ima to smisla? Ja svakako mislim da nema i da je ovo takvo zaglupljivanje ljudi koji prate ovu televiziju. Srozali su se, samo tako...

Ranije je prvo dugme na daljinskom bio broj 6 - kanal B92. Sada jednostavno više ni ne pratim televiziju, osim odabranih filmova gde mi više ni kanal nije bitan. Serija Enterprise na TV Avala je jedna od retkih koje preko vikenda odgledam sa uživanjem. Biće interesantno videti da li će Fox ili Avala moći da preuzmu primat najbolje televizije umesto B92. Makar u mom slučaju.

Stoga predlažem da svi oni koji su razočarani ponašanjem a naročito programom televizije, koja je nekada kako u mom, tako i u životu većine mladih ljudi važila za najbolju, svoje stavove i razočaranja iskažu na sajtu: Mirror B92. Jedino što je od B92 kvalitetno ostalo je samo njihov web sajt. I program na radiju koji slušam u kolima je odavno zamenjen sa Idea radijom. I to sa zadovoljstvom. Doviđenja B92, i da se ne vidimo više nikada.

Od svih godišnjih doba, jedino je jesen na koju se najteže navikavam. Proleće, leto i zima - svako ima svoj šarm i svoju osobenost, nešto što me čini nasmejanim; pa makar napolju pržilo sunce na 40 stepeni dok vozikam bajk i slušam muziku, duvao "severac" dok se voda mrzne i krcka pod nogama a onako nafatiren odećom prkosim prirodi, ili pak jutro osvanulo "zeleno" od drveća pred mojom zgradom dok kišica lagano sipi.A jesen? Šta ona ima, da može da se takmiči sa ostalim godišnjim dobima? Kratko i jasno - ništa. Ustvari, ima, ali to što ima sigurno nije ono što vas može oraspoložiti, naprotiv čak. Boje koje počinju da preovlađuju su tmurne i stare (tamno plava, oker, pa čak i ona boja blata od konstantne kiše), dok na licima ljudi mogu da se vide reakcije slične onima kao kada im je neko dao nešto na jedno vreme, a onda oduzeo. A kako i ne, kada su imali zimu, proleće i leto. Da ne spominjem godišnji odmor. Možda je jesen preuzela birokratsku krivicu onog godišnjeg doba koje počinje taman kada se završi godišnji odmor. A svi znate kako je to... kada posle jednog perioda lenčarenja i "punjenja baterija" počnete ponovo robovanje modernom društvu. Svako se žali da se nije odmorio, da mu treba još "punjenja baterija", da mu posao teško pada. Jadna jesen, kada i ovakve stvari mora da trpi na svojim plećima. Stoga i podseća na dvoligaški tim u prvoj ligi, dok ostala tri takmaca drže primat.Posledice na meni su već očigledne. Teže ustajem ujutru, što mi najgore pada, nemam volje popodne ni za šta, jedva je skupim da uzmem "Autobaze i autostanice" i da ih čitam, kada se vratim iz posla / vojske / posla već pada mrak... a to je momenat koji najmanje volim. Osećam se kao da je dan jednostavno bačen kroz prozor. Neiskorišćen. Nikakav. Nula.Zato i jedva čekam da padne prvi sneg... kada paaaadneeee prrrrrviiiii sneeeeg... ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola, pa se sankam noooć i daaaaan....!

Znam, zvuči vrlo čudno, pogotovo naslov koji kombinuje ko-zna-kakvu skraćenicu i 'vaku englesku reč, ali za koji pasus će vam sve biti jasno.

P.M.V.Stoji za parking mesto vozila. Jednostavno, površina parking mesta je jedna od karakteristika parkiranja i koja se mora dobrano istražiti ne bi li se dobro projektovao i organizovao parking prostor. Takođe je bitno za istraživanje jedinstvenog parking mesta. Naravno, naš narod ne bi bio takav kakav je da ne bi i od parking mesta i ne-parking mesta napravo prostor za svog limenog ljubimca. Prizor koji sam zatekao danas učinio je da se grohotom i zaista iskreno nasmejem. Da je vlasnik jednog od vozila bio u blizini, verovatno bi pomislio "Gle, budale..." A ja došao do zaključka da nismo mi za Evropu (po ko zna koji put). Ali, ni ona za nas. Zašto? Pa tamo stvari funkcionišu, tamo je sve "u milimetar", tamo se igra po pravilima. Ali ovde su ljudi topliji, prijatniji ali i inovativniji, što sledeći primer nepobitno dokazuje.

Pa zašto onda lepo ne napraviti od jednog parking mesta - dva. Kako? Vrlo jednostavno.

Prvi uslov - gradska vlada mora da bude dovoljno 1. škrta, 2. glupa, 3. neobaveštena, 4. lenja - da ne obeleži parking mesta na parking prostoru. Šta je jedno par kanti farbe za asfalt u poređenju sa gradskim budžetom? Ništa.Onda mora da se nađe biser od vozača koji voli da parkira "do zgrade", iako ima prostora na pretek, iako vidi kako se drugi nisu toliko blizu parkirali, iako zna da ljudi pored zgrade prolaze, pa im treba prostora.I naposletku, treba da se nađe još jedan vozač koji će takvu situaciju da primeti i - iskoristi. I parkira se iza vozila prethodnog vozača. Perfektno. Za smejanje.

Dve "Zastave", jedna "guzi" drugu.

I vuk sit i ovce na broju. Parking iskorišćen do maksimuma. Kako moj (budući) tast lepo kaže... "Što nisam vlast... sve bih ja to... po kratkom postupku." U pravu je čovek. Apsolutno.

Artificial coloured houseIstog dana, na istom tom mom pešačenju vidim kako majstori vredno rade svoj posao i kreče spoljašnji deo kuće. Boja, koja me je podsetila na one Vitaminkine bombone, sa ukusom "borovnice" ili "jagode" (bolje bi bilo - ukus E315) je prosto štrčala i probadala oči. Ali nije takva kuća jedina, nikako. Ima takvih "svetlih" primera u Pančevu koliko god želite. Drečavo zelena, žuta, roze... samo štrči. I koji je onda smisao takve boje? I takve kuće?

Verujte mi, sličnih drečavih boja u Pančevu ima... zaista puno.

Ps. E, a 'esam li vam rekao da sam krenuo od septembra u "civilno"? :) Sve se ovo desilo na putu od posla do "vojske".

U elektronskom svetu imamo mogućnost da učinimo sve što želimo (dobro, skoro sve) i pišemo ono što nam se dešava, što volimo ili ne volimo. Većina nas ima neki svoj sajt (na free serveru ili na zakupljenom serveru) gde piše šta mu je volja. Tako sam i ja još od 1997. godine počeo lagano da stvaram svoju 'porodicu' sajtova da bih je do danas doveo do broja od čak - osam članova. Od ovih osam, dva su u suštini zajednička, odnosno projekti koje sam uradio zajedno sa mojim bratom. Ostalih šest su moji lični. Pa, da vam predstavim moju skromnu porodicu koja je sada online...Goxxy's Home Page v3.0Ovo čudo napravljeno je 1998. godine, a u suštini je naslednik mog prvog ličnog web sajta, koji nije međ' živima, niti negde na diskovima, a još manje na internetu. Bila je ta verzija 1.0 na www.pancevo.co.yu a 2.0 i ostale 2.x verzije na tada popularnom free XOOM serveru (link je ustvari Web Archiva, kako je nekada XOOM izgledao). Gomila gluposti o meni, pretežak sajt, puno JavaScript-ova... Ali i pored toga, meni jako drag sajt, noćna mora za održavanje :) Ostao samo kao arhiva na netu.Goxxy's ReincarnationJedina kompletna, ali (nažalost neažurirana) lična prezentacija. Potpuno urađena u Flashu, u suštini moj prvi veliki i ozbiljni Flash projekat. Kada je napravljena, bila je zaista i posećena i poznata, osvojila par nagradica po internetu i to je to. Takođe najgora noćna mora za održavanje. Sa, tada ograničenim znanjem o Flashu, naravno da update nije mogao biti automatizovan niti iole malo lakši. Razmišljam o zvaničnom gašenju sajta, pošto je izgubio svaki smisao. Možda redirect na neki novi lični blog sa svežim i tačnim informacijama... videćemo.ratkovićdesignSajt koji predstavlja mene i mog brata kao dobitnu dizajn - razvojinu kombinaciju za outsource. Kreiran je pre Goxxy's Reincarnation i ustvari ovo je prvi Flash projekat (ali trenutno online je v2, verzija 1 kreirana u juna 2001. postoji samo u Web Archivi, bila online svega mesec-dva). Koliko je težak i koliko nezgodan za održavanje dovoljno govori o tome da nije ažuran i da je već dovoljno puta razmišljano o pravljenju XHTML/CSS verzije, dok bi se ova stavila u arhivu. Međutim, previše obaveza (posao, vojska, posao...) čine da se v4 ostavi po strani, za bolje dane. Verzija 3 nije preskočena, već nikada nije ni urađena :) Ipak, i pored svojih mana, v2 je osvojila mnogobrojene dizajn nagrade i učinila da ratkovićdesign postane vrlo poznat po Srbiji ali i preko okeana ;)Designers NetworkNajveći zajednički projekat mog brata Bobana i mene. Od verzije 1.0 lansirane novembra 2001 godine, doživeo je takođe jedan bitan update sredinom 2002 godine, a zatim skoro i dodavanje foruma. Nažalost, zbog prevelikih obaveza, kako mog brata i mene lično, sajt je dosta zapušten, ali nikako zaboravljen. Čim završim svoje lične obaveze, založiću se da se da 99% završena verzija 4 ovog srpskog dizajnerskog portala zaživi. DNK je takođe osvojio par nagrada, bio pominjan u časopisu Remont. Opet v3 preskočena? Da, da, totalno neuspešan redizajn.Goxxy's Personal ThoughtsPa to je mala malenkost koju upravo čitate. Kakva slučajnost, za dva dana ovaj blog će slaviti svojih godinu dana postojanja. Simpa, zar ne? Stay tuned, ima još toga da se kaže, priča, komentariše, pljune...Goxxy's Thoughts on 15MP ProjectsOvo je blog koji će vrlo uskoro biti ugašen. Nažalost, zbog nekih osećanja izostavljenosti što zbog (opet) ličnih obaveza, što zbog takvih ophođenja ljudi 15MP, nemam nameru da pišem ikakve komentare na rad tog tima. Najpre zato što se ni ne osećam više kao deo tog tima. Toliko.Goxxy on ParazzOnline free galerija na kojoj sam postavio dosta svojih ličnih slika. Moram priznati da mi ovo jedan od dražih sajtova pošto sve što ljudi žele da vide, mogu to da urade na ovom sajtu. Ujedno, moja Parazz-ova galerija je poslednji sajt (odnosno nalog) koji sam uspešno otvorio.Lada Sputnik 1.3sLast, but not the least! Datum rođenja ovog sajta na besplatnom CarDomain serveru je vrlo smešan - 31. decembar 2003 godine, nešto pre odlaska na novogodišnji provod u Beograd. Vrlo detaljne i sveže informacije o tome šta je od 2001. godine urađeno i promenjeno na mom ljubimcu na četiri točka, kao i planovi šta će se u budućnosti raditi. Naravno, gomila slika kako spolja tako i iznutra nije zaobiđena. Pomoću ovog sajta su neki ljudi sa Vrele Gume foruma uspeli da saznaju za "Lada Fanatika" iz Pančeva.Šta će u budućnosti biti... videćemo. Jedino o čemu mogu realno da razmišljam je objedinjavanje svih mojih sajtova na jednom portalu odakle će se moći dobiti svi podaci kako o meni lično, tako i o onome šta radim, čime se bavim, koja kola vozim... a za koju godinu i o mojoj porodici, najverovatnije :) Nikad se ne zna!

Radim za računarom, napolju pada kiša koja savršeno osvežava ovaj dan i čini ga mnogo prihvatljivijim od prethodnih. Naročito subote, kada je bilo oko 38 stepeni. Otvoren mi je prozor i ona sparina koja se sakupila tokom ovih dana lagano izlazi napolje. Međutim sreća nije dugotrajna, nikako...Osetim kiselkasti miris... prokletinje. Prokleta bila južna zona i jebena rafinerija nafte. Osetim kako svi mogući nusprodukti proizvodnje benzina naglo ulaze u sobu, kako kiša sve jače i jače pada. I sve više smrdi, sve intenzivnije i upornije.Nisam mogao da izdržim, posle koji minut sam ustao i uz jače psovke zatvorio prozor. Sada se opet kuvam, iako je napolju savršeno prijatno. I savršeno zagušljivo. Idioti, svi ćemo pocrkati zbog njih...

Kao mali smo učili jedan raspored koji je glasio: Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter, Saturn, Uran, Neptun i Pluton. Od danas se to menja i po prvi put posle velikih rasprava naš solarni sistem ima čak dvanaest planeta. Zvuči neverovatno, zar ne?

Ranija, mnogo lakša rasprava, vodila se oko toga da li Puton uopšte i treba da bude planeta ili ne (Pluton je jedina planeta koja nema orbitu u ravni sa Suncem ili sa ostalim planetama u sistemu, već je malo dislocirana, odnosno pod uglom od 17.1 stepen u odnosu na ravan orbiti, a po veličini je manji i od našeg satelita, Meseca). Ova mnogo teža rasprava bila je oko uvođenja novih kosmičkih tela i prozvati ih za planete. Ono što je najteže progutati jeste da nešto od ovih tela uopšte nisu ni planete?!

Tu je najbitniji problem rasprave - šta se definiše kao planeta? Ako pomislimo da Jupiter ima mesece (čak 63) od kojih su neki veličine Zemlje ili Merkura, možda i veći, logično je da se recimo tela klasifikuju po veličini. Ali opet, zar planeta ne orbitira oko sunca? Sigurno ne orbitira oko druge planete, pošto se tada zove satelit (pratilac), odnosno mesec. Najčudnije usvojeni predlog je za asteroid koji orbitira između Marsa i Jupitera (u velikom međuprostoru u Sunčevom sistemu), a postavlja se pitanje kako on nije primećen i kolike je veličine.

Predlozi za imenovanje u planete bili su UB313, najdalji (poznati) objekat u sunčevom sistemu koji je veći od Plutona (pa se stoga kvalifikovao za planetu), zatim Šaron, najveći Plutonov mesec i Ceres, asteroid (između Marsa i Jupitera). Ova imena (Šaron i Ceres) su usvojena, a UB313 dobio je sasvim lepo ime Ksena.

Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Ceres, Jupiter, Saturn, Uran, Neptun, Pluton, Šaron i Ksena. Simpatično, ali malo teško za pamćenje. Ipak ćemo morati knjige o astronomiji i kosmičkim telima u Sunčevom sistemu ponovo da pišemo.

Pluton i njegov mesec Šaron. Šaron je otprilike po dijameru pola od Plutona. Detaljnije na Wikipediji.

UB313, sada nazvan Xena. U odnosu na Pluton ima još više deformisanu orbitu. Detaljnije na Wikipediji.

Ceres, najnovija planeta između Marsa i Jupitera. Detaljnije na Wikipediji.

A evo kako objekti u Kujperovom pojasu izgledaju i koje su veličine.

I nemojte da vas začudi ako vaša deca, a možda skoro i vi budete morali ponovo da učite raspored planeta. Sudeći po istraživanjima, broj planeta se vrlo lako opet može povećati. O ovome više pročitajte na Space.com.

Vozače koji umesto da uspore i propuste pešake na pešačkom prelazu, ubzaju kako bi prošli pre njih,Kupce u Maxiju koji guraju moju korpu njihovom samo zarad toga kako bi je stavili na pult i oslobodili svoje "umorne" ruke 200 grama tereta,Ljude koji se deru u mobilni telefon, misleći da će ih sagovornik bolje čuti ako puste glas iz petnih žila,Dvolične osobe, koje ti se smeše u lice a pljuju iza leđa,Ljude koji se uvek prave pametniji od tebe, iako su zaista male šanse da zaista budu pametniji,Policiju, koja uvek parkira ispred moje zgrade na traci za prestrojavanje u desno, iako su odatle pre pola godine paukom uklonili sva civilna vozila,Policiju, koja ne radi svoj posao, nego okrene glavu u drugom smeru kada neko ispred njih prođe kroz crveno, ne propusti pešaka ili intenzivno svira sirenom na semaforu,Budale koje intenzivno sviraju sirenom na semaforu, istog momenta kada se upali žuto signalno svetlo na istom,Profesore na fakultetu, koji smatraju da je njihov predmet bogom-dan i da je najbitniji u životu svakog studenta pa podignu kriterijume ispita na super-abnormal-high,Ljude koji svojim uticajem i ponašanjem uspeju da preobrate osobe koje sam znao, a sada ne mogu da ih prepoznam,Prosjake koji mole za pare da kupe detetu hleb, a kada im okrenete leđa izvade kutiju cigara i zapale po koju,Cigančiće koji prose ili "peru" vetrobransko staklo kola na raskrsnicama,Osobe koje vole da prkose, čisto da bi prkosili,Bezobrazno bogate ljude koji se razmeću svojim bogatstvom i koji bi drugima to natrljali na nos,Budalu koja mi je izgrebala automobil šrafcigerom ili ključem ovog proleća,Šalterske službenike/službenice koji baš kada vi dođete na red, moraju da doručkuju ili odu na pauzu iako je za to vreme tek za 10 minuta,Klijente koji ne znaju hta hoće, već šta neće pa se projekat otegli u nedogled a krajnji rezultat je nešto što nikome ne želim da pokažem,Poltrone koji se šlihtaju nadređenima i lakataju kroz život, a uz to su i dvolični,Moderne srpske "biznismene" koji ne znaju ni reč stranog jezika (ili ga natucaju) a stekli su pare na ko-zna-koji-nelegalan način,I još mnogo toga... čega ću se setiti, a što je proizvod opšte nervoze u Srbiji, "modernog" načina života i žeđi za parama, boljim standardom, razočaranošću životom... i čime-sve-ne...

I samog sebe što se ponekad (srećom, jako retko) nekontrolisano ponašam kao u nekim gore navedenim tačkama...

...mi nedostajuNije poređano po značaju, već po sećanju.

Stari, dobri, ponekada porodični odnos između ljudi u firmi u kojoj radimIzlasci sa drugovima iz srednje škole, kao i sami drugovi pošto ih jako retko viđamCommodore 64/128 i onaj feeling koji sam imao dok sam čekao da se učita igrica sa disketeIgranje basketa sa Kumom i društvom na sportskom centruBezbrižnost koju sam imao do trenutka kada sam shvatio da moram da se borim sam za sebe u životuSpontanost da sa društvom, devojkom ili sam uradim šta god želim, kada god želim, kako god želimVreme da crtam automobile ili da napravim novu, svoju (a ne samo Bburago) maketu nekog automobilaSitnice koje su me nekada zadovoljavale na duže staze (nove patike, novi CD...)Moj brat u sobi i to što smo gomilu stvari radili zajedno (introe na Commodore-u, sajtove, programe...)Neki ljudi oko mene koje retko viđam, kao što je moj drugar Viktor, Raca, Ema, Nemanja, društvo sa faksa...Krečenje stana, a usput i moje (mislim - sada moje) sobeIzlasci po keju, šetnjaMilan Papulić kao šef i kolega na poslu, ali i osoba koju smo svi mi mlađi ponekad shvatali kao oca (naravno, nemam ništa protiv sadašnje šefice - čak naprotiv)

...mi ne nedostajuTakođe poređane po sećanju, ne po značaju. Moglo bi se reći i "stvari koje mi ne nedostaju i koje ne bih voleo da se ponove".

Nemaština dok sam bio mlad i išao u osnovnu i srednju školuUzburkane veze pune problema i svađa, gde sam ja morao da raskidamOdlasci na fakultet, dok sam istovremeno morao da budem i na poslu......stoga i ostajanje do jedno 19, 19:30 na poslu u toku treće i četvrte godine studijaDruženje sa Biljanom GolubovićProblemi oko računara i nikada dovoljnog prostora na hardu i brzine određenih komponenataProblemi sa automobilom koji su do pre jedno 1,5 - 2 godine bili intenzivni i konstantniIspit iz ElektrotehnikeJurenje uslova za upis druge, naročito treće, četvrte i pete godinePijanke i napijanja sa društvom iz srednje i osnovne škole na kraju škola

...i još ponešto. Možda se i setim i dopunim, nikada se ne zna.

Khm... Ko bi rekao da ja, koji ne volim ni malo Ferrari tim u Formuli 1 (a za kuriozitet - izuzetno cenim i volim njihove drumske automobile) hoću da posvetim jednu temu ovom timu. Pa, ima razloga.Modernizovali su se, nema šta. Baš su "in". "U trendu", kako bi rekla ona trudnjača, voditeljka istoimene emisije na nepostojećoj nacionalnoj televiziji. Mislim da će biti sasvim dovoljno ako kažem da pogledate njihov zadnjice i razmislite na šta vas asocira beli četvorougao na odelima. Da, na dupetu.Mene je asociralo na tange. Isto i mog Kuma. Dobro, neka se članovi Ferrari tima feminiziraju, ne smeta meni. Samo bih dizajnera njihove odeće obesio na sred podijuma za dodelue nagrada. Za primer. On će meni tu da feminizira omiljeni sport :)

Godina koju treba zapamtiti. Godina kada su ljudi pokušali da uhvate Boga za onu stvar i zavrnu mu je, a on se na kraju jednostavno nasmejao i učinio nešto što niko nije očekivao - doneo im je veliku, ogromnu katastrofu.

Ne znam koliko ljudi se seća ovog grada, Černobila, kao i događaja po kojem je poznat... ako se i seća... kako ga se seća? Moje klinačko zapažanje, i pored toga što kada sada razmislim i setim se da su stariji ljudi delovali mnogo zabrinutije nego ja, bilo je da se jako nerviram što te godine nismo mogli da jedemo salatu. Pogodite zašto? Kontaminacija. Kako se još jednom pokazuje tačnom činjenica da je neznanje majka sreće... i kako deca lako percipiraju stvari.

Čitao sam pre koju godinu (mislim da je baš bilo prošle godine) pisanje jedne devojke iz Ukranije o tome, koja je na motoru, fotoaparatom dokumentovala dosta toga. Prazan grad, napuštene kuće, zgrade... Sje je ostalo onako kako je to bilo 80-ih. Kao da je 50.000 ljudi ustalo i otišlo iz grada, zauvek. I sve deluje sablasno. Napuštena tehnika - vozila, helikopteri, vatrogasni kamioni... baš ti koji su gasili požar u nuklearki. Svi ozračeni, ne sme im se prići. I tek poneki žitelj koji će radije umreti tu gde je rođen, nego da napusti svoje ognjište.

Pogledam sada i drugu stranu te "medalje". Taj sajt. Kako je do toga došlo. Ko je nastradao i kako. Kako izgledaju posledice, koje su najočiglednije na ljudima i deci koja su se našla na ulici, igrajući se tog kobnog dana. Dok je lagano padala radioaktivna kiša... Užas svih užasa. Deformacije tela, za koje su krivi ljudi i samo ljudi. Ljudsko znanje i neznanje. Pamet i glupost. Skromnost i oholost. Jače od svih ratova. I prirodnih katastrofa. Od svega se čovek može zaštititi, ali od onoga što on stvori i na kraju sjebe - nikako. Nuklearna katastrofa je baš to što vas, ne daj Bože da ikada do nje dođe, neće zaobići. Nikada.

Pogledajte. Nikako nećete ostati ravnodušni... Moje reči su tu totalno suvišne.Esej o Černobilu

Ps. Flash i iole dobra internet konekcija se podrazumevaju.

Edit:Zahvaljujući Milošu, prepravio sam malo post sa stvarnim činjenicama - devojka iz Belorusije je ustvari devojka iz Kijeva, Ukrajine. Takođe, mislim da bi bilo korisno pogledati i njen sajt koji ima tu foto priču o Černobilu.www.elenafilatova.comPs. Thanx na kritikama.

Ko me iole zna, uveren sam da je bio siguran da će ova tema kad-tad biti na tapetu. Moji miljenici, dve stvari koje zaista volim. Naravno, osobe i stvari nisu isto pa stoga ljubav prema osobama i prema stvarima ne treba mešati. Elem, u pitanju su moj automobil i bicikl. Pošto sam veliki ljubitelj četvorotočkaša, a naročito vožnje na / u prevoznim sredstvima, ovo su dva sasvim logična izbora.Kada sam naučio da vozilm bicikl redovno sam se iživljavao na zadnjem pneumatiku i cepao ga. Ali vrlo brzo ostao sam bez tog bicikla, pošto sam ga prerastao, a naš beloved Pony je otišao u zaborav i u rđu. Prvi od ova dva miljenika u moj posed je stigao bicikl. Na leto 2000. godine, kada sam odvojio više od pola svoje tadašnje plate i kupio ga. Capriolo Passat, hromirani, doduše tadašnja classic generacija. Znate, kada nemate nešto, ili još gore, imali ste i izgubili, to želite najjače i najviše. Tako sam jedva čekao da ga kupim. Bio je preskup. Zaista, za to vreme, isuviše skup. Ali služi mi verno već 6 godina. Redovno ga poliram posle zime, kako bih tačkice rđe skinuo sa njega. I juče je odvežen na osvežavanje. Nova lula, nov volan (sve hromirano, nešto čelik, nešto aluminijum), nove felne, glave, žice, stajka, torbica... Zaslužio je. Od prošle godine ima i nove gume (slick - pošto ga uglavnom vozim po asfaltu, a nema ni amortizere - prava drumska krstarica), nove paknove... Odvojio sam oko 70€ za dotičnu intervenciju.Volim jako na proleće i leto da pustim muziku na discmanu (ili sada mp3 playeru - courtesy of my brother za rođendan), sednem na bajk i vozikam se gde mi se ćefne. Uživancija. Ili ako nisam za iživljavanje, već za casual driving, tu je Bilja sa njenom Alpinom i onda se provozamo po celom gradu, do keja, gde nas točkovi odvezu...Što se tiče ovog drugog, to je sasvim posebna priča, kojom mogu da vas udavim mesecima. Ali ne, trudiću se da u najkraćim crtama opišem sve što je bitno. Od malena volim automobile. Svaka slika iz detinjstva obavezno je uključivala mali automobilčić u mojoj ruci. Tako sam jedva dočekao da skupim novaca i da 2001. godine, 14. oktobra kupim tada povoljno Ladu Samaru. Nažalost, posle dva meseca je crkla. I od tada je neobična i ponekada zadovoljavajuća i pomalo iritirajuća rupa bez dna. Nema gde me nije odvezla (bez ijednog problema - sem tada kada je crkla...) i kakva mi je zadovoljstva priredila. Pre dve godine sređen je veći deo limarije, a zbog skorog idiotizma nekih od komšija (da mi je samo znati kojeg - da mu otfikarim glavu) primoran sam i ove godine da je sredim. Ima par limarskoh intervencija, ali dosta farbanja, što uključuje i tu gigantsku ogrebotinu od pre više od nedelju dana, prouzrokovanu ključem ili od šrafcigerom... Biće tu par stotina jureja potrošeno na sređivanje. Malo neophodnih stvari i malo šminke. Ali mislim da će vredeti. Ako vas nešto ispunjuje i čini srećnim, ne vidim zašto (ako možete naravno) ne bi sebi to priuštili.To su dve stvari na koje mogu da trošim novac sa voljom. Ponekada pomislim da je to besmislica (što mi i 99% ljudi kaže u lice) ali volim da održavam stvari koje mi nešto znače. Da mi traju duže. Da uživam svaki put kada ih vozim, kada ih vidim. Ne zbog drugih, kako bih se isticao ili kako bi me hvalili "Kako vam je komšija leeeeep auto... Čime ga održavate?", iako to svakako laska, već isključivo i samo zbog sebe.Dva moja miljenika koja mi predano služe i na koje često trošim vreme. Novac nije bitan. Bitan je taj užitak i osećaj koji imate kada uradite nešto što volite. Kada imate nešto što želite. I kada vam to traje.

Svaka osoba na ovom svetu ima svoje dobre i loše osobine. Neki imaju više minusa u svom portfoliu a neki više pluseva. Dakle, za one koji veruju u Boga, koji su religiozni, verovatno višak minusa znači da naginju ka crvenom gospodaru i njegovim paklenim dvorima, dok višak pluseva znači da ćete se družiti sa sedim bradonjom do kraja... pa dobro, ne može života, ali... neko vreme :)Minusi mogu biti kako loše osobine, tako i loše sklonosti, navike, postupci... U ovu grupu ubrajaju se i poroci, odnosno stvari koje lično okarakterišeš kao loše a ne mereš ih se otresati pa to ti je. Krpelj. Socijalni krpelj. Mada u suštini neki poroci u mom slučaju nisu loši, već su jednostavno stvari koje su "time consuming" pa te odvuku od ralnog sveta. Mogu biti i stvari koje zadovoljavaju pa stoga nemaš vremena za druge. Ali dobro, dosta je bilo filozofiranja, da počnem sa nabrajanjem.KafaThe all-mighty napitak modernog čovečanstva. Skoro smo na DNK forumu pričali o tome kako je pronađen lek kojim se ljudski san može skratiti na svega 2 sata, uz normalno (normalno... šta u ovom slučaju znači normalno - kljukaj se lekovima da bi ostao budan, ccc...) funkcionisanje organizma. Kahva je meni jedan od napitaka koje ili rado ili nerado pijem. Sve je počelo nevino, odnosno isprobavanjem, cirkanjem. Kao i sve što se kao mlad ne plašiš probati, probale su se i pljuge, alkohol, maja pa naravno i kahva. Ovo poslednje je jedino ostalo. A ostala je bogami i navika da me ujutru u 8h pored monitora na poslu dočeka šolja vruće turske kahve (koju inače ne volim da pijem). I naravno, pauza sa kolegama u 11h (svega 3h posle) na kojoj uglavnom popijem... pa, cappucino, espresso ili toplu čokoladu. Leti se količina smanji samo na jutarnju, jer se na pauzi konzumira drugo gorivo - Guarana, prirodni sokovi...Elem, potrebna je da bih postigao svakodnevno funkcionisanje, i malo sebi produžio radni dan. Zbog velike količine obaveza, učenja, posla, druženja, ne mogu sebi da priuštim da sednem da učim ili radim i zaspem za knjigom, tj. tastaturom.Presuda: Trebalo bi ostaviti, ili makar smanjiti dnevnu količinu, sa još manjom količinom šećera u dotičnom napitku. Pokušao par puta, neuspešno. 'Ajmo Jovo nanovo.Sređivanje kolaJedan od najvećih poroka, pored kafe. Ustvari, jedan od najučestalijih poroka. Naravno, obzirom da kada su kola u pitanju (neverovatno, nijedan post nije u potpunosti posvećen mom prevoznom sredstvu?!) ja sam velika sitničara, pedanterija, picajzla ako baš tako želite. Zimi jedva izdržavam da vidim automobil prljav, blatnjav da sam dolazio u situacije da ga operem pa da se jadničak zamrzne na otvorenom posle pranja i onda "hoćeš sutra malo ući u vozilo, Gorane". A leti... leti je posebna priča. Mislim da se u toku meseca, automobil opere oko 4 puta mesečno, od čega je 3 puta kompletno - spolja i iznutra, što je solidan trošak, složićete se. A pošto je leto vreme kada nema padavina (uglavnom), zato ima prašine. E, to je vreme kada posle posla dođem kući i prebrišemkrpom spolja svoje vozilo. Čisto zadovoljstvo. Ili ako neko voli, neka okarakteriše kao čistu ludost, meni je svejedno.Presuda: Pozitivno utiče na psihu, ali je poprilično "time consuming". Skoro svako leto kada sam dosta nervozan, smiruje me da izađem napolje, ispoliram i prebrišem svog ljubimca i sa samozadovoljstvom gledam kako se cakli. Pu, pu, ko mač'ja guza. Recimo da je "pozitivan" porok, koji dosta uzima iz novčanika.Brza (i svakojaka) hranaMislim da je u poslednje vreme ovo moj najveći problem. Na ranijim mestima gde smo radili, odnosno gde je firma bila stacionirana imali smo solidan izbor hrane. Ali, em smo se selili em smo zaista ispucali skoro sve resurse u okolini od 30 minuta od posla. Više ni sam ne znam šta da jedem, pa da ne bih svoj mozak preterano opterećivao ili se ode na palačinku ili u Maxi na fast... pardon, quickie-food. Pošto je ta quickie-food još brža. Maxi preko puta firme, skokneš, kupiš, omalaš za 5 minuta (odnosno strpaš "homerovski" svu sadržinu kesica, tetrapaka i tome slično u usta) i postepeno se gojiš. A sadržaj kesica je uglavnom - krompir, kukuruz, krompir, belančevine, krompir, čokolada... uh... jedino što je zdravo, u šta sam siguran jesu ti tetrapaci, pošto svaka dnevna užina ne prolaži bez nekog voćnog jogurta (živeo Imlek!).Presuda: Hm... Pokušavam stalno da batalim te grickalice, ali bi najbolje bilo kada bi zatvorili ovaj Maxi preko puta firme. Onda bismo opet tražili najoptimalniju prodavnicu u okruženju. Ili pekaru. Ili prčvarnicu, šta god samo da zadovolji stomak a da nije toliko brzo.Brza vožnjaOvo više (hvala Bogu) ne praktikujem toliko koliko jesam kada sam bio nešto mlađi. Jedino što praktikujem jeste da kada su putevi pod snegom i ledom u krivine uđem sa povučenom ručno kočnicom. Elem, imao sam naviku da kada mi se ćefne jurcam (srećom imao sam ćaletovog "Keca", a ni Lada Samara nije Bog-zna-šta brža) po Pančevu ili po okolini. Ili, naročito na putu Pančevo-Beograd i nazad. Od kada je taj pravac prebukiran plavim prasićima, to se teško sada može ostvariti.Presuda: Jedina stvar koju sam efikasno uspeo da suzbijem. Ustvari, zasluga ne ide toliko meni koliko saobraćajnoj policiji i broju plavih koverata sa prijavama upućenim na moje ime.Pfff... mislim da je to to... Toliko o tome, za sada :)

Definitivno ispada da je jedan od najgorih meseci u toku cele godine. Ako izuzmemo neke regularne stvari kao što su prežderavanje na slavama, raznim novim godinama i božićima, pa se tu nađe i poneki rođendan, ovaj mesec je vreme kada se uglavnom osetim izuzetno smoreno. Razlog? Nepoznat. Makar za sada. Pretpostavljam da su opet u pitanju dva činilaca: posao i vreme.

Ali zašto baš januar? Gde baš da se sve potrefi u tom mesecu. Pa eto, dešava se. I to baš u januaru. Počnimo od drugog uzročnika - vremena. Januar je uglavnom ili preplavljen oblacima, da li kišnim ili snežnim (ovo drugo mi u suštini ne smeta - kao što ste mogli pročitati), ali tmurno nebo, vetar pa i onaj mraz koji smrzne slince koji se zbog hladnoće razbaškare po brčićima momaka (i devojaka) - e to su svi glavni uzročnici. Ali za to ima leka - šal, kapa, rukav'ce. Ali avaj, ponekada je i džabe zato što je neizbežno negativno raspoloženje što zbog vremena, što zbog prežderavanja.

"Dobro jutro devojčice, lep i zimljiv dan danas!?""More, marš bre u pi*ku materinu! Je*em li vam..."

Prvi razlog, ili sada već drugi u ovom nabrajanju je posao. Makar za mene. Posledice velikog provodadžisanja u januaru (nabrojane nove godine, božići, itd, itd) su neizbežne. U kombinaciji sa poslom, nemoguće je a ne biti umoran u određenim momentima. A treba popodne učiti za januarsko-februarski ispitni rok. I to dva ispita ovom prilikom. I pored TFT monitora na poslu, mene blago bole oči, pa je učenje dosta otežano. Budim se ujutru jaaaako sporo i zlovoljno. Jedva čekam da se završi radni dan. Ma, jedva čekam da se završi januar. Nije li dovoljno razloga.

Moj predlog je da se svih 31 dan uzmu od januara (ionako ih je ratno-profiterski stekao u vreme Slobodana Miloševića) i da se podele raji, tj. Februaru, Martu, Aprilu... i ostaloj bratiji. Obzirom da dotični ima 31 dan, podelimo ga na sledeći način. Po 2 dana svim ostalim mesecima. Od preostalih 9, 5 neka idu mesecima koji imaju 30 umesto 31 dan, gde spada i jadničak Februar. A kada je on poprilično jadan sa 28 dana, onda da mu damo i preostalih 4, jel'te, pa neka se diči. Red bi bio.

Toliko halabuke i toliko plašenja ljudi odavno nisam doživeo. Ma, lažem - jesam. Primetio sam abnormalnu porast drženja ljudi u strahu i u ovoj našoj kvazi-državi. Takva je tendencija u svetu, pa valjaju se pratiti ti svetski trendovi.

Evo, uzmite za primer ptičji grip. Mogu samo da prokomentarišem... pfffff! Hoćete zvučni efekat kako biste shvatili? Koliko se pričalo o tome u medijima, par ljudi pomrlo i to sve kosooki (nemam ništa protiv njih, daleko bilo - ali eto oni su prvi na udaru, valjda zato što ih ima najviše), a u Jevropi samo par turaka i valjda neki rumun. O pticama da ne govorimo, one umiru pevajući. Bilo, stišalo se, pa niko ni reč nije zucnuo do skora, kada im valjda ponestalo vesti pa opet udarili po narodu preko medija. A u međuvremenu strah su držali kao i uvek Kosovo, štrajkovi em ovih, em onih, popularna Al-Kaida i ko-sve-ne.

Pa sada i taj "ledeni vazduh" koji dolazi u Jevropu, kao da nikada zimu nismo osetili, nit' videli. Pitali me pre koju nedelju "Jel' hladno, zima je napolju?". Zima bez snega nije zima. Makar za mene, koliko god bilo u minusu. Nije zima kada ne mogu malo zubima da cvokoćem od prave hladnoće, kada nema belog pokrivača kojeg svakog jutra skidam sa kola, kada ne osetim da sam trebao duge gaće da obučem (jes' Kume, korisna je stvar - majke mi!). Pa šta plašite ljude, em -15, em ruski gas ne dolazi, em štrajkuje EPS, joj mila majko. Kao da nismo nikada preživeli lude zime početkom '90-ih kada smo se grejali uz po koju sveću (recikliranu, moram napomenuti), bez struje i grejanja, uvijeni u ćebad pokušavajući da učimo. Ma daj...

Sinoć, kada sam vozio Bilju kući primetim da je jedva počeo da pada sneg. Taman kako su meteorolozi predvideli. U sred noći sam se probudio i pogledao kroz prozor, videvši da baš dobro veje. Izmamio mi se osmeh. Ujutru - šal, kapa, rukavice. -10 C. Super! Izlazim, čistim kola, sedam u njih... lepota, ceo inače sivi grad - totalno ubeleo. A inače i ne volim nešto previše zimu. Ali najviše mrzim "zimu" u kojoj stalno pada kiša, bljuzgavica napolju i osećaš se kao da je niti zima niti jesen, jednostavno ne znaš šta je. Tako da mi ovaj sneg dođe kao nagrada, osveženje, užitak.

Kako je halabuka uticala na mene? Samo da stavim glicerin u brave i na kedere na kolima. Mada to i svake godine pred zimu uradim. Mada, kada razmislim - i ne treba, jer imam centralnu bravu na daljinskom upravljaču. I čemu halabuka, bre? Pustite sneg da veje i man'te se plašenja. Uživajte u zimi, voleli je ili ne.