Planeta Srbija

… макар се искрено надам. Вишегодишње изналажење разлога да не уградим климу у „моју собу“ окончао сам пре… три дана (ко чита моје „бљувотине“ на твитеру, већ је упознат са тим).

У понедељак, 23. јуна око поднева позвао сам сервис „Cool“, као фирму која у задње време уграђује климе по граду капом и шаком зато што су ваљда најповољнији, где ми је мајстор предложио да дође истог дана поподне, како би видео шта и где хоћу, и каже када то могу да одраде. Наравно, поподне мајстор није дошао, нити ме је позвао да каже када ће доћи, па сам висио по кући чекајући мајстора. Наравно, нити се јављао тог дана, нити је сутрадан дошао (уторак). Можда сам требао да поново позовем сервис и досађујем им како би дошли да ми пруже услугу коју ће наплатити?

Ипак нисам. Вуле ми пред крај рада у уторак предложи сервис „Типо“, а поучен сопственом грешком са „повољним“ мајсторима, одлучио сам да овог пута склопим посао са „берачима ушију“ који ће ми за уложени новац пружити квалитетну и професионалну услугу, па сам са њима за кратко време уговорио да већ данас дођу и обаве посао.

Кад, јуче око три сата поподне јавља се мајстор из сервиса „Cool“ - „Завршио сам посао, хвала.“

Надам се да сервис „Типо“ није толико ажуран и професионалан као сервис „Cool“, те да је данас заиста последњи дан летњег пакла у стану…

©2008 Александар Урошевић за блог „Записи“ под BY-NC-SA CC лиценцом. Нема коментара

Како беше иде она прича о томе како је Рокфелер постао богат? Стигао је у Америку са четврт долара у џепу. На доку је купио једну јабуку а онда је продао за један долар. Тако је зарадио први долар. А онда је умро његов богати деда и оставио му милионе долара. Или није Рокфелер (или како год се то пише) него неки други пунишић, али поента је јасна.

Е сад, тужно је кад изгубиш неку драгу особу, али… у крајњем случају, ти пунишићи што рикњавају и остављају у наслеђе баснословна богатства својим далеким наследницима обично буду неки џибери који се тих наследника сете пар секунди пре него што им новцем запрљана душа напусти тело.

Мени би ових дана тако легао један такав покојни пунишић да је то невероватно. Што бре мени неће да рикне неки богатун који живи у три пизде лепе материне, и да ми стигне телеграм да ми је ујка Луи оставио читаво богатство, па макар и не познавао тог ујка Луија. Ја бих то све паметно „реализовао“, т.ј. уложио у мање-више корисне ствари. Чак бих добар део дао и у добротворне сврхе…

Зна ли неко где имају да се купе те срећне звезде па да репризирам рођење и кажем мајци да ме спакује испод те срећне звезде, или још боље да купим и ту срећну звезду и богатог рођака на самрти који има само мене, а све то за мале паре… Да бар знам да носим те јебене гајбице које је носио Марко Милошевић па да и ја зарадим за пар сати зарадим пар милиона еура на гајбице…

…ммм, да. Није све у парама - има нешто и у лови. Поред тога, мени би највише одговарала срећа, јер у њој има све; има здравље, лова, рибе, секс, дрога, рокенрол, а има и лова (или сам то вбећ рек’о?)…

Написао Александар Урошевић за блог Записи. Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.

Да се одмах разумемо, не мислим на пластичне груди које „поносно“ носе особе женског пола са дозом комплекса естетског изгледа пошто преферирам природу. Искрено, никада нисам додирнуо тај неприродни комад „меса“, па се не бих бунио да пар младих, згодних власница силиконских имплантата без речи дођу до мене и покажу ми тактилну разлику између природе и „друштва“. Не, ја мислим на пластику у облику платних картица. (more…)

Аутор Александар Урошевић за блог Записи.Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.Веза до овог записа (овај запис није коментарисан) [ del.icio.us | Stumble Upon | Digg ] Блогови који су повезани са овим записом на Technorati Архива осталих записа из категорије Живот, Скандал.