Planeta Srbija

Прошлог месеца је невладина организација Српски Сабор „Двери” постала политички актер: „Двери - Покрет за живот Србије”. Овај развој догађаја унео је панику не само међу жутократе и њихове невладничке присталице, већ изгледа и међу постојеће политичке партије које се сматрају родољубивим.„Коме је потребна још једна политичка странка”, гунђао је недавно у Новом Стандарду Небојша Бакарец (ДСС), па се после оштрих одговора са неколико страна вајкао да је он ето само испољавао слободу мишљења. А ево данас његову критику подржава на НСПМ Слободан Антонић.Оно јесте да Бакареца делимично мотивишу страначки интереси, вели Антонић, али је свеједно на месту његова критика да Двери немају ни кохерентан програм, ни подршку ауторитета, ни страначку организацију, ни изворе финансија, ни медијску подршку. Уз дужно поштовање професору Антонићу, по ко зна који пут ћу да цитирам водитеља Квискотеке: „Да, али није битно”. А зашто?Просто зато што све постојеће политичке странке, које све те елементе имају, или нису способне ништа с њима да учине за добробит земље и народа, или их користе да им активно нашкоде. Да не трошимо речи на чланове жутократије, већ и врапцима на грани је јасно да су Напредњаци теледиригована и лажна опозиција, а да Радикали немају ништа ново да понуде Србији. ДСС је три пута била на власти, и сваки пут је правила труле компромисе, пуштала прво ДОС а онда демонкрате (није грешка) да мање-више несметано извршавају налоге Империје, и на крају пилатовски опрала руке од Србије пустивши да власт преузме жутократија. Они јесу родољуби у односу на жутократе, али да се не лажемо - то заиста није тешко.Има код нас у Босни изрека: не прави се пита од - да простите - гована. Свака од постојећих странака на српској политичкој сцени, али свака, се у једном или другом моменту компромитовала. За парче власти, или обећање исте, продале су оно мало душе што су можда и имале. Нико од њих нема нити једну свежу идеју како да Србију извади из ове жуте септичке јаме у коју тоне. Шта то вели програм ДСС а што је суштински другачије од онога што ради жутократија? Они не би били толико деструктивни, али аман, зар је то препорука?Двери можда немају кохерентан програм, можда немају страначку организацију, можда немају медијско присуство - али гледајући ко то има у данашњој Србији, и боље је што немају. Јасно се виде све последице владавине организованих странака са кохерентним програмом (од „Србија без Срба” и „ЕУропство нема алтернативу” до „И Вашингтон и Брисел”), разних „експерата” за пљачку и похару, медијски намазаних маркетиншких пајаца и њихових финансијера зна-се-већ-одакле.Ајнштајну се приписује изрека да је дефиниција лудила када се вечно ради исто а очекује другачији резултат. Ако је основна замерка Дверима то што се не понашају као остале политичке странке, онда им то може бити само на част.Нисам члан Двери, нити имам право гласа у Србији, па имате право да мој став узмете cum grano salis. Али оно што ми се код њих допада је управо та отвореност програма, који покрива одређене темељне ствари а надоградњу оставља народу - баш како и треба да буде. Допада ми се и то што не желе само да дођу на власт и онда функционишу у оквиру постојећег система, већ желе да промене систем. Надам се зато што им је јасно да је овај и овакав систем толико накарадан, кваран и суманут да ништа добро из њега не може да изађе. Допада ми се и то што су уласком у политику упутили изазов свима који су до јуче сматрали да је њихово Богомдано право да владају Србијом и рачунају на гласове њених становника, а без да се имало труде да их заслуже.Све да Двери апсолутно ништа не постигну на неким следећим изборима, њихов пример ће да покаже да у Србији постоје и друге идеје, да итекако постоје алтернативе жабокречини коју цели страначки естаблишмент брижљиво негује јер се у њој добро сналази. За то време народ гладује (у Србији!!?), свакодневно му се силује памет и отима достојанство. Па докле више?И гореспоменутим врапцима на грани већ је јасно да проблеме не могу решавати исти људи који су их и створили. Постојеће партије су Србију довеле до постојећег стања. Није ни чудо, онда, што их на појаву нечега другачијег хвата права паника. Ако, ако. Време је.

Непосредни повод за овај текст је есеј Стефана Драгичевића „Политичко дјеловање Златка Лагумџије ће довести до друштвене кризе у БиХ,” који је данас освануо на НСПМ.Прво и прије свега: „друштвена криза” у БиХ траје од октобра 1991, када су посланици СДА и ХДЗ гласали да одрже референдум о независности, иако је сједница Скупштине већ била закључена а посланици СДС су напустили салу. Наставила се ратом 1992-95, није ријешена Дејтонским миром, а ево већ 15 и кусур година послије не назире јој се рјешење. На један од суштинских проблема указао је Ненад Кецмановић, а могао би се сажети овако: Муслимани (алиас „Бошњаци”) истовремено тврде да хоће БиХ као мултиетничку државу, док Србе и Хрвате у њој проглашавају за уљезе и геноцидне злочиначке агресоре. Ово би био класичан примјер психолошког феномена „когнитивне дисонанце” - када се истовремено вјерује у двије међусобно супротстављене истине - ако би „Бошњаци” заиста вјеровали у обје тврдње. Прије ће бити, међутим, да су ближи ставу који је ономад артикулисао Харис Силајџић: БиХ је национална држава „Бошњака,” а коме се то не свиђа, нека иде. Значи, ни о каквој мултиетничности овде није ријеч.Није спорно да Златко Лагумџија и СДП неће Дејтонску БиХ, већ сањају неку „Бриселску”, по мјери ЕУ. Заборавља притом да сама Белгија већ осам мјесеци нема владу и да се цијепа по етничким шавовима. СДП прича о „грађанској” БиХ, оглушујући се о чињеницу да је тај бунар затровао Алија Изетбеговић својим лажним грађанизмом. Коме треба доказ да је био лажан, само нека посјети неко шехитско мезарје у Федерацији, гдје је сваки муслимански борац сахрањен као страдалник у џихаду „na Allahovom putu”.Међутим, волио бих да ми неко објасни зашто у Драгичевићевом есеју - али ни у осталим критикама које се из РС свакодневно упућују на рачун Лагумџије и СДП - нема ама баш ничега горе наведеног. Умјесто тога, говори се о томе како Лагумџија нарушава права Хрвата и како они немуслимани који су испред СДП делегирани у општинске, кантоналне, федералне и државне органе власти нису „прави” Срби и Хрвати. Није ваљда да је за Драгичевића „прави” Хрват само онај који је члан ХДЗ (али којег, са бројевима или без?), „прави” Србин само члан СНСД (а до јуче је било СДС?) а „прави” Муслиман само члан СДА, шта ли? Је ли то Емил Влајки, потпредсједник РС, онда није „прави” Хрват?Зашто се, уосталом, Срби овим уопште и баве, када је то бројање крвних зрнаца опсесија управо оних који би најрадије да Срба сасвим нестане а застава са шаховницом вијори на Дрини?Не знам шта руководство РС хоће да постигне држањем стране ХДЗ у федералним размирицама. Можда се у Бања Луци мисли да ће притисци на РС попустити ако се Хрвати и Муслимани међусобно гложе. Заборавља се, међутим, да се они некако увијек сложе кад треба да напакосте Србима, па макар и у корист своје штете. И тако долазимо у апсурдну ситуацију да РС свој дејтонски темељ брани тако што се залаже за интересе једног сегмента Хрвата (ХДЗ) који хоће да поткопа Дејтон стварањем трећег ентитета (који итекако има претензије на територију РС); док жељи Муслимана - прецизније СДП и СДА - за јединствену БиХ аплаудира други сегмент Хрвата (ХСП), јер ту БиХ сутра види у саставу васкрсле НДХ.Најбоља илустрација тог апсурда је да Драгичевић у критици Лагумџије иде дотле да тугује за политичким насљеђем - Алије Изетбеговића (!):Вјероватно се и сам Алија Изетбеговић преврће у гробу када гледа како СДА све више и више тоне код Бошњака, а све зарад неке политике која неминовно води у живи ћорсокак... Буквално, политика СДА је замрла, а уједно с тим и њен страначки став о многим виталним питањима када је ријеч о будућности и странке али и БиХ. Постали су ненадано таоци Лагумџијине политике диктата.Стварно? Овакво нешто бих очекивао да прочитам у Радончићевом „Дневном Авазу” (теоретски говорећи; ДА не бих дотакао ни пинцетом).Ако ћемо да критикујемо Лагумџију и СДП, хајде да их критикујемо за оно за шта су стварно криви. Проблем није постотак немуслимана у Лагумџијиној странци; искрено сумњам да би се у односу Драгичевића према СДП ишта промијенило да у тој странци има рецимо 40% Срба и 15% Хрвата.Проблем је што Лагумџија у ствари нема концепт како да створи социјалну државу у ситуацији када њени становници немају ни минимум повјерења једни у друге. Проблем је што је Лагумџија провео године критикујући националисте и корупцију, да би онда ушао у коалицију са СДА. Проблем је што се Лагумџија позива на континуитет са партизанима и НОБ, а партнери у власти су му баштиници „Младих Муслимана” и Ханџар дивизије, или отворене усташе. Политика јесте умијеће могућег, али нема тог циља који оправдава средства.Само, ако то важи за Лагумџију, онда мора да важи и за Милорада Додика.

Очекивао сам да неко од уредника НСПМ прочита оно што сам написао пре два дана о коментарима, али признајем да нисам баш очекивао да НСПМ тај текст и пренесе. Ако им је намера била да преношењем текста инспиришу полемику, у томе су успели. Тон већине коментара увелико демантује моју тезу да су коментари у принципу „ђубре“ - мада их има неколико који би могли да јој послуже у прилог. Али све у свему, иако се преко 90% људи не слаже са мном, бар су у свом неслагању пристојни.Зато дугујем извињење онима који се на НСПМ оглашавају смисленим и конструктивним запажањима, што сам њихове коментаре прешироком генерализацијом стрпао у категорију „е-ђубрета“. Али нисам сасвим убеђен да сам погрешио генералном осудом коментара на интернету. Изузеци само потврђују правило.Тачно је да живимо у тоталитарном глобализму, где јавно присуство повлачи одређене последице. Моја одлука да већ ево десет и кусур година пишем под правим именом и презименом ми је не једном донела главобољу. На пример, од прошле године сам мета највулгарнијих клевета и лажи професионалних пропагандиста о „геноциду“ у БиХ, који се свим силама труде да ми оцрне име по интернету. Али ето, ја се и даље потписујем на све што кажем.Анонимни коментари, без икаквог корисничког налога, просто призивају троловање. Свако може да се потпише како хоће. Не једном се десило баш на НСПМ да се човек јави коментаром и каже "Не знам ко је ово горе, али то нисам ја."За пет-шест година колико пишем „Сокола“ и његовог близанца на енглеском, али и скоро десет година како пишем колумну на Antiwar.com (која однедавно има коментаре, али пре тога су била писма читалаца), нагледао сам се и начистио гомила е-ђубрета. Са истим проблемом се суочавају људи који су добијали књижевне награде за своје блогове (нпр. Џон Скалзи). Да парафразирам још једног писца-блогера, Чарлса Штроса, свака минута коју проведем у том послу је минута мање коју могу да проведем у истраживању, писању, послу, спавању или разоноди.Али као и сваки аутор, и ја бих да знам шта моји читаоци мисле. Зато и дозвољавам коментаре на блогу. Истина, нема их прегршт, али то је резултат захтева да се поставља само под налогом. Свестан сам да то спречава и многе легитимне одговоре, као и да не гарантује потпуну заштиту од тролова, али то је по мени најмање лош компромис, који сам изабрао тек после дужег експериментисања.И сам спадам у оне читаоце НСПМ који воле да пишу коментаре. Али свима нама треба да је јасно да НСПМ нема обавезу да нам пружа ту прилику. NSPM.rs је њихово власништво, и они морају да сносе трошкове његовог одржавања, па између осталог и модерације коментара. Из тога произилази да коментарисање на НСПМ није право, већ привилегија. Ако НСПМ жели да по сваку цену одржи ту привилегију, па макар то угрозило опстанак самог сајта, онда је то њихов избор. Ја само рекох да ми се тај избор не допада, и зашто.Највећу иронију видим у томе да доста коментатора моју критику схвата као неки израз егоизма и сујете, док истовремено коментаре сматра најјачом, најбољом и најпожељнијом страном НСПМ. Испаде да НСПМ ништа није ваљала док није увела коментаре!Откад сам почео да пишем, позивам људе у Србији да не буду пасивни објекти жутократије, већ да се претворе у субјекте. Таман посла да ми смета када то онда и ураде. Свака им част. Али у заглављу НСПМ стоји „часопис за политичку теорију и друштвена истраживања“, а не Хајд Парк. Односно, то није јавна установа која у опису своје делатности има обавезу да читаоцима обезбеди простор за слободно изражавање. То што НСПМ то ипак чини служи јој на част, али отвара могућност злоупотребе - и то управо типа „коментари су најјача ствар на овом сајту“. А све ово што пишу аутори је ваљда тандара-броћ?Дакле, не ради се овде ни о каквом притиску на НСПМ. Напротив. Није реч ни о некој сујетом мотивисаној вендети према коментаторима. Ако где има сујете, то је у аргументу да су коментари најбољи део НСПМ и да без њих часопис губи на значају и снази.Обећао сам донацију не зато што сматрам да би ми у том случају НСПМ била нешто дужна, већ зато што сматрам да, као дугогодишњи читалац који је у многим текстовима нашао инспирацију, ја имам обавезу да им се на неки начин одужим. Верујем да већина коментатора који су реаговали на мој текст размишља на сличан начин, макар се и не слажемо око природе коментара и потребе да се они омогуће по сваку цену.

Пита се Владимир Јевтић, у коментару дана на НСПМ, коме Србија треба да се извињава? Ово апропо интервјуа Хариса Силајџића првом листу Друге Србије, у коме је тражио ”званичан, цивилизован акт извињења” од Београда.Ниједне добронамерне новине не би давале медијски простор Силајџићу, човеку који је 1992 на сав глас вриштао о некаквих 250.000 побијених Муслимана (а коначни биланс рата је био неких 100.000 људи, од којих 30.000 Срба), па после о 60.000 силованих Муслиманки, ”геноциду” у Бихаћу, Горажду, и где све не. Силајџић је ноторни лажов и преварант. У свом сопственом народу важи за посебно кварног политичара. Какво право има он да тражи ”цивилизовано” или било какво друго извињење, када он са цивилизованим понашањем нема никакве везе? Јевтић прелази преко тога, и упушта се у дискусију недавне одлуке страног тужиоца да обустави процес против виновника масакра колоне ЈНА која се у мају 1992 повлачила из Тузле. То наводи као пример лицемерја. Као, све су стране чиниле злочине (јесу), па онда извињења морају да буду обострана. С дужним поштовањем, али ово је наивно.Загреб и Сарајево су све ове године савршено доследни у убеђењу које без оклевања и на сав глас деле с било ким ко жели да их слуша: за све су криви само и искључиво Срби, ми (Хрвати или ”Бошњаци”) смо апсолутно невини и шта год да смо урадили током ратова је савршено оправдано јер смо се ми ”само бранили” (још један Силајџићев бисер). Неслагање са овом Званичном Истином, макар и минимално, аутоматски повлачи оптужбу за ”негирање геноцида”.Ово је Јевтићу итекако јасно, јер каже да:Само наша власт и невладине организације признају да су Срби чинили ратне злочине, за разлику од наших суседа, који не само да се по том питању и не изјашњавају, већ ратне злочине који су почињени од њихових држављана славе као некакве победе и ослобођења.Али, да ли то значи да он призива неку сарајевску или загребачку Наташу Кандић? Сумњам. И сумњам да он заиста сматра да је овај српски мазохизам добар или пожељан. Јер, ови што живе од приче о српској кривици, што у Влади што у Невлади, не причају ту причу зато што верују да су сви чинили злочине, или из неке искрене родољубиве самокритичности, већ зато што сматрају (чиме год били мотивисани) да су Срби стварно одговорни за све оне злочине за које их оптужују примери праведности и врлине у Загребу, Сарајеву, Бриселу, Вашингтону и Хагу. Једно је бити свестан човекове способности да чини зло, а нешто сасвим друго веровати у наметнуте најцрње измишљотине о сопственом народу.Уопште не знам откуд Србима у Србији ова опсесија некаквим добросуседским односима са народима који су највише допринели уништењу некада заједничке нам државе и дали све од себе у потоњим ратовима да на територијама које су присвојили остане што мање Срба. И данас, 14 година после Дејтона, и једни и други према Србима манифестују искључиво мржњу и непријатељство.Овај исти Силајџић је лајао кад је Тадић манекенисао око неке школе на Палама, а просто кевтао од задовољства када је убрзо потом у Сарајеву турски министар иностраних дела причао бајке о повратку Османлија. Месић је ономад поносно ”испунио задатак” рушења Југославије, а сад прича да ју је једини он бранио од ”великосрпске агресије” (!). Његове дипломате се у међувремену такмиче да боље, више и јаче од Американаца подрже ”Независну државу Косова.” О каквим онда добросуседским односима може бити реч? У којој паралелној димензији? Најгоре од свега је што се овакво понашање хрватских и муслиманских лидера међу Србима правда као некаква реакција на тобожње српске злочине, иако се ради о апсолутној замени теза.После 1945 су у име ”братства и јединства” Срби заборавили и опростили и усташе и Јасеновац и пасја гробља, а прихватили фантомску кривицу за ”геноцидне” четнике и ”великосрпског” краља, да не би приговарали стварању република и покрајина, нових језика и нација... Сада се та матрица опет понавља, у име некаквих ЕУроатлантских интеграција. Има ту подоста ироније, али је такво понашање по својим последицама напросто злочиначко.

Често цитирам Ђорђа Вукадиновића са НСПМ и верујем да он много далеко боље од мене познаје ситуацију на српској политичкој сцени. Али за светску сцену нисам баш сасвим сигуран.У најновијем коментару, ”Исток западу, запад истоку”, Вукадиновић тврди да ова Тадићева власт покушава да исцрта неки неутрални, ”трећи” курс за Србију, нешто као што је Тито успео са Југославијом:То није лака игра, а нису то ни оне околности. Американци ће се мрштити, баш као што су се некада итекако нервирали Руси гледајући како им лукави Загорац, све причајући о социјализму, разбија лагер и замиче на запад. Американци ће се, велим, љутити, али сам уверен да би онај реалистичнији део Обамине администрације пре или после увидео да, након свега што је последње две деценије обележило српско-америчке односе, није могуће од Србије тражити и очекивати више од једног коректног става и искрене неутралности. Камо среће да је после 5. октобра српска политичка елита имала снаге и памети да то јасно и гласно саопшти свим заинтересованим странама.Треба отворено рећи, они који су – ако су – икада Клинтону, Бушу или Бајдену обећали више, обмањују или Американце или себе. С друге стране, Руси, и сами свесни да су далеко и да су презаузети својим непосредним окружењем, прихватиће све што није НАТО.Будући да живим у Америци ево већ 13 и кусур година, и да одлично познајем менталитет америчке ”елите” и народа, а и начин на који се овде води како домаћа, тако и инострана политика, могу с пуним поверењем да кажем да Американцима спознаја реалности у најбољем случају не иде од руке. Односно, да су то људи који истински верују, било да им се Врховни Вођа зове Џорџ Вокер или Барак Хусеин, да снагом воље и голом силом могу да диктирају реалност не само у својој земљи, већ и широм света.Мала дигресија: упркос циркусу од суђења, ни данас није сасвим разјашњено ко је заиста убио Зорана Ђинђића. Незгодни докази су једноставно заобиђени, уништени или срушени, незгодни сведоци елиминисани, а људи који су највише профитирали Ђинђићевим убиством сада су главни штићеници Империје на српској политичкој сцени. Имали су мотив, имали су прилику. Али зато је измишљен некакав ”антихашки лоби” и нека велика завера, од које на крају није било ништа.Зашто све ово спомињем? Зато што је Ђинђић пред атентат најављивао заокрет у политици према Космету и Империји уопште. Као аморалном прагматисти, и њему је било јасно да безусловно испуњавање диктата води само испостављању нових услова. Па сад саберите два и два.Зато не верујем да би Империја допустила својим тренутним штићеницима да се ”осамостале” на начин на који сугерише Вукадиновић, чак и када би овима то била намера. У шта исто тако сумњам. Тадићева влада је у деликатном положају да не сме да уради одређене ствари како се народ не би дигао на устанак, а мора да их уради како би извршила своје обавезе према Империји. И онда се довија како зна и уме да ”учини све што може” а да се Срби не досете. Отуд приче о хиљадама евра, Фијату, овоме или ономе, шест тачака, међународном суду правде, итд. Отуд турнеје по свету Бокија и Вује, упркос којима све више земаља признаје ”независну државу Косова” а нико за то признање не бива адекватно кажњен, или бар опоменут. У истом кошу је и прича о ”белом шенгену,” који је још на дугу штапу; од сад па до октобра или јануара, још може да буде оспорен унутар ЕУ, а већ се диже дрека како је то ”неправда” према сиротим жртвама српске ”агрееесије” и ”геноцииида” у Бошњакији - пардон, Босни и Херцеговини - и ”Косовији”.Сам Вукадиновић признаје да је поређење Тадића са Титом непрезицно, јер ”ова поражена, понижена, оклеветана и полураскомадана Србијица није она велика, Титова Југославија, која је, не случајно, била мезимче светских медија и светских банкара.” Не знам онда зашто мисли да би Тадићу могло поћи за руком да успешно копира Брозов спољнополитички курс. Једно је, међутим, тачно - да и Тито и гарнитура око Тадића о Србима мисле мање-више исто. Зато није ни чудо што и Тадић воли да изиграва Великог Белог Брата међу, рецимо, Зимбабвеанцима - док Србију претвара у Зимбабве.Разумем што су многи данас, после две деценије санкција, рата и пљачкашке ”транзиције” носталгични за Брозовим временима. Али управо захваљујући ”највећем сину наших народа и народности” постављена је сцена за крваве догађаје деведесетих; од стварања квази-државних ”република,” преко производње нових нација и језика, до успостављања једног наопаког и деструктивног државног уређења. Слажем се да треба да учимо из историје, али ако гледамо само у период после 1945, учимо погрешну лекцију из погрешног времена.И још нешто. И Вукадиновић и власт коју он анализира изгледа оперишу унутар задатог оквира америчке глобалне хегемоније. Ем што је она више виртуелна него стварна, ем што ни таква неће још дуго опстати. Штавише, није вероватно да ће било која друга земља чак ни покушати да оствари улогу глобалног хегемона када Американце ускоро сустигну последице њихових дела. Ако се Милошевићу замера што је своју политику заснивао на хладноратовској парадигми међународних односа, која је управо преко наших леђа ”превазиђена”, онда не треба сада правити идентичну грешку и гледати на свет искључиво кроз призму једног привременог и пролазећег стања.

Први знаци организованог отпора пројекту стварања ”ЕУрограђаније” (пошто је сам појам ”Србија” агресорски, геноцидан, фашистички и империјалистички, је ли), изгледа да су изазвали праву правцату панику у редовима невладничке камариле. То што су кварни до сржи не значи ни да су слепи ни да су имбецилни; вероватно је и њима јасно да им главни спонзор тетура на стакленим ногама, и да време у њиховом пешчанику неповратно цури.Тако је средином маја рој ”невладиних” организација са територије бивше СФРЈ одлучио да захтева (!) од држава наследница СФРЈ да оснују некакву регионалну комисију за ”утврђивање чињеница” о ратним злочинима. Није да су се, ето, састали сви силни фондови, одбори, комитети и иницијативе, па одлучили да удруженим снагама створе тај ”РЕКОМ,” него хоће да то ураде државе. У супротном... шта? Гађаће их саопштењима?Сурова истина је, међутим, да ове ”невладине” организације у ствари раде за исту централу која контролише и владе широм Балкана. Тако само изгледа да невладници предводе државну политику, а у ствари су тек један од гласова у хору који пева како Империја свира.Некако у исто време са невладничком Конференцијом у Бечићима, у Србији је брже-боље предложен и усвојен (без неке посебне расправе) Закон о забрани свега што се невладницима не допада. Овим је, између осталог, нарушен и уставни поредак, пошто је судску функцију преузела извршна власт, опуномоћењем министра унутрашњих дела да изриче забране деловања организација које - по његовој процени, шта ли - потпадају под овај закон. Али кога још брига за уставни поредак? Закони су за обични народ, не важе они за власт. Баш као и у време оног ”народног режима.”Следећи корак Невладе је био предлог закона о ”децентрализацији” који Србију дели на седам регија - тј. пет нових покрајина, поред Војводине и окупираног Космета. Ово се правда некаквим ЕУропским стандардима и демократијом, али ни с једним ни са другим нема везе. Ради се о природном наставку политике поделе Србије, која датира још од 1945. Тада је режим убеђен да само са слабом Србијом може да задржи власт у Југославији прво свео Србију на границе које је имала под окупацијом, а онда створио ”аутономне покрајине” Војводину и Косово. Уместо да укину ту наметнуту и обесмишљену поделу, деформатори (од ”демократски реформатори”) је сада проширују и ”војводинизују” Србију.За то време, и даље се ради на усвајању некаквог статута или основног закона или чега већ који би регулисао овлаштења Војводине. Из предложене ”регионализације” произилази да би и све друге ”регије” требало да имају једнака овлаштења - ако не, онда ће их сигурно врло брзо и тражити. Ко зна, можда се чак позову на преседан ”независне државе Косово” - ако може једна од ”регија”, што не би могле и остале? Што рече један коментатор, ово је ”руски рулет на српски начин,” пиштољем са седам метака. ”Неће бити ниједног празног места, ни ћорка, нити шансе да Србија преживи.”Најновије (нажалост не и последње) у низу непочинстава стиже путем Тужилаштва за ратне злочине, које је недавно обзнанило да ће да кривично гони новинаре који су деведесетих ”хушкали” на злодела. Ваљда зато што су успешно привели правди Насера Орића, Агима Чекуа, Тачија, Харадинаја, кога ли већ?У томе ће им помагати ”стручна група” од пет ”новинара,” чији се идентитет крије. Будући да Тужилаштво има стопостотну подршку НВО која себе назива ”Независно удружење новинара Србије,” сасвим је могуће да се међу анонимним иследницима нађу перјанице невладничког ”новинарства” попут рецимо Петра Луковића или војвођанског сепаратисте Динка Грухоњића.Свашта се нешто може у Србији када си невладник, ”новинар”, тужилац... а шта када си Србин? Ово мислим да најбоље објашњава недавни коментар Миодрага Зарковића:”...у Србији 2009, у којој Тужилаштво за ратне злочине истражује српске медије, НУНС то поздравља, Зоран Остојић јавно тврди да је ЛДП поставио смену Тијанића као политички услов, Чеда Јовановић малтретира саобраћајну патролу и судски прогони дневне листове, косовско Поморавље нема струју, "Слободна Војводина" позива Бојана Пајтића на устанак против Београда, нико не одговара за смрт Ранка Панића, заменик министра културе не сме да коментарише нову поставку јасеновачког музеја јер је није видео уживо, а војни министар изјављује да у војни савез који нас је бомбардовао можемо да уђемо КАДА (а не АКО) будемо желели, Србин не може ништа!”Ово последње је можда мало непрецизно. Наиме, Србину ништа није дозвољено, али то не значи да нема избора. Невладници, који сваким даном сужавају дијапазон речи и дела којима човек може да им се супротстави, ваљда нису свесни да ако тој тихој и уморној већини Срба одузму све опције, увек остаје она последња: пушку, па у шуму. У ком случају неће бити ни тихи, ни уморни, а ни посебно толерантни.Убеђен сам да је ова свеопшта офанзива резултат панике у редовима невладника, јер су осетили да по први пут од ”октобарске револуције” постоји озбиљна и артикулисана опозиција њиховим намерама. Не говорим о политичкој опозицији - с њом лако могу да изађу на крај - већ о стварној, народној, органској, истински невладиној (тј. оној која не ради за рачун ниједне владе, а поготово не туђе) опозицији, оличеној у НСПМ, Видовдану, Дверима, Српској мрежи... Не жури се, дакле, само Империји већ и њеним агентима на терену. А не би им се журило да су заиста онолико сигурни у своју коначну и неопозиву победу колико ричу на сав глас кад год стигну.

Претпостављао сам да ће се нешто слично овоме десити још прошле јесени, када се у ментално окупираној Србији организовао отпор ”војвођанском” сепаратизму. Нова српска политичка мисао (НСПМ) је већ неко време трн у оку невладничко-квислиншке камариле која је зајахала Србију октобра 2000. Све док је њено супротстављање ”промени кода” Срба и Србије могло да се отпише као пуста прича, непријатељство невладника остајало је на речима (мада свакако тешким). Мени је, преко пола света, тешко да проценим до које мере је инцијатива НСПМ заиста довела до краха Статута и кампање за Пајтићеву квазидржаву (то можда боље може да објасни колега Вронски, који је ближи ситуацији), али ако морам да погађам, по количини витриола која се потом сручила на НСПМ рекао бих да је била одлучујућа.НСПМ се потом огласила и поводом невладничке тужбе против Добрице Ћосића за ”говор мржње” и ТВ-иступа Бранислава Димитријевића, владиног невладника задуженог за ”културну деконтаминацију.” То је ваљда била кап која је прелила чашу, па су невладници против НСПМ покренули прави правцати џихад.Како другачије да се опише предлог закона о забрани фашизма који ”фашизам” дефинише као "било шта што се нама (тј. ”Другој Србији”) не допада"? На страну сад да су творци овог закона људи чији су ставови најблаже речено са оне стране здраве памети; чак и да га је написао неко с којим се слажете, остаје чињеница да се њиме криминализује мишљење! Е сад, неко ће рећи, па шта? Зар сме све и свашта да се говори и мисли? Сме. Мора да сме. То не значи да речи и мисли немају последице, али то је ствар друштва, а не државе (која се између осталог дефинише као монопол силе на датој територији). Неке ствари морају да буду свете. Ако нису, онда је све релативно, а добро и зло се одлучују већином гласова. Данас могу да буду једно, сутра друго, прекосутра треће.О феномену релативизације у енглеском језику је још давне 1946. писао Џорџ Орвел, који је дизао глас против тенденције да језик буде инструмент спречавања мисли. Орвел је своје аргументе заснивао на примерима тоталитарних система чији је био савременик - фашизма, национал-социјализма и комунизма - али је и сам рекао да језиком манипулишу сви, од конзервативаца до анархиста.Орвел је илустровао своје размишљање о језику у дистопији ”1984,” која је смештена у свет где је језик до те мере обезвређен да обични човек не познаје изразе попут ”слободе,” нити би му та реч ишта значила све и да је чује. ”Намера је била да, кад Новоговор буде прихваћен једном заувек а Староговор заборављен, свака јеретичка мисао... буде дословно непомислива, бар у оној мери у којој зависи од речи.” (превод Владе Стојиљковића, Кентаур, Београд, 1977)Покушај да се обесмисли мисао приметан је у политичком говору и данас. Један од примера је демократија. Постоји јасна дефиниција демократије: политички систем у којем се одлуке доносе већином гласова. Али њу нико не користи! Уместо тога, ”демократија” је прерасла у један аморфни концепт који објективно не значи ама баш ништа (односно, дефинише се по потреби датог тренутка) али треба да представља све добро, позитивно и пожељно. Насупрот њој се поставља ”фашизам,” исто тако одвојен од своје стварне дефиниције и претворен у аморфну масу свега негативног, непожељног и лошег.Сам фашизам најбоље је дефинисао његов творац, Бенито Мусолини, 1925: Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato. ("Све унутар државе, ништа ван државе, ништа против државе.")Масовна убиства, освајачки ратови, контрола речи и мисли - то су све карактеристике фашизма које произилазе из овог принципа који је артикулисао Мусолини. По њему је држава заменила Бога, и њој је све дозвољено. Хитлерова идеологија ”национал-социјализма” је у ствари била фашизам зачињен немачким шовинизмом, расизмом и мржњом према Јеврејима. Није ни чудо што страшно мало људи зна за ову дефиницију. По њој су многе данашње ”демократе,” од Вашингтона до Брисела (да сад не говоримо о београдској сатрапији) у ствари фашисти. Али пошто се не зна шта је стварно фашизам, а шта је стварно демократија, онда се може спроводити фашизам у име борбе против ”фашизма” - и то називати ”демократијом”!Овако извитоперено поимање фашизма, демократије и људских права управо је основна карактерна особина тзв. Друге Србије (погледајте примере). Ово не треба да изненади, будући да су данашњи невладници некадашњи комесари - а од 1945. наовамо у српској политичкој али и свакој другој мисли наметнута је теза да комунисти имају монопол на антифашизам, односно да је ”фашизам” све што се супротставља ”социјалистичкој револуцији.” Падом СССР и комунизма, некадашњи комесари су се пресвукли у данашње ”демократе,” не само у Србији већ и широм источне Европе и бивше СФРЈ. Значи, један аморфни концепт који је требало да значи све добро и пожељно заменили су другим - а све време је циљ био моћ и власт. Нема везе како се концепт зове, све док су они ”горњи.”То што су наметнути аморфни појмови (социјализам, демократија, фашизам) постали општеприхваћени омогућава да се организације које финансирају стране владе представљају ”невладиним,” да се квислиншка пропаганда проглашава ”борбом за људска права,” а да један Чеда Јовановић може да се сматра ”либералним демократом” иако стилом и садржајем више подсећа на аутентичног фашисту Димитрија Љотића. Којем је, иронично, највише и пристајала комесарска етикета ”домаћег издајника.”

... је опет наш непријатељ. Макар у случају иранског председника Ахмадинаџада. Мислио сам већ да напишем нешто генерално, о дезоријентацији једног дела наше јавности, која - оправдано исфрустрирана садистичком политиком САД према Србима на Балкану - понекад изгуби компас и уђе у највећу од свих заблуда: уверење да нам је сваки противник Вашингтона по аутоматизму савезник.Тако и Никола Танасић (чије анализе иначе радо читам и мислим да доста зна и уме да пружи квалитетан аргумент), у тексту посвећеном скандалу који је направио Махмуд Ахмадинеџад на конференцији о расизму у Женеви, ствар посматра кроз ону да, али-диоптрију, какву према Ахмадинаџаду испољава и (алтер)глобална левица. Ахмадинаџад је, том логиком, непријатељ Америке, и као такав, можда и није толико лош, каже поменута логика. Наш другар Вештац од Ангмара ову логику растура у парампарчад, и због тога нема шта да се дода ономе што је написао.