Како беше иде она прича о томе како је Рокфелер постао богат? Стигао је у Америку са четврт долара у џепу. На доку је купио једну јабуку а онда је продао за један долар. Тако је зарадио први долар. А онда је умро његов богати деда и оставио му милионе долара. Или није Рокфелер (или како год се то пише) него неки други пунишић, али поента је јасна.
Е сад, тужно је кад изгубиш неку драгу особу, али… у крајњем случају, ти пунишићи што рикњавају и остављају у наслеђе баснословна богатства својим далеким наследницима обично буду неки џибери који се тих наследника сете пар секунди пре него што им новцем запрљана душа напусти тело.
Мени би ових дана тако легао један такав покојни пунишић да је то невероватно. Што бре мени неће да рикне неки богатун који живи у три пизде лепе материне, и да ми стигне телеграм да ми је ујка Луи оставио читаво богатство, па макар и не познавао тог ујка Луија. Ја бих то све паметно „реализовао“, т.ј. уложио у мање-више корисне ствари. Чак бих добар део дао и у добротворне сврхе…
Зна ли неко где имају да се купе те срећне звезде па да репризирам рођење и кажем мајци да ме спакује испод те срећне звезде, или још боље да купим и ту срећну звезду и богатог рођака на самрти који има само мене, а све то за мале паре… Да бар знам да носим те јебене гајбице које је носио Марко Милошевић па да и ја зарадим за пар сати зарадим пар милиона еура на гајбице…
…ммм, да. Није све у парама - има нешто и у лови. Поред тога, мени би највише одговарала срећа, јер у њој има све; има здравље, лова, рибе, секс, дрога, рокенрол, а има и лова (или сам то вбећ рек’о?)…
Написао Александар Урошевић за блог Записи. Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.
