Planeta Srbija

Povučena rekom optimizma, pogledam malo po ovom mom sajtu i ustanovim da nisam napisala ama ni slovce o jednom prelepom avgustovskom vikendu 2010. Računam, nikad nije kasno, pa da opišem sve ono što smo tada videli.

Dan za danom, klinci rastu i u jednom trenutku vidim: nisu više klinci. Otimaju se, hoće sami na more sa društvom, more sa nama dođe kao društvena obaveza. Nije da se bune što idu i sa nama, ali pravi provod je sa društvom. Srećom, još dobro pamtimo nas u njihovim godinama, pa računamo da je svaki dan sa njima plus za nas i da ih ne bi mnogo “smarali” biramo gde idemo sa njima, za vikend. Lepo svima

Prošle godine, 2o. avgusta, čini mi se, krenemo sa decom put juga. Pošto je taj jug daleeeko, prvo svratimo u Jagodinu, na kupanje, bućkanje po bazenima, klizanje po toboganima i sve ostalo kako je red u Aqua parku. Posle toga, ručak u etno-kući Konak. Klopa korektna, pogled fenomenalan, jer je restoran na uzvišenju iznad Jagodine, pravi vidikovac. Pošto se dan polako približavao kraju, većali smo gde da spavamo i odlučili da to bude Prolom banja. Moj najjači utisak iz Prolom banje je da ste opasani planinama i da samo vidite parče neba. A 28 km dalje se nalazio cilj ovog putovanja – Đavolja varoš.

Ova neobična tvorevina, zvanični kandidat Srbije u izboru za “7 svetskih čuda”, je stvarno nezaboravno mesto.  Postoji nekoliko legendi o nastanku zemljanih figura a meni se najviše sviđa ona koju je u svojoj knjizi Đavolja varoš – grad Božije srdžbe iskoristila  Danica Bakić. Po vrelom danu je bilo jako prijatno šetati kroz šumu kuda vodi put do figura. Tu se nalaze Jama saskih rudnika i crveno vrelo a na samom kraju puta, vidikovci sa kojih se figure najbolje vide. I neke zaista podsećaju na ljude, namrgođene Turke sa turbanima. Potpuno fascinantno. Mogla bih nadugačko da opisujem figure, kako izgledaju sa jednog a kako sa drugog vidikovca, ali je najbolje da se sve vidi uživo. Daleko jeste ali vredi.

Opčinjeni figurama i pregrejani na suncu, spakovali smo se u auto i krenuli put Niša. Odlučili smo da tamo provedemo ostatak dana i noć, pa da ujutru nastavimo put kući. Lep grad, Niš. Šetali smo po tvrđavi, glavnoj ulici i obližnjim sokacima, slušali muziku niških bendova (promakao nam Nišvil za nedelju dana) jeli gomile i gomile mesa, kako je ovde i red, uveče opet šetali, pili koktele/sokove, kako ko. Sve u svemu, lep provod i u Nišu.

Najtužniji deo svakog putovanja, povratak kući. Kako se približavamo poznatim predelima, svi su nekako tiši i zamišljeniji. Do sledeće prilike.

Ah, da, fotografije (za sada) samo za Jelicine facebook prijatelje. Dok ih ne ubacim na Flickr.

I druga nedelja našeg junskog odmora počela je sunčano i toplo. Ponedeljak smo, standarno, proveli na plaži i u hladovini, zavisi od dela dana. Uveče smo šetali po Budvi, išli na kolače i sve lagano. Negde oko jedan sat posle ponoći počela je agonija zvana stomačni virus. Da ne prepričavam detalje, jedva sam sačekala jutro. Bila sam iscrpljena, praznog želuca i relativno loše raspoložena. Dan je protekao uz mineralnu vodu, spavanje, instant supe i na kraju povišenu temperaturu koja je izazvala još spavanja. U sredu sam bila kao nova. Opet plaža, sunce, more, uživancija.Petak je bio rezervisan za provod sa ćerkama Išle smo u Budvu, u kafić Hacienda i pile Mojito koktel. Jana, naravno, bezalkoholni

U subotu smo se polako spremali za povratak i čekali otvaranje novog dela hotela Maestral i koncert Severine i Željka Joksimovića. Otvaranje je bilo fino, uz bogat švedski sto, simpatičan izbor pića i dug i efektan vatromet. Koncert je počeo posle  pola 11 i trajao do pola dva-dva. I Severina i Željko Joksimović su odlično pevali i zabavljali publiku. (Fotografije kad Čeda objavi na FB i da dozvolu da ih i mi ostali koristimo )

Sve u svemu, odličan provod. Uz par zdravstvenih trzavica, tek da ne bude sve super

Koji kilometar od skretanja ka Mokroj Gori na putu Užice - Zlatibor nalazi se lepo uređeno odmorište Jokino vrelo. Oko jezerceta koje puni mala planinska reka, nalaze se staze i klupice, restoran, bungalovi i naročito napravljena mesta za pecaroše.

Mesto je odlično da se iz grada popodne pobegne na svež planinski vazduh, ali i za putnike da naprave predah.

Slika govori 1000 reči

Zvuči neverovatno ali u selima Jasenovo na padinama Jadovnika i Gornji Goračići na padinama Murenice, blizu Kokinog Broda, meštani su odlučili da poklone preko sedamdeset placeva veličine po tri ara videndašima. Šezdesetak placeva je već podeljeno.

Jedini uslov koji meštani postavljaju je da se u roku od dve godine na dobijenom placu podigne vikendica.

Obezbedili su i pristupni put, izvor pijaće vode, struju,  pilanu, stolarsku radnju, drvenu građu i kamen u obližnjem kamenolomu. Radi su da ugoste nove komšije za vreme gradnje, ali i da sami pomognu u radovima.

Meštani ova dva sela veruju da će ovako privući ljude i oživeti sela, kako bi sprečili njihovo izumiranje.

Ovaj kraj je pravi mali raj za odmor. Planina je predivna sa bogatom šumom i lepim vidicima,…

Juče sam se vratio sa Srebrnog jezera, a sutra palim na more, tačnije u Đenoviće kraj Herceg Novog, na par dana (>=5) kod drugara koji živi pored mora (blago njemu). Na Srebrno jezero me je odvela Danica (ime ženskog glasa koji asistira u vožnji na GPS-u), mada je i nisam baš slušao jer moj ćale, naravno, “zna bolje od mašine”, tako da smo išli nekim drugim putevima (npr. Danica je insistirala da idemo kroz Požarevac, a mi smo išli nekom obilaznicom oko grada) tako da je Danica prilično često morala da preračunava rutu. Ipak, da sam išao bez ćaleta, Danica bi me, doduše nekim drugim putem, uspešno odvela do Velikog Gradišta, pošto Srebrnog jezera nema upisanog na karti, ali iz Velikog Gradišta bih se lako snašao jer odatle do jezera ima 3-4 kilometra.

Na jezeru - srednje žalosno. Ja nisam “jedan od onih” koji slušaju narodnjake/zabavnjake/house/whatever, ali ranije ih je bilo puno jezero uveče, i bilo je veoma živo. Prošle godine (kada nisam išao na jezero) je ceo kompleks kupljen od “Silver Lake investment”, sa ciljem da se u jezero ulaže. Danas, svi malopre pomenuti kafići, gde je stalno gruvala muzika (koja se, bajdvej, meni nije dopadala) su porušeni, a uveče ima 60-70% ljudi manje napolju nego prethodnih godina, i pored činjenice da su na prostoru između hotela i brane (gde je ranije bilo prilično pusto) sagrađeni novi lokali (fast food, picerija i lokali slične namene). I pored toga, sve u hotelu, hostelima i motelima je izdato do kraja avgusta, tako da ćete mesto za odsedanje teško naći, osim možda u auto-kampu ili u obližnjem naselju (privatni smeštaj) gde inače i ja idem (skoro) svake godine. Gde svi ti ljudi uveče odlaze - nemam pojma. Meni je u principu svejedno - prethodnih godina sam blejao na stepenicama gde je bio splav (koji je sada pomeren pored male plaže), a tako će biti i u budućnosti. Put do naselja je asfaltiran prošle godine, sa malo izmenjenom trasom, tako da se sada ide do hotela gde je sagrađena kružna raskrsnica, a odatle možete otići do hotela, kampa, naselja ili Velikog Gradišta.

Evo par slika slikanih iz naselja, tako da ćete ovaj put biti uskraćeni za slike uređene plaže i šetališta:

Inače, sinoć je bio happy hour u Kralju (kafić u Mladenovcu) pa smo se ponapijali od koktela, a danas obavljam završne pripreme za more (pakujem se, punim baterije na foto aparatu, mp3 plejeru i telefonu, kupujem neke sitnice i tako to) i sutra putujem, i to direktno imam autobus iz Mladenovca do Herceg Novog (preko Đenovića) tako da ne moram da idem prvo za Beograd. Javljam se kad se vratim, a verovatno i ranije pošto ću dole imati net.

Evo mene ponovo na najlepšem delu crnogorske obale. Put neću da pominjem, standardno kao i uvek, između 8 i 8 i po sati vožnje. Pauza jedna, neću uopšte da komentarišem. Put Bečići-Miločer je u fazi renoviranja, pa je tu potrebno voziti jako pažljivo i sporo.

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko sedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.

U vreme kada sam ja imala godina koliko moji stariji klinci sada, kada je Aranđelovac još uvek bio na banjskoj turističkoj karti SFRJ, kada je Jadranska ulica bila presečena na dva dela malim brojem lokala i kućica koje se nisu videle sa ulice, jedan od pomenutih lokala bio je kiosk za prodaju semenki i kikirikija u različitim oblicima, valjda i lizalica ali se toga već ne sećam tačno.

Sećam se jednog od braće koji su tu radili, nosio je naočare sa debelim staklom (što bi rekli Jagodinci “ki dance od koka-kolu” sa onim malo gutajućim o..) i kada nije virio do pola kroz šalter u izlogu, šetao je gradom na relaciji sportska hala - bioskop - fudbalski teren sa ogromnom korpom u rukama i šakama punim semenki uz neumorno grickanje i pljuckanje.

E, ova priča nema veze sa njima Doduše, nema neke velike veze, ali ima posredne.

Rođaci pomenutih semendžija držali su pravu pravcatu poslastičarnicu, kakve ja još uvek viđam samo u Sarajevu, sa sladoledom, tulumbićima, baklavama i onim aparatom što stalno meša neki sok. E, oni bi, kada zatvore na nedelju ili dve dana, koliko je njihov odmor od svih nas trajao, prilično neujednačenim, pomalo nesigurnim rukopisom napisali na papir iz obične sveske i okačili na vrata ovo što ja sada prepisujem od njih i kažem:

NALAZIM NA ODMOR

vraćam se 16. juna, možda se javim neki put sa mora, ali da se niko ne brine okačih obaveštenje

Ovih desetak dana namenjenih da se odmorim su istekli. Doduše posle povratka kući i 24 satnog putovanja sam više umoran nego odmoran, ali dobro..

Sve je počelo uživanjem u porodičnoj atmosferi i gomilama sarmi, ćurki sa mlincima, tortama i ostalim stvarima koje jedem samo kada sam kod mame, jel da.. :) “Najluđu noć” sam proveo sa par starih prijatelja i prošla je “standardno OK”.

Ovogodišnja novogodišnja klima je bila previše oštra za mene, neki bi rekli smrzao sam se kao pi**. Mislim stvarno.. -10 sa košavom nije više stvar za mene :)

Pored intimnih family stvari, sreo sam se i sa Nixom i popio kaficu u Monumentu. Našao sam se i sa Dinketom, Markom i Viktorom u beogradskom Platou gde su razmenjeni poslednji beogradski tračevi. Verovatno i sami pretpostavljate da Vam ni jedan ne smem reći.. :)

Inače za one koji nisu skoro bili, Beograd je i dalje standardno prljav (i pored malo čistoće koju je sneg doneo), vozi se i dalje verovatno najlošije u Evropi i tako.. Posle svakog prolaska kroz njega, da nema par likova koje u njemu sretnem, teško bih mogao poneti pozitivne utiske..

Jedan dan je bio namenjen i za Štrudlu à la Mooshema. Sa devojčicom i kćerkicom sam proveo sjajno popodne kod Tanje i Romana gde nam se kasnije pridružila i Jelena.

Da nije zaboravio da mi kaže da prvo treba skrenuti levo, Roman bi se pokazao kao izuzetno dobar “objašnjivač” za ljude koji ne poznaju Novi Sad :)) Ovako sam se u par poteza našao na putu za Bačku Palanku!! :)) E… tu je došla do izraza poznata novosadska gostoljubivost. Prvo se taksista potrudio da me ladno nauči najveće ulice u Novom Sadu (kaže “ne mogu te tako pustiti da se izgubiš” :)), a zatim je jedan čikica poleteo prema kolima na kojima sam imao francuske table i na tečnom francuskom jeziku se ponudio da pomogne :)

Posle pronađenog odredišta usledila je Tanjina fucking dobra sarma iza koje je u “klizećem” uletela i štrudla sa makom. Hoćete sa cimetom ili bademom, molim Vas..? Naravno, sve je bilo i dobro zaliveno domaćom viljemovkom i belim Pinot Gris. Na žalost morao sam voziti pa je sve to “za zaliti” uneto u organizam u minimalnim količinama. Tanja i Romane, još jednom hvala za sve ;)

U povratku sam svratio i do Zagreba gde sam sa devojčicom proveo prijatno popodne sa Aljošom, Ivanom Brezakom-Brkanom i Bez Komentara. B!K me iznenadio sačekavši nas sa poklonima :) Za devojčicu baš ono što joj odgovara za finu linijicu (čokolade sa višnjama), a za mene bocu Traminca. Nema šta, domaćinski B!K ;)

Pored zagrebačkih web tračeva (koje isto ne iznosim :)) bilo je i reči o tome kako bi’ B!K mogao da monetizuje svoj blog. Ivan BB da napokon počne sa blogovanjem, a Aljoša da Ide(sh), what else :))

Prvo se “put desio”. Prva, druga, treća.. i na nemačkom autoputu smo. Ovaj put nema velikih brzina, magla nas bije non-stop. Posle nekih šest sati smo na zasluženoj pauzi sa klopom u Salzburgu. Austrijske kobasice u 4 sata ujutro i big kafa sa mlekom i nisu dobra podloga za dugačke vožnje, ali je želja opet jača od logike.. Veoma brzo se nalazimo na podnožju Alpa koja sa svojih -14 stepeni celzijusa daju do znanja da krajem decembra nema zezanja sa njima. Jednog momenta stajem na nekom pustom parkingu da tegleći noge proverim zaista to što i piše na termometru ugrađenom u automobil, posle par minuta “totalno ubeđen” ulećem nazad u vruća kola..

Napuštena granica između slovenije i austrije mi provocira osmeh na licu.. U stvari svaka granica “koja padne” uzrokuje kod mene taj osmeh.. Maribor je pod snegom i lagano se budi. Pretražujem FM talase i već hvatam neki od zagrebačkih radia. Lagana subotnja gužva do granice sa HR. Uspavani SLO policajac mi ne zainteresovano maše rukom da ni ne stanem. Napuštam EU i susrećem se sa poznatim policijskim pogledima na granicama. HR policajac se interesuje da li imam šta da prijavim. Kroz glavu mi prolazi ona Canetova fora, “Ne nosim drogu, čeka me tamo”.. Ipak mudro ćutim i negirajući klimam glavom..

Zagreb se budi kao i njegove gužve na periferiji. Ostaje još ogromnih 400km do kreveta… Vozim još nekih 100km pa dajem devojki volan, a ja obaram sedište i odmaram malo.

Budim se pred naplatnom rampom, 105 kuna i još par kilometara do još jedne granice. Preuzimam volan, red je opet stigao da vadimo pasoše. HR granica oblepljena plakatima protiv korupcije, za par minuta provaljujem i zašto. Carinik, kezeći se me pita da li mogu da ga častim sa nečim ??!! WTF ??!! Misleći da sam ga loše čuo zamolim da mi ponovi pitanje. Ovaj namešta još veći smeh i pokazujući svoje kvarne zube ponavlja da li bi mogao da ga častim nečim. “Možda koja kuna ili paklica cigareta” kaže.. Ne shvatajući koja muka tera ovog čoveka da se ovako blamira mu kažem da ga mogu častiti samo jednim tekstom na svom blogu o ovom svemu. Očigledno ne kapirajući o čemu ja to, pokazuje mi da prođem. Jadan čovek..

SR granica nas čeka sa neupasanim policajcem u maskirnoj uniformi. Pita me devojka jel je Srbija u ratu sa nekim? Pogledom joj dajem do znanja da je pitanje glupo i ne odgovaram na njega. Već iskusan sa srpskom saobraćajnom policijom, ne prelazim 130km/h. Zaista preporučujem tu brzinu pošto toj istoj policiji ne smetaju ni pešaci, a ni biciklisti u zaustavnoj traci po auto putu!!! Pričam devojci o nekim istraživanjima u francuskoj koja kažu da kada se zaustaviš u zaustavnoj traci na auto putu i izađeš van vozila imaš “l’espérance de vie” čitavih 7 minuta…

Sastavlja nas gužva na ulazu u Beograd. Novi Beograd, Kneza Miloša, Takovska, pančevački most.. još par kilometara. Prelazimo tamiški most, poslednja Twitter poruka i familija koja nas čeka. Odmor sada može da počne..

Ovaj tekst je davno objavljen ali ja malo, malo pa ga ponovo procitam….

srpska gejsa u rubrici ZIVOT na B2

Hedonizam bi se u najkracem mogao nazvati uzivanjem, i ako, neki, za ovaj izraz vezuju samo uzivanje u hrani i picu hedonizam moze biti uzivanje u putovanjima, u druzenju, novim knjigama… Procitajte vise od tome i prijavite se za online magazin….

http://www.hedonizam.com/