Planeta Srbija

Лично сматрам да је питање уласка Србије у НАТО у најмању руку непристојно. То је војни савез који је 1995. помогао Загребу да етнички очисти Крајину, а 1999. извршио агресију на тадашњу СРЈ, која је по свим могућим принципима, правилима и прописима била противзаконита. Иако је НАТО добио мандат да окупира Косово и Метохију резолуцијом УН 1244, ту резолуцију је већ 1999. почео да крши - а кулминација тог кршења је подршка тзв. независној држави Косова (НДК), оличена у понашању немачког генерала Ерхарда Билера. Дакле, у сваком друштву које иоле претендује на нормалност, никоме не би пало на памет да поставља питање чланства у НАТО. Али пошто у земљи Жутији важи правило да се до „нормалног живота“ долази само и искуљчиво ненормалним понашањем, жутократе свако мало покрену питање чланства у НАТО. И онда настане расправа, ломе се вербална и форумска копља, е да би онда министар ШуНАТОвац рекао да он ето није ни предлагао да се улази у НАТО (лаже к'о Динкић), и не зна откуд цела прича баш сад... а халабука је лепо послужила да закамуфлира неко ново жуто издајство - које ће лојална жута штампа да представи као херојски прагматизам, дабоме. Јасно је, надам се, да жутократе немају ама баш никакву намеру да консултују народ о било чему што намеравају да ураде, од предаје окупираних територија до уласка у НАТО и амнестирања бомбардовања као врхунског достигнућа цивилизације. Замислите онда моје задовољство када сам јутрос прочитао есеј на Васељенској ТВ који предлаже генијално решење: референдум, али какав! „ На референдуму за приступање НАТО пакту би право гласа требали да имају само особе које су војно способне по НАТО стандардима... Просто нема смисла да неко својим гласом одлучује да некога пошаље у Авганистан, док он/а сам/а није у стању да оде до продавнице без штаке. На овај референдум се излази под именом и презименом, са личном картом и ЈМБГ. Ово је битно да би знали мишљење сваког гласача.“ Дакле, јавно изјашњавање оних који би уласком у НАТО имали „привилегију“ да се боре за Империју широм света (али не за себе и на својој територији, то никако). И онда, када се све одузме и сабере, остају само два могућа резултата. У случају да већина гласа за улазак у НАТО, „...НАТО војници из Србије би могли да постану само они гласачи који су гласали за приступање пакту. Они гласачи који су одбили улазак у НАТО ни под којим условом не би могли да носе српски грб на НАТО униформи негде у брдима Персије.“ А ако НАТО изгуби референдум? Нема проблема! „И поред тога што референдум о приступању није прошао, као знак добре воље, Србија би била расположена да НАТО пакту уступи све оне који су гласали за приступање пакту. Они би ишли на екскурзије у Персију или Авганистан само под НАТО заставом и комплетне трошкове опреме и обуке би сносио НАТО пакт. У САД постоји програм под којим се странци који служе америчку војску натурализују и на крају добијају америчко држављанство. Верујемо да би та опција била отворена и за обожаваоце НАТО-а. У случају погибије, војници из Србије би могли да буду сахрањени у Бриселу под НАТО заставом.“ Што каже аутор: „и НАТО сит и овце у строју.“ Свако добија. И Србија и НАТО. Губе једино Жути - али зашто би нас било брига за њих? Њих ионако није брига за нас. Крај дискусије.

Сутрадан у Београду почиње конференција НАТО. Васколики генерали, пуковници, министри и чиновници долазе у Србију не да разговарају или шире пријатељске односе; како НАТО „разговара“ види се у Либији и Авганистану. Не, циљ конференције је да се покаже доминација над „пријатељским и партнерским“ земљама.Није случајно састанак заказан баш у Београду. Није реч само о промоцији НАТО, већ и о ритуалном понижавању домаћина. Јер, баш су Срби 1999. показали да је НАТО тигар од папира, који није могао да постигне своје циљеве оружјем, већ на крају само преваром и пропагандом. Пропаганда - управљање утисцима - је сврха овог састанка. Порука коју НАТО жели да пошаље свету је: „Ево видите, бомбардовали смо Србију пре 12 година, а данас нам власти у Београду једу из руке и госте нас. Отпор је бескористан, а наша победа неминовна. Покорите се!“Не знам колико ће људи протестовати против ове окупаторске параде, што изласком на улице, што пуштањем сирена за ваздушну опасност, или на неки други начин. Надам се што више, јер то ће онда бити знак да Срби нису сасвим анестетисани, да још нису преумљени у Жутне, да још постоји воља за отпором упркос вишегодишњим напорима ове власти (али и претходних, све од петооктобарске квази-револуције) да тај отпор, народ и свест уништи. По налогу својих финансијера из НАТО.Полиција, која годинама за рачун жутих пендречи и до смрти „поступајући по наређењу“, сада ће бити суочена са задатком да бије (и убија?) у име убица српске деце. Да премлаћује оне што су (наводно) дошли да им „ломе“ Београд, зарад оних који су тај Београд бомбардовали. Сада, значи, имају избор: да буду пендреци, или људи. Подсетите их на Његоша: коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.А у духу мултикултуралности, мултиетничности и толеранције, НАТОкратама пошаљите поруку на језику једне од држава-чланица, с којом смо у не тако давној историји имали „стратешко партнерство“: Сиктер!

24.3. 1999 - 24.3.2011Јесте ли заборавили?Јесте ли опростили?Зашто?

Jao, sad ima da lete spermići na sve strane. Nažalost, ne zbog potentnosti srpske fudbalske reprezentacije, već zbog čiste sreće. Naravno, ona se u sportu podrazumeva, ali nije esencijalni faktor koji garantuje vrhunske rezultate. Potrebna je i sreća i rad. Koga je bilo samo prvih 20 i neki minut.

No, ko će to sad objasniti onoj ogromnoj, decenijama isfrustriranoj, većini srpske populacije kojoj je ova pobeda, makar i fudbalska, bila i te kako potrebna. Prva posle one nad NATO snagama, davnih dana.

To ti je Srbin. I njegov najveći problem. Glava. Taj voli pijanstvo više od bilo čega na svetu. A znamo kako pijan čovek percepira stvari. Najgore od svega je što nas ni neki budući poraz neće osvestiti. Pa, dobili smo Nemce. Sad možemo da gubimo narednih pola veka.

Elem, orlovi su ovom utakmicom, pokazali da su im krila maksimalno raširena. Bilo dam nam zbog toga redovno dosuđuju penale, bilo da su sad ponovo odškrinuli vrata nekom boljem rezultatu. To, veći i zapaženiji rezultat, jedino je, pak, moguć ako nam zamene celokupan DNK. Što, zna to i notorni pijanac, nije izvodljivo.

Напад НАТО (тј. САД и њихових послушника) на тадашњу СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, није се звао „Милосрдни анђео”.Не знам ко је први пут употребио ту синтагму. Можда на то питање може да одговори неко ко је пажљивије пратио медије у Србији тог крвавог пролећа, али ја не могу да нађем никакве индикације о пореклу тог имена.Званично име НАТО операције је било "Allied Force" (Савезничка сила). У америчкој војсци агресија је била позната под алтернативном шифром "Noble Anvil" (Племенити наковањ). Као што видите, нигде нема ни милосрђа, ни анђела. Осим ако неко није страховито погрешно превео онај наковањ...Зашто се, онда, већ 11 година инсистира на „Милосрдном анђелу”? Је ли зато да критика НАТО агресије (није сасвим исправно рећи „бомбардовања”, пошто су у тим догађајима као копнене компоненте учествовале и тзв. ОВК и албанска војска) буде сочнија? Па зар треба да се ишта додаје тој страхоти? Побијена деца, угљенисани возови и аутобуси, срушени мостови, разнесене пијаце и стамбене зграде, опустошени и окупирани Косово и Метохија - мало ли је?Да ли се то можда НАТО ишта мање огрешио о своју повељу и међународно право ако је своју војну операцију - а која се савршено уклапа у класичну дефиницију злочина против мира - назвао прозаично, а не цинично? Чак бих рекао да у имену „Савезничка сила” има много више симболизма. Јер то су њихове „вредности”: закон силе, правда која лежи у топузу...Немојте, дакле, да користите израз „Милосрдни анђео”. Ем што не приличи, ем што је измишљотина. А истина и правда не требају и не смеју да се бране измишљотинама.

„Kad čujem reč narod, uhvatim se za onu stvar“, rekao je svojevremeno Živojin Pavlović, zgađen manipulacijama koje se čine. Neophodno je da se narod (stvarno) pita, a pogubno kad se narod (nazovi) pita i suštinski koristi za opravdanje odluka koje je smislila manjina kako bi lične interese predstavila kao opšte. Sad je samo potrebno biti pametan i videti koja je, od nekoliko manjina, manje u krivu.

Zato u poslednje vreme reč referendum (narodno izjašnjavanje) opasno preti da zameni godinama najskuplju srpsku reč Kosmet. Referendum u Republici Srpskoj, pre toga referendum u Crnoj Gori, još ranije referendum o stranim čizmama na srpskoj teritoriji koji kasnije nije poštovao ni onaj koji ga je raspisao, referendum o novom Ustavu, a inicijativa 200 javnih ličnosti da se narod izjasni o ulasku Srbije u NATO pakt, samo je najnovija u nizu.

Trenutak i motiv

Pojedini akademici, bivši fudbaleri, sveštenici, pisci, političari, novinari i umetnici navode da postoji bojazan da bi se „odluka o članstvu Srbije u NATO mogla doneti iza zatvorenih vrata i iza leđa građana“ te je zato potreban referendum.

I odmah se postavilo pitanje motiva. Pogotovu ako se zna da država Srbija nije dobila nikakav poziv da se uključi u ovaj severnoatlantski vojni savez, kao i da (bar u ovom trenutku) odnos sa NATO nije na listi spoljnopolitičkih prioriteta zemlje.

Potpisnici zahteva navode da se krupna državna pitanja ne smeju prepuštati političarima i da su građani jedini pozvani da odlučuju o svojoj sudbini. S druge strane

Pročitaj ceo tekst

Сваки пут кад помислим да је ово дно дна и да горе више не може, неко из хунте која тренутно влада Србијом покаже ми да сам се преварио. Не знам зашто ме изненађује што се људи који су се званично одрекли морала и достојанства понашају неморално и ничега не стиде. Ваљда зато што ја још увек верујем и у морал и у част, па ми је то ”слепа тачка”. Могу да појмим да постоје и неморални и бестидни, али не могу да предвидим како ће да се понашају, јер једноставно не умем да размишљам попут њих.Отуд ме чуди прича у Србији ових дана о приступању НАТО. Нија та прича ништа ново; још у августу сам дао интервју Фонду Слободан Јовановић о том питању, све се чудећи зашто се о томе уопште разговара, а камоли у тако неутралним тоновима. Као да се протекле две деценије уопште нису десиле!Можда је у томе ствар. Демократура би да нас набеди, у најбољој традицији своје идеолошке претече, да је историја почела 5. октобра 2000. Исто тако, инсистира да су ”наша” злодела тако грозна и неопростива да о њима стално треба да се говори и за њих се константно испашта, док су сва непочинства других или измишљена или преко њих треба прећи у духу ”добросуседских односа”. Подсећа ли вас ово на нешто?Само, историја није почела 5. октобра 2000, нити се завршила у јулу 2008. Улога НАТО у југословенској кризи почиње већ 1992, када је Алијанса на себе преузела спровођење УН ембарга на оружје (који је, дабоме, селективно кршен у корист ”невиних жртава”), али и зоне забране летења у БиХ. Е сад што би АВАКС-и ”зажмурели” када су авиони ХВ митраљирали избегличке колоне на петровачкој цести, или када би хеликоптери АРБиХ превозили оружје, официре и материјал... ситнице, је ли. Бродови НАТО су, успут, спроводили и поморску контролу санкција УН према СР Југославији.НАТО је потом великодушно понудио да реагује на повреде ”заштићених зона” у БиХ. Бомбардери Алијансе су прво наступали по наређењу централе УН у Њујорку, али је убрзо затим тај ”двојни кључ” укинут и НАТО је слао бомбардере по сопственој одлуци. Увек против ”агресора,” дабоме. Кулминација ове постепене интервенције је била у лето 1995, када је НАТО покренуо општи напад на РС операцијом ”Намерна сила” (Deliberate Force), који је нама тако драг Ричард Холбрук описао као ”бомбе за мир.” Притом је НАТО авијација пружала директну подршку копненој офанзиви ХВ и АРБиХ, којом приликом је уништена РСК, а протерано неких триста хиљада људи, што са територија данашње Хрватске, што из западних крајева БиХ насељених Србима. Јер, ако су Срби узрок рата, онда се мир успоставља уништењем Срба, дабоме.Истовремено су ”мировњаци” УН скинули своје плаве беретке и открили се као интервентне снаге НАТО, које су онда запуцале по положајима ВРС из топова, тенкова и чега све већ не. Када је после Дејтонског споразума успостављен ИФОР, мировна мисија под командом (гле чуда) НАТО, њени први чланови били су дојучерашњи војници УНПРОФОР-а, сада у сопственим униформама.Добро де, овај део НАТО историје није познат свим Србима, поготово онима источно од Дрине којима је било тешко и претешко што због санкција нису могли да купују нове патике, а кога брига за оне ”босанце” и ”крајишнике” што гину и остају без крова над главом. Што се нису лепо поклонили добронамерним властима Туђмана и Изетбеговића, па да сви боље живимо!Милошћу НАТО, ни они нису остали ускраћени за благодети Алијансе. Прво је у лето 1998. Америка пружила подршку терористима ”ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије (!) у октобру, због наводне ”хуманитарне катастрофе” на Космету. Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак ”посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља. Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. извела ”операцију Рачак,” која је на западу представљена као масакр недужних цивила. Уследио је ултиматум из Рамбујеа и напад НАТО на тадашњу СРЈ у марту.Ваљда не морам да подсећам да су ”демократске” НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима... Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к’о сав нормалан свет?Милошевић се на крају и предао, све мислећи да ће НАТО да поштује договор. И шта би? Стотине хиљада Срба, Рома, и не-Албанаца уопште истерано је са Космета на нож, њихова имовина опљачкана или попаљена. НАТО је мирно гледао како албански терористи ”ослобађају” покрајину. За девет година мандата УНМИК-а, нити један једини убица, пљачкаш, силоватељ или нападач Срба није ухапшен, а камоли осуђен.Једини изузетак само потврђује правило: Фљорим Ејупи је ухапшен после бомбашког напада на аутобус пун Срба код Подујева 2001. Он је ”побегао” из америчке тврђаве Бондстил, да би га онда после неколико година ипак ухватили 2008. године. УНМИК-ов суд је осудио Ејупија на 40 година затвора, али га је ”мисија реда и закона” ЕУ у пролеће 2009. ослободила!У марту 2004, многе (мада не све) НАТО трупе су у својим бункерима исто тако гледале како десетине хиљада Албанаца пале српска села и руше цркве и манастире. Само су неки међу њима (нпр. Чеси) сачували образ и радили оно што им је на папиру и био посао: штитили цивиле од насиља. Тродневно дивљање Албанаца заустављено је оне секунде када су на њих припуцали Американци. Тек да се зна ко је газда.И уместо да погром буде хладан туш и освести јавност на НАТО Западу шта се заиста дешава у окупираној српској покрајини, пропагандна машина га је искористила као кључни аргумент за ”Независно Косово”! Та квазидржава проглашена је у фебруару 2008, када је процењено да је неутралисан отпор у Србији. Прво признање НДК стигло је из Авганистана, земље под окупацијом САД и НАТО.Имајући све ово на уму, зашто онда уопште разговарамо о било каквим односима са НАТО, а камоли уласку у Алијансу? Све да су у Бриселу и Монсу сами анђели, и да сада деле бомбоне уместо ракета а уместо захтева за куповину скупог оружја долазе са коферима пара (као што су ономад амерички агенти ”помагали” ДОС), зар смемо да заборавимо, да опростимо? Штавише, да прихватимо да су сва ова злодела у ствари била праведна, а да смо ми у ствари грешни и да смо све ово заслужили?Од 5. октобра наовамо, са малим варијацијама, Србијом влада режим који управо тако размишља. Војску која је 78 дана успешно одолевала најмоћнијој војној коалицији на свету су ”реформисали” до глади и ништавила. Садашњи министар, којег неки само пола у шали зову ШуНАТОвац, вели да Србија мора да ратује у Авганистану - али да нипошто не сме да ратује да би одбранила себе и своју територију! Исто мисли и некадашњи министар војни а сада председник, Борис Тадић.НАТОфили причају о некаквим стратешким интересима Србије, али никако да кажу шта су ти интереси. Да оно мало војске што је остало постану јањичари Беле Куће и Барака Блаженог у светим ратовима за ”демократију и људска права”? Да Србија престане да буде ”реметилачки фактор” на Балкану тако што ће и физички да нестане, и тиме заслужи вечну захвалност (ха!) НАТО и ЕУ?Као што рекох, то су људи који се ничега не стиде. Сваки покушај да се с њима расправља о моралности било чега је апсолутно беспредметан. Али ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији. За нас, НАТО није питање ни неког фантомског стратешког интереса, ни неке фантомске демократије, већ врло стварно питање очувања последњег грама достојанства нас као људи и као народа.

Svima (posebno na ovim prostorima) poznata NATO organzacija organizuje nagradni foto konkurs za mlade (18-27 godina) iz regiona jugoistočne Evrope. Dvadeset i pet najboljih fotografija će biti deo izložbe koja će obići metropole jugoistočne Evrope. Takođe, 25 nagrađenih fotografa će dobiti dvodnevni plaćeni put u Brisel i turu po NATO centrali. Okvirna tema fotokokursa je svakodnevni život ljudi u jugoistočnoj Evropi – u gradu na selu.

Vest o NATO foto konkursu možete pronaći na NATO sajtu, dok se slike šalju preko eNato.org

South Eastern Europe is at the centre of a photo contest launched by NATO’s Public Diplomacy division this summer. This free competition is open to young people, aged 18 to 27, living in the region.

One picture per participant can be submitted in either jpg or tiff format before 20 December 2009, noon Brussels time, on the competition website: www.enato.org.

Photographs should have been taken during summer 2009 and portray scenes of daily life in South Eastern Europe- panoramas, portraits, etc. –  either in the city or the countryside.

In September, a jury will select the best pictures on the basis of originality, effectiveness in communicating the authors’ vision of their country, and photographic skills.

A two-day visit to Brussels accompanied by briefings at NATO Headquarters will be awarded to the 25 top contestants. Their photos will be showcased on the photo contest website and become part of an itinerant exhibition in South Eastern Europe to take place this autumn and early 2010. NATO also reserves the right to use these photos in its publications.

Nemojte se zbuniti ako na ta dva sajta dobijete oprečne informacije o starosnoj razlici i vremenu održavanja konkursa. Krajnji rok za slanje je pomeren za 20. decembar 2009. A granica pomerena sa 25 na 27 godina. Za ostale uslove i kakve fotografije se traže, pogledajte sajt eNato.org

Related posts:

Nagradni foto konkurs za najlepše fotografije kanala – “Prateći unutrašnji tok” Organizator Svetske konferencije o kanalima objavio je međunarodni nagradni fotografski...Izlozba fotografija – Praksa na delu – Epson i ReFoto konkurs Izložba: Praksa na delu Epson i ReFoto konkurs 10...Otvorene prijave za nagradni konkurs ArtTech 2008 festivala Otvorene su prijave za, deveti po redu, festival digitalne umetnosti...

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

Mnogi su čuli, a mnogi i nisu - Aerodrom Željava (“Objekat 505″) vam je u vreme bivše Jugoslavije bio nešto poput Area 51 za amerikance, samo malo drugačije. Smešten u srcu bivše Juge, u Bosni pokraj Bihaća tačno ispod planine Plješevica, iako najveći vojni objekat bio je to najtajnija i načuvnija lokacija u bivšoj SFRJ.

Čak su se ispredali, i prenosili “sa kolena na koleno” mitovi i legende o “mrtvoj straži” koja čuva objekat, o “avionim koji izleću iz planine”, kao i druge priče dostojne barona Minhauzena kreirane u narodima bliskim preterivanju i mitomaniji.

U stvarnosti, radilo se vojnom aerodromu sa podzmenim spremištima za avione. Ipak, nije to bio običan aerodrom, ondašnja voja vrhuška i strategija odbrane planirali su da u slučaju potrebe hiljadu pilota i ostalih najvećih sinova naših naroda i narodnosti, preživi nuklearni napad,  te nakon toga da izleti sa oko 120 MiG-ova i potamani sve naše NATO i VU (Varšavski ugovor) neprijatelje. Stvarno impozantan plan i ujedno besmislena strategija.

Kako god bilo, nekadašnji biser JNA koštao je poreske obveznike, neverovatnih ali merljivih, od 4 do 8 milijardi dolara. Navodno, ideja za gradnju objekata nastala je negde 1954. kada se jedan vojan delegaciaj obrela u Švedskoj, gde je videla sličan ali mnogo manji objekat. Gradnja objekta počela je većnaredne ‘56. i trajala je čitavih 12 godina. Na izgradnji ovog čuda, dostojnog Discovery TV kanal, radilo je neprekidno 250 odabranih radnika u strogoj tajnosti, da bi aerodorom bio pušten u operativni rad “varljive” 1968.

Objekat dostajan Spectre i Jamesa Bonda

Objekat je svečano otvorio Tito prkoseći Sovjetima koji su te godine okupitali Čehoslovačku. U utrobi planine bilo je preko 20 kilometara hodnika i tunela, imao je brojne spavaonice, učionice, kuhinju, ambulantu, razna skladišta, spostveni vodovod i električnu centralu. Stanovnici ovog grada hermetički su mogli da se odvoje od ostatak sveta, a sam unutrašnji prostor bio je odvojen sa 56 teških pancirnih vrata.

Pogled na piste

Iz podzemnih galerija, koje su toliko bile velike da mogu da smeste jedan pored drugog dva MiG-21, izlazilo se na čak 4 izlaza (3 prema Hrvatskoj i 1 prem BiH)  a bilo je dostupno čak 5 poletno-sletnih staza postaljenih u prtenasti oblik.

Početkom građanskog rata u bivšoj SFRJ, objekat je napušten od strane JNA, a njegovi ulazi su zarušeni eksplozivom. Sada je to jedan veliak ruina vredna cirka 5 milijardi dolara.

Verovali ili ne postoje čak i video snimci ovog objekta iz ondašnjih vremena:

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Aerodrom Željava, Area 51, bivša Jugoslavija, JNA, MiG 21, NATO, Objekat 505, SFRJ, Tito, Varšavski ugovor, vojni objekat

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Током протекле две деценије Србе су, како из ближег окружења тако и из иностранства (махом са Запада), оптуживали да болују од митоманије. Као, опседнути су идејом националне државе, затуцани су комунисти, хоће етнички чисту "Велику Србију," итд. Гле чуда, сви народи у окружењу започеше ратове да би створили националне државе. Територије тих држава махом су етнички очистили (од Срба). А границе тих држава за које су се грчевито борили су цртали баш комунисти, који ето ни за шта друго нису ваљали али им на међама свака част!? На страну што су неке од "независних држава" на простору који је некад заузимала Југославија последњи пут биле "независне" под патронатом Хитлера или Мусолинија; имају сад нове спонзоре, па није културно о томе да се говори, је ли.Нажалост, ово све скупа не значи да Срби нису оптерећени неким митовима (препоручујем одличан есеј Николе Танасића о митовима везаним за Радована Караџића, на пример). Посебно убитачан је мит увезен (или утеран) са пријатељског нам Запада, да су највише вредности цивилизације демократија и људска права, и да су Срби управо огрешењем о ове вредности заслужили да их "међународна заједница" осуди, изолује, бомбардује и условљава.Сам појам демократие је данас малтене потпуно лишен значења. Док се некада знало да демократија значи политички систем доношења одлука већином гласова и ништа више, данас се под "демократијом" подразумева све што је добро, пожељно и богоугодно, али ништа конкретно. Избори, скупштина, јавна расправа, мирна смена власти, одговорност бирачима? Све то мож' да бидне, ал' не мора да значи. Британски коментатор Филип Канлиф је баш на примеру прошлогодишњих избора у Србији уочио оно што је другима, како у Србији тако и на Западу, згодно промакло:"Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова." (Спајкд, јануар 2008.)Добро де, али ко је па сад та "међународна заједница"? Је ли то заиста цели свет, како неки веле? Нипошто! Тај израз је скован раних деведесетих да се опише савез САД и неких земаља ЕУ (бивших колонијалних империја, сада чланица НАТО) које су интервенисале у југословенској кризи. Фрустриране чињеницом да у УН свака земља има по један глас (демократија, је ли) а њихова моћ и интереси нису тиме адекватно признати, ове земље су низом корака током рата у БиХ гурнуле УН у запећак, да би коначно обезвредиле светску организацију на пролеће 1999, агресијом НАТО и окупацијом Космета.Иако је успостављање УНМИК-а на Космету изгледало као повратак УН на светску сцену, врло брзо се испоставило да су УН само параван за "међународну заједницу", тј. коалицију окупљену око САД. Колико те земље заиста држе до УН видело се у фебруару 2008, када је упркос одбијања тзв. "Ахтисаријевог плана" у Савету безбедности УН ипак проглашена "Независна држава Косова." Могло би се овде штошта рећи о бизарној чињеници да управо оснивачи модерног светског поретка тај поредак руше и обезвређују својим деловањем, али о томе неки други пут. Важно је, међутим, да напоменемо да мировним процесом у БиХ не руководе УН, већ "Савет за имплементацију мира" који чине представници "Контакт групе" - дакле, две самозване институције проглашене од стране "међународне заједнице".Управо је тај Савет, познатији као ПИК (PIC = Peace Implementation Council) обдарио Високог представника, тј. вицекраља задуженог за надгледање Дејтонског споразума у БиХ, такозваним "Бонским овлаштењима." Њима је вицекраљ добио за право (?) да намеће законе, отпушта изабране представнике, лишава људе грађанских права, а све у функцији одбране Дејтонског споразума. Укратко, постао је апсолутни диктатор - у име демократије! Да све буде још лепше, управо Канцеларија високог представника (ОХР) најфлагрантније крши Дејтон већ годинама, силом намећући неуставну централизацију БиХ у име прогреса, демократије, људских права и боље будућности...Када је почетком овог месеца Народна Скупштина РС усвојила закључке којима се захтева поврат неуставно уступљених надлежности централним властима БиХ (тј. надлежности уступљених под притиском ОХР), нови вицекраљ БиХ Валентин Инцко одговорио је прво ултиматумом да НСРС сама повуче закључке, а када до тога није дошло позвао се на "бонска овлаштења" и закључке поништио. То, дабоме, није демократија. Није ни квази-демократија, већ чиста диктатура. Али шта треба очекивати од самозване завереничке групе земаља-насилница и њиховог намесника? Да поштују уговоре које су потписале - као што су испоштовале Дејтон, Куманово и 1244?Дакле, њих не занима ни демократија, ни људска права, ни међународно право, ни уговори, ни владавина закона. Све су то за њих флоскуле иза којих се крије жеља за што већу власт и моћ. Али то им полази за руком баш зато што има довољно будала које верују да "међународна заједница" значи цели свет, и да су њене речи истина а дела легитимна.

Uvrežena asocijacija za “inženjerstvo” su “nemci”, što uopšte nije čudno i neočekivano sa obzirom da ukupni doprinos nemačkih inženjera, naučnika i izumitelja napretku čovečanstva.

Nažalost, veliki doprinos učinjen je i zloupotrebljen tokom II svetskog rata za potrebe trećeg rajha i tadašnje nacističke Nemačke. Neposredno zatim, rezultate njihovog istraživanja i dostignuća baštinila su dva novostvorena bloka, NATO sa SAD na čelu, i Varšavski pakt sa Svojetima. I jedni i drugi su se prosto utrkivali ko će više pokupiti nemačkih inženjera tokom osvajanja Nemačke.

Tokom II svetskog rata, nemački inženjeri su preduzimali neviđena istraživanja na mnogim poljima u želji da naprave konačno oružje za globalnu odmazdu i krajnje osvajanje sveta. U samom vrhu je bio projekat za raketno oružje.

Kapitalizujući ogromno iskustvo koje su nemački raketni entuzijasti sakupili tokom druge polovine dvadesetih godina, grupa inženjera predvođena Wernherom von Braunom i Walterom Riedelom iz tajnog centara u Peenemündeu napravila je prvu vođenu balističku raketu, do tada neviđene veličine i dometa.

Kada se okrenete unazad, zahvaljujući i Internetu, možemo se upoznati sa čudesnim svetom tehnike, tehnologije i ideja, od kojih su neke i dan-danas ispred vremena. Verovali ili ne, navođene bombe, automatska puška sa IC nišanjenjem, avion-krilo (po kome je nastao B-2), orbitalne letelice… i još mnogo toga, nastalo je tokom II svetskog rata u tajnim laboratorijama Vermahta (uslovno rečeno).

U nastavku evo nekoliko najfascinantnijih dela nemačkog inženjerstva upotrebljenog za na žalost vojne svrhe:

Fritz X slobodno padajuća navodeća bomba

Bacana je sa visine od oko 6000 m, a na 2400 m bi postigla brzinu zvuka.

Matični avion bi se postavio iznad mete i navodio bi bombu pomocu Lofte 7 sistema za navođenje bombi. Kontrola pomocu kabla je brzo odbacena zbog neekonomicnosti (kabl je bio dug 8 km).

Focke-Wulf Triebflugel

Ovaj projekat je tražio ogromno znanje na polju vazdušnih strujanja kao i mlaznika. Ova vrsta mlaznika (ramjet) ne zahteva nikakve dodatne elemente za pravljenje kompresije radnog fluida, kao što je to, na primer, slučaj sa turbo-mlaznikom. (više)

Vergeltungswaffe 3

Između ostalih projekata, razvijenih za bombardovanje južne Engleske artiljerijskom vatrom, tzv. „Pumpa visokog pritiska“ („Hochdruckpumpe“) je bila najčudnija i najmanje konvencionalno oružje. Poznato je još i pod imenima „Stonoga“, na koju podseća po svom izgledu zbog dužine i pomoćnih komora, ili „V3“ („Vergeltungswaffe 3” - „Oružje odmazde 3“). Ovaj sistem je prvi put demonstriran, uključujući tu i neuspele pokušaje, u SAD-u oko 1885. godine. (više)

Zielgerät 1229 - snajperska puška sa IC nišanjenjem

Zielgerät 1229 je bio težak oko 2.5 kg, a vojnici koji su nosili ovako modifiovanu pušku su bili zvani Nachtjäger (Noćni Lovac). Pored reflektora i nišana, vojnik je na leđima nosio 13,5 kg tešku bateriju, smeštenu u drveno kućište. Reflektor je emitovao UV svetlost za osvetljavanje meta, da bi se njihov toplotni trag pojavio na nišanu. (više)

DORA - top kalibra 800 mm

Dora je najveći top ikad proizveden! Učestvovao je na strani  nemaca u drugom svetskom ratu . Upotrebljen je samo nekoliko  puta , a najpoznatija akcija mu je bombardovanje Sevastopolja - ruske mornaričke tvrđave na Crnom moru. Top se kretao na dva  paralelna koloseka , uz pomoć lokomotive koje je sadržao u sebi.  Mogao je da vuče i vagone sa municijom. Samo zatvarač cevi topa je bio težak  110 t !

Der Gebone Lauf

Puška za gađanje iza ugla, koju su naknadno usavršili izraelci.

The Landkreuzer P-1000 Ratt

Postoje krstarice na moru teške hiljade tona, ali nemci su svojevremeno zamislili i zemaljske krstarice (Landcruiser koji nema veze sa Toyotom)?!

Messerschmitt Me 262

Prvi borbeni mlazni avion, ubačen u operativnu upotrebu krajem 1944. godine, za naciste “na žalost” kasno da promeni tok istorije, ali je za svoje vreme bio nadmoćan u odnosu na savezničku avijaciju.

Puno toga o ovim oružjima možete pronaći na ovoj stranici, kao i na stranicama domaćeg sajta drugisvetskirat.org

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Dora, Focke-Wulf, Fritz X, II svetski rat, Messerschmitt, NATO, SAD, Toyota, V3

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

На данашњи дан пре десет година, 24. марта 1999, отпочело је НАТО бомбардовање СРЈ. Први погођени војни циљ тог дана у Крагујевцу биле су радионице касарне „Милан Благојевић“ на ободу Спомен парка Шумарице.

Легендарни амерички књижевник Марк Твен је давно рекао: ”Историја се не понавља, али се итекако римује.” Бомбе којима је НАТО засуо тадашњу СРЈ почев од 24. марта 1999. итекако су се римовале са нацистичком ”операцијом Казна” (Unternehmen Strafgericht) из априла 1941, а службени изговор, такозвани ”споразум” из Рамбујеа, тоном и мелодијом подећао је понајвише на аустроугарски ултиматум из јула 1914.Много тога је заборављено о операцији ”Савезничка сила” (а не ”Милосрдни анђео,” као што се и даље погрешно тврди) у протеклих 10 година, а није смело да буде. Да ли зато што је ратна траума превелика; или зато што су они који су на власти од октобра 2000. ту дошли захваљујући ”коферима кеша” дојучерашњих бомбардера; или зато што је седмогодишња физичка и ментална блокада која је претходила, појачана најгором медијском сатанизацијом од 2. светског рата, довела до појаве људи међу самим Србима који су једва чекали слатку малу окупацију и чезнули за сјајем туђих звезда - углавном, НАТО агресија се малтене више и не спомиње.Али пошто овај блог није под шапом политкомесара Новог Демократског Поретка, онда ја могу и смем да кажем ствари које се данас прећуткују, а не би смеле.Прво и пре свега, то није била ”ваздушна кампања,” како је еуфемистички зову. ”Бомбардовање” је технички исправно, али има везе са стварношћу у оној мери колико и ”тежа телесна повреда оштрим предметом” описује набијање на колац. Оно што је НАТО отпочео у марту 1999, а са чијим последицама живимо и данас, била је агресија - противправна и неоправдана употреба силе. Ни о каквој самоодбрани држава НАТО, па ни о одбрани косовских Албанаца, није било речи. Бомбе су почеле да падају са циљем наметања ”мировног плана” из Рамбујеа Београду. Тек после неколико дана, када су прве избегличке колоне кренуле према албанској и македонској граници, почела је прича о ”хуманитарној катастрофи” и ”етничком чишћењу.”Нико од НАТОкрата нити једном није оспорио чињеницу да је напад на СРЈ био кршење повеље УН, повеље НАТО, па и америчког устава. Једноставно их није брига. На ту оптужбу одговарају пропагандом о ”геноциду” који се морао зауставити ”хуманитарним” бомбама. У том цинизму најдаље је отишла тзв. ”Независна комисија за истраживање косовског рата,” на чијем челу је био бивши главни судија Хашке инквизиције Ричард Голдстон, а која је НАТО акцију описала као ”илегалну али легитимну.”НАТО је интервенисао у корист терористичке ”Ослободилачке војске Косова,” која је од 1997. убила на стотине Албанаца (више него што их је страдало у сукобима са војском и полицијом) невољних да подрже њихове методе и циљеве. О нападима на полицију, војску и српске цивиле да се и не говори. По завршетку агресије, НАТО је готово одмах прекршио Кумановски споразум и Резолуцију УН 1244, и препустио ОВК да несметано дивља по окупираној покрајини. Резултати овог дивљања, које се наставља до данас, су:преко 200.000 протераних Срба, Рома, Јевреја, Турака, па и Албанаца;стотине уништених цркава, манастира и гробаља;свирепа убиства, пљачке, паљевине и отимање имовине;Дакле, не само да је НАТО почео агресивни рат, што је само по себи злочин, већ је тај рат био и неправедан. Како се може тражити легитимитет у наводном спречавању хуманитарне катастрофе (егзодус Албанаца) а затим скрштених руку гледати баш то (егзодус и страдање не-Албанаца)?Уместо ових систематских приговора, код нас се чешће чују приговори на понашање НАТО током рата. Наводи се бомбардовање школа, болница, пијаца, стамбених насеља, возова и аутобуса; бомбардовање мостова на Дунаву (који са Косовом нису имали никакве везе) и панчевачке петрохемијске индустрије - а у вези с тим и еколошке последице рата; кориштење муниције са осиромашеним ураном; бомбардовање РТС и Кинеске амбасаде, итд. Наводи се шест малих разлога зашто Србија не сме у НАТО, све и да је НАТО хоће. И свака од тих примедби стоји. Али важно је да се разуме да би тај рат био неправедан и противзаконит све и да се НАТО током њега понашао анђеоски. А пошто није, онда би то разумевање требало да дође тим лакше.Покретачи агресије из 1999. још нису позвани на одговорност. Хавијер Солана, тадашњи генсек Алијансе, сада је ЕУропски комесар за иностране послове коме српски ЕУрофили љубе скут више из убеђења него по службеној дужности. Вилијем Вокер, главни глумац представе ”Масакр у Рачку,” и данас брани ОВК. Генерал Кларк сада зарађује велике паре као ТВ аналитичар. Бил Клинтон више није Император, али је његова жена наследила Мадлен Олбрајт у режиму Барака ”Промене” Обаме. А после осмогодишње турнеје по управним одборима банака и спекулантских фирми, у америчкој ”дипломатији” је поново и најславнија задњица дреничких подова, Ричард Холбрук.За то време ”суд” у Хагу осуђује целокупно политичко и војно руководство СРЈ за велику заверу да етнички очисте Албанце са Косова, упркос огромном броју доказа да такве завере напросто није било. Чак се тврди да је Београд прижељкивао бомбардовање како би лакше протерао Албанце! А још 1999. је тај исти ”суд” донео одлуку да нема потребе да се истражује понашање НАТО, јер им је довољна реч Алијансе да не раде ништа противзаконито!И онда упркос свему овоме, против чега би требало да се побуни свако иоле нормалан, слушамо острашћене лакеје Империје како поносно тврде да је Србију требало уништити, окупирати, препрограмирати... Они који себе сматрају ”нормалним” прихватају мање екстреман, али ништа бољи ”да, али” став (нпр: Срби јесу криви, али је НАТО претерано одреаговао). Готово да и нема никога ко би смогао снаге и храбрости да каже да није проблем само у понашању НАТО током рата, већ у чињеници да је НАТО уопште и покренуо тај рат, и тиме починио оно исто за шта су 1945. судили нацистима у Нирнбергу: злочин против мира.Размислите мало о томе, ако се усуђујете. Немојте да вас плаши то што је Србија под чизмом Империје. Ово више није 1999. Свет се мења. Ничија није до зоре. Sic transit gloria mundi. Једнога дана...

Тек што сам поставио текст о чувеној ”одбрани” аргументом ”Да, али...” видим на НСПМ есеј Милована Балабана, који у суштини пише о истом. Иако себе идентификује као део огорчене опозиције Милошевићу, тврди - а ја се слажем - да политика ”сатанизовања Милошевића и представљања његове политике као агресорске... представља баласт за икакав покушај вођења артикулисане политике с минимумом патриотског у себи.”Прихватањем приче о Милошевићу као једином и искључивом кривцу за ратове у СФРЈ и злочине који су се током њих догодили се у старту дисквалификује било каква критика политике Запада. Односно, критика се своди на детаље, али се признаје суштинска исправност интервенције на Балкану. Што је у реду, ваљда, ако сте Наташа Кандић или Чеда, али за нас нормалне је ван памети.Балабан пореди ситуацију између октобра 2000. и данас са стањем после Дејтона, када је у Србији владало убеђење да је распад Југославије готов, да је предајом Срба западно од Дрине и Драве купљена добра воља Запада, и да скидањем санкција наступа период мира и опоравка. Али западна политика се није променила ни за јоту. Исто се десило и после 5. октобра, када су главари ДОС-а убедили себе (након што су у то убедили народ Србије) да је Милошевић проблем, а његово уклањање решење. Али, како тврди бивши амбасадор Монтгомери, у ствари су Американци мислили да је рушењем Милошевића Србија у потпуности прихватила њихову причу о балканским касапима и жртвама. Вели Балабан да су, ”ма колико различити били, и Милошевић и Ђинђић (као и садашњи лидери) показали сличну наивност и лаковерност према Западу.”А шта је у ствари амерички став? Да су Срби геноцидни злочинци, агресори, ”реметилачки фактор” и претња миру не само на Балкану него и у Европи уопште. Ово виђење је у Србији интернализовано кроз медије који се финансирају са стране. Случајно? Нипошто. Ако ова политика и перцепција звуче познато, то је зато што јесу. Ради се, наиме, о повампиреној политици Аустро-Угарске са почетка 20. века. Балабан цитира конкретно виђење Срба на Западу кад је о Космету реч, а које већ недељама можемо да чујемо од Бернса, Фрида и Рајсове: да су Срби на Косову ”починили грозне злочине, од кршења људских права до депортовања, силовања, убијања и покушаја уништења једног мирног и цивилизованог народа.” Проблем је што ову причу не доводе у питање не само невладници, већ и владајуће структуре у Србији. Па како онда да се говори о било каквом медијском, политичком или дипломатском ангажману како би се у свету променила слика о Србима?!И шта се онда дешава? Балабан долази до неминовног закључка: ”Понављањем, у најмању руку сумљивих, представа о Милошевићу и његовој „злочиначкој политици“ долазимо у ситуацију да оживљавамо медијске и пропагандне стереотипе на којима је формирана, на којој се и данас одржава и оправдава антисрпска и проалбанска политика.” Тиме се слаби ионако већ лоша позиција Србије, што многима (да ли из рачуна или убеђења, вели) нимало не смета.Једна мала дигресија. Аргумент да је Милошевић био црни ђаво и да би било ко други на његовом месту урадио бољи посао слушам већ годинама, али никако да у њему нађем смисао. О ком послу се, наиме, ради? Шта је требало да буде циљ српске државне политике? Зна се шта су били циљеви хрватског руководства (свођење српске популације на ”разумну меру” путем рата), и вође босанских Муслимана (читајте ”Исламску декларацију,” све је тамо речено). Нешто мање је јасно за шта се то Милошевић борио, али нека ми неко каже за шта је требало да се бори, и како. То је она врста расправе која је заиста потребна, а не да се каже ”Ма све је он зајеб’о...” без икакве представе о томе шта је то ”све”.Шта би Ђинђић, или Коштуница, или Тадић, или било ко други ко је реално могао да буде на Милошевићевом месту у пролеће 1999. урадио другачије? Неко ће рећи, па добро, да није било Милошевића, не би било претње НАТО бомбардовањем, ни ОВК - али то просто није истина. Косметски Шиптари (ако они себе зову Shqiptar, онда могу и ја) с поносом говоре како су се ”преко сто година” борили против ”српске окупације.” Њихов је циљ још од 1912. био уједињење Космета са Албанијом. Сукоб на Косову није почео ни 1999, ни 1989, ни 1981, ни 1968, већ 1878. оснивањем Призренске лиге, и то је чињеница. Баш као и Тито, Американци су манипулисали албанским сепаратизмом са циљем слабљења Србије. И то је чињеница. И ту се сад враћам на Балабанов текст. Дакле, шта је могло да се уради када је тражено, вели Балабан, ”да прихвате оно што не могу прихватити, да признају оно што није било, да прихвате кривицу и где је нема, да се кају иако таквог греха нема и, на крају, да потпишу потпуну капитулацију не само државе, него и народа”? Три дана после проглашења ”Независне државе Косово,” амбасадор Шри Ланке при УН, Дајан Џајатилека, прокоментарисао је како је Милошевићева грешка била у томе што се није до краја супротставио агресији НАТО:Независност Косова је последица недостатка политичке воље руководства бивше СРЈ... Никад не треба повући оружане снаге са било ког дела оспорене територије и никада се не сме дозволити присуство страних трупа на свом тлу.” Испада да Милошевићева највећа грешка није био никакав агресивни екстремизам, већ лаковерност и попустљивост. Али то се не уклапа у слику крвожедног злочинца, па се онда о томе не говори. Невладници и либерал-демонкрате годинама тврде да се треба суочити са прошлошћу и прихватити реалност. Ја се апсолутно слажем. Нити та прошлост изгледа онако како они тврде, нити је реално веровати да су Срби црни ђаво а Шиптари, ”Бошњаци,” Хрвати, Американци или Немци анђели. А још нереалније (плус нетачно) да су Срби узрок кризе на Балкану, америчке интервенције и свих злодела која су нас задесила.Балабан тврди, а ја се слажем, да је стварање ”НДК” само ”чин кулминације једне дуготрајне и давно осмишљене политике на коју ми нисмо имали готово никаквог утицаја.”Први корак у борби против те политике је уклањање менталног блока који је ту намерно и наменски постављен, да смо за њу некако сами криви, или чак да смо је заслужили. Прича о злим Србима, њиховим невиним жртвама и племенитим витезовима са Запада који су им пристигли у помоћ није достојна ни јефтиног романа, а камоли псеудоисторијске фиксације целог једног народа.Још само и ово. Знам да ће прва реакција на овај текст да буде дрека да ја ”амнестирам Милошевића” и све што је он радио. Клинац. Не амнестирам ја никога. Напротив, они који се ложе на причу да је ”за све ово крив Слоба” су ти који амнестирају, онако бланко, и Усташе (прошле и садашње) и муџахедине, и ”ОВК” и њену квазидржаву, и НАТО и Америку, за сва њихова злодела. Ко год хистерично реагује на тезу да је потребно да се недавна историја сагледа реално и просуди по аршину који важи једнако за све, само показује да му није ни до истине, ни до суочавања, ни до реалности, већ да се ради о нечему сасвим другом.

Вилијам С. Линд, Antiwar.com28. фебруар 2008.Да постоји химна за Балкан, то би био хит из педесетих, "Будалама се жури где је анђеле страх." Најновије балканске будале су САД и ЕУ, које су пожуриле да признају оно што премијер Србије Војислав Коштуница с правом назива "лажна држава Косово." Зашто лажна? Зато што не постоје Косовари, већ само Срби и Албанци. И једни и други хоће да уједине Косово са својом земљом, историјском Србијом или Великом Албанијом. Самостално Косово има рок трајања под-атомске честице. То што су САД и ЕУ отеле Србима историјску отаџбину је и злочин и грешка. Злочин, пре свега, зато што нико, чак ни УН, нема право да распарчава суверену државу, а друго, зато што је прича којом се правда то безакоње лаж. Званично оправдање је да су Срби, под Слободаном Милошевићем, етнички чистили Косово од Албанаца. Али, немачки судови су установили да није било етничког чишћења на Косову док НАТО није почео да бомбардује Србију. По почетку ничим изазваног напада НАТО на Србију (дивни мали рат госпође Олбрајт), Срби су Албанце оставили на прагу Алијансе као логистичко бреме. То није било баш сасвим лепо, али када сте мала земља која се бори против целе силе НАТО, довијате се како знате. Иронија је у томе да, после капитулације Србије када је Русија повукла своју подршку, НАТО није ни трепнуо док су Албанци етнички чистили Косово од две трећине тамошњих Срба. У међународним односима, грешке су горе од злочина. Две од грешака садржаних у признању Косова ће вероватно имати последице. Прва је стварање иреденте, које гарантује нови рат на Балкану. Србија никад неће прихватити отимачину једне од својих покрајина. Као Француска после 1871, њена целокупна политика биће усмерена на враћање отетог у првом повољном тренутку. Друга грешка је у даљем вређању Русије, преко којег овај пут Москва не може да пређе. Ако САД и ЕУ не виде дух 1914, Русија и Србија га итекако виде. Чињеница да је Русија тада кренула у рат да заштити Србију ствара притисак да то поново учини. У супротном ће Путинова власт да изгледа слаба и на домаћем и на иностраном пољу.Мада Вашингтон и Брисел одбацују сваку помисао на то, Русија и Србија итекако имају војне опције. Герилски напади на европске и америчке трупе и полицију у српским деловима Косова вероватно ће почети самоиницијативно, ниског интензитета. Није тешко организовати снајперске заседе и импровизоване мине. Београд увек може да ескалира кријумчарењем противоклопних мина, двонаменских РПГ оруђа и снајперских пушака, као и специјалаца како би се то оружје ефикасно употребило. Ако Европа одговори економским мерама против Србије, Русија сада има довољно петро-долара да економски подржи Београд. Ако НАТО запрети новим бомбама, Русија може да одговори слањем противавионских јединица и опреме у Србију. Прошли пут када је НАТО бомбардовао Србију, Русија је била превише слаба да одговори. То сада није случај, нити је председник Путин на продају као што је Јелцин био. Последња ствар која свету треба тренутно је нови рат на Балкану, где би НАТО и Русија били међусовно супротстављени. Има ли шансе да се на овог пса врати ланац? Мислим да има, ако би Вашингтон и Брисел повратили макар мало осећаја за реалност. Могли би да ураде оно што је Бизмарк урадио 1878 и сазову конференцију на којој би се договорило решење с којим би све стране могле да се сложе, чак и ако нико с њим није претерано задовољан. Једно од могућих решења би била подела Косова између Србије и Албаије, где би се Србији надокнадио губитак дела Косова српским територијама у БиХ. Чињеница да су и БиХ и Косово лажне државе би олакшала такав договор. Као што ЕУ већ зна, одржавање лажних држава много кошта и нема му краја. Будалама се жури, али су некад и будале довољно паметне да стану и учине корак назад. Ако ме чују у Берлину, нека размисле. Берлински Конгрес 2008. би могао да спречи рат у Европи баш као и његов претходник из 1878. (превод: СивиСоко)

Карикатура: Стив Бел, Гардијан(хвала Нилу Кларку)

Сплитски Ферал Трибјун је у издању од 26. априла објавио сљедећу пјесму, посвећену хрватским војницима у Авганистану, ”првацима свијета у натовању”; по оригиналу Хариса Џиновића:I TEBE SAM SIT, GRANATO!Kad me šutnu sve Europe,U Kandahar ja ću poći,Dolare ću brati s grane,Ubijat ću talibane,Biti čuvar svjetske moći.NATO-pakt je moja tuga,Al bez njega neću moći;Korak strojev, metak bojev,A položaj glave nojev -Ispunjavam svaki prohtjev.I tebe sam sit, granato,Dabogda me ispalila,Dok za račun svjetskog kuma,Branim polja opijuma,Šta mi radiš, NATO, NATO?!I tebe sam sit, granato,Dabogda me ispalila,Mali privrednik u ratu,S NATO-pločicom o vratu,Il me primi il me zdimi!Баш ме занима шта би на ово рекли ”еуроатлантисти” у, рецимо, Србији - који се по правилу одушевљавају свиме што је хрватско. Осим натоскептицизмом, изгледа.