Planeta Srbija

Kriv je zbog ovog posta! Juče sam provela sat vremena na youtube, pregledajući sve snimke, prvo s ovim profesorom, a onda i ostale profesore i one čudesne interaktivne table i, uopšte. Na kraju sam upoznala ceo MIT. Onda je i moja uža familija upoznala ceo MIT, jer su morali sve to da pregledaju, a ja sam pazila da nešto ne preskaču i da mi ne zabušavaju.

Nego, to me podseti na mog profesora fizike, zbog kojeg zamalo nisam to i upisala (srećna okolnost je bila da sam baš u vreme donošenja te odluke ušla u pubertet i uopšte mi se nije učilo nego mi se samo pušilo na velikom odmoru i bežalo s poslednjeg časa, pa sam upisala najlakši smer na prirodno-matematičkoj gimnaziji ali neću da vam kažem koji, jer bih onda morala da vas sve ovde ubijem). (more…)

Tog dana, (more…)

Lepo lice grada: U mom milom gradu juče su se delili besplatni zagrljaji. Potpuno je čarobno kako deca, inače najgrljenija bića među populacijom, potpuno neinhibirano ulaze u zagrljaj. I kako zagrljaj povlači oprugu koja odmah aktivira osmeh.

(Fotografija preuzeta odavde.)

Dodir od ljudi pravi dobre ljude. Bebe koje nisu dovoljno dodirivane, postaju asocijalne, nesigurne, kompulzivne ili agresivne kad jednom odrastu. Dodir je odlična terapija za dušu.

Mi skoro svakoga dana održimo porodičnu konvenciju zagrljaja. Zovemo je (gle!) Porodični zagrljaj, u kojem učestvujemo svi, tako što suprug i ja istovremeno jednom rukom hvatamo pod guzu sina, podižemo ga u visinu naših glava i potom isprepleteni i stisnuti stojimo tako nekoliko sekundi, ljubeći i mirišući jedni druge. Ako nam se, u ponekada groznoj svakodnevici, i desi da zaboravimo da održimo zagrljajnu konvenciju, tu je dete da nas podseti. Za njega je to deo normalnosti života i neophodnost, kao što je normalno da ujutru jede doručak, a pred spavanje pere zube.

Probajte, jednostavno je i nije uopšte teško. Za to je potrebno najmanje dvoje ljudi.

Tek kasno juče je identifikovan mladić koji je izgoreo u zgradi američke ambasade. Konačno je utvrđeno da ga je neko tražio i da je neko prijavio njegov nestanak, iako se do tada spekulisalo samo podacima da nije radnik Ambasade, da je starosti između 17 i 20 godina, muškog pola, prilikom čije smrti sa njim nije bilo kontakta od strane obezbeđenja ambasade.

On je Novosađanin.

Iako ne znam kako se zove, znam ko je on. On je žrtva ove Vlasti.

(more…)

Srbija je nezrela država. Njene nezrele političare bira politički nezreo narod. Nakon što je jedini čovek s vizijom zauvek ućutkan, Srbija je ponovo krenula ubrzanim koracima. (more…)

(more…)

Pa nećemo valjda sad ćutati, između dva kruga?

(more…)

Zato što!

Nema me. Radim.

Podižem.

Osim toga, Hektor mi njuškicom otima svaki slobodan sekund.

Potpuno nam je oplemenio život. Ispunio ga u svakom smislu: podignutim repićem, našim smehom i smradom govana… kako da oslikam fleke od pišanja na tepisima, osim kao ispunjenje brisanog prostora. Bukvalno. I ja sam ispunjena. Radujem se vaspitavanju vesele i privržene bebe i učvršćivanju zadnje lože butina i gluteusa, zaboravljenih mišića koje sada koristim u stalnom saginjanju dok čistim Hektorovo sranje.

I spremam se za izbore. Spremite se i vi. Nemoj posle da kukate po blogovima kao babe neke.

Očekujem da makar fin, obrazovan i uglavnom pismen blogerski svet uradi ono što je neophodno. Jer, kad vidim svoje Search keyphrases, ja se, ljudi moji, totalno sneveselim. Pa ko koristi svoje biračko pravo?! Onaj koji u googlu ukuca… da prvo izdvojim

ili ovaj deo populacije koji ima pravo glasa

I da uopšte ne pejstujem nijednu psovku ili potragu za opscenostima. Dovoljna je valjda Pepeljuza. A i ona čisti, kako god je deklinirali. Misssim, stvarno. Izađite na izbore. Ne budite babe. Prostor se mora obrisati. Verujte mi na reč.

Inače počne jako da smrdi.

1. NIKAD SREĆAN ZAKASNIO NIJE

Nova godina je kasnila u Novom Sadu nekoliko desetina sekundi. Kažu, Čola se zapjevo. Obično bi narod rek’o: zajebo. Gde i ne bi, za te novce. Kome ne bi bilo do pjesme sa 100.000 evra na računu na Kipru? Čoli je istinski bilo do pjevanja, pa je odbrojavanje krenulo u pjevačevoj (pjevcovoj?) respritarornoj pauzi, kad je svet već uveliko srkao penušac usnama obridelim od novogodišnjih poljubaca, srećan u blaženom neznaju da uopšte postoji civilizaciija koja uspeva da ne padne kad prati ritam pjevačevih pjesama. Ne samo da ne pada, već igra i ‘oće debelo to zadovoljstvo da plati.

Ima neke simbolike u tome. Da grad, koji prednjači potrošnjom od 1 evra po glavi stanovnika za četiri sata zabave, potom okasni za svetom ceo minut. Kasni i srpska nova godina za Kalendarom čitavih 13 dana, pa što ne bi i Nova godina u Novom Sadu jedan minut?

2. KO DRUGOME JAMU KOPA, GROBAR JE (more…)

Svima koji mi nisu čestitali Novu godinu želim da im izgori jelka. Deda Mraz da im se pokenja u rernu, a irvasi da im izjebu psa.

Obaveštavam svoje voljene prijatelje koji su mi poslali čestitku za 2007. godinu, da mi se želje nisu ispunile i molim ih da mi za 2008. pošalju keš*.

*SMS,jedan od boljih.

I’m back

… iako se nikada nismo obratili VD gradonačelniku Beograda, suprotno onome kako je to izgledalo na B92 danas u četiri u i pola sedam.

Jesmo se obratili gradonačelniku Novog Sada, koji, doduše, nije VD, ali zato ima dobru (bolju) ideju kako da rasipa novac. Mnogo mnogo bolju ideju o rasipanju nego što je pomogla VD mašta gradonačelnika Beograda (Novi Sad 24 miliona, Beograd 22 miliona).

NOVA RADNA MESTA

Dirljivo je da je gradonačelnik VD Alimpić primetio da su ovakve akcije (Peticija da se sramotno visoki iznosi bar preusmere sa 20% na drugu stranu) čist populizam, pa je požurio da odbrani gradonačelnika Novog Sada, Gojkovića, ustvrdivši da će ovakve priredbe — honorari od 150 hiljada evra i ozvučenje od 80 hiljada evra, otvoriti nova radna mesta.

To što je VeDe gradonačelnika Beograda — DS, a De gradonačelnika Novog Sada — SRS, čista je slučajnost. (more…)

S velikom tremom i ogromnim zadovoljstvom sam malopre dala izjavu za TV B92 o peticiji, njenom smislu i građanskoj svesti i odgovornosti.

Tremom — zato što sam osetila strašnu odgovornost i, zadovoljstvom — zato što nam je trebala ovakva podrška.

Prilog možete pogledati možda već na vestima u 16:00, a sasvim sigurno na vestima u 18:30. Novinar B92, Miroslav Zadrepko, kaže mi da je peticija pomenuta i na jutarnjem programu Radija, u emisiji Dizanje, i da je dobila dobre i snažne reakcije slušalaca. (more…)

Za ovu igru morate da budete jedan od pet miliona zadovoljnih korisnika m:ts-a i da pripadate onoj prezadovoljnoj grupi post-pejd pretplatnika.

Za veće zadovoljstvo u ovoj igri potrebno je da uz sebe imate listing svojih poziva, pa da gledamo zajedno i, dakako, da znate kojoj tarifnoj grupi pripadate.

Ako pak, nemate pri sebi takav, inače besplatan listing koji se dobija na zahtev, pošaljite SMS sa tekstom RACUN na broj 773 i odmah ćete dobiti šifru koja je validna narednih pola sata i koju valja uneti ovde. Tamo ćete videti a možete i odmah odštampati listing novembra i oktobra 2007, sasvim dovoljnih za ovu interaktivnu igru.

Uz sve ovo, potrebno vam je matematičko znanje za prvi razred osnovne škole, pa da se igramo. (more…)

500.

Juče je naša peticija bila u top 25 najaktivnijih. Danas će verovatno biti u top 10.

Ima nas. Ima se, može se. Sad idemo na pet hiljada.

Jen’ dva tri, dva dva tri.

***

Bilo je i ima:

Juče je novosadski Dnevnik baš istraživao koliko stanova za beskućnike i najugroženije porodice može da se kupi od 150.000 evra inače namenjenih za honorare umetnika ( ) na novogodišnjoj priredbi.

Ako sam mogla da pomognem, baš mi je drago. Ako nisam ja pripomogla, drago mi je da još neko ispoljava tragove zdravog razuma.

Juče sam, u istim novinama pročitala saopštenje Lige socijaldemokrata Vojvodine, koja ima sličnu ideju: kupovati stanove, a ne plaćati nepristojno velike honorare. Liga se čak poziva na ideju jednog sugrađanina da se umetnici odreknu honorara u korist stanova za najugroženije.

Ako sam pripomogla, drago mi je. Ako nisam ja pomagala, znači da stvarno nismo svi u ovom gradu utrnuli.

U isto vreme, pazi sad ovo, Građanski list fura temu o Davidu.

David je devotogodišnji dečak koji je poklonio svoju ušteđevinu planiranu za telefon, porodici stradaloj u katakombama Tvrđave, saznavši da nemaju para ni za sahranu. Dečak David je dao svojih 13.000 dinara za sahranu stradaloj porodici.

Davidu je Građanski, nakon što ga je novinar sreo na sahrani na kojoj nije bilo gotovo nikoga (treba li reći da su gradski čelnici bili zauzeti prečim stvarima), poklonio mobilni telefon iste marke za koju je dete mesecima štedelo novac dobijen od tetaka, baka, stričeva i roditelja.

David je dečak, čovek od devet godina, koji je potom odlučio da taj telefon, taj” soni erikson K 510″ dobijen od ovog lista, pokloni svom drugu iz razreda koji jedini nema telefon, jer mu roditelji jedva i udžbenike kupuju!

David je dečak na kojeg bi trebalo da liči ovaj svet.

Zbog Davida smo dužni da pokušamo, zajedno sa svim mislećim ljudima iz ovog grada, KAMPANJU:

Podsećam da je konačno objavljen troškovnik Golijata, a uz to i sadržaj novogodišnje zabave na trgu u Novom Sadu i da računica izgleda ovako:

Učestvuju - Zdravko Čolić, Aleksandra Radović, trubački orkestar Bobana Makorivća, ansambl “Kal”, “Bateria SambaNSa” i “Studio Alektik”.

Izvođači: 8.964.534 din (112.056,67 eur) - a koliko košta Simply red?

Ozvučenje, rasveta: 6.461.060 din (80.763,25 eur) - da li kupuju sve novo?

Vatromet: 1.321.647 din (16.521 eur) - da li se takmičimo sa Sidnejom?

Specijalni efekti: 802.419,00 din (10.030,24 eur) - mora biti da će biti nešto specijalno.

Redarska služba: 1.901.051,00 din (23.763,14 eur) - očekuju se protesti a ne slavlje?

Realizacija i organizacija programa: 3.117.284,00 din (38.966,05 eur) - težački posao rasporeda novca mora biti plaćen.

Video produkcija: do 1.500.000,00 din (18.750,00 eur) - verovatno se kupuje nova oprema.

Trista iljada jura.

20% od sredstava previđenih zabavu prilikom ulaska u još jednu neizvesnu godinu, može da u potpunosti reši jedno stambeno pitanje jednoj ugroženoj porodici u Novom Sadu.

20% jednom detetu čiji roditelji nemaju i ne mogu, obezbeđuje 100% dobar start za dostojanstven život i bezbrižno školovanje.

20% od jednog deteta može da načini 100% čoveka.

20% je nečijih 100%.

***

To su naše pare, sećate se?

Da li se slažete da 20% od naših para koje Maja planira da potroši za novogodišnjeg Golijata na trgu, damo nekome?

Da li se slažete da 20% naših para zahtevamo da bude dato nekome kome će značiti 100%?

Da li i vi mislite da treba tražiti od Čole i društva, kad se već gradonačelnik Maja nije setila, da 20% naših para izdvoje za nečijih 100%?

Slažete se?

Potpišite se ovde.

Ako je ikada trebalo reći ovo, sada je trenutak: Svi smo mi David.

Jesmo li? Ili nam je samo do igara?

Da li si David? Ako misliš da u tebi takav postoji, uključi se u kampanju. Pozovi Čolu i društvo, podseti ih da njihovih naših 20% mogu da budu nečijih 100%.

Ako imaš bolju ideju za slogan, kaži.

Ako možeš da pomogneš da se ideja proširi, pomozi.

Ako možeš i sam da pomogneš u kampanji, uključi se.

Ako imaš pristup medijima koji bi pomogli u kampanji, iskoristi ga.

Ako znaš neku porodicu koju bi Čola i društvo usrećili sa svoji-naših 20%, pokaži je.

Pare smo već dali, sada je red na Davida u nama

ako nije tako, odsecite nam ruke i pretvorite nas u kamen

ako sam jedina koja ovo oseća, onda da ga jebeš

ako i ti misliš i osećaš isto, potpiši se ovde:

http://www.petitiononline.com/Davidns/petition.html

U gradu oholosti i raskalašnih zabava, ludih noći i vatrometa, gradu behatonizacije parkova i ablacije asfalta, u kojem istovremeno pogiba sirota porodica u carskim austrijskim katakombama, nešto nije u redu. Da li sa stradalnicima, ili sa raskalašnima.

Kažem sebi da neću, kad ono ne mogu a da ne.

Novi Sad je imao proteklih dana zaista zašto se stideti.

Da posvećujem ceo odeljak svog higijenskog prostora čudnom muzičkom ukusu Maje Gojković, neću. Neću ni da pominjem jer čak ni ne znam, koliko naših para iz ranijih godina se trošilo da bi Maja plesom u ponoć isfurala svoje adolescentske snove, što mi dođe čak nekako perverzno simpatično - biti adolescent u poznim godinama i u istim imati omiljenog pevača. Ako sam se suzdržala da o ničim izazvanom šefu Njenog kabineta ne kažem ni reči i ne fantaziram o rekontrama kojima je stigao do tog kabineta, onda ne moram ni sad ovde ničim od toga da se smaram.

Ali. (more…)

Nisam dobra u novogodišnjim i rođendanskim odlukama. Mogu bolje od toga.

*** (more…)

Pre dve i po godine, prostor je bio komotan: jako puno škola tenisa i tek nešto malo polaznika. Ovu propociju smo držali sve do ovog leta. Bili smo stara grupa (troje super klinaca tri para neambicioznih rodtitelja) i držali smo ovu formaciju čvrstom i korisnom za naše male tenisere.

Znalo se ko trenira tenis: bogati, nemaštoviti i oni čija deca su čudaci. Mali stratifikacioni uzorak.

Bili smo stara grupa, kažem, i imali smo poneku beneficiju. Dobar teren, fleksibilan termin, posvećenog trenera. O prednosti kafe i piva u bašti tenskog kluba ne bih ni govorila. Za mene je to bila jedina rekreacija: da odšetam do terena i gledam dete kako igra.

Da podignem čašu do usta, to ipak angažuje neke mišiće, zar ne?

Onda su Đoković, Jelena i Ana počele da nižu uspehe. Što su se oni više uspinjali, to smo mi više padali u očima vlasnika teniskog kluba. Što su oni uzimali više mečeva, to smo mi dobijali manje beneficija na koje smo navikli. Što su ovi bili viši na svetskim teniskim listama, to je više roditelja dobijalo ideju.

A tako je i naša uravnotežena ambicija postajala neželjenija.

Tenis je poskupeo. Tereni su poskupeli. Nastao je opšti krkljanac po svim klubovima. Želja je dobila svoju cenu. Kako i ne bi, kad je krenulo čak i klubovima u užoj Srbiji, koji poslovično i tradicionalno nisu imali dovoljno zainteresovanih polaznika.

Brojka od oko 30-tak klubova u Novom Sadu postala je preskromna za narasle ambicije. Ispalo je da u svakoj porodici postoji jedan budući osvajač Vimbldona. Svaki početnik od šest godina obučen je za prvi trening u Head, from-feet-to-head, i s istoimenom torbom u koju može ceo da stane. Sa sve trakom za kosu koja ne košta manje od 10 eur i spada mu sa male glave i kratkoošišane kose. I vadi gaće iz dupeta pre nego što udari svoj prvi dečiji backhand.

Opšte stenjanje po terenima. Eno ga mali predškolac, u publici mu cela šira rodbina doterana kao za gradsku slavu, a on stenje pri svakom udarcu lopte koju mu trener baca iz ruke. Izgledamo kao nacija sa tvrdom stolicom. Opstipacioni naraštaji stenju i dahću i padaju po šljaci jer još nisu pošteno naučili ni da hodaju.

Mislim da ta deca za svako stenjanje dobiju neku nagradu. Za izvađene gaće iz dupeta možda i odlazak u McDonalds. Sigurno tu ima nekog pedagoškog podsticaja za toliki napor da liče na sve druge, samo ne na sebe.

Ispred kluba, automobila kao na svadbi. I svi oprani, bokte. Fali im samo zastava Srbije i cvetni ukrasi napravljeni od najlon-kesa, da bi se bolje oslikala svečanost trenutka. Trening! Oprema! ATP lista!

Slupali su nas ovo troje.

Trener našu grupicu trenira levom nogom. Do ovog leta mi smo mislili da vodimo decu na trening. Od ove jeseni smo saznali da plaćamo tretmane. Čak su nas i nominalno degradirali.

Kao da idemo na neku fizikalnu terapiju, samo zato što se držimo u grupici a nismo se rastali u tri profitna centra. Jer, deca imaju već devet godina! Pa šta vi mislite!? Ove zime igramo na nekomercijalnom terenu u komercijalnom terminu (šta god). A s proleća će nasilno da nas rastave u profitne jedinice.

Poljubi ili ostavi.

Da menjamo klub? Tek malo računice: trening, a ne tretman, u novosadskim klubovima košta do 25 eur sat. Nije moguće birati broj treninga, već se podrazumeva tri puta nedeljno: 350 EUR.

Želite full uslove, pobednika na turnirima čije troškove sami snosite? Izvolite, pa izdvojte soma ili dva evra mesečno i dobićete juniorskog gradskog pobednika koji zna šta treba da jede u podne i za užinu. I pravi trenutak kad treba da stenje.

Imate još veće ambicije? Nadam se da su vam prihodi u proporcijama s planovima. Uostalom, uvek možete prodati stan ili auto. Jer, ipak živite u Srbiji, a plaćate trening kao da ste na Bel Airu. I to pod uslovom da ima slobodnih termina i slobodnih terena i da se treneru dopadnu kola koja vozite.

Da on vidi tu neki potencijal. Shvatate? Više ne birate vi klub ili trenera, sada vas procenjuju klubovi i treneri.

Ostadosmo tamo, u istom klubu, troje klinaca tri para neambicioznih roditelja. Teniski građani trećeg reda.

Požalih se jednoj drugarici. Ona mi kaže da uvek mogu da nađem pristojnije uslove za pristojnije pare.

Požalih se drugoj drugarici. Ona mi ispriča vic.

Dva nova ruska milionera se sreću na londonskim ulicama. - Vidi što sam kupio odličnu jaknu za 450 funti. - Što si blesav! Odmah iza ćoška imaš istu takvu za 700.

A ja se bojim da moj Ivan nikada neće naučiti dovoljno dobro da stenje, u grupi od troje. Da igra taj svetski tenis zvani Tvrdo Govno.

Teško mi je da poverujem da slučajevi dvojice pedofila - Ilariona i Pahomija, nisu trend kada je reč o seksualnim devijacijama crkvenih velikodostojnika SPC-a i kada je reč o moralnim devijacijama postupajućih sudija. (more…)

Sve mi se više čini da sam tokom godina uspela da razvijem način da govorim tako da me niko ne čuje. Uspela sam da uspostavim takav ritam i intonaciju koja se o neke ljude odbija kao da nikada ništa nisam pustila u prostor preko glasnica.

I dalje imam čvrstu dijafragmu, još uvek mogu na dahu da izgovorim neku podužu filipiku, najčešće svoju. I da je niko ne čuje.

Sva moja pusta znanja iz dikcije mogu da okačim mačku o rep: okolo dođoh vođo potokom topovskom rovu; ludu bulu u tu gustu šumu vuku; stala mala Mara na kraj stara hana sama... Moš’ misliti. (more…)

Zapamtila sam taj slogan. Kao i onu maksimu Duška Radovića: Požurite, neko je baš krenuo iz Hamburga da se sudari s vama. Kada ja danas platim kaznu za prekoračenje brzine, to je skoro kao vic. Poštovanje ograničenja brzine i držanje razmaka u saobraćaju su dva, od svega nekoliko pravila za koje mislim da su tu da se ne krše. (more…)

I, onda, kao, najčešća krađa identiteta se dešava na FaceBooku. Šta to mene briga? Dešava se i na MySpace, pa dobro. I po blogovima. Ma, nemoj! (more…)

Od jutros sam baš htela da učinim neko dobro delo. To nije neko licemerno i usiljeno stanje stvari, nego, onako, pomislila sam, ako se nekome danas nađem, ili prosto učinim nešto što će nekome prijati, učiniću mnogo za sebe. Dakle, bio je to plan u moju korist. Evo, ja sam jedna takva osoba.

Lepo sam od jutros napisala komšijama u tri primerka za tri ulaza, bold i kver, kako se u stvari koristi novi daljinski upravljač za našu kapiju koja ima nove motore kojim se štitimo od intrudera sa strane. Dobro. Ponela sam onaj aparatić za selotejp, izlepila i malo su mi zebla leđa od saginjanja, podizanja i spuštanja, ali ne kažem, uradila sam to. (more…)

Nisam nosila crveno onaj dan. Osetila sam se odjednom starom i umornom. Iznenada, osetila sam da ne mogu sve i stalno. Da moram da se fokusiram. Da ovako u rasplinjavanju neće moći.

Izgubila sam dete taj dan, jer nastava u Dečijoj nedelji nije trajala do 13:00 kako je napisano na papiriću, nego do 12:30. U petnaest do jedan više nigde nije bilo mog deteta, ni u školskom dvorištu, ni u blizini škole, ni ulicom do kuće.

Tada sam pukla - ne mogu da se rasplinjavam. (more…)