Planeta Srbija

Juče sam bila na  kratkom informativnom sastanku za svog klijenta u jednoj od najvećih marketinških agencija u Srbiji (sva imena poznata redakciji i tako će i ostati). Mesto: prestonica, normalno.

Sastanak, koji se sveo na skraćenice (stručnih termina i pažnje prema klijentu) skreće panju na važnu razliku između prodaje usluga i robe. Roba se vidi, usluga može da bude mačka u džaku.

Zato je važno obratiti pažnju na ove dve stvari u komunikaciji sa klijentom koji treba da kupi uslugu:

1. GOVORI SRPSKI DA TE CEO SVET RAZUME.

Ako prodajete uslugu klijentu, najbolje da govorite tako da vas razume. To što ćete koristiti skraćenice, hmm, možda će imponovati nekoj budali, ali, zar zaista morate da potcenjujete klijenta da biste mu pride uzeli i novac? Ovo se odnosi ne samo na živi razgovor, već i na sadržaj vašeg veb-sajta ili reklamnog flajera:

ne treba vi da budete pametni, već klijent treba da pomisli kako je pametan zato što se odlučuje baš za vas.

Mnogo bolji utisak na potencijalnog klijenta ćete uvek ostaviti ako govorite jednostavnim jezikom, koji će u isto vreme govoriti o vašoj kompetenciji i biti razumljiv vašem sagovorniku. Ako vi razumete o čemu govorite, onda će vaša ideja komunicirati sa sagovornikom.

razgovor s klijentom nije o vama. tema je klijent. pričamo o njemu.

dakle.

ne ja.

ti.

PhP i html stručnjak ili web dizajner ne govore uskostručnim jezikom kada žele da prodaju izradu veb-sajta mesaru. Ne govore doduše ni jezikom klanice i svinjogojstva, ali se trude da koriste jednostavan jezik koji će biti dostupan sagovorniku u onoj u meri u kojoj će on razumeti da mu je veb-sajt neophodan i da je pravi srećnik što ima baš vas.

“Upoznajte naše saradnike. Ovo je naš MMR, ovo je BTL direktor i ovo je naš PR. Na ovom poslu će nam trebati takav MP da odmah dobijemo DRA, znači, idemo u klasično AIDA-u”.

Nije baš bilo tačno ovako, ali tome slično, zamislite samo svog tatu u toj situaciji. Da li bi bio impresioniran? Ili bi rekao, JBG, idem da potrošim pare tamo gde će me ubediti da to uradim?

Komunicirati svoju ideju, svoj posao ili projekat, možete jedino ako govorite svojim rečima. Ili klijentovim rečima. Ukoliko koristite usko-stručnu terminologiju, pa još kroz akronime, vaš kupac može pomisliti da se proseravate. Odnosno, da pojma nemate šta je tema sastanka.

Kao što sam ja juče pomislila.

2. BOLJE DA POSVETITE KLIJENTU 100% PAŽNJE U SAMO 5 MINUTA, NEGO DA MU U CELOM SATU 95% VREMENA ZDUVATE NA PRAZNE PRIČE

Nemojte nikad potceniti klijenta odsustvom volje za njegov slučaj. Nemojte ni slučajno potencijalnom klijentu pričati o nekom drugom poslu koji vam u tom trenutku odvlači pažnju, u tolikoj meri da niste u stanju da budete koncetrisani.

Niste se spremili za sastanak. Postavljajte pitanja. Nemojte pričati, AGAIN, o sebi.

Ako ste tako mislili da ćete povećati svoj značaj u klijentovim očima, grdno ste se prevarili. Delovaćete kao budala i hohštapler. Ako imam pet minuta za tebe, reći ću ti koliko imam vremena i biću tvoja celih pet minuta. Nema prevare. Oboje ćemo znati na čemu smo i možda ćemo se čak i dogovoriti u tih pet minuta na obostrano zadovoljstvo.

Nema malih i velikih klijenata. Bolje da “malom” klijentu uštediš put i vreme i kažeš da nemaš vremena, nego da ga primiš, a onda mu stavljaš do znanja da si umoran od posla sa “velikim”.

Misssim, get a life!

Ovakva komunikacija jedne kompanije prema spolja, ovaj pokušaj prodaje usluge bi se zvao, da skujemo kovanicu na licu mesta, B2C PR s lukom i turšijom. Turšija je tu zbog kiseline.

Rasol, posle. Kad krene glavobolja.

Kada ulazite u društvene grupe, nije važno samo da prihvatate prijateljstva ljudi koje znate, već i da pazite u kakvo šire okruženje ćete ući. Ponekad će vas prijateljstvo sa osobom-znamo-se-iz-viđenja dovesti u neku širu i neželjenu koaliciju sa osobom (ili više njih) sa kojom ne smo da nemate ništa zajedničko, već je nikada ne biste birali. Ili će vam ta osoba dovući novu, koja će vam ubrzo preporučiti ulazak u FB-grupu koju vode ultradesničari.

LinkedIn je, kako mi je rekao jedan od blog-prijatelja, najvažnije neposećeno ili on možda reče najneposećenije važno mesto na internetu, kakogod, smatrala sam to jednim bezopasnim mestom na kojem sam spustila radare zadužene za merenje zračenja gluposti i glupavosti. Kao i na drugim mestima, i ovde postoji mogućnost povezivanja u profesionalne interesne grupacije, na bazi otvorenih grupa ili zahteva za pristup, što sam takođe sa smanjenom pažnjom prema sopstvenom ukusu koristila.

Zatekla sam se u jednoj takvoj, misleći da mi može biti od koristi, ako ne direktno, a ono u informativnom smislu. Nisam obratila preteranu pažnju na profil vlasnika grupe, nisam ga pozvala da se direktno povežemo, nisam ni preterano pažljivo pratila teme kojima se grupa bavila.

Sve do jutros. Umesto rutiniranog slanja obaveštenja sa LinkedIna u odvojen odeljak u mejl-boksu zadužen da grupiše te informacije, pratila sam link:

Ko ne bi krenuo za takvim linkom sa nekontrolisanim i egzaltiranim odabirom velikih slova, u masi mejlova koji nisu imali jutarnju erekciju kao ovaj? Ako ništa drugo, ovaj mejl je po naslovu bio kapitalac u odnosu na svoju konkurenciju u Inboxu, nisam mogla da ga ne primetim.

Sa užasom sam, još onako krmeljiva i tek čekajući kafu, shvatila da se ja nalazim dobrovoljno u toj grupi. Koju je osnovala osoba koja INAČE nekontrolisano koristi velika slova i više od jednog znaka za eksklamaciju gde god može. I ne može. Niko me nije prisilio da u grupu uđem ucenom da ću se, naprimer, ujutru probuditi debela i sa velikim dlakavim mladežom na nosu, niko mi nije rekao dabogda tvom sinu Jelena Karleuša prepričavala lektiru ili nešto slično tako strašno.

Ja sam to sve uradila na dobrovoljnoj bazi – ušla u jednu takvu grupu, koja ima jednu takvu svežu ideju kao što je ova iz naslova:

Pročitam opis grupe, nE BUDEM lenja, presaVIJEM tabak !!! i u odeljkU ZA KOMEntar !!! upišem jutros nekoliko redaka, uostalom sve se može pratiti ovde.

Zaboravim na slučaj, imam ja i drugih društvenih mreža u životu sa kojima mogu lepo da gubim vreme, kad! predveče zateknem u svom elektronskom poštanskom sandučetu ovo:

Vlasnik grupe, preduzimljivi Vladmir Jocić mi je podrobnije objasnio o kakvoj budućoj grupi je reč i kako se ja imam ubuduće vladati. Ne znam da li bi primedbe da se negacije “nezadovoljavate” i “nevidim” pišu odvojeno ili ukazivanje na ostale prvopisne i gramatičke greške u srpskom jeziku ovog prosrpskog gurua, bile okarakterisane kao “agresivan i provocirajući” i, mada je izostavljen prirodno pripadajući dodatak “or else”… ne znam stvarno, ali neću da rizikujem, ako shvatate šta hoću da kažem.

Nije kriv HR preduzimač, da se razumemo. On ima svoju viziju koja se odlično uklapa u Srpske dveri. Kriva sam ja, jer sam srljala u jutro u kojem će neko ko ne zna srpski jezik uopšte imati ideju da mi se lično obrati na temu voljenja Srbije na društvenoj mreži LinkedIn.

Poslušaj sada savet što će ti čiča reći:

Pazite se grupa, listi i fan-stranica. Budite probirljivi. Pre nego što prihvatite ulazak u grupu na FB samo zato što se zove tako kako vam se dopada, pogledajte ko su joj članovi i šta misle, o čemu pišu. Pre nego što postanete fan (o, kako se lako izlizala ta reč od Bitlsa pa do Facebooka) neke stranice, nije li pametnije da prvo vidite u kakvom društvu ćete biti?

Pa, niste vi našli vaše svoje ime, prezime i nadimak na ulici, a svoj lik i delo u obližnjoj trafici. Vi ste jedna, neponovljiva osoba koja zna šta voli, šta ne voli, kome pripada i gde nikako ne može i ne treba da se dene. Prema svecu i tropar, prema članu i grupa.

Ne vidim zašto se na internetu ne bismo ponašali kao i u ostatku svog realnog života “malih higijeničarskih radosti”: poštujem sebe, poštujem druge i tačno znam ko ne zaslužuje ni mrvu mog vremena.

Babe kažu da nevolja nikad ne ide sama.  Valjda jer joj treba društvo. Ni gubitak nije ništa bolji. Te večeri mi se učinilo da gubitku treba žurka.

Vrednost jedne biljke

Veče kad smo se vratili iz Zagreba, prepuni utisaka i veselog čavrljanja, s osećajem uspeha i zadovoljstva. I pred vratima stana praznina: neko nam je ukrao bršljan sklonjen s vetra i hladnoće na terasi, prilično napredan što je manje važno i prilično pažen što se tiče mojih muškaraca, što je od ogromne važnosti. Razočaranje je bilo ogromno, čovek prosto oseti bol u stomaku kada ugleda prazan prostor na mestu koje je bilo ispunjeno, pa makar to bila i biljka. Sin je izjavio da je tužan, jer je voleo da gleda tatu dok ga zaliva. Muž je izjavio ono što nije za novine.

Vrednost jednog bića

Nekoliko minuta nakon tog saznanja, već sam raspakivala stvari i poklone, sin je razvrstavao knjige koje je doneo, pozvao me je moj otac, zadužen da čuva Hektora u vreme našeg odsustva:

- Ne znam to drugačije da ti kažem: Hektor je nestao.

Ja sam izjavila takođe nešto što nije za nežno uho i spustila slušalicu i stropoštala se na pod. Sin je pao do mene. Neko je morao da ostane gore, tu ulogu je izabrao muž. Zbog ravnoteže na svetu.

Malo buljooko, dlakavo srce sa vrckajućom guzom na čijem vrhu je raskošan rep i osobinama mačke i pamuka je nestalo, skoro dva dana ranije. Bol je bio nepodnošljiv. Kiša pada, valjda ga je neko prigrlio. Vetar duva, možda je ipak u nečijem stanu. Možda nije gladan, možda ga neko mazi, a možda… Svako novo možda nas je rušilo na pod, na tepih na kojem se tako vedro igrao. Igračke, mantilić za kišu i bundica za zimu, moje čarape koje sam mu poklonila za besomučno žvakanje i razvlačenje.

Noć koja je pala nije ni postojala. Samo se nešto crno sručilo na naše grudi i mi smo se trudili da ipak dišemo. Jutro je otpočelo rečenicom: Nema Hektora.

Ja nisam ni spavala.

Muž je ustao i rekao: Nema Hektora i vratio se u krevet.

Sin je ustao i rekao: Nema Hektora i odjurio u kupatilo.

Ja sam cele noći živela to saznanje, možda je i bolje što nisam spavala, jer znam da im je bilo teško kada su se susreli sa danom. U nekim situacijama je bolje kada treniraš srce, nego kada mu daš šansu da se odmori pa ga ponovo stegneš kad se setiš.

Vrednost jednog predmeta

- Stavi sat pre nego što kreneš u školu, kažem sinu i shvatimo da nema sata. Posejali smo ga već negde, po Zagrebu.

Treći gubitak, predmeta, ne tako jefitnog predmeta i ne tako bezvrednog iz perspektive emocinalne vrednosti, obično bi značio mnogo, ali stvarno, stvarno su nastali uslovi kada nas je sve bolelo dupe za to. Osim što je stvarno, ali stvarno neprijatno suočavati sa novim i novim gubitcima.

I da gornji pasus ne bi bio potpuno neupotrebljiv zbog ponavljanja reči u nedostatku boljih, odmah da vam kažem: sat je pronađem u hotelu, prijatelji iz ZG su ga preuzeli već sutradan.

Vrednost po sebi

Sutradan je i Hektora doneo jedan čovek u veterinarsku stanicu, skeniran je čip i ja sam dobila poziv. I nije mi se obradovao kada sam ga preuzela. Prožimala ga je jeza, bio je mokar, disao je kao da ima dabra u plućima i delovalo je da ima upalu pluća. Šantao je na sve noge, nije mogao da stoji. Stomak mu je upao i mogla sam da osetim njegova rebra u naručju.

I smogao je snage da se obraduje svom dvorištu i smogao je snage da se uspe uz stepenice do stana i smogao je snage da se okrene od sreće par puta po svom omiljenom tepihu i smogao je snage da pronjuška sve prostorije u stanu. Onda se napio vode i našao ćošak da spava.

Trebalo mu je samo dva dana, pa da primim na poslu poziv od sina: Hektor se skroz vratio, otima mi čarapu!

Mnogo smo se grlili tih dana. Taj iznenadni, nepravedni, nepodnošljivo bolni gubitak najmanjeg člana porodice, podsetio nas je da ništa od toga što živimo nije palo s neba i nije tu zauvek i da svaki sekund života treba prigrliti nežno, jer je krhko sve što god dohvatimo. I tako nas je jedan gubitak opomenuo na to koliko smo zapravo bogati što imamo jedni druge.

Bršljan nije pronađen.

srećna. Part II.

Idem u Zagreb, na Interliber. Kažu da je manji od našeg beogradskog sajma knjiga. Videću, pa ću pričati. Veni, vidi, piši.

Raspored u Zg mi je prenatrpan, isplanirala sam svaki sat. Treba radosno, osim posla, videti sve one prijatelje koje sam stekla, sic!, nakon što smo se razdvojili po državama.

Obično za poklon nosim knjige koje smo izdali. Ne znam da li to isto rade i vlasnici fabrike odlivaka i rezervnih delova ili proizvođači šrafova ili gurtni. Izdavači ponekad da. Ima i onih koji ti lično donesu knjigu koju su izdali, a posle ti poštom pošalju fakturu.

Ima nas raznih. Knjige su razne. Kao i sajmovi knjiga. Jedino suveniri u Novom Sadu nisu razni nego sramotno kičerajski, zato opet mislim, uz ove Sose i Lale i karlovačko vino i bermet, ipak da ponesem i koju našu knjigu.

A šta bih, u stvari, sa ovakvom ponudom vojvođanskih suvenira, nosila na poklon da kojim slučajem proizvodim veštačko đubrivo ili da imam fabriku za uzgoj koka nosilja?

I tako me post spontano dovede do pitanja: šta je vojvođanski i zašto u Novom Sadu nema suvenira osim Sose i Lale i čokoladica umotanih u staniol sa slikom sata na Tvrđavi?

Sunčana jesen života. Kogod je išao u školu u vreme SFRJ i domaćinstva, sigurno je radio bar jedan rad na ovu temu, bilo iz likovnog, bilo iz maternjeg jezika, bilo iz muzičkog.

Drugi put zovem socijalne radnike Novog Sada, jer imam tu komšinicu, bakicu, kad god je pitam kako je, kaže, E, evo na tri noge. Baka se jedva kreće, ali prošeta sa štapom. Dolazi joj kuma, isto tako stara ali vitalnija, unuk u vreme kada stigne penzija, i ostali tek onako i tek ponekad, veeeeoma retko.

Baka je počela da halucinira.

Prvi put je videla ovako debele crve na mestu gde je bio pas. Jer su joj bili jedan dalji rođak s kucom na ručku i, kad su otišli, na mestu gde je bio pas, ostali su ovako debeli crvi. Stoji na našim vratima i plaši se da uđe u svoj stan. Mm odlazi da je uveri da u sobi nema ništa, ugleda lepo postavljen sto za dve osobe, i čančić na podu, tamo gde je bio pas a sada su tamo ovako veliki crvi.

Dalji rođak je ovde ručao, ovde je ručao njegov pas. Mm odustane od uveravanja da nikog nije bilo, tanjiri fino postavljeni i čisti, netaknuti, ipak se ispričaju o bakinoj poseti, nekako mm je uveri da nema nikakvih crva i da je to samo senka.

Zovem socijalne radnike, kažem, dajte, neka se neko pobrine za ovu baku.

Niko, ništa, svi su šatro na godišnjem, čak i teta čije ime znam, koja je dobila taj predmet, našu baku kao predmet, zaprimila predmet pa onda otišla na bolovanje.

Naša baka opet bila prekjuče, digla na noge ceo komšiluk. Samo je nešto kvrc, a onda, kada se ponovo upalilo svetlo, njena kuma i kumina snaja su ležale mrtve, ovako, ukočene, baka pohitala po komšiluku da potraži pomoć. Pomoć, troje stanara sa donjih spratova je došlo, ali su kuma i kumina snaja nestale, baka se plaši da uđe i dalje jadnički doziva pomoć. Mene dozivaju komšije, jer, zaboga, tu smo, vrata do vrata, baka i mi, to je valjda, naša stvar.

Zovem kumu. Da uverimo baku da je kuma živa. Baka ne sluša kumu sa druge strane žice, maše telefonom pored sebe i viče, Ali ležala si ovako, mrtva i ukočena, samo je nešto kvrc, ja sam vas drmala ukočene i onda ste nestale, pa šta me svi sad ubeđujete da sam luda! Bila si ovde, mrtva!

Opet sam se razbolela od tuge, ujutru zvala tetu iz službe za brigu o starima, e, pa kad je ona bila na bolovanju, oni stvarno ne mogu ništa da urade ako ja ne pronađem bakine ćerke.

Ja da pronađem bakine ćerke.

Vraćam se danas u stan, baka čuje korake i otvara vrata sa sedam brava, Mislila sam da je moj unuk.

Ja mislim da je suviše rano za unuka, penzije su tek sledeće nedelje.

‘Šmi mater, koliko je ovo društvo nehumano. Sunčana jesen života, my ass. Zima. Zima - duga i hladna.

Pokušaj da sveže misli prenesem na blog, vruće od franfurtskog iskustva, taze i nadahnute, prekinuo je glas razuma iza mojih leđa: Biti u Frankfurtu i pisati blog!? Pa to je bolesno.

Ok.

Sada sam manje nadahnuta, supica je gotova, dve mašine oprane, pripreme za beogradski sajam započete, B92 je izveštavao “Borski slučaj” sasvim korektno — naletim na to kao na prvi informaciju iz zemlje, inače kupim parčiće aktuelne i prošle informacije, back to life. Ne umem da razdvojim bitno od nebitnog.

Da li je važno da je na Sajmu knjiga u Frankfurtu učestovalo 7000 izlagača iz 100 država, među njima i Srbija, ali i malo dalje, na istom spratu, Kosovo? (more…)

Da je onog jutra neko iz banaka kojima je stalo do imidža među korisnicima bio u Boru u našem društvu, kada je na jutarnjoj kafici zasedao trust informatičkih mozgova, mislim da bi imao šta da čuje.

A vi mi se sad slobodno slatko smejte što sam ispala magarac sa svojom bankom Societe Generale Srbija, glede home-bankinga.

Trudovi 

I dobijem konačno pristupne parametre, debil nisam, elektronsko bankarstvo mi nije nepoznato, ovaj softver (to li je) mi se učini veoma handy. Dam jedan nalog, interni, sa dinarskog na devizni račun. Ups, nalog je naišao na grešku i ne može se realizovati (ovu poruku gledam danima, svaki put kad se ulogujem, neće valjda tu da stoji do penzije, pa pročitala sam je već jednom, majku mu).

Sutradan, opa, pokušam da napravim još jedan interni nalog i da platim jedan mali eksterni nalog ;). Nalog je poslat na izvršenje. Juhu. U istoriji naloga odjednom vidim i da prvi interni nalogčić stoji zajedno sa nova dva u statusu “poslato na izvršenje”. Prolaze dani, a moji nalozi i dalje poslati negde na izvršenje. Imam utisak da putuju preko Kamčatke i Kuala Lumpura, da će napraviti puš-pauzu u Kinšasi i da će onda možda, nakon užine na Santoriniju, stići iz mog stana do DDOR-a Novi Sad. Valjda neću ostariti do tada.

Izlišno je da pominjem da mi se isti nalog koji je pre izvršenja poslat u Bora-Bora na kafu, još uvek javlja kao prva poruka kada se ulogujem: nalog je naišao na grešku (iz mladosti). Imam frku, bokte, da se logujem na home-banking, bojim se, do kraja života ću sanjati ekran sa kojeg mi se ceri ova poruka i govori: neće biti izvršen, neće biti izvršen i ko te šiša, neće utata-utata.

Kontrakcije 

Znate me. Pisala sam (stanovnistvo.sgs@socgen.com)  i zvala telefonom (011 300 11 555) — podsetite me da vam kažem zašto je važno da okrenete taj broj, čiji god da ste korisnik. Hoće li se ovi nalozi realizovati dok smo još mladi?? Pukovniku Mooshemi nema ko da piše, ali zato ima ko da objasni na korisničkom broju. Objašnjenje nije poznato u istoriji razvoja logičkog mišljenja: ako vam do sutra nalozi prođu, prošli su, ako ne prođu, nisu prošli pa zovite svog ličnog bankara. WTF?!

Jutros je osvanulo i to sutra. Nisu prošli, zadržali se valjda u Rejkjaviku na čaju s rumom. Reko’ daj da sada probam da platim telefonski račun sa muževljevog home-banking naloga, da vidimo da ono sa mojim iskustvom nije nešto lično.

Pobačaj

Buahahahahahahaha (klikni na sliku)! Kod njega je stanje još gore! On čak ne može ni da stigne do mogućnosti da mu se nalog nađe na zasluženom odmoru u Šarm el Šeiku, mislim, da krene makar, pa kad stigne, stigne, nismo kicoši. Program ne razlikuje numeričko od numeričkog. Šta je “numeričko” ako cifre nisu, neka mi kaže neko pametniji od mene.

Nego, ja i dalje čekam odgovor na ponovoljeno pismo. Opomenula sam ih da krše Član 9. Opštih uslova koje su sami sastavili. I da lažu. Nije usluga besplatna (to biste saznali pozivanjem onog korisničkog broja). Tarifira se svaki nalog (nadam se samo onaj koji se realizuje). Nemam ništa protiv tarifiranja, dapače, ali onda ne pričajte da usluga besplatna, Jelašiću, čuješ li ih?

A vi, ako slučajno negde sretnete neke zalutale naloge ili naloge na čekanju, javite meni ili najbližoj filijali ove ažurne banke. Il’ da organizujem parastos svom računu u ovoj banci, na koji ste svi pozvani.

Čime se štitite od virusa u ovo hladno vreme?

Zezam se, mislim na antivurs programe, ali to me podseti na nekoliko istinitih iskustava, odličnih za emisiju “(I) ovo je Srbija”:

1. Kada smo testirali neke kandidate za posao, devojka, nekih 30-tak godina, na pitanje da li koristi računar, reče odlučno: Ne! Taman posla.

?

Zato što neću da se zarazim.

Izražavajući zabrinutost povodom ovog slučaja jednom momku koji je došao da nam uradi neku sitnu opravku na kompu, on nam ispriča svoj slučaj:

2. Došao je po pozivu u malu firmu, sa jednim kompjuterom, koja se bavi distribucijom raznih deratizacionih sredstava. Oko kućišta kompjutera je bio posut debeli sloj belog praha (a nije kokain ).

?

Prašak je služio kao prevencija protiv virusa.

Svako se bori protiv virusa onako kako zna. Elem, meni osim vitamina C ne pada na pamet ništa drugo, pa molim za savete, ali stvarno.

Imala do sada Zone alarm, koji mi je strašno usporavao sve kompjutere i on više ne dolazi u obzir. Sada sam, uz kupljen notebook, dobila 30 dana probe McAffe koji mi ističe za koji dan. Nisam nezadovoljna ovim probnim periodom, pa se pitam, da li da uplaćujem ovaj antivirus program, ili imate neko bolje rešenje ili sugestiju.

Uz vaše ljubazne odgovore i savete, bila bih zahvalna za linkove i/ili cene.

Srdačno vašaaaaaaaaaaAPĆIHA!

Gadni su ovi virusi, stvarno.

Iliti: Informatičko društvo na noši. ako, ako, prohodaće. 

Došao je i taj nemili čas: treba da izvadim novu ličnu kartu. Sećate se? Malo toga se promenilo od tada. (Posle moram i pasoš. Uredno se informišem kako je to u Srbiji i unapred se nerviram.) Krenula sam, elem, u prikupljanje dokumenata, najpre Izvod iz matične knjige rođenih (Subotica), potom Državljanstvo (Novi Sad).

Obe opštine daju mogućnost za potraživanje ovih papira preko interneta, znači, ne moram više da moljakam kumicu iz Subotice. Jupi.

Petak. “Odem” u Suboticu, i popunim sva polja online, prihvatim sve uslove i pošaljem podatke, kad!, “niste popunili sva polja” vratite se nazad. Vratim se, tamo prazna polja. Sva! Popunim ponovo sva polja - isto, vratite se nazad. Zovem telefon dat na sajtu, ljubazan službenik mi reče da se “dešava” i da su “kompjuteri ćudljivi”, ali mi zatraži iste podatke i on ih odmah popuni. Kako ćete da vam pošaljemo? Preporučenom poštom za dva tri dana. Dobro.

Petak, koji minut kasnije. “Odem” u Novi Sad, popunim formulare, pošaljem. Ovi komjuteri nisu bili ćudljivi, jedino što je nužno da pošaljem kopije uplatnica faksom, pa tek onda. Šatro, sve online, jedino što. Popuni 6 uplatnica, kopiraj, šalji faksom. Kao operacija simuliranja velikog praska. A žurka s kampovanjem tek me čeka.

Ponedeljak. Poštar na vratima. Imate preporučenu poštu iz Subotice. Potpišite ovde, 400,00 dinara.

Javiću kad mi stigne Državljanstvo iz Novog Sada. Ipak, iz Novog Sada u Novi Sad… Pošta je ponekad ćudljiva. A i administracija.

Ne znam. Pitajte ove u Subotici. Kako su se dosetili da prosto reše jednu takvu (istu) stvar?

Uzgred, zna li neko, da li su elektronski potpisi već u funkciji u Srbiji ili je to tek neka priča za futur kondicional?

Posle ćemo javno o Women’ Secret tajnama.

Prvo malo (more…)

Dok dlanom o dlan, ponovo sam na početku. U tehnološkom smislu. Vreme me je pregazilo, dinamika kojom kupujem nove mašine (jednom u tri godine mobilni, jednom u deset kompjuter) čini da se osećam kao da sam u penziji, toliko sam glupa i umorna da učim.

Kaže Tamburix, A Vista, imaš Vistu? - Imam, kažem. - Je l’ da da je super, pita. - Neam pojma šta je tu super, vidim da je organizovana tako, da ću morati da upišem neki fakultet ako hoću da je koristim.

Ne razumem Viiiiiistu!

Da ne moram (nadam se i da neću, pupu daleko bilo), ne bih više ni novu rernu kupila. To je sve otišlo tako daleko, da ne možeš ni rernu da koristiš bez debele knjižice uputstva za upotrebu.

RDFM, draga, RDFM. Read the Fucking Manual.

Tvoj telefon koji je izašao u julu ove godine podrazumeva da si se rodila, najmanje u julu pre dvadeset godina da bi mogla da ga koristiš k’o svet. Između tebe i tvog telefona zjapi jaz koji deli srednji vek u kojem se nalaziš i dvadeset i prvi odakle si ga izabrala. I ovaj notebook, pa lakše ti je da ga finom flanelskom krpicom brišeš od tragova prstiju na njegovoj super sjajnoj podlozi, nego da pod stare dane učiš šta je to Vista i pogledom retardiranog teleta buljiš u svaki novi prozor koji ti se otvori. RDFM, tetka Tanja, RDFM!

Razmišljam da uzmem dvesta dana slobodno, pa da pročitam te debele knjižurine uputstava. Razmišljam da na godinu dana odem na neko pusto ostrvo, koje naravno ima Wifi, pa da sve lepo proučim, ne bih li uspela da koristim makar 10% onoga što sada imam.

Razmišljam da se penzionišem. Da prilegnem.

Mislim, kako da savladam ova tehnološka čudesa pre nego što postanu prevaziđena? Pre nego što odem u menopauzu?

A, da ipak prilegnem?

Petak. Stojim u kuhinji još uvek pospana i ne znam iz čega pijem kafu. I, koju, uopšte?

Stojim u kuhinji i par minuta buljim u viseće elemente i pitam se, kad se jednom setim iz čega pijem svoju jutarnju kafu, gde mi stoje te čaše, 3 dl u kojima bez mućkanja pravim ledenu nesicu?

Totalno resetovana.

Nakon mesec dana kod kuće. Moja kuhinja, moj krevet, konačno moj jastuk. I domaći mirisi i poznata buka kroz prozor. Jedino što i dalje fulam s ormarićima u kuhinji. Zašto sam tako visoko stavila te tanjire i kakav mi je to raspored posuđa, uopšte?

Nema gde nisam bila, morala bih šest postova da ispišem, ali, hajde da kažem da sam obišla najmanje 15 gradova, gradića i takvih nekih ljupkih mestašaca, na moru i iznad. Prvo u Hrvatskoj, pa malo u Crnoj Gori, pa nazad u Hrvatsku. Baze su bile, i na tome da završim, prvo Vodice, onda Perast, a zatim stara dobra Santa Domenica na Hvaru.

Vikend. Veš, punjene paprike, porodica i prijatelji. Ponedeljak, posao. Posao? Ne znam gde sam stala i dokle sam stigla. Da li sam ikada radila?

A paprike da punim još uvek znam.

A vi, odmarate? Ku-kuc. Ima li koga?

MURTER

Pre dugih 35 godina, tada osmogodišnja mala Tanja poslednji put je bila u noninoj i didinoj kući, završavajući tako niz pređašnjih jedinih godinica u kojima je mislila da je Murter jedino more na koje se ide. Nakon toga, od Murtera je ostalo samo nekoliko fotografija, na jednoj od njih mala Tanja nosi periku i pozira na zidiću gornje terase sa koje se vidi Murtersko more i Tijesno, a na drugoj, preplanuli roditelji u obližnjoj konobi prazne flašu domaćeg vina. (more…)

Sreća da svake godine ipak stigne taj dan.

Ko egzitaši uveče, kasno na poso stiže, kaže osam godina stara novosadska poslovica, a ja, izazvana entuzijazmom svoje drugarice i njenim nevaljalim komentarom: Pa, mogu ja da odšetam i sama do gore (SAMA DO GORE, pa jebote, SAMA, JEBOTE!? kakva bih ja to bila drugarica da joj nakon toga zveknem slušalicu, jer je ponuda nepristojna, sadrži reči EXIT i VIP karta, a vreme na časovniku Vrščakih vinograda pokazuje nepristojnih 22:00), uverih se da poslovica pravo zbori. (more…)

Dobila sam i ja pismo o Danilovoj sudbini i borbi na koju ga je naterao život. Najviše o Danilu kod Jelene i Bevca.

Danilo se bori i ne posustaje. Ipak, ponekad nije dovoljna samo odlučnost i lična hrabrost. To je trenutak kada zatreba novac.

Ispričaću vam nešto, što tek malo ima veze. Početkom 92. obrela sam se na skijanju gde sam već drugog dana pala i pokidala dva ligamenta na levom kolenu. (more…)

Neki mali doprinos što je kampovanje pred policijskim stanicama uzburkalo javnost i sama sam dala. Naime, šetajući u predveče s psom svoju redovnu rutu, uočila sam kada su počeli da se stvaraju prvi noćni redovi za lične karte i odmah obavestila zamenika glodura lista Dnevnik, koji je odmah poslao dežurnu noćnu ekipu. Tako to krene. Neću da se hvalim, nego.

Međutim.

Kakva su naša građanska i ljudska prava kada dođe do ovakvog flagrantnog kršenja istih? Kada nas država onemogućava da dobijemo (menjamo, produžimo…) ličnu kartu na koju smo po zakonu obavezni, a putem koje ostvarujemo još čitav niz ljudskih prava, da ne nabrajam? Kada nas država stavlja u poziciju, pri tome u višegodišnjem kontinuitetu, da se ponižavamo za svaki dokument koji nam je potreban: pasoš, zamena zdravstvenih knjižica, saobraćajne i vozačke dozvole?…

Kada nam iznova i iznova, u XXI veku traži da za svaki novi dokument vadimo izvode iz matične knjige rođenih i potvrde ove i one? Šta je sa informatičkim sistemom u ovoj državi?

Da li mi, građani, možemo da tužimo svoju državu zbog kršenja ljudskih prava i ugrožavanja ljudskog dostojanstva?

Molim? Ne čujem dobro, ali volim i ja vas.

Dalje.

Da nije možda policija u nekakvom belom štrajku pa sprovodi samo minimum rada (nije im to valjda prirodno)? Na primer, država plaća, čula sam čavrljajući sa mučenicima na kampovanju, 45 minuta za obradu svakog zahteva za novu ličnu kartu, po jednom službeniku, iako je za to potrebno svega 10-tak minuta. Država, verovatno, tako propisuje ili toliko plaća službenika. To otkriva zašto se u policijskoj stanici u Miše Dimitrijevića obradi samo 7 zahteva dnevno, a u centralnoj zgradi svega 30, imaju čak četiri službenika za to, je l’? Sa pauzama za doručak. Neko je izračunao da će 200.000 punoletnih građana Novog Sada, koji treba da zamene stare lične karte za nove, po ovom ritmu to obaviti za 15 godina, pod uslovom da se “radi” i subotom i nedeljom. Pa ko živ, a kome treba izvod iz matične knjige umrlih.

Da li ste znali da trudnice nemaju prvenstvo u SUP-u i da je to jedina javna institucija gde žene sa stomacima teraju da stoje u redu koliki god da je? Aman, zaman, gde je sad pronatalitetna politika vlade? Ostala valjda izvan zidova zgrade SUP-a.

Može li neko da mi kaže, gde i na koji način bismo mogli da štitimo svoja prava, ako nam ih sopstvena država krši?

Potrebna veza za SUP, donosiocu gotovog dokumenta plaćam odlično, u deviznoj gotovini.

kažem, čitaoče: (more…)

Izvesni “umetnik” Guillermo Vargas Habacuc, je uzeo psa sa ulice, vezao ga kanapom za zid galerije, i izgladnjivao do smrti.

Čak nekoliko dana, “umetnik” i posetioci izložbe su posmatrali, ovo bezdušno i sramno “remek-delo”, čija cela suština je bazirana na vizuelizaciji agonije ovog nesrećnog psa sve do njegove smrti.

Da to ne bi bilo sve, selektori maloletnog Vizuelno-umetničkog Bijenala Centralne Amerike (Visual Arts Biennial of the Central American) je odlučilo da ovaj “performans” bude ponovljen u selekciji njihovog likovnog bijenala u ovoj godini.

Bilo bi previše mučno, skoro kao ponovno ubijanje, kad bih stavila fotografije ili linkove sa youtubea na ovaj necivilizovani čin, ali je za one s jačim stomakom sve se može naći pretraživanjem po imenu ovog dželata.

Pa, jebote, čak je i u ovoj qrčevoj državi jedan (ne)čovek osuđen na tri godine (ili kolk’ko) zatvora zbog zlostavljanja i ubistva svog psa, a ova država deluje kao mesto gde zaista ne postoji vladavina prava. Pa, kako je onda ovo moguće u tzv. civilizaciji?

Da me neko pita, al’ ne pita, na stranu Habacuc, ja bih okrivila i posmatrače koji su gledali i nisu učinili ništa da spasu jedno biće. Gledaš? Marš u zatvor! Ili u ludačku košulju.

Peticija protiv ponavljanja ovog čina na nekoj drugoj “izložbi” može se potpisati ovde.

Sad čitam časopise. To znači da puštam da mi se ponovo nagomila veš. To još znači i da ne gledam TV, jupi. To svakako znači da sam rešena da posao više ne nosim kući, već da ga ostavljam za sobom kad izađem iz kancelarije.

Stvarno imam uvek tonu veša, ali koliko tek časopisa imam sada! Da li uopšte znate koliko nedeljnika i mesečnika za žene izlazi u ovoj zemlji!? Za žene svih vrsta, generacija, interesovanja, godina. Ciljna grupa, od 7 do 77. Štampa skupa, stranica preko stotinu, poklon inside, sve počinju s reklamom za Nivea sredstvo za čišćenje lica i uvodnom reči svoje negovane glavne urednice koja ima neku da kaže. Ali, kome? Kakav je interes tih raznih izdavača? Kome uvaljuju te silne tiraže, pa majku mu, nema toliko frizerskih i kozmetičkih salona! Pa da u kupce uvrstimo i sve privatne ginekološke ordinacije, pa da čak i zamislimo da drugarica mog sina, zajedno sa mojom babom kupuju svaka po svoj primerak, i onda čak…

Za mene je svaki od tih časopisa Novo!, bez obzira koji mu je mesec ili godina izlaženja. Ja neke od njih, na primer ono đubre Skandal! vidim kod fizerke i tu i tamo u nekom kafiću, ali ove ostale nisam nigde videla. (more…)

Nenamerno dvodnevno gledanje kanala B92 info, u kojem su obećali vesti iz minuta u minut i tako u krug 24 sata, na trenutak je u meni, a verujem i u svakom drugom dobronamernom gledaocu, izazvalo asocijaciju na dan mrmota. Jeste, vesti iz minuta u minut, ali iste vesti dok ih svi ne naučimo napamet. Između intervala iz minuta u minut, nevini gledalac može da kupi nešto iz fotelje putem nenametljivog Top-shopa (preporučujem antialergijski Dormeo jastuk priznat od međunarodnog komiteta za jastuke), pre nego što se ponovo vrati na vesti koje je već čuo pre koji minut, proizašle iz prethodnog minuta. (more…)

Konačno se pojavila i ta neka igrica za devojčice (ko zna kako se zove, neka dopuni), pa nisu ni dečaci najgori na svetu.

U toj igrici za devojčice imamo kreiranje situacija u kojima, pa kaže, devojčice drže dijetu, broje kalorije, mere se i vežbaju, dozvoljeno je i izgladnjivanje, a poželjne su plastične operacije i hirurške, silikonske i kolagenske korekcije svih vrsta. Cilj igre za devojčice je da postignu idelanu težinu prosečne anoreksične manekenke, i da doteraju svoje telo do savršenstva, opet po uzoru na skuplje glumice porno filmova i da nađu što boljeg frajera. Tako dobijaju bodove, valjda. Ako nisu dovoljno mršave i sisate, izbor muškarca im je niže kategorije (ma šta to, opet, značilo). Pravilo igre. (more…)

Ako ne gledam vesti, nemam perut.

Lepši mi je dan, lepši mi je muž, lepši mi je položaj leđa za kompjuterom. Jedino što tada, kada ne gledam vesti, ni ne sedim za kompom. Sin mi je uvek lep i bezobrazan, bez obzira koliko pažljivo da gledam vesti.

Gledam tenis, gledam u oči, gledam semafor. Kada ne gledam vesti, skoro da sam u mogućnosti da budem potpuno srećna.

Ima nešto toliko staro novo? Neka svinjarija? Šab me gabri. Čitam uz kafu svako jutro Hogara Strašnog i spremam ulogu Helge za tekući dan. Nikada ne možete dovoljno puno puta da ponovite čitanje Hogara Strašnog i nikada ne možete biti dovoljno netalentovani da vam ne uspe uloga Helge.

Kad ne gledam vesti, primećujem da dolazi proleće. Kolebljivo i mestičavo, ali stiže. Kad ne gledam vesti, primećujem da se bolje osećam pred kišu, za razliku od toga da se pospano osećam pred suncem.

Kako bih mogla da uočim tu zakonitost da sam gledala vesti? Bila bih nervozna a ne bih znala zašto. Ili, optužila bih opet posve nevinog Koštunicu.

PS.

Uspela sam da uspem da navijam za Baraka Obamu, iz ko zna kog razloga i ko zna kada. Čujem da je u Srbiji viđen natpis na bilbordu: Barače Obama, budi uvek s nama. Muž (koji još uvek sluša vesti u autu i ima kontakte) mi javlja da Luković ima bolji odgovor: Predsedniče Putine, raširi nam butine!

PS1.

Kako tačno izgleda klimaks i ima li mogućnosti za odlaganje izvršenja?

PS2.

Srećan Uskrs, ko slavi. Ja sutra kuvam šunku i lupam šarena jaja. Molim nove neprijatelje da odstupe, pre nego što potrošim stare.

Kriv je zbog ovog posta! Juče sam provela sat vremena na youtube, pregledajući sve snimke, prvo s ovim profesorom, a onda i ostale profesore i one čudesne interaktivne table i, uopšte. Na kraju sam upoznala ceo MIT. Onda je i moja uža familija upoznala ceo MIT, jer su morali sve to da pregledaju, a ja sam pazila da nešto ne preskaču i da mi ne zabušavaju.

Nego, to me podseti na mog profesora fizike, zbog kojeg zamalo nisam to i upisala (srećna okolnost je bila da sam baš u vreme donošenja te odluke ušla u pubertet i uopšte mi se nije učilo nego mi se samo pušilo na velikom odmoru i bežalo s poslednjeg časa, pa sam upisala najlakši smer na prirodno-matematičkoj gimnaziji ali neću da vam kažem koji, jer bih onda morala da vas sve ovde ubijem). (more…)

Tog dana, (more…)