October 26, 2009
Napokon, zvono se oglasilo. Na sve strane, ukočena tela počeše da se dižu u višeglasju prikrivenih jauka i uzdaha. "Sedite, ko je rekao da možete da idete?", pitao je odnekud iz zaborava profesor, dodajući kako je zvono znak za njega a ne za njih. Ponekad je taj čovek strašno naporan, pomislila je Irena, gledajući ga ispod oka dok je sedala nazad u drvenu stolicu koja se već hladila. Bio je visok i mršav, upalih zelenih očiju ispod ravnog čela bez bora. Koža mu se uvek čudno sijala ogledajući visoko postavljene neonke, a kosa mu se polako povlačila sa čela dajući mu onaj izgled koji dolazi muškarcima sa iskustvom. Šteta što nije bio skroz sed, pomislila je, a onda se upitala odakle joj uopšte takve misli i umalo se naglas nasmejala sama sebi. Previše slušanja preglasnih razgovora između keve i komšinice, zaključila je brzo. Ta žena je imala jezik brži od pameti, al' se uvek stišavala u panici shvatajući da je ćerka možda čuje kroz zatvorena vrata sobe. Bila je u pravu, sve je čula, al nije bila dete, iako je majka još uvek odbijala da to prihvati. Ustajući ponovo, jednim trzajem izvukla je ranac ispod klupe. Duše su se slile iz klupa u jednu veliku kolonu koja se gurala bez ikakvog reda ka vratima, dok je profa i dalje nešto dobacivao iza leđa. Na trenutak je videla Anino lice kad se ova okrenula i pogledala ka njemu, ali je od cele grimase uhvatila samo prevrtanje očima. Prošla je kroz visoka dvokrilna vrata u hladan hodnik i na tren se stresla. Njen beli džemper od merino vune joj se činio i pretoplim unutra, ali ovde gde su se vrata otvarala svako malo više je bilo nalik zimskom prepodnevu koje je mogla da namiriše u dahu promaje. U momentu je ugledala Marka negde napred, desno. Stajao je kod glavnog ulaza i pogledom pretraživao masu učenika koji su klizili u svim mogućim pravcima istovremeno. Nasmejala se. Ne sad, kasnije. Savila je glavu niže i šmugnula levo, niz malobrojne stepenike i pravo u školsko dvorište. Hladan vetar ujeo ju je za obraze, podigao joj kosu i doneo odnekud bele zube suve snežne prašine. Pokušala je da pogleda odakle sipa taj nanos, ali je neko iza nje gurnuo u želji da što pre izađe. Okrenula se oko sebe i zaboravila šta je htela, smejući se snegu koji je napadao od jutros kad je stigla u školu. Za samo dva časa koja su prošla, nestalo je sumornih sivih ploča betona koje su prekrivale celu površinu školskog dvorišta i sve se belilo, poput meke perine razbacane po nekom starinskom krevetu oko kojeg su zidove krasile zavese golih breza ukrašenim perlicama mraza. Udahnula je duboko, uzela u sebe zasluženo parče svežeg vazduha pročišćenog fino mlevenim snežnim peskom kao najboljim filterom. Retko je vazduh bio ovako čist, retko nebo ovako mutnosivo a opet nekako... veselo. Druge reči nije bilo. Dan se gasio već u podne, tama se valjala po svim uglovima i penjala uz oluke, ali čas je bio okončan, veliki odmor je tek počeo i uopšte, ... "Ideš li, mi smo gladne!", dobacio je poznati glas, i uz osmeh, morala je da prestane da se okreće u krug i klimne glavom potvrdno. Anita je drhtala u kratkoj jakni, ali je obaveznu torbicu stiskala pod rukom bez rukavice, a Maja je nehajno gledala za rekom đaka koja se ulevala u more gradske ulice, verovatno sanjajući vruć burek. Koliko god bila na dijeti svakog meseca iznova, nikad nije mogla da odoli dobroj hrani. Ireni nije bilo jasno ni zašto pokušava. Povukla je rukama kaiše svog ranca, kao da će joj spasti sa ramena ako to ne učini, i osetivši novi talas toplote na leđima, zakoračila i uhvatila drugarice pod ruku, tako da su sve tri smejući se utonule u bujicu koja ih je ponela napolje, za hranom...Ulica nije bila ni blizu čista i netaknuta poput dvorišta škole. Čistači su već prošli i ivice trotoara bile su okovane u slomljeni led i prljave ostatke snega, a smeđa bljuzgavica nalik na rastopljeni sladoled mrdala se ispod točkova prolazećih automobila. Nestajali su brzo, kao da ne voze pored škole, i devojke odustaše od prvobitne odluke da pređu ulicu i odmah tu desno kupe današnji obrok. Maja predloži da odšetaju do gradske pekare, dve ulice dalje, i uzmu po parče pice ili nešto slično. "Šta je sledeći čas", upita Irena, razmišljajući i sama ali u nemoći da se koncentriše na školu i časove. Kako je odgovor glasio fizičko, samo se nasmejala i krenula napred. Niko nije žurio na fizičko, pogotovo što ih sigurno neće pustiti napolje, na sneg, već će morati da se guraju u maloj sali i rade neke glupave vežbe. Prošle su kroz mali park iza škole, pričajući tiho i smešeći se, gledajući oko sebe ide li još ko u tom pravcu, ali su ostali ili otišli odmah posle zvona i već se vraćali, ili samo trknuli preko puta i već unosili tople zalogaje u tela nagrižena zimom. Vireći iz snega, park je ograđivao nizak zid od crnog mermera. Kao sušti nedostatak svetla, tama po sebi, bio je prava suprotnost svetlucavoj belini koja se pružala na sve strane oko njega i prekrivala njegov vrh. Jedini deo zida koji nije bio pod snegom je onaj gde uvek sedi ludi Slaviša. Čak i danas, po ovom vremenu, sedeo je na hladnom kamenu sa jedva nešto malo kartona ispod pantalona, otvorenom kutijom za gitaru koja je, učinilo im se, bila puna snega iznutra. Maja odmahnu glavom, i povuče ih dalje od njega, a on i ne pogleda, uvek zureći prazno u prostrani trg ispred sebe. Ulica koja je vodila do pekare bila je bez izloga tako da se nisu zadržavale usput, osim što su u jednom trenu morale da stanu i očiste okovratnike kad im je vetar stresao sneg sa drveta za vrat, ali je nekako i to prošlo uz malo vriske i puno smeha. "Gradska" je bila u oronuloj žutoj zgradi sa koje se boja ljuštila, a metalna terasa od kovanog gvožđa iznad vrata pretila da padne baš njima na glavu pri ulasku. Anita je gurnula vrata i prijatna toplota pozva ih unutra. Nisu ni bile svesne koliko su se smrzle na putu do pekare sve dok na koži nisu osetile dodir ugrejanog vazduha koji je nosio miris svežeg hleba, prepečenog suzama i origana. Reda nije bilo, za divno čudo, i Anita odmah naruči pica-burek sa ljutim kečapom, Maja se odluči za palačinku sa nutelom, plazmom i bananom sa samo malo šlaga što je Irenu nateralo na još jedan osmeh. Kad ju je prodavačica, sitna devojka tek nekih pet godina starija od njih, crne kose zavezane u kratak rep i tankih usana bez karmina i šminke upitala šta će, ona, iako je želela parče pice iznenadi sebe naručivanjem indexa sa pečenicom i jedne štrudle sa makom. Za trenutak je zastala gledajući za pekarkom koja nestade iza vrata koja su delila tezgu od prave pekare gde se gazda sa pomoćnikom motao oko mašina i brašnjavih stolova. Nije više bila sigurna ima li dovoljuno novca za sve to što je upravo poručila. Keva je uvek smarala kad je trebalo dati pare za užinu, uvek držala duge govore i davala manje nego što je iko drugi u razredu dobijao. Poče da pipa po džepu, pronalazeći tek dve novčanice, od kojih je jedna, sigurno je znala, stotka, ali ako i druga nije bar to moraće da otkaže nešto, blamira se pred drugaricama... Polako ih izvuče do ruba džepa tek da vidi odraz obe banknote u staklu pekarske vitrine, baš iznad kolača sa višnjama i pite sa jabukama, isečenih u jednake kocke i poredanih po tacnama pod mlevenim šećerom kao snežnim prekrivačem koji je napadao po celom gradu od jutros. "Ne brini, meni je keva dala Kilu jutros, ako treba nije problem...", dobaci joj Maja iza leđa, a ona pocrvene i shvativši u poslednji čas da je drugi papir oslikan dvojkom u pratnji dve nule, odmahnu glavom i zahvali se, dodajući da ima dovoljno nego je samo nekad tako nesigurna, jednostavno se zaboravi u sekundi i mora da proveri. Crnokosa devojka se pojavi sa tri tanjira i postavi im sto u uglu do izloga, a one se zbuniše i htedoše da kažu da će hranu poneti, ali kako im je sledovalo fizičko jednostavno odustaše i sedoše. Ubrzo su žvakale bez razgovora, gutajući halapljivo, a napolju, tamo iza plavičastog stakla, ponovo je počelo da sneži...U povratku nisu žurile. Oko njih su se u lagano plesu spuštale pahulje, ulična svetla su se palila znatno pre očekivanog vremena, a nebo je gubilo tamnu boju i nestajalo u nepreglednoj belini milijardi iglica koje su hrlile k njihovim licima. Gole grane drveća mahale su još uvek odlazećim prijateljima, ukočene u pokretu još od jeseni kad su divlje guske preletale grad pevajući svoje sumorne ode, sada pružajući se samo ka crnim vranama koje su ispod streha oterale golubove i naglim okretima glave, ispod oka sumnjičavo posmatrale sve prolaznike pa i tri drugarice koje su se vraćale u školu. Za čas su izbile do trga čiji krajevi su nestajali u snegu koji je prikrivao i kaldrmu, i klupe, i parkirane automobile, i ulice koje su se granale od njega kao sunčevi zraci. Potpuno beo je i Slavišin pogled, naježi se Irena, uočavajući ponovo muškarca u ranim tridesetim koji je sedeo jednako kao i ranije, blago nakrivljene glave i sa gitarom u rukama. Nije svirao, bar se to njegovo dodirivanje žica nije moglo nazvati sviranjem, iako nešto jeste radio. Ili pokušavao da radi. Prilazeći mu s čela jasno su mogle da vide da unutrašnjost njegove kutije jeste do vrha ispunjena snegom umesto novčićima kao u toku toplijih dana. Belina mu je sada prekrivala i dugu, neurednu kosu i ramena povijena napred. Oči su mu kao i uvek bile hladne, praznog pogleda zakucanog u daljinu iza njih. "Jebote, ne razumem kako mu nije hladno. Mislim, znam da je lud i sve, ali opet, kako ne zna da obuče nešto?" prozborila je Anita, stiskajući blede beskrvne šake oko torbice i uvlačeći ramena u pokušaju da se ugreje malo. Zaista, momentalno je Ireni palo na pamet, mora da mu jeste hladno! Videla je po nekad leti, ljudi mu priđu, ostave koji dinar, kupe mu flašu vode ili neki sendvič... ali sad nije bilo nikoga na ulici osim njih tri. Istina, nije ga videla nikad da zaista jede ili pije, niti da dolazi ili odlazi kad smo već kod toga, uvek je samo sedeo tu, ponavljajući dva ista akorda iz dana u dan, zagledan u daljinu. Kad je bolje razmislila, nije znala ni da li se zaista zove Slaviša, to je jednostavno ime koje je čula u školi, ali ako ga niko nije znao, mogao je biti i Petar, Željko, ... Zašto bi se koga ticalo, niko nije ni želeo da zna. Nije ni ona. Bar je tako mislila, ali nešto je zaustavilo i nije dalo da jednostavno prođe. Drugarice su je pogledale skupljajući obrve, pokazujući glavom da nastave. Škola se već videla kroz park, direktno odavde, i nikog nije bilo na ulici ispred kapije, svi su odavno ušli. Biće dovoljno da se pojave na pola ovog časa, ne moraju da zakasne i na sledeći. Niotkuda je preplavio talas brige za ovog smrznutog, sirotog čoveka. Prošla je pored njega bezbroj puta u ove četiri godine srednje škole, nije ga više ni primećivala, postao je deo parka i zida na kojem je sedeo. Otkad je znala za njega, bio je gradska šala, neko ko jednostavno jeste... tu. I da nije bio, sumnjala je da bi primetila. Juče, verovatno ne bi. Danas, sa toplim osećajem koji se širio od onog sendviča iz stomaka, slatkim ukusom maka na usnama osećala je hladan vetar koji joj se igrao sa šiškama potpuno drugačije. Nije više bila vesela, dan nije bio drugačiji, nežna belina izgubila je radosni dodir i odjednom joj se sve činilo kao zavodljivi poljubac smrti u snegu. Prešla je konačna tri koraka i stala tačno iznad njega. Nije je primetio. Udarao je smrznutom desnicom po žicama, premeštajući prste leve ruke niz vrat. Nije znala koji su akordi u pitanju. Momci su uvek hteli da je nauče, ali nije je zanimalo. Želela je da joj sviraju, ne da je uče, toga joj je bilo dosta u školi. "Nije ti hladno?", rekla je, i momentalno se presekla uplašivši se sopstvenog glasa i neočekivane tišine koja je usledila. Mislila je da će je pogledati, da će prestati da svira, da će podići glavu... Ništa. Osim povremenih udara u žice nikakav zvuk se nije čuo, nikakav pokret nije uočila. Mogao je i da ne diše, ništa se ne bi promenilo. "Hoćeš moju kapu...?", pitala je opet, ali ovog puta nije ni očekivala reakciju. Znala je da će joj keva praviti problem ako 'izgubi' kapu, ali nešto u njoj je teralo da nastavi sa ovim, oduševljena sopstvenom hrabrošću da priđe tom čoveku. Hrabrost joj se vratila sa sećanjem da su mu ljudi ostavljali stvarii, gurali u ruke ponekad, i nikad nije reagovao. Okrenula se za čas i pogledala u drugarice, a one su poskočile i pokazale joj rukama da se odmah odmakne od njega i pođu dalje. Pogledala ga je još jednom, a onda odlučila. Rukom je brzo prošla preko njegove kose, otresajući sneg, a onda iz džepa izvukla belu vunenu kapu sa malim plavim cvetom i navukla mu je na glavu. Nije se ni pomerio, ali su drugarice počele prigušeno da vrište iza nje i mašu joj rubrzano rukama da se odmakne. Okrenula se sa osmehom da im kaže da je sve u redu. "Hvala", doprlo je do nje u jednom zaleđenom, usporenom trenutku, i oči su joj se raširile u panici a glava poletela nazad. Noga joj se okliznula i osetila je da pada, ali je Maja uhvatila i u sekundi su zadihane protrčavale kroz dvorišnu kapiju škole, praveći duboke tragove u svežem snegu...Iznenadno odgovaranje iz geografije nateralo je da zaboravi ludog Slavišu, kapu i sve drugo. Geografičarka, niska i krupna žena uvek u širokoj haljini, šetala se između klupa objašnjavajući zašto moraju svi da imaju minimum dve ocene na kraju polugodišta i da ona, iako joj nije drago da ih pita tako iznenada, jednostavno mora da ispita sve učenike. Naravno neće svi stići na red na ovom času, ali što pre prestanu da je mole i krenu sa odgovaranjem, više njih će dobiti ocenu. Osim ako ne žele kontrolni, ili desetominutni test, njoj bi tako bilo lakše, iako joj to tek ne bi bil drago za njihovo dobro. Boli tebe uvo za naše dobro kravo, pomislila je Irena, ali se zadovoljila da se nasmeje i spusti glavu na ruke ukrštene na klupi. Profanka je u prolasku pomilovala po kosi, kao jednog od svojih najboljih učenika (imala je dve ocene) i ona se oseti glupo, pitajući se mrze li je ostali iz odeljenja zbog toga, ali nekako je jednostavno nije bilo briga i ona odbaci sve misli i usresredi se na ugasnuto okno prozora na kojem se skupljala bela pokorica. Greškom je obećala kevi da će doći posle šestog časa da pazi na bratovo dete, ali imala je sedam časova danas. Htela je da zove na malom odmoru, ali kao za inat, mobilni telefon se isključio i nije mogla da ga uključi opet zbog prazne baterije. Znala je da bi trebala da pozajmi nečiji i pošalje poruku, istina, ali nadala se da keva neće početi da paniči zbog tih četrdeset i pet minuta. Plašila se da bi mogla, ne bi bilo čudno ništa za tu ženu koja je svoju srednjoškolsku ćerku često tretirala kao detence u pelenama, ali bila je sigurna da će doći pre nego što primete da je nema. Uostalom, keva ide na posao tek u pola devet, ona će oko osam stići. Vremena je bilo sasvim dovoljno. Sklopila je oči i pokušala da pevuši neku melodiju u sebi, da joj brže prođe čas. Bila je to lepa pesma, iskrena i romantična, ali tužna. Nije znala odakle joj, nije mogla da se seti stihova, ali note su izvlačile iz njene podsvesti duge drvorede lipovog drveća uvijenog u mirise kasnog juna, kad lipa cveta i noć se ispuni njenom esencijom, a radnici u narandžastim uniformama idu sporo iza velikog vozila sa cisternom i peru široke bulevare šmrkovima sa vodom koja klizi preko asfalta i peni pri prolasku kroz rešetke odvoda. Otvorila je oči. Njen grad nije imao vozilo za pranje ulica. Gradska čistoća je imala jedan od onih smešnih malih automobila sa četkama napred, ali to nije ni nalik na ono što je tako jasno maločas zamislila. Gde ga je mogla videti... u nekom filmu možda? Verovatno... Ali miris lipa, tako stvaran, naveo ju je da ponovo sklopi oči i prepusti se sanjarenju, dok je veći deo razreda pokunjeno skrivao pogled ispod treperavog neonskog svetla. Ovog puta bila je na obali velike reke, zelene, mutne. Voda je prebrzo tekla, nosila granje u matici, a ona je stajala na vetru na nekakvoj blatnoj plaži, odvojena od celog sveta rekom sa jedne i gustim šipražjem koje se penjalo uvis iznad nje sa druge strane. Neko je šetao pored nje ali nije molga da vidi lice druge osobe, nestvarno poput zaboravljenih stihova. Očajno lišće tužno je šuštalo sa suvih grana šibanih vetrom, skrivajući retka svetla koja su se probijala iz daljine. Miris vode nije je podsećao na reku, već na morsku luku u kojoj ukotvljeni brodovi ispumpavaju višak vode iz svojih nabreklih utroba, dok svetionik zamišljeno žmirka i doziva zalutale mornare i utopljene duše koje nikad ne pronađu sigurnu luku. Okrenula se, i potrčala dalje od vode, kroz šiblje i granje, uz usku blatnjavu stazu, a onda izbila, iznenada, u prepun restoran u kojem su svi stolovi bili za dve osobe a jak miris nepoznate začinjene hrane lebdeo u vazduhu. U pozadini svesti, mogla je da čuje muziku, tihu pesmu u čijem ritmu se talasalo svetlo zelenih lampi na kajsijastim zidovima. Vrata su se otvorila i spolja je ušao muškarac vodeći devojku pod rukom. Njena kosa je bila plava, ona nasmejana i zagledana u njegovo lice, a on je i dalje okrenut leđima spustio ruku na okruglo zvono na šanku i ono je odjeknulo, preseklo sve i rasparalo sliku pred njom bolnom belinom neona. Iznad nje su promicale glave drugova i površina plafona krila je nečiju davno zalepljenu žvaku. Prozorsko okno je bilo potpuno tamno, i sa mesta nije mogla da vidi ni snežne pahulje, iako je iz užurbane graje shvatila da pada žešće nego ranije. Ustala je i ona, podigla svoj ranac i prišavši prozoru požalila što nije ponela jaknu. Niko nije očekivao zimu ovako rano. Dobro, njena mama jeste, ta žena je kao neka veštica koja uvek zna kakvo će vreme biti, šta treba obući, s kim se treba družiti, šta i kad jesti... Bilo joj je muka od njenih uvek mudrih saveta i preterane brige. Nije joj ni najmanje bilo žao što je nije poslušala. Grudvaće se i ugrejaće se. Sa vrata ju je pozvao Marko, i ona mu se osmehnula, znajući da ga je dovoljno držala na distanci za jedan dan, da želi da je on zagrli i da oseti dodir njegovih smešnih dlačica na bradi na svom čelu. Rekla mu je sto puta da mora da počne redovnije da se brije, ali on se samo zagonetno smeškao zbog čega ga je mrzela i volela istovremeno. Možda ga i nije volela, ali nije mogla da odoli toj njegovoj upornosti da izgleda kao najveći blesan u školi. Mada, i svi ostali su se trudili da izgledaju starije nego što im je pisalo u knjižicama, pogotovo otkako su ove godine svi za redom, jedno po jedno, napunili osamnaest i odjednom postali "odrasli". Pružila mu je ruku i osetila toplotu njegove šake na svojoj, a uskoro i suv poljubac na čelu. Usne su mu bile ispucale, i ona potraži svoj sjaj za usne sa mirisom čokolade. Nije mogla da dopusti da izađe takav na vetar, da je sutra ljubi krvavim usnama... Pa nek' se i brani koliko hoće, neće mu uspeti ovaj put. Ubrzo su se našli na dvorištu, među gomilom školaraca razigranih u snežnom nanosu, razdraganih između mrklog mraka i beline koja je reflektovala i najmanje svetlo sa prozora. Grudvali su se svi zajedno nekih dvadesetak minuta pre nego što su prve grupice počele da se osipaju, da otiču neprimetno kroz kapiju i nestaju u beskraju tihe zimske idile. Isprva niko nije ni primetio osipanje, mrak je gutao grupu po grupu a sneg je padao bez milsti, terajući ih da se druže još malo. U jednom trenu ostalo je samo njih pet najboljih drugova, ekipa, i nije im trebalo puno da se onako zajapureni i ugrejani odšetaju do malog kafea na drugom uglu i sednu da popiju toplu čokoladu, pre nego što se svi raziđu i nestanu put svojih kuća, pa onda opet do sutra... Kuće se kasno setila, i činjenice da je mama čeka. Uzela je Markov mobilni telefon sa stola bez objašnjenja, i umalo vrisnula kad je videla da je već odavno prošlo deset sati. Ustala je odmah, zamuckujući povukla i njega bez nekog jasnog objašnjenja dok su ostali razgovarali skoro ih i neprimetivši. Ovlaš je poljubila Anitu i Maju i ova potonja tek tad upita kuda idu, i zašto, u pokušaju da ih zadrži još koji minut jer se razgovor baš zahuktavao. Uspeli su nekako da se izvuku a da nije morala da kaže ništa više od "Ma, znaš moju kevu, a već je kasno..."Marko je insistirao da ona obuče njegovu jaknu, i išao je pored nje praveći se da mu nije hladno, ali je znala da jeste. Nije imala srca da mu uskrati tu priliku da je impresionira, iako je znala da nije ni vreme ni mesto za takvo naivno junaštvo. Lice mu je bilo bledo a samo nos crven. Malo joj je laknulo kad je videla da je zadržao šal, i da sad trlja šake o jedan njegov kraj. Odmah ga je zagrlila i uvukla mu ruke u džep od jakne, da ih svojom šakom malo zgreje, ali se oteo, obaveštavajući je da tako nikad neće stići ni nazad do škole, kamo li do njene ulice, ako se budu kretali kao kakvi spojeni blizanci ili neka cirkuska nakaza. Nije mogla a da mu se ne nasmeje. Ponekad je bio tako... Misao nije stigla da se formira do kraja. U trenutku kad su izbili na ugao školske zgrade koji ih je sve do tada skrivao od pogleda na park, prestigla su ih policijska kola koja su sporo klizila dubokim nanosima snega na jutros očišćenom kolovozu. Zbunila su ih upaljena rotaciona svetla, ali ne toliko koliko scena u parku i na trgu iza njega. Tamo gde inače sedi ludi Slaviša bila je okupljena masa ljudi koji su se glasno prepirali. "Da vidimo šta se desilo", reče Marko, a ona oseti jezu ispod kože i poželi da bude kod kuće gde je toplo. "Moja mama..." , reče, ali duboko ispod molećivih reči znala je da želi da vidi da se tom čudnom čoveku nešto nije dogodilo. Pružili su korak i prišli prvoj grupici koja je stajala udaljena dvadesetak koraka od glavne skupine, one najglasnije. Marko nešto progovori sa čovekom koji se nevoljno okrenuo da udovolji znatiželji pridošlica. Svi su kao lešinari gledali da otkinu za sebe komad informacije, kakva god ona bila, nisu želeli da je dele. "Nećeš verovati", reče Marko začuđeno, "onaj lik sa ćoška, izgleda da je oteo neku devojku iz naše škole!" Pogledala ga je raširenih očiju i blago otvorenih usta, a beličasta para odvoji joj se od lica zajedno sa uzdahom. "Ludi Slaviša? Danas sam bila kod njega..." reči joj zamreše u grlu. Pogledala je odmah prema najbučnijim prolaznicima, prepoznavši zapomaganje uplakane žene među njima. Pristigli policajci su pokušavali da odvoje zabrinute građane od Slaviše koji je krvario, gologlav. "Da policija nije došla, istukli bi čoveka?", pitala je staricu ispred sebe koja se klatila na hodalici i očigledno nekako sjurila iz zgrade pored parka da zadovolji bolesnu radoznalost. "Čoveka? Ma, kako ga nije sram i stid pasa! Trt, čoveka! Male nema, a kod njega njena kapa! U buvaru da ga metnu!" Osećala je da joj se srce ledi. Je li zaista moguće... Čula je nešto kako je zlotvor izmislio da je menjao kapu za pesmu. Niko mu naravno nije verovao. Noge joj se pokrenuše i bez reči ona krenu ka srcu svih problema, osećajući nekako da će u toj zgusnutoj masi žednoj krvi pronaći svoju uspaničenu majku. Nastaviće se... jednom... možda.Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info
