Planeta Srbija

Током протекле седмице развила се жучна препирка између једног броја родољубивих коментатора и аналитичара из НСПМ, Видовдана и Печата. Летеле су тешке речи и оптужбе за свашта нешто, од глупости до продаје душе, зато што су се Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић усудили да (колико год суздржано и квалификовано) похвале држање Врховног Жутника и Министра империјалних послова поводом „одбране” Косова и Метохије.Мислим да су Антонић и Вукадиновић исправно констатовали чињеницу да, из ко зна којег разлога, Тадић и Јеремић оклевају у испуњењу повереног им задатка потпуног уништења Србије. Убеђен сам да је закључак који су из тога извели - да у председнику и министру можда има нека клица доброте коју би можда неко могао да пробуди, шта ли - био погрешан. Али мислим да је било претерано да им се због тога сумња у патриотизам.Углавном, колико год да је спор био жучан, сада можемо да се сложимо да га више нема. Јер како Антонић рече неки дан:„Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку резолуцију и ако са „нашим ЕУ пријатељима“ саставе другу, „разумнију“, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008. па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти.”Кад ево, Тадић је у недељу најавио „консултације са Бриселом и Вашингтоном о резолуцији о Косову”. Како наводи Политика, „Тадић је рекао да ће се у Бриселу и Вашингтону ових дана разговарати о могућности компромиса о резолуцији, „који ће остати на линији националних интереса државе Србије, али и задовољити велике силе”.”Аман, како? Те „велике силе” од Србије захтевају безусловну капитулацију. То је Ворен Кристофер рекао Слободану Милошевићу још у Дејтону: „Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”Разноразни поклисари Брисела и Вашингтона који су долазили у Београд, од Бајдена до Вестервелеа, рекли су тачно шта очекују у овом тренутку и овим поводом: одрицање од Косова. И то не само у пракси; у оној не-дипломатској поруци почетком фебруара су нам недвосмислено дали до знања да им и речи отпора сметају.Империја не признаје компромисе. Захтева искључиво слепу и безусловну покорност. У очима владара Империје, Милошевићев највећи грех је био што се усудио да се понаша имало другачије. За Империју је свака прича о суверенитету, међународном праву и правима држава неподношљива у ери „краја историје”, која је наводно наступила крајем Хладног рата. Империја нема ни пријатеље ни савезнике - само слуге и жртве.Врховни Жутник сада прича о неким црвеним линијама и националном интересу. Причао је и пре о много чему, па се ништа од те приче није обистинило. Нити једно обећање свом народу није испунио - за разлику од сваког налога својих иностраних господара, за које увек и на сваком месту „чини све што може”. Он је, дакле, изабрао да буде слуга. И слепцу би сада требало да буде јасно да у њему нема ни мрвице части ни родољубља, и да је било каква прича о неком његовом искупљењу чиста фантазија.Иззуетно је важно, међутим, да се овај закључак темељи на чињеницама, а не на претпоставци да, пошто су Тадић и Јеремић квислинзи, све што они раде је а priori зло. Ово се можда чини као академско цепидлачење, али је у питању суштински принцип који одваја родољубе од родомрзаца. И зато сматрам да су Антонић и Вукадиновић одиграли корисну улогу као advocati diaboli у овом случају. Пружили су прилику Врховном Жутнику да покаже своје право лице, што је он онда и урадио. Не само да тиме нису компромитовали или отупили отпор жутократији, већ су га ојачали.И пре него што је Тадић најавио ревизију резолуције, Вукадиновић је рекао да „такав поступак не би представљао компромис, већ капитулацију након које Србија неће имати образа да од других држава тражи да не признају независност Косова.” Очекујем да Антонић испуни обећање и недвосмислено потврди да је Врховни Жутник заиста незлечиви квислинг. Било би и културно и корисно када би им они који су их најоштрије критиковали сада одали заслужено признање на способности да признају грешку. И да од тога и сами науче лекцију, за убудуће.

Читаоци Сивог Сокола знају да често цитирам ауторе и текстове које објављује Нова српска политичка мисао (НСПМ). У ситуацији када је Србија готово у потпуности под шапом жутократуре, а медији су или директне огласне службе владајућих странака или квислиншке креатуре истих, НСПМ је оаза отпора али и здравог разума.Али нигде у свету, па ни у Србији, нема ништа за џабе. Односно, све кошта, па тако и одржавање сајта НСПМ. Прошлог викенда је уредништво објавило апел потенцијалним донаторима да помогну опстанак часописа. Иако намеравам да пошаљем донацију, морам признати да то чиним са задршком. А ево зашто.Један од послова за који се траже донације је и „модерација корисничких коментара“. Проблем је у томе што тај посао неко на НСПМ обавља стравично лоше. Мој став о коментарима уопште познат је редовним читаоцима: коментари, поготово анонимни, најчешће не доприносе ама баш ништа квалитету текста који се коментарише. Штавише, у већини случајева загађују дискурс и скрећу пажњу са битних на перифералне теме. Нити је реч о некаквом механизму повратне информације о ефектима текста, пошто се проценат читалаца текста који остављају коментаре по правилу мали.Признајем да сам се не једном огласио коментаром на НСПМ. Не сећам се да су ме икада цензурисали, тако да ово није питање неке моје личне увређености. Најчешће бих хвалио кључне тачке добрих текстова, истицао исте у лошим (углавном глупостима душмана које би НСПМ, онако фер и академски, преносио без редакцијског коментара), али повремено и „ударио контру“ некој кретенчини која се ту иживљавала упркос модератору. Нажалост, таквих у последње време има све више. Кретенчина, мислим.Верујем ја у слободу говора, али у јавности. Исто тако верујем у приватну својину. Овај блог је моје власништво, па самим тим и ја имам апсолутно право да бришем или пуштам коментаре на њему, и немам обавезу да будем „фер“ или „неутралан“, већ само доследан сопственим принципима. То исто важи и за НСПМ. Њиховом принцијелном и аргументованом побијању зла, глупости, мржње и лицемерја тзв. друге Србије нимало не помаже чињеница да без задршке објављују коментаре њених провокатора.Није тешко препознати провокаторе, односно „тролове“: посао им је да запаљивим коментарима испровоцирају расправу која ће потрошити много времена и нерава осталих коментатора а целу дискусију огадити читаоцима, тако да се на крају нико неће сећати о чему се у ствари радило у самом тексту. Расправа с њима је потпуно бесмислена; када им неко разбије аргумент чињеницама, они брже-боље измисле нови аргумент, представе своје „чињенице“ или почну са вређањем, све време призивајући „правду“ и модератора да их заштити.„Квалитет“ коментара није само проблем НСПМ, већ и интернета уопште. Ако имају публику и потпуну анонимност, сасвим нормални људи постану инкарнација Петра Луковића. Анонимност их ослобађа страха од одговорности за своје речи, а теоретски неограничена публика пружа прилику да „и они буду неко“. А најлакше је „бити неко“ пљувањем по бољима од себе.У последње време ни не читам коментаре на НСПМ, а када и добијем инспирацију да прокоментаришем неки текст то радим овде. Да сутрадан укине коментаре, НСПМ не би ништа изгубила на квалитету, а уштедела би ко зна колико новца којим сада плаћа што модерацију што додатни проток података.Све ово говорим зато што ми је стало до НСПМ. Не желим да пређу на модел нпр. Печата, где широка јавност може да прочита само пар текстова, а остало мора да купи. То можда има смисла из перспективе профита, али у политичком новинарству је од профита далеко важнији продор идеја. У протеклих неколико година сам од НСПМ много научио, а усуђујем се да кажем да су ту и тамо читаоци НСПМ научили понешто и од мене (из оних неколико текстова који су тамо пренесени). Зато ћу и постати донатор - али ћу увек имати задршку да се од тих донација плаћа чистач ђубрета којег врло лако може уопште и да не буде, али ето неко из НСПМ воли кад га има. Без потребе.

Није ни чудо што данашњи невладници, некадашњи другови из комитета, толико воле законе против "говора мржње"; они су у ствари ретуширана верзија некадашњег вербалног деликта, тј. начин за обрачун са дисидентима путем криминализације различитог мишљења. Не знам тачно облик тог закона у данашњој Србији, али ако је преписан са Запада (а већина таквих закона јесте), онда је сасвим извесно да је критериј за "говор мржње" да ли се неко осећа увређеним због нечега изреченог, без обзира да ли је то истина или не.Пре десетак дана сам са скепсом прокоментарисао иницијативу да се оснује нека врста српске Антиклеветничке лиге. Односно, сложио сам се са потребом да постоји таква институција, али не и са идејом да би требало да се користи тужбама за "говор мржње". Немогуће је борити се за слободу и правду средством које само по себи негира обоје. А "говор мржње" је управо то. О томе најбоље сведоче невладничке тужбе против свакога ко другачије мисли, од Добрице Ћосића до НСПМ.Када би у Србији постојало судство вредно поштовања, онда би ове тужбе против Ћосића и НСПМ представљале прилику да се сав апсурд медијске тираније набије на нос невладницима. Замишљам сцену у којој адвокат одбране чита неки текст који пљује по Албанцима, Муслиманима или Хрватима запањеном судији и присутнима, да би на крају открио да се ради о тексту Петра Луковића, Латинке Перовић, Биљане Ковачевић-Вучо, Борке Павичевић, Соње Бисерко, или Наташе Кандић (списку као да нема краја, зар не?), у коме су пљувани Срби, само су имена замењена. Зар то не би оголило сав апсурд данашњих "боркиња за људска права" и невладничких трабанта највећих влада на свету (САД и ЕУ)?Али колике су шансе да се овакво нешто заиста деси? Пре ће бити да ће се ови процеси вући по судовима неколико месеци без икаквог ефекта. Невладницима ни не треба да добију процес; и у поразу остварују циљ: одузели су неистомишљеницима време, новац и труд потрошене на одбрану од идиотских оптужби.Колико год бес против оваквог терорисања појединаца и медија био оправдан, узвраћање једнаком мером не би било ни издалека онолико ефикасно колико се можда мисли. Невладници ионако ништа не раде већ по васцели дан клевећу Србе, и за то су добро плаћени. Дакле, њихово време је немогуће протраћити на одбрану од тужби. Изречене новчане казне би платили из дубоких џепова страних спонзора (док још постоје, је ли), а искористили би пресуде да се представе као жртве зле државе и "клерофашиста" који им, ето, суде за вербални деликт. Јер, кад они користе репресивне законе да ућуткају неистомишљенике, то је борба за људска права, али када се ти исти закони користе против њих, то је онда диктатура.И мада је сваком иоле рационалном ово апсурдан поглед на свет, имајте на уму да су невладници још од својих компартијских дана убеђени у морални релативизам, и да добро и зло дефинишу "логиком" оног сиротог сточара из источне Африке: "добро је кад ми нападнемо суседно село и украдемо им стоку, а зло је када они то учине нама." Па зар се цела прича србијанских (намерно користим овај термин, јер они српски нису) невладника не своди управо на то да је "добро када други Србе убијају, протерују и отимају им земљу, а зло када то Срби раде другима"?Како онда да се друштво бори против ове пошасти? Њиховим средствима, пристајањем на њихове методе и контекст и визију света, сигурно не. Замислите, међутим, каква би била Србија у којој би био укинут вербални деликт, и у којој би судови били довољно ефикасни да овакве тужбе одбаце a priori као фриволне, а када их и прихвате да пруже прилику да се на процесу покаже сва морална беда тужилаца. У којој би јавност знала ко су власници новина у којима невладници шире своје отровне идеје, и о чијем трошку се све то ради, па би према томе могла да одлучи колико и да ли уопште да им верује.Можда сам наиван. Можда је мочуга једини начин да се обрачуна са невладницима, пошто срамоћење - иначе један од основних начина саморегулације друштва од памтивека - није од неке нарочите користи када се има посла са бесрамним људима. Али прихватањем њихових метода, прихватањем њиховог контекста, унапред прихватамо пораз и слажемо се да живимо како они желе: без части, достојанства, историје, културе и слободе. Такву апсолутно беду не може да олакша никакво материјално богатство, чак и када би нам га овакво ропство и донело. А неће.

Да ли је Србима потребна Антидефамациона лига (АДЛ)? Питање звучи сувишно. Нађите ми један народ који је у последњих 20 година више оцрњен и оклеветан. Да се којим случајем Махмудин Ахмединеџад у свом говору у Женеви окомио на Србе а не на Јевреје, цела сала би му одговорила громогласним аплаузом. Чињеница да Срби немају никакав апарат којим би се на Западу борили против медијске и политичке дисквалификације и дехуманизације гледа се као признање да су све те оптужбе у ствари тачне. Јер, да нису, Срби би се бунили, зар не? Ко ћути, признаје. Додуше, треба имати у виду чињеницу да Срби нису имали никаквог приступа западном медијском простору од 1992. до рецимо краја 2000. Један од разлога свеобухватне блокаде био је и да се Србима одузме право на макар и вербалну одбрану од оптужби за агресију, геноцид, концентрационе логоре, "етничко чишћење," итд. Иако је службено та блокада укинута доласком "демократије," она се фактички наставила, што инерцијом што због активизма елемената на Западу који су уложили огроман политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице (како једном рече Крис Делисо).Трагична је иронија што се најбоља прилика за промену србофобичне климе на Западу пружила почетком 2001. Петооктобарски режим не само да није био вољан да нешто по том плану уради, већ је цела стратегија била да се признају све оптужбе и клевете и да се политиком предаје засите апетити србождера. Какав је учинак имала та политика, ваљда је јасно. Већ сам раније у неколико наврата истакао да, без обзира ко био премијер или председник, економску политику Србије још од 5. октобра 2000. воде "експерти" из Г17, који су се пре тога "прославили" пљачкашком приватизацијом у Русији. Сличан континуитет, међутим, постоји и у иностраној политици; од Горана Свилановића преко Вука Драшковића, српска дипломатија одише подаништвом према Западу (тј. Америци и ЕУ). Иако Вук Јеремић делује мање квислиншки од својих претходника, биће да је то заслугом његових реторичких способности, а не одсуством квислиншког деловања. Званичне српске власти не само да се не боре против сатанизације Срба и Србије, већ тој клеветничкој политици најчешће помажу, од иступа у стилу "да, али" до отвореног прихватања лажи и подметачина, а све у циљу "ЕУроатлантских интеграција." Што је најгоре, то обезвређује напоре и оне неколицине родољуба који се о свом трошку, из убеђења, боре против србофобије по блоговима и форумима, у писмима новинама и часописима, на округлим столовима и режираним универзитетским семинарима.Повод за све ово је недавна вест да су перјанице "друге Србије" поднеле тужбу против Добрице Ћосића за изазивање расне и верске мржње, јер је током НАТО агресије (тј. "хуманитарног цивилизовања") пре десет година изразио мишљење о Албанцима које се "боркињама за људска права" није допало. Шта би тек било да их је Ћосић назвао Шиптарима!? (То је, иначе, врхунски цинизам, да се "Шиштар" осуђује као погрдан израз када га користе Срби, иако на албанском значи - "Албанац"!) Не треба да изненади што ове некадашње другарице желе да васкрсну вербални деликт. У њиховом идеалном друштву, свако мишљење које се њима не допада било би најстроже забрањено; само оне и њихови следбеници би се сматрали довољно "цивилизованим" да уопште имају било какве слободе, од говора и мишљења до живота. С тим да би било какво скретање од грађанистичке догме аутоматски повлачило губитак свих права и слобода. Свака сличност са некадашњим режимом "друга Тите" или Брке потпуно је намерна.Медијски, политички, па ево и правни терор ових нео-Јакобинаца траје већ годинама, и коначно је довео до тога да Слободан Антонић на страницама НСПМ предложи оснивање српске АДЛ, која би "боркињама" одговорила истом мером. Несумњиво је да је нека врста одговора овом злостављању више него неопходна, али нисам сигуран да је овај приступ "сребрни метак" за решење проблема. Наиме, и сами родомрсци и њихов терор су симптоми. Права болест је комплекс слабости и кривице који је изграђиван барем педесет година, а можда и дуже, и чији су производ како острашћени србофоби "друге Србије" тако и Мали Слаби Српски Човек, и квислиншка власт и утучени, апатични народ који ћутке трпи понижења, увреде и лажи. Та родомрзачка клима је стварана не само најцрњом пропагандом и заменом теза, већ често и метком и пендреком. Сведоци смо да родомрсци немају нимало стида. Једини морал којег се држе је хедонизам. Захваљујући спонзорима са Запада, имају новца напретек, а и политичко залеђе, јер и власт служи истом господару. Дакле, чак и да их неким случајем неки суд у Србији осуди за клевету, говор мржње, или издају - што, имајући у виду наведено стање ствари није претерано извесно - то их не би богзнакако погодило. Ем што рачуне свакако не плаћају они, ем што би због осуде добили још веће донације као "угрожени бранитељи грађанског друштва од ретроградног шовинистичког клерофашизма." Све то скупа не значи да нека врста АДЛ није потребна. Итекако јесте. Али она сама по себи неће излечити Србију од вируса наметнуте самомржње, већ ће можда само ублажити симптоме. Само друштво које поштује себе, има кохерентан идентитет, зна одакле долази и куда иде, може да буде истински имуно на отров родомрзаца и квислинга. Они то знају, и раде свим силама на томе да такво друштво никада не настане. Одговара им садашњи "Болесник Балкана," јер им, као бедним паразитима, гарантује опстанак. Захваљујући између осталог и Антонићу, Вукадиновићу и осталој екипи окупљеној око НСПМ (али и Двери и Видовдана), Срби нису више сасвим несвесни истине о родомрсцима и квислинзима. То је одличан први корак. Нека врста АДЛ би била још бољи следећи корак. Али, да посудим Черчилову метафору, у борби за опоравак српства то неће бити почетак краја - већ само крај почетка.

Сећате ли се оног графита, ”Све је исто, само Њега нема”? Када је оу јесен 2000. рушен Милошевић, коферима америчких пара и ”обуком” тзв. невладиних активиста (који су после ушли у ”бизнис” као професионални револуционари у Украјини, Грузији и другим местима), Србији су обећаване куле и градови. Милијарде долара је требало да падну с неба још колико сутра, све санкције да се укину, Срби слободна да путују, решио би се проблем Косова - пошто је за њега крив зли Милошевић, је ли - и све би било као у најлепша времена седамдесетих. Девет година касније, нити једно од тих обећања се није испунило. Осим можда повратка у седамдесете - идеолошки. Фамозни ”бели шенген” никако да дође; обећане милијарде су изостале, оно што је стигло је покрадено, а направљен је нови инострани дуг трипут већи од наслеђеног. Црна Гора се отцепила, Косово је отето, а цела Србија осуђена за велику заверу да протера Шиптаре. Дакле, није се радило о некаквом ”демократском питању” које ће се решити сменом Милошевића. Уосталом, Империја је та која дефинише шта је демократија и ко је демократа, а не њени квислинзи у Србији.Зато паралела коју Слободан Антонић данас повлачи између ове власти и оне срушене 5. октобра не само да није ван памети, већ можда и не иде довољно далеко.Милошевић је дошао на чело Савеза комуниста Србије тако што је отворио српско национално питање. Тиме је дирнуо у свету краву комунизма на југословенским просторима, јер је аксиом комунистичке владавине Југославијом увек био да су Срби шовинисти, буржоаски империјалисти и шта све не, и да свако испољавање њиховог националног осећаја које није строго контролисано мора бити оштро сузбијено. Управо су комунисти у Србији (не ”српски комунисти”) први оптужили Милошевића за ”национализам” и шовинизам, а онда су тај рефрен преузеле власти у Љубљани, Загребу, Сарајеву и на Западу. Највећа иронија је у томе што је Милошевић у ствари био социјалиста по убеђењу, што је све време потенцирао управо Југославију и југословенство, и што је остао доследан тој идеји чак и у хашкој тамници.У коалицији скупљеној збрда-здола (или с коца и конопца, како коме) у јесен 2000. било је и некадашњих апаратчика који су пали у немилост после Осме седнице. На Ђинђића, ученика франкфуртских марксиста, гледали су као на анти-Слобу. Део њих, тзв. ”друга Србија” (састављена од теоретски невладиних организација, које у ствари финансирају управо владе - али страних земаља) пио је из чаше Латинке Перовић, некадашњег културног комесара, чија је фракција пала у немилост још 1973. За ове неискупљене комунисте непријатељство према Милошевићу било је личне природе - да није било њега, не би било Осме седнице и њиховог пада са власти; не би било распада Југославије, који их је довео у ситуацију да буду сведени на Србију као организам-домаћина, управо Србију коју су целе каријере пљували што из убеђења што по задатку. Милошевић је срушио њихову дијалектички загарантовану будућност као господара балканске стоке, и сада је дошло време за освету. Само, то господарење стоком је увек било у служби неком већем господару. Баш као и њихове колеге у остатку источне Европе, ”другосрбијанцима” су биле важне туђе звезде - јуче црвене, а данас беле или жуте. Када је Борис Тадић - уз ”малу помоћ” амбасадора Мантера и Водсворта - склопио садашњу владу прошлог лета, то је било симболично помирење победника и поражених са осме седнице, уз учешће Латинкиних ”либерала”.Зато и није чудо што данашња власт личи на ону из деведесетих, а још више на ону из осамдесетих и раније. Само нам још фали да Млађан Динкић мерама владе за борбу против економске кризе да име ”дугорочни програм економске стабилизације”...

Бранко Радун данас на НСПМ пише о четири епохе модерне Србије, од Милошевића до Тадића. Има ту много чега занимљивог и поучног. Наводим само неколико кључних одломака.О Милошевићу:У политичком смислу, владавина Милошевића је појава изричите личне власти, неки би то, попут Слободана Антонића, назвали модерним цезаризмом.... Оцене природе владавине Слободана Милошевића су и даље противречне... Оно што је јасно код ових стереотипа је да су сви они у великој мери генерисани на Западу, нарочито оно о Милошевићу као националисти и ратном вођи, са циљем да се он, као препрека остваривању њихових циљева и интереса ослаби. Проблем разумевања Милошевића компликује и то што је некадашња „ратна пропаганда“ из деведесетих у великој мери прихваћена и од демократске опозиције, па се тим стереотипима робује и данас.Доласком ДОС-а на власт у октобру 2000, иако је Коштуница номинално био председник СРЈ, власт убро консолидује Ђинђић:Ово време карактерише политички волунтаризам реформских комесара на челу са Ђинђићем и неолиберални економски пројекат „експертског клана“ на челу са Динкићем. Читав период Ђинђићеве владавина потресају унутрашња трвења и политичке кризе којима се није видео крај. Србија је излазила све слабија и слабија из ових политичких сукоба и раскола. Бројна владајућа коалиција је на површину избацила најгоре стране демократског уређења (корупција, странчарење...), а да је притом мало позитивног виђено. После Ђинђићевог убиства, Д(О)С је у расулу, док Радикалима расте популарност. Тиме се ствара простор за политички повратак Коштунице: Главна обележја Коштуничине владе су: политичко смиривање конфликата и привремена стабилизација политичке сцене. Слабост нове владе је била њена хетерогеност и наставак неуспешне економске политике вођене од стране „експерата.“Коштуница, међутим, делује под огромним притиском Империје, која инсистира да на власт дођу њени штићеници из ДС. То им и полази за руком 2007, када ДС улази у владу и врло брзо постаје "старији партнер." Тако се ССП потписује без благослова Коштунице, минира се стратегија за Косово, а онда долазе нови избори и потпуна доминација ДС-а:Показало се да комбинација добро позиционираног маркетинга, квалитетне медијске кампање, прецизног политичког и финансијског притиска из земље и света доноси победу. Циници би рекли да су ову владу формирали амбасадори и тајкуни те да су демократе само статирале... начин формирања владе говори много више о тој влади него шта друго.Али, колико год да су Тадић и ДС политички и медијски неприкосновени, толико је њихова Србија слаба: Ова влада има мисију да, са једне стране претерано не омета процес одвајања Косова од Србије кроз процес инсталирања Eulex-a (и преко ССП-а који легализује сецесију), а да притом ипак одаје утисак да јој је до Косова стало. Или, другим речима, имају проблем како да независност Косова Срби не примете, а ако и примете да се не љуте, а иако се љуте да за то не сматрају одговорном актуелну власт... Као да је Србија потпуно одустала од спољне политике и да исту симулира, имајући само на уму медијске ефекте на домаћу јавност.Занимљива ствар коју Радун овде подвлачи је континуитет економске политике од 5. октобра 2000. наовамо, коју води Млађан Динкић и "експерти" из Г17. Али пропаганда и маркетинг су толико јаки да су људи у Србији селективно слепи на ту чињеницу. Још је занимљивије да се управо Демократе позивају на "бољи живот" као стуб свог програма - односно, причу да ће "све то ЕУ позлатити" - иако баш њихов најближи савезник, Г17, већ годинама има скоро апсолутну контролу над економијом. Млађан Динкић је некад писао о "економији деструкције" под Милошевићем, а кад је преузео ствари у своје руке, тај наслов се и обистинио.А у међувремену, вели Радун, Србија је све слабија - и све мања.

У свој халабуци око избора и преговора о новој влади, умало да заборавим да се идуће недеље у Београду одржава такмичење за Еуросонг 2008. А тим поводом, пише Никола Малбашки на НСПМ, тзв. геј-активисти најављују долазак двадесет хиљада и кусур хомосексуалаца у главни град Србије, и кажу да ће том приликом да организују велику "Параду поноса". Баш као што су "активисти" и намеравали, ту објаву су на нож дочекали навијачи и "Образ"...Да се разумемо, кад неко каже да је "активиста" онда се он или она професионално бави провокацијама, како би од евентуалног одговора (тј. примене силе) направио пропагандни успех. Некада се за такве људе користио израз агитатор. Врло је јасно да најављивачи и организатори ове евентуалне параде управо и очекују насилан одговор на њу.Шта да се ради? Није битно шта неко мислио о хомосексуализму; Малбашки вели:Мени лично је потпуно свеједно шта ко ради испод свог крова, али не разумем потребу да то јавно показује, и да још то назива „парадом поноса“. Колико знам, установљено је да је егзибиционизам болест, и мислим да они који воле да у парковима показују свој „понос“ због тога иду у затвор, а не проглашавају се напредним људима који слободно испољавају своју сексуалност.Није, значи, ово питање слободе, већ набијања једног животног стила на нос јавности, малтене силом. Провокација? Дабоме. Јер, како Малбашки илуструје примерима, "геј лоби" је у спрези са невладницима и чедобољшевицима. А пошто се они финансирају са стране (зна се од кога), онда представљају инструмент политичког притиска на Србију.Зато Малбашки предлаже генијално решење - учинити неочекивано:Због свега овога мислим да би сваки покушај онемогућавања геј параде био права трагедија за Србију. Сваки пут кад се овде дешавало насиље нисмо добро пролазили и време је да научимо да је тако. Чак и кад насиља није било, Запад га је измишљао и приписивао Србима да би на основу таквих лажи вукао своје потезе који су били погубни по нас... Мислим да би свако коме су интереси Србије на првом месту, а ако му геј парада толико смета, требало да та дешавања на крају маја третира као елементарну непогоду... Србија ће од тих људи имати користи, а ако ништа друго барем ће оставити пуно пара у градској и државној каси. То је нешто што нам се одавно није десило. Да зарадимо на туђој глупости.Има ту нечега. Ови "активисти" из Квирије би највише волели да ту њихову параду огорчени Срби нападну; ништа не храни синдром жртве колико насиље. Ако би "млаћење педера" изостало, онда би провокација била пуцањ у празно. Са друге стране, пошто хомосексуалци немају децу и не гледају дугорочно, они су омиљене муштерије трговаца на Западу: група која ем има пара, ем воли да их троши. Другим речима, не туците педере - зарадите на њима.Уосталом, не могу да замислим ништа што би више нервирало невладнике, провокаторе и квислинге. А то је стварно прилика која се не пропушта.

Тек што сам поставио текст о чувеној ”одбрани” аргументом ”Да, али...” видим на НСПМ есеј Милована Балабана, који у суштини пише о истом. Иако себе идентификује као део огорчене опозиције Милошевићу, тврди - а ја се слажем - да политика ”сатанизовања Милошевића и представљања његове политике као агресорске... представља баласт за икакав покушај вођења артикулисане политике с минимумом патриотског у себи.”Прихватањем приче о Милошевићу као једином и искључивом кривцу за ратове у СФРЈ и злочине који су се током њих догодили се у старту дисквалификује било каква критика политике Запада. Односно, критика се своди на детаље, али се признаје суштинска исправност интервенције на Балкану. Што је у реду, ваљда, ако сте Наташа Кандић или Чеда, али за нас нормалне је ван памети.Балабан пореди ситуацију између октобра 2000. и данас са стањем после Дејтона, када је у Србији владало убеђење да је распад Југославије готов, да је предајом Срба западно од Дрине и Драве купљена добра воља Запада, и да скидањем санкција наступа период мира и опоравка. Али западна политика се није променила ни за јоту. Исто се десило и после 5. октобра, када су главари ДОС-а убедили себе (након што су у то убедили народ Србије) да је Милошевић проблем, а његово уклањање решење. Али, како тврди бивши амбасадор Монтгомери, у ствари су Американци мислили да је рушењем Милошевића Србија у потпуности прихватила њихову причу о балканским касапима и жртвама. Вели Балабан да су, ”ма колико различити били, и Милошевић и Ђинђић (као и садашњи лидери) показали сличну наивност и лаковерност према Западу.”А шта је у ствари амерички став? Да су Срби геноцидни злочинци, агресори, ”реметилачки фактор” и претња миру не само на Балкану него и у Европи уопште. Ово виђење је у Србији интернализовано кроз медије који се финансирају са стране. Случајно? Нипошто. Ако ова политика и перцепција звуче познато, то је зато што јесу. Ради се, наиме, о повампиреној политици Аустро-Угарске са почетка 20. века. Балабан цитира конкретно виђење Срба на Западу кад је о Космету реч, а које већ недељама можемо да чујемо од Бернса, Фрида и Рајсове: да су Срби на Косову ”починили грозне злочине, од кршења људских права до депортовања, силовања, убијања и покушаја уништења једног мирног и цивилизованог народа.” Проблем је што ову причу не доводе у питање не само невладници, већ и владајуће структуре у Србији. Па како онда да се говори о било каквом медијском, политичком или дипломатском ангажману како би се у свету променила слика о Србима?!И шта се онда дешава? Балабан долази до неминовног закључка: ”Понављањем, у најмању руку сумљивих, представа о Милошевићу и његовој „злочиначкој политици“ долазимо у ситуацију да оживљавамо медијске и пропагандне стереотипе на којима је формирана, на којој се и данас одржава и оправдава антисрпска и проалбанска политика.” Тиме се слаби ионако већ лоша позиција Србије, што многима (да ли из рачуна или убеђења, вели) нимало не смета.Једна мала дигресија. Аргумент да је Милошевић био црни ђаво и да би било ко други на његовом месту урадио бољи посао слушам већ годинама, али никако да у њему нађем смисао. О ком послу се, наиме, ради? Шта је требало да буде циљ српске државне политике? Зна се шта су били циљеви хрватског руководства (свођење српске популације на ”разумну меру” путем рата), и вође босанских Муслимана (читајте ”Исламску декларацију,” све је тамо речено). Нешто мање је јасно за шта се то Милошевић борио, али нека ми неко каже за шта је требало да се бори, и како. То је она врста расправе која је заиста потребна, а не да се каже ”Ма све је он зајеб’о...” без икакве представе о томе шта је то ”све”.Шта би Ђинђић, или Коштуница, или Тадић, или било ко други ко је реално могао да буде на Милошевићевом месту у пролеће 1999. урадио другачије? Неко ће рећи, па добро, да није било Милошевића, не би било претње НАТО бомбардовањем, ни ОВК - али то просто није истина. Косметски Шиптари (ако они себе зову Shqiptar, онда могу и ја) с поносом говоре како су се ”преко сто година” борили против ”српске окупације.” Њихов је циљ још од 1912. био уједињење Космета са Албанијом. Сукоб на Косову није почео ни 1999, ни 1989, ни 1981, ни 1968, већ 1878. оснивањем Призренске лиге, и то је чињеница. Баш као и Тито, Американци су манипулисали албанским сепаратизмом са циљем слабљења Србије. И то је чињеница. И ту се сад враћам на Балабанов текст. Дакле, шта је могло да се уради када је тражено, вели Балабан, ”да прихвате оно што не могу прихватити, да признају оно што није било, да прихвате кривицу и где је нема, да се кају иако таквог греха нема и, на крају, да потпишу потпуну капитулацију не само државе, него и народа”? Три дана после проглашења ”Независне државе Косово,” амбасадор Шри Ланке при УН, Дајан Џајатилека, прокоментарисао је како је Милошевићева грешка била у томе што се није до краја супротставио агресији НАТО:Независност Косова је последица недостатка политичке воље руководства бивше СРЈ... Никад не треба повући оружане снаге са било ког дела оспорене територије и никада се не сме дозволити присуство страних трупа на свом тлу.” Испада да Милошевићева највећа грешка није био никакав агресивни екстремизам, већ лаковерност и попустљивост. Али то се не уклапа у слику крвожедног злочинца, па се онда о томе не говори. Невладници и либерал-демонкрате годинама тврде да се треба суочити са прошлошћу и прихватити реалност. Ја се апсолутно слажем. Нити та прошлост изгледа онако како они тврде, нити је реално веровати да су Срби црни ђаво а Шиптари, ”Бошњаци,” Хрвати, Американци или Немци анђели. А још нереалније (плус нетачно) да су Срби узрок кризе на Балкану, америчке интервенције и свих злодела која су нас задесила.Балабан тврди, а ја се слажем, да је стварање ”НДК” само ”чин кулминације једне дуготрајне и давно осмишљене политике на коју ми нисмо имали готово никаквог утицаја.”Први корак у борби против те политике је уклањање менталног блока који је ту намерно и наменски постављен, да смо за њу некако сами криви, или чак да смо је заслужили. Прича о злим Србима, њиховим невиним жртвама и племенитим витезовима са Запада који су им пристигли у помоћ није достојна ни јефтиног романа, а камоли псеудоисторијске фиксације целог једног народа.Још само и ово. Знам да ће прва реакција на овај текст да буде дрека да ја ”амнестирам Милошевића” и све што је он радио. Клинац. Не амнестирам ја никога. Напротив, они који се ложе на причу да је ”за све ово крив Слоба” су ти који амнестирају, онако бланко, и Усташе (прошле и садашње) и муџахедине, и ”ОВК” и њену квазидржаву, и НАТО и Америку, за сва њихова злодела. Ко год хистерично реагује на тезу да је потребно да се недавна историја сагледа реално и просуди по аршину који важи једнако за све, само показује да му није ни до истине, ни до суочавања, ни до реалности, већ да се ради о нечему сасвим другом.

Већ неко време покушавам да смислим одговарајуће име за ону групу људи која нам годинама ради о глави, а све у име "светлије будућности." Чуо сам да их неки зову "грађански талибани" и "мисионари"; не морају мисионари да буду лоша ствар, а ово са талибанима је асоцијативно. Треба нам нешто специфично. "Чедери" је одличан израз, али то је као кад зовемо политичаре курвама - увреда за курве, које су кудикамо поштеније. Мој земљак Кустурица их је на митингу прошлог четвртка назвао "мишевима"; можда би било боље "пацови"... Али опет, што да вређамо глодаре?На енглеском се њихова сорта зове "наднародни напредњаци" (transnational progressivists), али на српском то слабо звучи. Нити су изнад било чега, нити су напредни. Иако се енглеска скраћеница те фразе, "Транзи," римује са "Нациста," на српском асоцира на транзисторе. Опет, значи, не ваља.У помоћ пристиже Саша Гајић, који на НСПМ недавно овако описује "елиту" у Србији:Ovdašnja pseudograđanska elita je nastala u vreme komunizma, zauzevši prostor starih građanskih staleža koji su mahom fizički likvidirani, da bi u socijalizmu izrasla u poluparazitske slojeve podatne ispunjavanju dnevnopolitičkih zadataka, crpeći iz svog privilegovanog položaja stalne beneficije. Raspadom starog sistema ovi su se krugovi samo preusmerili na infuzije stranih donacija. Tokom više decenija, srpski pseudograđanski slojevi brojčano su ojačavani prilivom ambicioznih pridošlica iz provincije, mahom studenata, koji su svoj kompleks više vrednosti (koga prati skriveni kompleks niže vrednosti) i mržnju prema svojoj zavičajnoj palanci, kompenzovali izveštačenim upodobljavanjem i “upristojenjem” spram onog što se u tom trenutku smatralo “modernim” u urbanim centrima, a sve zarad fanatične želje da se nikada ne vrate u provinciju, već da “uspeju u gradu”.Idealno opravdanje za svoje sujetne ambicije, neostvarive u zavičaju, nalazili su u gordim stavovima konstantinovićevske “filozofije palanke” nad kojom su težili da se uzvise. Ako su pri tom sujetnom “uzdizanju iz proseka” malo videli inostranstva, mahom uz jednu-dve letnje stipendijice u zapadnim zemljama, umislili su da su “popili svu pamet sveta” koja ih beskrajno izdvaja nad “neprosvećenim” masama. Kao treće, pripadnici ovih struktura su ne samo neposobni za funkcionalne uloge klasičnih društvenih elita, već su idejno i intelektualno “zacementirani” u nekolicini floskula koje korespondiraju između njihovog današnjeg imidža i nekadašnjih ideoloških ubeđenja, ali mimo toga nisu u stanju čak ni da trezveno prate aktuelna kretanja u svetu niti da uoče tendencije tamošnjih procesa. Iako širokih očiju okrenuti ka “velikom svetu”, koga su videli ili turistički ili, u najboljem slučaju, kao stipendisti, domaći pseudograđanski slojevi baštine tone zastarelih predrasuda i zapravo ne znaju ništa o tome svetu u koga se kunu, niti bi bili u stanju da se u njemu egzistencijalno snađu, jer su duboko nesposobni da ulože bilo kakav napor da se menjaju i ozbiljno rade. Njihove nezaslužene privilegije i društveni status moguć je samo ovde, i to ne konstruktivnim društvenim aktivnostima, već isključivo na direktnom ili indirektnom podaničkom angažmanu u službi interesa sa strane.Немам овоме шта да додам. Значи, "псеудограђани" или "лажнограђани," али у сваком случају паразити. А ако се на време не открију и не отклоне, паразити могу да буду смртоносни.

Слободана Антонића ценим и кад се не слажем са њим. Понајвише зато што је у питању један од ретких овдашњих примера доследног аналитичара и човека од интегритета. У условима у којима већина његових колега калкулантски, конформистички и кукавички игнорише перпетуалну оргију тоталитарног простаклука и аутогеноцидног нацизма самозване Друге Србије, Антонићева одважност да таквима "стане на црту" аргументовано и трезвено, више је него драгоцена. То је видљиво поготово онда кад његово писање изазове овако нервозне изливе лоше вербализоване љутње вечитих "дечака који обећавају" на овдашњој естрадно-политичкој сцени. Али, да Басару прескочимо... прескочио сам и ону колективну фасцинацију њиме и сличнима деведесетих, па је логично да прескочим и талас разочарења и опште индигнације бивших фанова који он и екипа данас изазивају.С тим што сматрам да је Антонић, углавном, превише учтив и непотребно благ према њима, јер ствари треба називати правим именом. Свуда. Увек. А и екипа попут ове чију адресу прећуткује и у новој теми своје редовне колумне у Политици, тешко да разуме другачији вокабулар од оног који сама користи. Али то је само мој утисак, и није тема овог коментара. Тема је текст др Филипа Џенкинса који Антонић помиње, а објављен, у српском преводу, и на сајту радио-емисије Пешчаник (што је посебна посластица, али о томе нешто касније...).Није спорна Антонићева критика баналног лица Зла, оличеног у вулгарном потрошачком конзумеризму који живимо (културе и цивилизације без икакве перцепције прошлости и будућности, оличене у девизи "Ја, Ја и Сада!", како ју је дефинисао велики амерички економиста). Није спорно ни то да су веселе уреднице Пешчаника, вероватно, Џенкинсов текст (иначе трезвену и утемељену анализу демографских трендова у Ирану, и могућих паралела са искуствима европског света који већ пар генерација живи последице тог тренда) ничим изазвано схватиле као промоцију сопствених "стандарда". Тешко да се од њих боље и може очекивати. Спорно је само то што је Антонић своју (рекох, иначе веома утемељену и адекватну) критику у овом тексту, изградио на најпогрешнијој могућој премиси, тј. на (нетачно) претпостављеној ИДЕОЛОШКОЈ припадности др Џенкинса oном вредносном систему који овде оличавају Две Светлане. Наиме, НИГДЕ у свом тексту, Џенкинс није "брутално искрен док хвали бездетност", како му приписује Антонић, нити се вредносно афирмативно односи према тренду депопулације. Једноставно, он је - попут Антонића, уосталом - "друштвени" научник који анализира један феномен и његове могуће импликације на будућу социјалну структуру једне значајне исламске земље каква је Иран, евидентног извора тренутне међународне кризе у тој регији, али и важног центра моћи у исламском свету (па и од ширег глобалног утицаја, што су наши сународници у Босни и на Косову, нажалост, веома добро осетили на сопственој кожи) . Дакле, ни помена некаквој глорификацији идеологије конзумеризма, са којом га Антонић неосновано повезује. Чак би се могло рећи управо супротно: својом прогнозом, Џенкинс ствара управо аргумент против даљег заоштравања ионако усијане ситуације у Персијском заливу. Јер, каже он, уколико Иран иде путем очите технологизације, може се очекивати и подразумевајући пад наталитета уз, самим тим, нове изазове и одређене модификације тренутних структура друштва Ирана. И ништа осим тога Џенкинс није рекао. Стога је и Антонић, нажалост, више него брзоплето одапео добар аргумент на погрешну адресу. Јер, Џенкинс НИЈЕ рекао то што му он овде приписује...Штета је што се није макар проверио елементарни научни и идејни бекграунд др Џенкинса. Поред овако импресивне библиографије, Џенкинс потпуно заслужено ужива реноме полихистора (дисциплине готово заборављене у овдашњим друштвеним наукама, чије ведете - ако ишта уопште пишу, штедљиве према сопственој мудрости и олимпијској научној величини - махом пишу варијације на сопствене магистратуре и докторате, до коначног пријема у САНУ у 109 години). Осим тога, и из најовлашнијеег прегледа његових дела, јасно је да није у питању политички коректни псеудолиберал и тоталитариста билклинтоновске провенијенције, каквог би Светлане вероватно очекивале.Видљив је, рецимо, и Џенкинсов афирмативан однос према хришћанству. Реч је, дакле, научнику културолошки наклоњеном оном цивилизацијском корпусу који називамо јудеохришћанским (а којем, ваљда, још увек преовлађујуће припадамо и ми Срби, уколико Надлежне НВО нису одлучиле другачије). А човек таквих назора свакако не би писао текстове у којима се отвара шампањац због кризе институције породице, и кризе културе рађања и родитељства.Осим тога, међу упућенијима у однос америчких интелектуалаца према балканској кризи, Џенкинс је познат управо као један од ретких Американаца који су се, током најмрачније Клинтонијане деведесетих, усуђивали да јавно укажу на срамотни in vivo-експеримент ноторног мрцварења читавог једног народа (српског), од стране тадашње америчке администрације и медијско-политичко-војне машинерије. Анализу тог процеса, Филип Џенкинс је објавио на једном предавању у Чикагу 1995; Конструисање агресије: демонизација Срба у босанском конфликту. Наслов који би несумњиво констернирао Обе Светлане и остатак њиховог тима "мировних" апологета СВАКОГ масовног убице који се "доказао" злочином над Србима, од нацистичког, усташког и хортијевског геноцида у Другом светском рату, па до недавних конфликата и злочина ратних фаворита ауторки и омиљених гостију Пешчаника. Џенкинс, замислите, не стоји на тој позицији, него критикује геноцидну мантру о Злим Србима, на којој Светлане неуморно јашу већ деценију и дуже.Толико. Надам се да се овако непотребне грешке убудуће неће догађати господину Антонићу. Довољно је само проверити име и презиме аутора, кад нам већ добри људи из Гугла то омогућавају. И сваки текст читати у оригиналу, где год је то могуће (у овом случају, нажалост, није било, пошто се Џенкинсов текст у оригиналном облику појавио на сајту New Republic-а, доступног само претплатницима).Дочим су Две Светлане, својим објављивањем текста осведоченог срБског патриЈоте (њихова омиљена шифра) и виђеног конзервативног интелектуалца какав је Филип Џенкинс - блесаво замишљајући да је у питању филаделфијски шеф секције Жена у црном - унеле потпуно нову димензију бесмисла у, ионако бизарну, овдашњу јавну сцену, коју свакако добрим делом обликују баш оне.