„Kad čujem reč narod, uhvatim se za onu stvar“, rekao je svojevremeno Živojin Pavlović, zgađen manipulacijama koje se čine. Neophodno je da se narod (stvarno) pita, a pogubno kad se narod (nazovi) pita i suštinski koristi za opravdanje odluka koje je smislila manjina kako bi lične interese predstavila kao opšte. Sad je samo potrebno biti pametan i videti koja je, od nekoliko manjina, manje u krivu.
Zato u poslednje vreme reč referendum (narodno izjašnjavanje) opasno preti da zameni godinama najskuplju srpsku reč Kosmet. Referendum u Republici Srpskoj, pre toga referendum u Crnoj Gori, još ranije referendum o stranim čizmama na srpskoj teritoriji koji kasnije nije poštovao ni onaj koji ga je raspisao, referendum o novom Ustavu, a inicijativa 200 javnih ličnosti da se narod izjasni o ulasku Srbije u NATO pakt, samo je najnovija u nizu.
Trenutak i motiv
Pojedini akademici, bivši fudbaleri, sveštenici, pisci, političari, novinari i umetnici navode da postoji bojazan da bi se „odluka o članstvu Srbije u NATO mogla doneti iza zatvorenih vrata i iza leđa građana“ te je zato potreban referendum.
I odmah se postavilo pitanje motiva. Pogotovu ako se zna da država Srbija nije dobila nikakav poziv da se uključi u ovaj severnoatlantski vojni savez, kao i da (bar u ovom trenutku) odnos sa NATO nije na listi spoljnopolitičkih prioriteta zemlje.
Potpisnici zahteva navode da se krupna državna pitanja ne smeju prepuštati političarima i da su građani jedini pozvani da odlučuju o svojoj sudbini. S druge strane
