Skorašnjim postom o planiranju troškova otvorio sam priču o ličnim finansijama. Nekima cela ova priča može da ispadne kao kukumakanje o novcu, ali to nije namera autora. Finansije su realan problem svih nas, imali ih dovoljno ili nedovoljno i sa godinama postaju sve ozbiljniji predmet razmišljanja. Tim povodom se i postavlja pitanje, koliko platiti osobu koja se bavi webom kod nas, bilo kao menadžer nekog web sajta poput mene, programera, dizajnera, šta već. Pokušaću da evaluiram taj problem u donjem postu, a Vi ste naravno pozvani na diskusiju.
Prošle sedmice sam razmišljao o problemima sa kojima se suočavam u izvršavanju svojih aktivnosti, i po prvi put u životu verovatno, poželeo da imam službeni auto. Činjenica da za neke poslove moram da odem u relativno udaljene delove grada će me vrlo često navesti na razmišljanje, da li zaista moram da odem do tog dela grada, a zatim nedoumica preći i u odbijanje. Tako da će taj posao biti odložen za neku drugu priliku, ili se neće desiti. Da li ovo znači da sam ja neodgovoran? Da, ali činjenica da postoje stvari kao što je službeni auto govore da nisam jedini. Ljudi ne vole da gube vreme na ono što ne moraju, i postojanje službenog auta je jedna od činjenica koje obezbedjuju konfor u obavljanju posla a samim tim i kvalitetnije obavljanje istog. Naravno, nemaju svi situaciju u kompaniji da kupe zaposlenima automobil, ali tako nešto se može rešiti povećanjem plate recimo, čime dolazimo do centralne teme današnjeg posta.
Koliko novca vam je mesečno potrebno da preživite?
Stavite na papir osnovne mesečne troškove. Stan, računi, prosečan dnevni trošak x 30, varijabilni dnevni trošak. Pod varijabilnim dnevnim troškom podrazumevam sve one stvari koje se ne smatraju prehranom, koje se smatraju nužnim a ne mogu se baš precizno isplanirati. Tipa sredstva za čišćenje, sveske, olovke i tako ti neki troškovi koji su nam neophodni. U mom slučaju imate sledeću situaciju:
Stan i računi: 160 eur (podrazumeva činjenicu da živite sa nekim, ovo je medju najpovoljnijim varijantama)Prosečan dnevni trošak x 30: 225 eur (7,5 eur = 600 din -3 obroka po 200 din, naravno ne podrazumeva restorane)Varijabilni trošak 10%: 22,5 eur (7-10% je neki trend varijabilnih troškova koji se stavlja i prilikom pravljenja budžeta)
—-
Total: 407,5 eur
Dakle, meni je potrebno da preživim mesečno u Beogradu 407,5 eur, bez taksija, izlazaka sa prijateljima, poklona za rodjendane, kupovine odeće i svih ostalih troškova koji su normalni a koji nas snalaze mesečno. U ovom slučaju glavnu konkurenciju mi predstavljaju ljudi koji imaju stan u Beogradu pa štede nekih 100 eur mesečno ali to nije poenta, poenta je objasniti zašto neke stvari ne mogu da se rade za smešne pare, i zašto prilikom traženja posla trebate znati koliku platu želite za sebe.
Dolazimo do još jednog problema koji uzrokuju freelance poslovi, a to je da sve plaćate sami. Prevoz, topli obroci predstavljaju standardni paket usluga koje nudi svako preduzeće priliko zapošljavanja. Imate gornju računicu pa se lako može utvrditi da ovi ume da skine zanimljiv deo troškova. No takav način posla, obično podrazumeva i rad u firmu i ustajanje na vreme, što uglavnom nije slučaj sa našom strukom.
Šta možemo zaključiti iz svega ovoga? Vreme, sajt za 100 maraka je odavno prošlo, nit postoje marke, nit su životni troškovi na nivou 2000te, 8 godina je dosta toga sobom donelo, a pre svega kumulativnu inflaciju od jedno 300% Možda zvučim nadobudno, prepotentno, neozbiljno, nazovite to kako god, ali da sam u situaciji da tražim početni posao, sa kojom cifrom bih pristao da krenem? 407,5 eur? Nedovoljno… Ipak je cifra od 500 eur nešto što je mnogo realnije. Nije cifra koja će vam obezbediti lagodan život ali par meseci dok ne dodjete do odredjenog iskustva, mini promocije koja će vam trasirati put ka plaćenijem poslu ovo je nešto što možete prihvatiti. Kasnije ulazite na tržište kadrova, gde vam vrlo prosto ponuda i tražnja odredjuju cenu. Obzirom da se bavite poslom koji zahteva odredjeno, ne tako rasprostranjeno znanje, u zemlji koja se usudjuje da kaže da će za par godina biti nova silikonska dolina, nemojte se libiti da cenite ono što radite.
Problem? Ispašće da ja nagovaram ljude da ne prihvataju bilo kakav posao ispod 500 eur, i da to nije realna procena našeg tržišta. Možda, ali i situaciji kad poznajem ljude koji od držanja privatnih časova zaradjuju i duplo više nego profesori na fakultetima postavlja se pitanje koliko je naše tržište referentno za neku procenu. Privatni časovi su mi upravo i bili referenca prilikom diskusije sa Nemanjom oko cene radnog sata. Ako neko može da podučava decu sabiranje za 5 eur po satu, zašto bi se sirovi know-how prodavao za manje od toga.
Diskusija više nego dobrodošla!
