Moj Bog je tišina popodne, vežbanje klavira rano ujutro, slobodan dan. To je boja zelenog čaja, miris vlažne zemlje, ledena kiša na koži. Moj Bog su Stribor, Pan, Dionis i Hedon.
Moj Bog su Amon i Aton, Alfa i Omega. To su nespojivi Sneferu i Aknaton, eonima udaljeni Bah i Mocart, do detalja precizni Man i nemirni Džojs. Bog je kada na sceni osetim nadahnuće, kada želim da sviram narativno, kroz suze. Kada se zaljubim u sve i svašta, kada se postidim svojih postupaka. Moj bog je Neimar svih svetova, bratski lanac i udarac čekića majstora. Hleb i masline, kozji sir i vino. Ledena rakija i sveže, od sunca i ženskih dlanova vrele smokve. Kada sam iskren do ponovnog rađanja, kada me zasmeju devojčice, kada osetim toplinu vatre i hladnoću noći. Sve to je moj Bog.
I još: zaustavljeno, začudno vreme u filmovima Andreja Tarkovskog i ćutanje Ingmara Bergmana. Seraov punktualizam i Moneovo plavo.
Šta je vaš Bog?
