Planeta Srbija

read more

U novom broju “Književnosti” moj pregled pesničkih knjiga iz 2008. godine. Ovde prenosim prva tri pasusa, a zainteresovane za ostatak upućujem na časopis (S.R., “Promena i doslednost”; Književnost, g. LXIV, knj. CXXVI, br. 2 (2009), str. 139-145).

Осврт на песничку 2008. годину отвориће оцена која више одражава лични читалачки укус потписника текста, него што сме да претендује на општије важење: најузбудљивија песничка књига објављена 2008. године је - једна панорама. Зборник нове новосадске поезије Нешто је у игри (Неолит и Културни центар Новог Сада), упознаје нас са песничком генерацијом која се још увек налази у процесу формирања. Још увек је све у игри, још увек стваралаштвом ових младих људи доминирају текстови манифестног и аутопоетичког карактера, још увек не знамо који од аутора заступљених у панорами могу да рачунају на озбиљну песничку будућност. Оно што знамо, то је да се будућност коју наговештава зборник Нешто је у игри радикално разликује од било којег од поетичких модела који се данас развијају, интерпретирају и етаблирају у „главном току” српске књижевности. У текстовима зборника, на делу је критика свега постојећег - критика говора, критика стварности, критика поезије… Није чудно што та критичка поезија уједно саму себе тумачи: појмовна апаратура којом би се књижевнокритички обухватила нова песничка пракса тек треба да буде освојена. Док се то не догоди, или док официјелна култура не интегрише дух негације који суверено влада новом поетском праксом, они који у њој не учествују могу је посматрати само налик на неки вулкански феномен, којем се можемо приближити тек пошто се примордијална ватра охлади, накнадно, дакле. Предводници генерације у настајању су, бар за сада и бар судећи према текстовима објављеним у зборнику, Маја Солар, Синиша Туцић, Ника Душанов, Душан Пржуљ, Драгослава Барзут, Патрик Ковалски (псеудоним Бојана Јелића) и Бојан Самсон. Неки од њих иза себе имају већ и по две-три објављене збирке, а одлична прва књига Маје Солар Макулалалалатура (Студентски културни центар, Крагујевац) налазила се у ужим изборима за неколико важних књижевних награда (Виталова, Миљковићева, „Ђура Јакшић”).

Осим Маје Солар, првенце који се јасно издвајају из вредносног просека (а не припадају кругу окупљеном око панораме Нешто је у игри) објавили су и Дане Комљен (Убица зечева, Артпринт, Бања Лука - Бранкова награда), Маја Лабус (Просута по мору, Народна књига - Алфа, Београд) и Невена Милашиновић (Сунчева дјеца, Глас српски, Бања Лука), али о тим насловима би више требало рећи неком другом приликом. У овом тексту неће бити речи ни о књигама изабраних песама. Приметићемо само да су током 2008. запажене изборе поезије сачинили Владимир Копицл, Слободан Зубановић, Иван Растегорац и Никола Вујчић, као и да је Мирослав Максимовић у ново-старој књизи сонета још једном осликао животне радости и тешкоће. Копицлов Совин избор (ГБ „Владислав Петковић Дис”, Чачак) овај критичар је у једној анкети означио као најбољу песничку књигу године.

У овом тексту ће бити понуђене нотице о појединачним збиркама песама, изабраним не толико зато што се критичару чине бољим од других, колико зато што могу да репрезентују одређено виђење тренутног стања савременог српског песништва. Биће, према томе, забележене нове књиге Д. Ј. Данилова, Новице Тадића, Тање Крагујевић, Душка Новаковића, Небојше Деветака, Радомира Д. Митрића, Дејана Илића и Милана Ђорђевића. У некој другачијој критичарској визури, њима би се, захваљујући свом квалитету, придружиле књиге Владимира Копицла (Промашаји, Повеља, Краљево), Драгомира Брајковића (Песма у песми, СКЗ, Београд), Бошка Томашевића (Археологија прага, Адреса, Нови Сад), Симона Симоновића (Педесет две одјаве, Филип Вишњић, Београд), Дејана Алексића (Довољно, Исток-Запад, Зајечар), Зорана Пешића Сигме (Воз за једног путника, Исток-Запад, Зајечар), Злате Коцић (Мелод на води, Завод за уџбенике, Београд), Ота Хорвата (Путовати у Олмо, Повеља, Краљево) или Ђорђа Сладоја (Манастирски баштован, СКЗ, Београд). Неке од поменутих књига су у међувремену и награђене.

…

Za sada ću ovde objavljivati samo pesme koje sam pisala u osnovnoj i srednjoj školi. Biće mi drago i ako posluže da se bar malo zabavite. Neko mi je jednom rekao da ako pesma izazove bilo kakvu emociju, kod makar jedne osobe, to je dobra pesma. I ja ću se složiti sa tim.

Ove ozbiljnije i osećajnije nisam još uvek spremna da podelim sa svetom, možda nekada kasnije, ko zna...

Vjetar duva,

šljive otpadaju

trule šljive muve spopadaju.

Krmci jedu da ne propadaju,

tvoje mi se oči dopadaju.

Tvoje oči ko farovi Fiće

ti si moje omiljeno biće.

Sunce je raspizdilo svoje zrake,

vrapci se deru ko konji,

mene piči depresija,

u duši mi opsesija,

jebo mater ako te ne volim!

Divna poezija. Pokazuje nam kako eskapizam ne mora da se preobrazi u autizam, kako lokalno ne mora da bude osuđeno na provincijalno, kako malo može da bude važno…

Prevodilac Dušan Puvačić, izdavač Arhipelag.

Možda se ne vidimo na nekoliko dana.

Ako se budem selio na novo mesto. Možda opet ostanem. Možda i da ne bude ništa, kako to i može da biva kada je ”možda” u pitanju.

Ali da je lako, lako je. Može lako biti.

Kada mi je, pre skoro dva meseca, Aleksandar Gatalica poslao mustru prema kojoj očekuje da mu saradnici pišu književnu kritiku za dnevni list “Blic”, mislio sam da se šali. Nije se šalio; u stvari, vrlo brzo sam shvatio koliko je teško pisati po toj mustri. Uklopiti se u oko 1.600 karaktera? To nije dovoljno ni za prvi pasus nekog književnokritičkog teksta u književnom časopisu. Bilo je potrebno najpre naučiti se sažetosti, a zatim naučiti da se izbegne banalnost. Posle nekoliko napisanih tekstova, ova minimalistička forma počinje da mi se sviđa.

Koga zanima, dodatak izlazi nedeljom, a ovde prenosim jedan od svojih ranijih tekstova, u celosti.

KROV OLUJE

AUTOR: Oskar Davičo IZDAVAČ: Književna opština Vršac PRIREĐIVAČ: Milica Nikolić BROJ STRANA: 309 POVEZ: Mek ISBN: 978-86-7497-143-7 CENA: 500

OVO JE ZBIRKA PESAMA: Sačinjena od tekstova majstora nadrealizma čije su knjige (prva objavljena 1928, poslednja 1988) šest decenija bile važne činjenice srpske književnosti. Izbor Milice Nikolić pojavio se u pravom trenutku da predupredi zaborav koji je prebrzo počeo da pada preko poezije „Tragova“, „Hane“ i „Višnje za zidom“. Ambicija priređivača je da posebno naglasi vrednost poznih Davičovih radova.

KO JE ZAPRAVO PESNIK: Ako je tajna pesništva u potvrđivanju jezičke mašte, u širenju granica jezika, onda je Davičo (1909-1989) bio jedan od ključara te tajne. Neumoran, nepredvidiv, neumeren, neustrašiv, otrovan, drzak, lišen skrupula, uvek svoj… Njegova ljubavna i socijalna lirika ulazi u red onog najboljeg što u tim vrstama postoji u srpskoj poeziji.

KAD BI STIH MENJAO KOSMOS, OVI BI GA POKRENULI: Vedrina bije kao vetar / zvezdane svete svetlosti. Nevidljivost se zgušnjava pred / zoru, isto od svetlosti. A mrak je ovaj još uvek svet celi / pred nama.

LIRSKI SUBJEKAT OVE KNJIGE JE MUŠKI, ŽENSKI ILI… Lirski subjekat ove knjige je muški, nekad dečački radoznao, nekad mladalački ponesen i zaluđen, nekad starački suv, najčešće muževan.

KAD BIH KRENUO NA PUT, OVU KNJIGU PONEO BIH NA: Neko gradilište, do kojeg se stiže rasklimanim, prenatrpanim, bučnim autobusima u kojima vonja na naftu i ljudski znoj. Poezija ove knjige je u stanju da nadjača svaku drugu senzaciju.

KAKO ČITATI OVU KNJIGU: Naizmenično otvarajući stranice, kombinujući u čitanju stihove sa samog početka i samog kraja pesnikove životne i stvaralačke avanture. Ne do kraja, jer kraja nema.

Share This

Zora rudi. Mesec bledi u svetlosti, nestaje za njim i moja ljubav.

Hvala ti na nežnosti noćašnjoj, devojko.

Ime ti zaboravih, uskoro ti ni lik neću znati, neću te se sećati.

Sad idem. Dan me vuče sledećoj noći u zagrljaj.

Ne zameri, ako te nekad sretnem što te neću poznati.

“Koje su boje moje oči?” pitaće me, znam, a ja ne znam.

Kad god sam u njih gledao video sam dubinu jezersku, i dole, negde na dnu, sebe, kao u snu.

Kad god sam u njih gledao video sam morsku pučinu, i sebe, kako plutam, beskrajem tim lutam.

Kad god sam u njih gledao video sam izvor planinski, gorsko me oko gleda, a srce puno leda.

Kad god sam u njih gledao video sam dugu nestvarnu, boje - duša da stane.

Koja u oko da kane?

Pod tim naslovom, u beogradskom Institutu za književnost i umetnost 15. i 16. oktobra održaće se naučni skup na kojem je najavljeno učešće više od 20 istraživača savremenog srpskog pesništva. Skup se organizuje u okviru projekta “Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka”, a uz Institut, suorganizator je beogradski Učiteljski fakultet.

Moje izlaganje (”Senzualizam pogleda na svet u poeziji Jovana Hristića”) predviđeno je u popodnevnoj sesiji prvog dana skupa. U tom prilogu razmatram pitanje Hristićevog okretanja čulnim aspektima postojanja. Taj poslednji klasicist naše književnosti posedovao je retku i dragocenu sposobnost da nagovesti i ono čisto estetsko, neposredno, preddiskurzivno iskustvo. Aporetičan poduhvat, svakako: jer čim pokušamo da ga artikulišemo, mi to iskustvo podvrgavamo svome govoru i ono prestaje da bude neposredno. Možda poezija svojim sugestijama može da učini više nego filozofija radom pojma?

Napomena: Fotografija je preuzeta sa Wikipedie.)

Share This

Danas mi od mog brata Nenada stiže imejl sa tekstom srpske narodne pesme Predrag i Nenad. Podseti me to na neka stara vremena.

Kad sam imao nekih sedam godina, upao sam u krizu imena -valjda svako kroz to prolazi. Tako mi se nije dopadalo ime Predrag, delovalo mi je bezveze i ružno i mogao sam da se zamislim da se zovem na razne druge načine samo ne tako. Utoliko gore, znao sam samo još jedno dete koje se tako zvalo i nikoga više, što je samo potkrepljivalo moju ideju da mi je ime glupo, i ružno, pa ga, eto, niko drugi nema.

Tešilo me je to što se, eto, kao i ja, zvao i poznati pevač Predrag Cune Gojković, pa sam sam sebi govorio kako može on tako da se zove, onda mogu i ja. I prošlo me. Srećom pa me nije dugo držalo.

Danas sam baš zadovoljan svojim imenom. Malo mi doduše smeta što sada ima mnogo ljudi koji se tako zovu i ime uopšte nije tako retko kako je izgledalo.

Drugi događaj na koji sam se podsetio je nekoliko godina kasnije, kada smo u školi izučavali srpsku narodnu poeziju, i kada sam otkrio da postoji pesma Predrag i Nenad. Ih kako sam bio ponosan, što ima neka takva pesma da se zove po meni. Doduše, nije mi se baš svideo sam tok pesme, koji po mom viđenju uopšte nije odslikavao pravi odnos između mene i mog brata Nenada. Naime, ja sam uvek na stvar gledao kao da sam ja pozitivac, a on negativac, kao što to među braćom dečjeg uzrasta i dolikuje.

Naposletku, ostane ipak pesma pa da vam ne uskratim zadovoljstvo objavljujem je ovde u celosti.

- srpska narodna pesma -

Rani majka dva nejaka sina, U zlo doba u gladne godine, Na preslicu i desnicu ruku. Lepa im je imena nadela: Jednom Predrag, a drugom Nenade. Predrag majci do konja doraste, A do konja, i do bojna koplja, Pak odbeže svoju staru majku I pribeže gori u ajduke.

Osta majka raneći Nenada, Nenad braca ni zaznao nije. I Nenad je majci dorastao A do konja i do bojna koplja, Pak odbeže svoju staru majku, I pribeže gori u ajduke, Ajdukova tri godine dana. On je junak mudar i razuman, I srećan je svuda na mejdanu; Učini ga družba starešinom, Starešova tri godine dana. Al’ se mlađan zaželio majke, Družbini je braći besedio: Oj družbino, moja braćo draga! Ja sam vam se zaželio majke, Ajte, braćo, da delimo blago, Da idemo svaki svojoj majci.

Družbina ga rado poslušala. Kako koji izasipa blago, Taj se njemu i zaklinje teško: Koji bracem, a koji sestricom; A kad Nenad svoj’ izasu blago, Družbini je braći besedio: Oj družbino, moja braćo draga! Brata nemam, a sestrice nemam, Već: tako mi Boga jedinoga! Desnica mi ne usala ruka Dobru konju griva ne opala! I britka mi sablja ne rđala! Ni u mene više nema blaga. Kad su tako podelili blago, Nenad sede na dobra konjica, Pak se diže svojoj staroj majci Lepo ga je dočekala majka, Pred njeg’ nosi slatku đakoniju. Kad su bili seli za večeru, Nenad majci tijo besedio: Oj starice, moja mila majko! Da mi nije od ljudi sramote, Da mi nije od Boga greote, Ne bi rek’o, da si moja majka: Zašt’ mi nisi braca porodila, Jali braca, jali milu seju? Kad sam bio s društvom na deobi, Svaki mi se zaklinjaše teško: koji bracem, a koji sestricom, A ja, majko, sobom i oružjem, I dobrijem konjem ispod sebe.

Stara mu se nasmejala majka: Ne budali, mlađani Nenade! Ja sam tebi braca porodila, Predragoga tvog brata rođenog, I juče sam za njeg’ razabrala! Da s’ naodi i da ajdukuje U zelenoj gori Garevici, Pred četom je junak arambaša. Besedi joj mlađani Nenade: Oj starice, moja mila majko! Pokroj na me sve novo odelo, Sve zeleno od čoe zelene, A okratko s goricom Jednako, Da je idem braca da potražim, Da me živa moja želja mine. Besedi mu stara mila majka: Ne budali, mlađani Nenade! Jer ćeš ludo izgubiti glavu. Ali Nenad majke ne slušaše, Već on čini, što je njemu drago: On pokroji na sebe odelo, Sve zeleno od čoe zelene, A okratko s goricom jednako, Pak usede na dobra konjica, I diže se braca da potraži, Da ga živa želja mimoiđe. Nigdi svoga on ne pušta glasa, Niti pljunu, ni na konja viknu; A kad dođe gori Garevici, Kliče Nenad, kako soko sivi: Garevice, zelena gorice! Ne raniš li u sebi junaka, Predragoga mog brata rođena? Ne raniš li u sebi junaka, koji bi me s bracem sastavio? Predrag sedi pod jelom zelenom, Predrag sedi, pije rujno vino; Kad sasluš’o Nenadova glasa, Družbini je braći besedio: Oj družbino, moja braćo draga! Ispadnite na drum za busiju, Dočekajte neznana deliju, Nit’ ga bijte, niti ga globite, Već ga živa meni dovedite: Otkudgod je, on Je roda moga. Ustalo je trideset momaka, Na tri mesta sve po deset stalo.

Kad na prvi deset naišao, Nitko ne sme pred njeg’ da iziđe, Da iziđe, da konja privati, Već ga staše strelom strijeljati. Besedi im mlađani Nenade: Ne streljajte, braćo iz gorice, Ne bila vas vašeg brata želja, Kako mene i brata mojega! Što me tužan ovud poteralo! Oni njega propustiše s mirom. Kad na drugi deset naišao, I oni ga strelom strijeljaše, I njima je Nenad besedio: Ne streljajte, braćo iz gorice, Ne bila vas vašeg brata želja, Kano mene i brata mojega! Što me tužan ovud poteralo! I oni ga propustiše s mirom. Kad na treći deset naišao, I oni ga strelom strijeljaše, Rasrdi se mlađani Nenade, Pak udari na triest junaka: Prvi deset sabljom posekao, Drugi deset konjem pogazio, Trebi s’ deset po gori razbeže, Koje k gori, koje k vodi ladnoj Glas dopade Predragom junaku: Zle ga seo, Predrag arambaša! Dođe tebi neznana delija, Iseče ti po gori družbinu. Predrag skoči na noge lagane, Pak uzima luke i strijele, Pak izlazi na drum na busiju, Pak zaseda za jelu zelenu, Skida njega strelom sa konjica Na zlo ga je mesto udario, Na zlo mesto, u srce junačko. Vrisnu Nenad, kako soko sivi, Vrišteći se po konju povija: J’o junače, iz gore zelene! Živa tebe, brate, Bog ubio! Desnica ti usanula ruka, Iz koje si strele ispustio! I desno ti oko iskočilo, S kojim si me, more, namotrio! Još te tvoga brata želja bila, Kano mene i brata mojega! Što me tužan ovud poteralo, Naopako a po moju glavu! Kad je Predrag reči saslušao, Iza jele njega zapituje: Tko si junak, i čijeg si roda? Ranjen Nenad njemu odgovara: Što me, more, ti za roda pitaš? Od mene se oženiti ne ćeš; Ja sam junak mlađani Nenade, Imam staru samoranu majku, I jednoga brata rođenoga, Predragoga mog brata rođena, Pak se digo da njega potražim, Da me živa moja želja mine, Naopako a po moju glavu! Kad je Predrag reči razabrao, Od stra ljuta strele ispustio, Pak pritrča ranjenu junaku, Skida njega s konja na travicu: Ta ti li si, moj brate Nenade! Ja sam Predrag tvoj bratac rođeni Možeš li mi rane preboleti? Da poderem tanane košulje, Da te vidam i da te zavijam. Ranjen Nenad njemu odgovara: Ta ti li si, moj brate rođeni! ‘Vala Bogu, kad sam te video, Te me živa moja želja minu; Ne mogu ti rane preboleti, Već ti prosta moja krvca bila! To izusti, pa dušicu pusti. Nad njim Predrag jade jadikuje: J’o Nenade, moje jarko sunce! Rano ti mi ti beše izišlo, Pa mi tako rano ti zasede! Moj bosiljče iz zelene bašče! Rano ti mi beše procvatio, Pa mi tako rano ti uvenu! Pa potrže nože od pojasa, Te udara sebe u srdašce, Mrtav pade pokraj braca svoga.

Nije baš najsvežije, ali je toliko dobro da ne mogu da odolim.

Retko imamo prilike da u ovdašnjoj časopisnoj produkciji naiđemo na tako dobro uređenu svesku kao što je to tematski broj časopisa “Poezija” posvećen Gotfridu Benu. “Poezija” je standardno natprosečan časopis, ali ova sveska je jedna od njenih najboljih svezaka. Časopis je započeo život kao projekat Milutina Petrovića, a poslednjih nekoliko godina kao kourednik deluje Borislav Radović; dva vrhunska pesnika i odlična poznavaoca poezije, dosledna tematska i vrednosna profilisanost, mali ali kvalitetan krug saradnika, posvećenost… To su preduslovi, i nije ih lako ispuniti.

Kad je konkretno reč o broju posvećenom Gotfridu Benu, zasluge pripadaju pre svega Draganu Stojanoviću, koji je napravio izbor Benovih tekstova (pesama, ogleda, pisama), preveo ih i napisao opsežan ogled o Benovim „cvetnim“ pesmama. U realizovanju tematskog broja Poezije učestvovale su, prevođenjem ogleda o Benu iz pera nemačkih pesnika i kritičara, i Aleksandra Kostić i Una Popović. Kao rezultat smo dobili svesku dragocenu pre svega za stručnjake, i to ne samo germaniste, nego i teoretičare i kritičare književnosti – ali i za sve druge čitaoce zainteresovane za pitanje o tome kako izgleda poetički lik jednog od najvažnijih pisaca nemačkog jezika u dvadesetom veku.

Pretpostavljam da je naročiti izazov predstavljalo prevođenje Benovih tekstova, pesama, ogleda i pisama. To posebno važi za esejistički „Landsberški fragment“ iz 1944, Roman fenotipa, relativno taman za tumača i utoliko neugodniji za prevodioca. Sasvim okvirno rečeno, u tom tekstu Ben izlaže svoju teoriju romana, ali i svoju kritiku kulture. Ben nije samo jedan od onih koji tvrde da je premoć Zapada, evropskog, belog čoveka, došla do kraja; on veruje da minulost životnih formi evropske kulture postavlja zadatak da se iznađu nove diskurzivne forme koje će o tome moći da govore. „Roman u sedećem položaju,“ piše u jednom od odlomaka Ben, „Junak koji se malo kreće, njegove akcije su perspektive, tokovi misli njegov element. Prva reč stvara situaciju, imenične veze, rapoloženje, nastavak sledi iz krajeva rečenica, radnja se sastoji u misaonim antitezama.“

Da li je tu zaista reč samo o formi romana? Ili i o duhu Zapada, za koji se sve odvija u „misaonim antitezama“? Jedna od važnijih figura mišljenja koje obznanjuju kraj tog duha, i na koju se Ben često naslanja u svojim tekstovima, jeste Fridrih Niče. Niče, koji je sa druge strane (eto opet jedne antiteze!), po Benu, „suviše često“ prikazivao umetnost kao „poslednji metafizički zadatak evropske rase“. On je time, verovatno želi da sugeriše Ben, u poslednjoj liniji potpadao pod istu onu predstavu koju je čitavo njegovo delo nastojalo da obezvredi: predstavu o primatu apolonskog, umnog, metafizičkog…

Stav o umetnosti kao „poslednjem metafizičkom zadatku“ problematičan je u okviru mišljenja koje, kao sva kritika kulture, pa prema tome i Ničeova, želi da obelodani oproštaj od svih vrednosti. Zbog čega, naime, iskupljujuća uloga ne treba da pripada recimo religiji ili nauci, a može da pripadne umetnosti? „Treba pretpostaviti da u svakom značajnom delu postoje mesta koja samom autoru ostaju nejasna,“ primećuje Ben u vezi sa Ničeovim fragmentom iz Vesele nauke, nešto pre nego što će izneti svoju ocenu o „poslednjem metafizičkom zadatku“. To je valjano hermeneutičko zapažanje; ono se, naravno, može primeniti i na samoga Bena. Tako Jerg Drevs u ogledu „Suprotnost ‘dobronamerno mišljenom’“, naglašava da stav o umetnosti koja preostaje „posle relativizovanja svih vrednosti kao pouzdana vrednost“, postaje „ugaoni kamen“ Benove poetike. Utisak o beskompromisnosti poezije koju je pisao Ben (i što ne smemo brkati sa kompromisima koje je mogao činiti oko sopstvene ličnosti), u skladu je sa tim poetičkim uverenjem.

Samo, to što se umetnost shvata kao poslednje pribežište vrednosti u savremenom svetu, ne znači da umetnost ima obavezu da taj svet ulepšava, ne znači da ono estetsko treba da bude utešni dodatak koji će iskupiti svet ili će ga makar učiniti podnošljivijim. Benovo istrajno bavljenje poezijom, tim „nemilosrdnim poslom“, ni u kom slučaju ne može da se shvati kao opredeljenje za dekorativno. Pesnik i esejist Peter Rimkorf u ogledu „Lirska slika sveta posleratnih Nemaca“ ukazuje na suštinsku razliku između Benove poezije i „esteticizma bez otpora i napetosti“ kao karakteristike pesništva koje je u Nemačkoj nastajalo pedesetih godina prošlog veka. Umesto da se, sa Benom i uz njegovu pomoć, određenije nadoveže na „sopstvenu nacionalnu poeziju velegrada i poeziju svesti“, ovo pesništvo je Benovu ideju da „nikakva stvarnost nije potrebna“ pretumačilo u svojevrsno izbeglištvo iz sveta. Šta, uostalom, znači živeti u postistoriji? Da li je to isto što i nemati istoriju? Ili to znači – odreći se istorije? Na karakter tog „post“ verovatno cilja i sledeći Benov stih: „Razaranja – / ali tamo gde više nema šta da se razori.“ Smisao postistorijskog kod Bena nastoji da rasvetli u svom ogledu i Volf Lepenis; po njemu, „Ben nije ni prorok pesimizma ni pesnik dekadencije, njega karakteriše nihilizam odolevanja, mišljenje u mestu, koje je, međutim, ispunjeno visokom unutarnjom pokretljivošću. Na mesto istorije sada stupaju saznajne forme stanioniranog i onog uvek jednakog, kao što su antropologija i estetika. Postistorija je njihov period procvata, umetnost stvara sebi svet izraza.“

Poslednjem ekspresionisti, pesniku koji je unutrašnju emigraciju umeo da poveže sa pobunom protiv društvenih konvencija, protivniku onoga što se sumarno naziva građanskom kulturom, moralo je biti tesno u posleratnoj Nemačkoj, možda skoro isto koliko i u predratnoj i ratnoj. Tome je sigurno doprinosio i zazor u javnosti prema Benu, uzrokovan njegovim odnosom prema nacionalsocijalizmu. Lako je danas reći, na krilima uverenja o autonomiji estetskog, da vrednost poezije nema ništa sa pesnikovom privatnom ličnošću. Ali to nije uvek lako. Dragan Stojanović je izborom ogleda i fragmenata tekstova o Gotfridu Benu uspeo da pokaže da ovaj za nemačku književnu kritiku, ali i, šire posmatrano, za nemačku kulturu, i posle više od pola veka, koliko je prošlo od njegove smrti, ostaje nerešeno pitanje, mesto o koje se lomi doslednost koncepcija i njihovih zaključaka. Dodajmo, na osnovu odnosa nemačke javnosti prema Benu, mogli bismo, po analogiji, ponešto da zaključimo i o nekim relacijama u savremenoj srpskoj književnosti. I ovde se često zaključuje prema vladajućim i, što je još gore, neknjiževnim merilima.

Ovaj osvrt zaključiću skretanjem pažnje na ogled priređivača tematskog broja “Poezije” Dragana Stojanovića, „Les fleurs Gotfrida Bena“. U njemu je demonstrirano ne samo uzorno poznavanje materije, nego je i pronađen jedan originalan, prilično iznenađujući način pisanja o Benu kao pesniku. Stojanović nam pokazuje da Ben nije samo ekspresionistički pesnik koji se „stideo harmonije“ i koji je sledio Ničea i njegov antimetafizički žar. On je i pesnik pesama o cveću, čiji jezik je uglavnom neobično harmoničan i okrenut slavljenju lepote. Istina, to je lepota distancirana prema svetu i utoliko unapred izgubljena, ali lepota koja u isti mah ukazuje na bolje mogućnosti tog sveta, možda u magnovenju u kojem „bogovi zaustavljaju vagu / za jedan kolebljiv čas.“ Slika Gotfrida Bena kao pesnika lepote koju u svom ogledu skicira Dragan Stojanović, neočekivana je ali moguća. Stanovišta su se menjala, podseća nas Stojanović, stvaralaštvo prolazi kroz „faze“, i pesme su različite. Ali ostaju takve kakve jesu, i ne mogu se opovrgnuti. Uostalom, kada govorimo o tumačenju, uvek je razborito govoriti i o onome što sa sobom donosi tumač. Insistiranje na skladu i lepoti, trenutnoj i zato nedostižnoj, jedan je takav doprinos.

Share This

Seti se nekog sna Kojeg si sanjala davno, Dok si me još volela.

Seti se izgubljenih tragova samoće U senci zaboravljenih topola, Ulice Zelenog venca.

Otvori srce, Kao bokal rumenog vina, Da se žedan napijem, Pa da razbijem trenutak vremena Koji više nikom ne treba.

Na nedavno (31. maja) okončanim Danima poezije u Zaječaru, web magazin Metafora nagrađen je Plaketom “Sergej Lajković”. Kako piše, “za izuzetan doprinos afirmaciji književnog stvaralaštva”. Reč je o pre nekoliko godina ustanovljenoj nagradi, koja se do sada uglavnom dodeljivala izdavačima i književnim časopisima.

Nagradu Metafori doživeo sam delimično kao priznanje ličnim naporima, a delimično kao podršku izlasku književnosti u druge medije.

U okviru pomenute manifestacije, bio je predviđen i razgovor o e-časopisima za književnost. Stvar se, međutim, svela na promociju triju projekata - uz Metaforu, Balkanski književni glasnik i Treći trg. Ne mogu reći da nije bilo zanimljivo - bar meni, kao jednom od učesnika - ali neka pitanja koja sam skicirao i o kojima sam želeo da ponešto kažem, otišla su u prazno.

Koja pitanja? O tome detaljnije, možda, nekom drugom prilikom, a sada i ovde samo ovoliko: zašto časopis? Zašto e-časopis? Šta je potrebno (koje kompetencije) za rad na časopisu? Šta je potrebno za rad na e-časopisu? Zašto ne papir? Zašto (ipak) papir? Šta se čita? Kako se čita? Ko čita?

Share This

Nisam mogao da joj dam ništa, ponudivši sebe pomislih da je previše prosto.

Jer ja ustvari i nemam ništa, znam da namigujem oblacima, to je sve čemu pripadam.

Još ne umem ništa bolje da vam kažem.

Koštica koju stiskam u ruci je radosni potomak čuda sa jedne crvene trešnje.

Ovih dana je na Metafori, sajtu posvećenom poeziji, objavljena 500. vest. Za tri i po godine, nije mnogo. Ali nije ni malo. Najposećeniji segment Metafore je onaj sa PDF izdanjima knjiga pesama i časopisa. Odavde se može preuzeti nekoliko kompletnih brojeva časopisa “Pismo”, zahvaljujući inicijativi, sada nažalost pokojnog, osnivača ovog časopisa Raše Livade. Od ostalih sadržaja, posetiocima su zanimljivi intervjui koje je sa (mlađim) pesnicima i piscima iz ex-yu regiona vodila Jovanka Uljarević.

Budućnost Metafore? Stvar zahteva redizajniranje od temelja do krova: od rubrika i sadržaja u njima, do mašine koja pokreće sajt. A to opet zahteva vreme…

Share This

Šta? - Predstavljanje knjige izabranih pesama Dragana Stojanovića “Nije to sve” (Dosije, Beograd, 2007).

Gde? - Biblioteka Grada Beograda, Rimska dvorana.

Kad? - U četvrtak, 17. aprila, u 19 sati.

Ko? - Dragan Stojanović, Ivan Negrišorac, Saša Radojčić

Share This

Kao što je najavljeno, u organizaciji Društva književnika Vojvodine, na uglu ulice Braće Ribnikar i Bulevara Oslobođenja, 21. marta u 12 sati održano je javno čitanje poezije. Uz najavljene pesnike (izostala trojica, jedan najvišom silom), puštani su tonski zapisi sa glasovima Vilijema Batlera Jejtsa, Ezre Paunda i Tomasa Stirnsa Eliota. Kako su ti ljudi čitali svoju poeziju! Jejts kao vrač, Paund kao prorok, a Eliot kao najistančaniji esteta.

Društvo književnika Vojvodine je objavilo ovim povodom i seriju razglednica sa rukopisima pesama (po jedna pesma svakog od učesnika programa). Delegacija DKV je, takođe, posetila grob književnika Vojislava Despotova (1950-2000) i položila cveće. Duga je priča, zašto baš Despotov, ali ima smisla: čovek koji je pripadao samo sebi i svom stvaralaštvu.

Kako je sve to izgledalo? Moram da priznam da sam bio skeptičan: ulična vreva tačno u podne, bučan saobraćaj - ali, srećom, zvuci grada nisu prigušili glasove poezije. Istina, seo sam tačno ispred jednog velikog zvučnika, i otuda sve čuo veoma glasno; ali čulo se i iz drugih uglova. Prolaznici su zastajali, začuđeni, zainteresovani, neki i malo postajali, odslušali pesmu-dve (neki i ceo jednočasovni program)… Deljena je “Zlatna greda”, jedini besplatni književni list, nešto se događalo, nešto se menjalo. Makar i na taj jedan sat, makar i samo na taj dan.

Share This