Planeta Srbija

Društvo književnika Vojvodine organizovaće na Svetski dan poezije 21. marta, javno čitanje poezije na platou isped kafea The Pub u Novom Sadu, tačno u podne.

Učestvuju (redosledom najavljenim na plakatu organizatora): Pero Zubac, Pal Bender, Milan Nenadić, Ivan Negrišorac, Slavko Almažan, Vesna Korać, Saša Radojčić, Đuro Papharhaji, Mihail Đuga, Nedeljko Terzić, Ileana Ursu Nenadić, Momčilo Bakrač, Milovan Miković, Zoran Đerić i Nikola Strajnić.

Videćemo kako će se pesnička reč suprotstaviti bučnom saobraćaju na jednoj od najprometnijih novosadskih raskrsnica.

Share This

U četvrtak, 6. marta. O mojoj poeziji govoriće pesnik i kritičar Alen Bešić. Čitaću iz Četiri godišnja doba i nekoliko elegija.

Share This

Uz danas pristiglo obaveštenje o pripremi tematskog broja časopisa “Nasleđe” (Univerzitet u Kragujevcu), posvećenog Ničeovoj filozofiji:

Pesnik kao onaj koji olakšava život. – Pesnici, ukoliko i oni žele da olakšaju život ljudi, ili odvraćaju pogled od tegobne sadašnjice, ili pomažu sadašnjosti svetlom kome pomažu da u novim bojama baci svoje zrake iz prošlosti. Da bi to mogli, oni moraju i sami da budu na mnogo načina bića koja se osvrću unazad: tako da se mogu uzeti kao mostovi ka sasvim dalekim vremenima i predstavama, ka izumirućim ili izumrlim religijama i kulturama. Oni su u stvari uvek i nužno epigoni. Svakako, o njihovim sredstvima za olakšavanje života može se reći i nešto nepovoljno: oni utoljuju i leče samo privremeno, samo na trenutak; oni čak sprečavaju ljude da rade na nekom stvarnom poboljšanju svoga stanja, jer potiru i palijativno prazne upravo one strasti i nezadovoljstva koje nagone na delanje.

(Friedrich Nietzsche, Aus der Seele der Künstler und Schriftsteller, 148)

Grad Beograd nema festival poezije, a festivali poezije predstavljaju jednu od najznačajnijih institucija kulture evropskih i svetskih gradova. Prvi beogradski festival poezije – beogradski.trg_007, od 3. do 5. decembra, okupiće pesnike i likovne umetnike najnovije generacije pod sloganom: TRGNI SE! POEZIJA! Učesnici festivala (22 učesnika iz 12 zemalja) predstaviće svoje stvaralaštvo i viziju slobodnog i [...]

Ne čujem glas ali Pronalazim akorde tog osmeha Na rubu tvojih usana I lagani ritam koraka Dok me mimoilaziš Gledajući negde u daljinu. Sluhista sam. Na to obratim pažnju. Tiho u sebi smišljam refren U kom bi se mogli ponovo sresti. Bez reči nedostaje smisao Ali ko da misli u ovom trenu. Mogle bi reči da te zaustave u nekoj strofi. Zato štimujem svoj izraz lica za datu situaciju Pred veliki koncert naših promašenih pogleda. Čuje se muzika.

Već sam se bio uplašio da nikada neću doći na dnevni red. Kad ono, betonjerka prošla i mojom ulicom. Mlađi kolega opalio nemilice.

Svako ima prava na stav, ali ipak mi se čini da se ovo čitanje mojih knjiga kritike malo previše oslanja na prethodni stav i nameru. Građevinski radnici ne skrivaju želju da u književnosti sude pre svega ideološki; kad kod nekog autora to ne mogu da prepoznaju, onda donose i ovakve ocene: “Radojčić često bez mnogo obrazlaganja ovako kratko poentira [na drugom mestu je problem što ne poentira, prim. SR] ne videći sopstvenu (nacionalističku) jednostranost ili bar nejasnost.” Nacionalističko ovde konkretno znači: nešto pozitivno rečeno o poeziji Đorđa Sladoja. Dovoljno je uzeti u ruke bilo koju Sladojevu knjigu (posle “Trepetnika”) pa da se vidi da nije reč o nacionalističkoj, već o tradicionalističkoj poeziji. Što je bitna razlika. Uostalom, u knjigama na koje kolega Stanković referiše, ima i (pozitivnih) tekstova o autorima koji stoje na sasvim suprotnoj poziciji, pa čak i o autorima koji su ideološki bliski stanovištu “Betona”. Samo, kritika ne bi trebalo da ima posla sa ideološkim uverenjima pisaca, nego sa književnom vrednošću njihovih tekstova. Imam utisak da je dunđerima najviše krivo što je srpska književnost - srpska.

Stanković mi prebacuje i to što u prikazanim knjigama “nema” ili se “ne vide” kriterijumi. Nije nego. Čitanje poezije nije isto što i propisivanje recepata ili uzimanje mere. Ko misli da postoje etaloni i da je stvar samo da se pojedinačna dela sa njima sravnjuju, bolje da se stvarno bavi zidanjem, tamo vladaju visak i libela. Uostalom, zar ne bi predstavljalo falsifikovanje, kada bi se uz neku knjigu koja okuplja tekstove nastale različitim povodima (ovu reč ću naglasiti, ko zna zašto, zna, ko ne zna, reći će mu se jednog dana), uz primenu različitih postupaka, naknadno dopisivalo autopoetičko vjeruju.

Stankovićev doprinos, čime me je zaista zasmejao, jeste određenje pojma “krituljak”. Bez ljutnje potpisujem da je skoro cela zbirka “Poezija, vreme buduće” sačinjena od krituljaka, kao i pola zbirke “Nema ničeg, ako nisi”. I šta s tim? Književna kritika te vrste nije trajnog karaktera, kao što to, uostalom, nisu ni tekstovi koje potpisuje sam Stanković. Tri-četiri šlajfne nisu ulaznica za večnost.

Žao mi je što prikazivač nije uložio više truda da razume tekstove “U čije ime govori pesnik” i tekst o Matiji Bećkoviću. Kao što mi je žao što koristi naslov “Nema ničeg, ako nisi” na način kojim bi valjda hteo da pokaže svoju duhovitost. Taj naslov je citat, a ostatak rečenice glasi “pisao poeziju” (Vojislav V. Jovanović). Nema ničeg, ako nisi pisao poeziju.

Stanković isuviše revnosno odrađuje domaći zadatak, i spočitava mi (a to je u njegovim i tekstovima drugih betonjeraca već postalo opšte mesto, toliko da se pitam nije li u stvari u tom grmu zec) da mi je jedino stalo do “raspodele moći u srpskoj književnoj palanci”. E, dobri moj Stankoviću, kad bi samo znao kakva je to moć! Da li bi je poželeo? (U čemu se najzad ona ogleda? U tome što sam urednik u jednom časopisu? Postoji u Srbiji na desetine časopisa, puta recimo 4-5 urednika, i eto par stotina moćnika. Ili je moć u tome što vodim jedan internet sajt posvećen poeziji - za razliku od “Betona” i njegove logističke, političke i finansijske podrške, sajt koji je 100% stvar privatne inicijative, u svakom zamislivom smislu? Imam još nekih predstava o tome u čemu bi se mogla sastojati “moć” i njena raspodela, ali ne bih da ispadnem maliciozan. Stavr se svodi na ono “ovde je Rodos, ovde skoči”.) Baviti se kritikom znači, manje-više, biti sposoban da sekundiraš, da bez mržnje poklanjaš svoj tekst drugom. Kritika je uvek sekundarna, primaran je pesnički tekst. Mrzeti književnost a baviti se njome mora da je užasno.

I poslednje, a u vezi sa tekstom o poeziji na srpskom jeziku u Vojvodini. Namenski je pisan za jedan skup kritičara i prevodilaca koji je imao ambiciju da mapira ono najvrednije što na različitim jezicima nastaje u Vojvodini i da tako pruži podstrek boljem mešusobnom poznavanju, prevođenju itd. Ponoviću četiri imena koja sam izdvojio kao, po mom mišljenju, najvažnija: Vojislav Despotov, Vojislav Karanović, Ivan Negrišorac, Đorđo Sladoje. Da tekst pišem danas, prvopomenuti autor iz sledeće grupe bio bi pridodat ovoj četvorici (Vladimir Kopicl), a u toj drugoj grupi bi se našla još neka imena pesnika koji su u meuvremenu objavili dobre knjige. I, da, na kraju: može se diskutovati o tome da li je to što sam sopstvenu poeziju uključio u izbor prihvatljivo ili ne, da li dovodi u pitanje moju objektivnost kao kritičara, itd. Jedno je sigurno - toj poeziji je tamo mesto. Za šta postoje i nezavisne potvrde.

U novom broju Betona, internet časopisa poznatog po kritici bez dlake na jeziku, Boško Tomašević, filozof i pesnik, objavljuje izuzetno oštar tekst protiv pesnika D.J.Danilova i njegovih kritičara. Tekst je, za razliku od pretežnog broja priloga u “Betonu”, utemeljen izvan ideologije. Pokazuje se da tekstovi pesnika i prevodioca Dejana Ilića neće ostati (po tome) usamljeni. I to je dobro.

Tomašević je negde u tekstu, pletući po pesnicima i kritičarima, opleo i mene - rekao bih, otprilike onoliko koliko sam i zaslužio. I na tome sam mu zahvalan, jer i to je za neko dobro.

Kakva nam je književnost, takva nam je i književna kritika, pa još malo gora. Malo je kritičara koji poseduju i ispoljavaju sve (ili bar skoro sve) što im je potrebno: dovoljno znanja, dovoljno kuraži, dovoljno razumevanja za ono o čemu pišu. Periodika iz faha objavljuje uglavnom akademske skice, nagoveštaje ozbiljnije analize, katkad dosadne čak i autoru koji je “predmet” kritike, ostali mediji neumerene hvalospeve ili čiste nebuloze, često u istom tekstu.

Zato me je obradovao prilog u novom broju “Zlatne grede” (mesečnik Društva književnika Vojvodine, košta 0 dinara i mogao bi se uz malo sreće naći u pojedinim knjižarama u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, Čačku i Užicu). Pod neutralnim naslovom “Jednim pogledom”, autor koji se potpisuje imenom (verovatnije pseudonimom) Stanislav Ml. Čorba, sa razumevanjem specifičnih poetskih problema i očiglednim poznavanjem konteksta, piše o zbirkama pesama Ane Ristović (”Oko nule”, Povelja, Kraljevo), Nebojše Vasovića (”Ni ljubavi ni hleba”, Povelja, Kraljevo) i Lasla Blaškovića (”Žene pisaca”, KOV, Vršac). Dvadesetak redaka, ne više, dovoljno je kritičaru i za lapidarni opis, i za okvirnu ocenu, i za suvislu primedbu.

Drugo lepo iznenađenje stiglo je sa jednog webloga. Ogromna većina književnih blogova nije ni za šta; ovaj se razlikuje. Mlada kritičarka Dragoslava Barzut piše o jednako mladom pesniku Siniši Tuciću i njegovoj knjizi “Nove domovine” (Narodna knjiga, Beograd). Jasno, otvoreno, zaokruženo. Da je samo još malo širi vidokrug, uzorno.

Pesnik i prevodilac Aleksandar Šaranac je motor Književne grupe kragujevačke, čiji najvažniji projekat, pod nazivom “Most”, uskoro treba da doživi treće izdanje. “Most” je dvojezična publikacija u kojoj se pojavljuje po nekoliko mlađih pesnika - sa jedne strane “Mosta” su srpski, a sa druge pesnici nekog drugog jezika. Do sada su se pojavili srpsko-poljski i srpsko-makedonski “Most” poezije, a u završnoj fazi pripreme je srpsko-engleski.

I ranije sam sarađivao sa Šarancem i KGK-om, ovog puta sam napisao jedan sasvim kratak tekst, iz koga ću ovde preneti nekoliko pasusa.

Čini nam se da je jedna od važnijih ambicija skoro svakog savremenog srpskog pesnika koji drži do sebe – ambicija da se emancipuje od savremene srpske istorije. Koliko god da su se pesnici pre deceniju-dve trudili da svakim njihovim stihom odzvanjaju vekovi, koliko god da su želeli da svoju pesmu ugrade u tokove stvarnih ili umišljenih dijahronijskih kontinuiteta, toliko danas oni prema istoriji zauzimaju negativan, kritički, odbrambeni stav – ili nastoje da istoriju uopšte i ne uzimaju u obzir. Ako već ne poriču, ne odbacuju, ne kritikuju, oni žele da žive ovo, svoje vreme, svoje danas koje ne žele da ograniče nikakvim juče. Sutra je ionako neizvesno.

Četvoro pesnika koji čine srpsku stranu novog Mosta – Zvonka Gazivoda, Dehan Aleksić, Anđelina Petrović i Marija Rakić – ulaze u red istaknutijih mlađih srpskih pesnika, dobitnici su značajnih književnih nagrada i mogu se smatrati odličnim reprezentima opštijih poetičkih tokova, posebno poetičkih prioriteta generacije koja je na velika vrata književne scene ušla oko 2000. Njihovo pojavljivanje poklopilo se sa velikim promenama u spoljašnjim (socijalnim) uslovima života u Srbiji, računajući tu i uslove književnog života. Ti uslovi su sada slobodniji, ali i složeniji. Nestali su oni često brutalni, biološki i fiziološki oblici nasilja, trpljenog ili činjenog, ali su se oko vratova skoro neprimetno pojavili neki novi svileni gajtani. Knjigu pesama danas je u Srbiji lakše objaviti nego ikada ranije; u isti mah, knjige pesama više nikome nisu važne. Gase se stare izdavačke kuće čiji ugled i autoritet su nagrizle devedesete, niču novi izdavači kojima je samo do što brže zarade, nestaju sa scene ozbiljni književni časopisi, osnivaju se novi koji koketiraju sa površnošću sveta zabave, pesnici se sve više okreću praksi samizdata ili srodnim formama publikovanja, pojedini otkrivaju mogućnosti novih medija, na prvom mestu interneta…

U novom broju “Zlatne grede” prikaz moje knjige o Steriji. Mislim, četvrti ili peti po redu, prvi je bio u NINu, ubrzo pošto je knjiga izašla. Novi prikaz, koji potpisuje poslovično lakoglagoljivi Draško Ređep, nastoji da problematiku knjige (i Sterijinog pesništva, koje je njen “predmet”) smesti u šire kontekste, šire intertekstualne i duhovne veze - od Jakova Ignjatovića do Krleže, od Isidore do Glavurtića… Sigurno je da većinu tih veza nisam imao u vidu, ali mi je sa druge strane teško da poreknem da neka srodnost, neki zajednički afinitet, možda nešto što pripada manje podneblju, dobu i rodu, a više moralnoj osetljivosti, stoji u pozadini uočenih veza. Mogućih, ne sigurnih veza. Neke pasuse knjige pisao sam, i to je u prikazu dotaknuto, referišući koliko na Sterijino vreme, toliko i na vreme u kome živimo. Problemi kojima se Sterija okretao u pesmama “Davorja” nisu razrešeni; oni spadaju u konstante istorijskog života, ali i antropološke situacije. Mislim da rečenica o mogućnosti “vertikalne generacije” koja se uzgredno pojavljuje u prikazu, nepotrebno zamagljuje te odnose i svodi ih na gotovo privatnu stvar, sklonost ili lični stav. Bilo kako, neka se Steriji vraćamo i mimo jubilarnih skupova i prigodnih govora.

Pita me koleginica sa posla za jednu interesantnu sintagmu: znam li da li je to od Raičkovića, i ako jeste, iz koje pesme. Ne znam; problem sa autorstvom manjih jedinica značenja je što one moraju biti krajnje neobične (ne-obične), da bismo obratili pažnju na autorstvo. U ovom konkretnom slučaju, to je na samoj granici. Pozivam prijatelja koji je urednik velike izdavačke kuće koja je svojevremeno objavila jedno izdanje Raičkovićevih pesama. Ni on ne zna, a nije mu pri ruci elektronska verzija knjige, niti je siguran da li uopšte postoji. Jedna jednostavna komanda rešila bi pitanje, ali to sada nije moguće. Prijatelj me upućuje na novije pesme i prozne zapise, tako mu “zvuči”. Pozivam koleginicu koja je magistrirala na recepciji Raičkovića; ni ona ne zna. Upućuje me na - ranije pesme. I dodaje - sintagma čini šesterac, traži, dakle, u dvanaestercu. Nema druge, knjigu u šake, kažem onoj koja je pitala. Nije to moja potraga.