Planeta Srbija

Текст Гордона Бардоша (Универзитет Колумбија, Њујорк) „Фетиши и фантазије у Босни“ из часописа Национални интерес (National Interest), 11. август 2011.Босна пролази кроз најдубљу политичку кризу од 1995. Упркос томе што све европске силе снажно подржавају опстанак земље, и што њени суседи понављају да подржавају њен територијални интегритет, Босна ни десет месеци после избора, октобра 2010, нема конституисану власт. Већи део кривице за то не припада босанским политичарима, већ међународним дипломатама и службеницима који управљају земљом.Највећи неуспех америчке и европске политике у БиХ је да ни 16 година после рата, ни НАТО ни ЕУ ни САД нису успели да нађу лек за егзистенцијалне страхове босанских народа. Муслимани страхују да ће бити остављени на милост и немилост у региону бројнијих Хрвата и Срба. Хрвати и Срби у самој БиХ страхују да ће постати обесправљене мањине у сопственој земљи.Помало је парадоксално да комбинована економска, политичка и војна моћ Вашинтгона и Брисела није за све ове године успела да створи стабилну демократију која нам је наводно циљ. Штавише, како је могуће да није решена основна безбедносна дилема неких четири милиона људи који су мање-више окружени чланицама НАТО?Нажалост, једноставан одговор на ово питање је да се велики део нашег приступа Босни заснивао на фантазији о њеној прошлости (па самим тим и могућностима за њену будућност). Та фантазија се огледа у убеђењу да је пре ратова деведесетих БиХ била нека врста срећног, толерантног, мултикултурног и мултиетничког балканског Дизниленда. Уместо да сагледамо БиХ као сложено, етнички подељено друштво попут Либана или Ирака, у медијима, академијама и политици преовладао је дојам да је БиХ нека врста Шведске, само са лошим политичарима.Фантазију је додатно погоршала тенденција фетишизације БиХ као примера мултикултурализма, чак и када су лидери земаља са далеко питомијом историјом почели да признају како је мултикултурализам доживео пропаст широм европског континента.Ако је таква Босна икада постојала, за њу никада нису чули ни њени становници, ни озбиљни академици. Далеко од толерантног мултиетничког друштва са доброћудном историјом у којој националност није била важна а мирни међуетнички односи били правило а не изузетак, Босна је у ствари оличење дубоко етнички подељеног друштва - и то је била много пре ратова деведесетих. Неко је избројао чак 132 сукоба између Османлија и босанских Муслимана с једне стране, и Хапсбурга (на чијој страни су се борили Срби и Хрвати) - и то само пре ХХ века! Није тешко разумети нагомилано наслеђе балканског насиља. Данас је међу муслиманским интелектуалцима популарно убеђење да су били жртве „једанаест геноцида“ током протеклих неколико векова. Ако је то историја коју памти народ који је вековима био политички, војно и економски доминантан у Босни, онда можемо да опростимо Хрватима и Србима што је њихов поглед на историју Босне нешто мрачнији.Етнички сукоби се одражавају на сваком нивоу живота у БиХ. До 1911, преко 90 одсто земљопоседника у Босни су били Муслимани /1/ а преко 90 одсто земљорадника хришћани Срби или Хрвати. Мешаних бракова у Босни у 19. веку није било, а упркос миту пропагираном деведесетих, у 20. веку су били прилично ретки. На пример, 1988 се 93% босанских Муслимана још увек венчавало унутар свог народа. Ништа више склони међусобним браковима ниси били ни Срби и Хрвати. Дабоме, босанске верске и политичке вође не гледају на међуетничке бракове са одобравањем. Исламски верски поглавар је тако оценио мешовите бракове као „још један облик геноцида“ над босанским Муслиманима (а не свиђа му се ни Деда Мраз)./2/Од двадесетог века наовамо, избори у Босни су увек били етнички пописи, у којима се углавном гласало за некога из сопственог народа. У суштини, Босна се састоји од три јавности, и кључ стабилности у земљи је увек био у одржавању једнакости и заједничког језика између та три етничка гласачка блока. Два дана прегледа босанских медија довољна су да се препознају дубоке поделе између народа у БиХ, али разноразни „балкански експерти“ то нису у стању ни после две деценије. Све је у данашњој Босни подељено по етничким шавовима, од политичких странака и академија наука до организација антифашистичких ветерана. Чак су и такозвани (и самопроглашени) „активисти за људска права“ у БиХ и широм Балкана у ствари тек етнички лобисти. Има много активиста за права Албанаца, босанских Муслимана, Хрвата, Срба и тако редом, али оних који би бранили људска права и слободе појединаца независно од етничке припадности у самој Босни (и у ширем региону) нажалост има веома мало.Како бисмо боље разумели политички сулуде идеје које предлажу разни аналитичари и коментатори који би да „реформишу“ Босну, замислите када би у Америци неко предложио да гувернери савезних држава подреде своју полицију Вашингтону, или да Делавер, Род Ајленд и Орегон пристану на пропорционалну заступљеност у Сенату./3/Неки чак предлажу да Вашингтон именује посебног изасланика за Босну, као да је један бирократа без буџета способан да 2011. постигне нешто што 1996-97 није пошло за руком 60.000 војника НАТО и десет хиљада цивилних службеника, наоружаним милијардама долара. Вашингтон је у свари већ покушао нешто слично: један амерички дипломата именован је 1994. да реши питање имена Македоније. После 17 година и три председника, још увек је на истом задатку.Можда најсмешнији од свих је предлог који се често чује на Капитол Хилу, да се ојача канцеларија Високог представника (ОХР), у пракси међунарнодног диктатора у Босни. То има отприлике онолико смисла као слање Пола Бремера у Ирак 2018. да поново успостави Привремену коалициону управу.Најновији доказ неспособности да се разуме очигледно је теза да је Социјалдемократска партија (СДП) „мултиетничка“, иако само 5 одсто њених гласова долази од Срба и Хрвата.Уместо да прихватимо да је БиХ дубоко подељена мултиетничка држава и покушамо да изградимо стабилност кроз политичку структуру која одражава ту реалност, провели смо скоро двадесет година у упорним покушајима да створимо централизовану државу, засновану на погрешној представи о Босни и супротно вољи барем половине њених становника. Ако наставимо да се бавимо фантазијама, врло је вероватно да ћемо о истим сгварима расправљати и за 20 година. А тада ће босански проблеми само бити још већи.Напомене преводиоца:/1/ Мисли се на бегове из времена Османског царства; али они нису држали земљу у приватном поседу, већ су њом управљали у име султана./2/ Реч је о Мустафи Церићу, поглавару ИВЗ у Сарајеву, који је својевремено покушао да забрани Деда Мраза./3/ У САД свака држава има сопствену полицију, као и сваки град и општина, са јасно одређеним надлежностима. Федерална полиција (ФБИ) има право да преузме само случајеве који потпадају под њихову надлежност, а и тада локалне власти сарађују са ФБИ по дефинисаним правилима. По америчком уставу, свака држава, без обзира на величину и број становника, има по два сенатора.

Текст у Дневном Авазу од суботе, 26.2. који је потписала „М. Кукан” срамота је за новинарску професију. Не знам у којој школи је дотична новинарка учила занат, али се за овако аљкаво и клеветничко новинарство у Америци добија отказ на лицу мјеста.Флагрантно погрешни наводи - на примјер, да сам из Сарајева отишао „почетком рата” (а не послије рата, као што је случај) - сугеришу да моју биографију, уредно постављену на Antiwar.com (погрешно наведено у тексту), Кукан није ни читала. Исто тако, није читала ни мој текст о Блајбургу који цитира, пошто би онда навела његов наслов, а не легенду која стоји испод фотографије. А сигурно није читала текст у којем се спомиње Кристијан Аманпур, јер би јој онда било јасно да су само двије реченице у наведеном пасусу моје, и које. То су само неки од катастрофалних техничких пропуста у тексту.Све што сам написао у протеклих десет година доступно је јавности и немам ништа против да дискутујем о садржају или тону тих текстова - када би се коректно пренијели. Али из наслова и увода у чланак јасно је да ни новинару ни редакцији Аваза то није била намјера. Изношење низa неистина и произвољних дисквалификација на мој рачун („негатор геноцида”, „радикал”, „ултранационалиста”, „скандалозно”) у функцији је напада на моју мајку и политичку странку којој она припада.Шта се уопште може рећи о новинама које, да би дисквалификовале политичког противника свог власника, посежу за њеном породицом са друге стране свијета? Шта рећи о карактеру оних који Сребреницу узимају у уста ради остварења дневнополитичких циљева? Који кажу да не треба оптуживати родитеље за понашање пунољетне дјеце - па онда управо то и ураде?Овакав простачки, полуписмени примитивизам заиста не заслужује вишеслоговни одговор. Грађани БиХ су свој суд о Фахрудину Радончићу, његовој странци и његовим новинама - као и о СДП-у и мојој мајци - већ дали на октобарским изборима. Ако моји донедавни суграђани хоће и даље за себе да кажу да су културни, толерантни и вјерују у суживот, онда на овакав бестидни линч могу да одговоре само презиром.Небојша Малић, Вашингтон

Непосредни повод за овај текст је есеј Стефана Драгичевића „Политичко дјеловање Златка Лагумџије ће довести до друштвене кризе у БиХ,” који је данас освануо на НСПМ.Прво и прије свега: „друштвена криза” у БиХ траје од октобра 1991, када су посланици СДА и ХДЗ гласали да одрже референдум о независности, иако је сједница Скупштине већ била закључена а посланици СДС су напустили салу. Наставила се ратом 1992-95, није ријешена Дејтонским миром, а ево већ 15 и кусур година послије не назире јој се рјешење. На један од суштинских проблема указао је Ненад Кецмановић, а могао би се сажети овако: Муслимани (алиас „Бошњаци”) истовремено тврде да хоће БиХ као мултиетничку државу, док Србе и Хрвате у њој проглашавају за уљезе и геноцидне злочиначке агресоре. Ово би био класичан примјер психолошког феномена „когнитивне дисонанце” - када се истовремено вјерује у двије међусобно супротстављене истине - ако би „Бошњаци” заиста вјеровали у обје тврдње. Прије ће бити, међутим, да су ближи ставу који је ономад артикулисао Харис Силајџић: БиХ је национална држава „Бошњака,” а коме се то не свиђа, нека иде. Значи, ни о каквој мултиетничности овде није ријеч.Није спорно да Златко Лагумџија и СДП неће Дејтонску БиХ, већ сањају неку „Бриселску”, по мјери ЕУ. Заборавља притом да сама Белгија већ осам мјесеци нема владу и да се цијепа по етничким шавовима. СДП прича о „грађанској” БиХ, оглушујући се о чињеницу да је тај бунар затровао Алија Изетбеговић својим лажним грађанизмом. Коме треба доказ да је био лажан, само нека посјети неко шехитско мезарје у Федерацији, гдје је сваки муслимански борац сахрањен као страдалник у џихаду „na Allahovom putu”.Међутим, волио бих да ми неко објасни зашто у Драгичевићевом есеју - али ни у осталим критикама које се из РС свакодневно упућују на рачун Лагумџије и СДП - нема ама баш ничега горе наведеног. Умјесто тога, говори се о томе како Лагумџија нарушава права Хрвата и како они немуслимани који су испред СДП делегирани у општинске, кантоналне, федералне и државне органе власти нису „прави” Срби и Хрвати. Није ваљда да је за Драгичевића „прави” Хрват само онај који је члан ХДЗ (али којег, са бројевима или без?), „прави” Србин само члан СНСД (а до јуче је било СДС?) а „прави” Муслиман само члан СДА, шта ли? Је ли то Емил Влајки, потпредсједник РС, онда није „прави” Хрват?Зашто се, уосталом, Срби овим уопште и баве, када је то бројање крвних зрнаца опсесија управо оних који би најрадије да Срба сасвим нестане а застава са шаховницом вијори на Дрини?Не знам шта руководство РС хоће да постигне држањем стране ХДЗ у федералним размирицама. Можда се у Бања Луци мисли да ће притисци на РС попустити ако се Хрвати и Муслимани међусобно гложе. Заборавља се, међутим, да се они некако увијек сложе кад треба да напакосте Србима, па макар и у корист своје штете. И тако долазимо у апсурдну ситуацију да РС свој дејтонски темељ брани тако што се залаже за интересе једног сегмента Хрвата (ХДЗ) који хоће да поткопа Дејтон стварањем трећег ентитета (који итекако има претензије на територију РС); док жељи Муслимана - прецизније СДП и СДА - за јединствену БиХ аплаудира други сегмент Хрвата (ХСП), јер ту БиХ сутра види у саставу васкрсле НДХ.Најбоља илустрација тог апсурда је да Драгичевић у критици Лагумџије иде дотле да тугује за политичким насљеђем - Алије Изетбеговића (!):Вјероватно се и сам Алија Изетбеговић преврће у гробу када гледа како СДА све више и више тоне код Бошњака, а све зарад неке политике која неминовно води у живи ћорсокак... Буквално, политика СДА је замрла, а уједно с тим и њен страначки став о многим виталним питањима када је ријеч о будућности и странке али и БиХ. Постали су ненадано таоци Лагумџијине политике диктата.Стварно? Овакво нешто бих очекивао да прочитам у Радончићевом „Дневном Авазу” (теоретски говорећи; ДА не бих дотакао ни пинцетом).Ако ћемо да критикујемо Лагумџију и СДП, хајде да их критикујемо за оно за шта су стварно криви. Проблем није постотак немуслимана у Лагумџијиној странци; искрено сумњам да би се у односу Драгичевића према СДП ишта промијенило да у тој странци има рецимо 40% Срба и 15% Хрвата.Проблем је што Лагумџија у ствари нема концепт како да створи социјалну државу у ситуацији када њени становници немају ни минимум повјерења једни у друге. Проблем је што је Лагумџија провео године критикујући националисте и корупцију, да би онда ушао у коалицију са СДА. Проблем је што се Лагумџија позива на континуитет са партизанима и НОБ, а партнери у власти су му баштиници „Младих Муслимана” и Ханџар дивизије, или отворене усташе. Политика јесте умијеће могућег, али нема тог циља који оправдава средства.Само, ако то важи за Лагумџију, онда мора да важи и за Милорада Додика.

(Прилажем мој превод коментара пренесеног на неколико америчких блогова, чији се аутор, „Алберт”, представља као амерички дипломата. Колико је веродостојан, просудите по садржају.)Као неко ко живи у Европи и ради за Стејт департмент, осећам да ми је дужност да прокоментаришем оно што је овде речено поводом наших иницијатива апропо мањинског становништва у Европи и другде. Дабоме, не користим своје право име и ово су моји лични погледи а не званични став Владе САД (ВСАД), коју би запрепастило што уопште читам ове сајтове, а камоли што на њима коментаришем.Унапред се извињавам на дужини коментара, али имајући у виду фасцинацију Нове деснице Викиликсом и вестима које су из тога проистекле, сматрам да су моја запажања меродавна и да ће бити од интереса осталим „паганима”.Ако проведете имало времена у Стејт департменту, биће вам апсолутно јасно да је битка за идеје, власт и дефинисање перспективе САД готова, и да су победник у њој глобалистички, мултикултурни, либерални капитализам. То ће рећи, ВСАД је тренутно фанатично посвећена погледу на свет који се најбоље може описати као мешавина глобалистичко-имиграционог става уредника Волстрит Журнала и идеологије која покреће Канцеларију за мултикултурализам већег либералног универзитета.Менциус Молдбаг [блогер] - чији је отац дипломата, и који је једном рекао Ларију Остеру да треба слушати када вам и амерички дипломата његов син кажу да је ВСАД у потпуности предана револуционарном либерализму и да нема изгледа да се успешно реформише - је потпуно у праву кад каже да се ова перспектива скаменила у идеологију и до те мере ушла у свест обичног народа шта то значи бити Американац, да је не може променити ништа осим кризе високог интензитета или потпуног колапса. Промену сигурно неће донети избор овог или оног републиканца.Приметили сте можда да се политика председника Обаме не разликује битно од Бушове, а и једна и друга личе на Клинтонову, која се опет није претерано разликовала од Реганове, осим реторички. Зашто је то тако требала би цела књига да се објасни, али укратко, Менцијус је у праву да је либерално-капиталистичка демократија што универзалистичка идеологија, што једна врста религије, чији су дубоки корени у протестантској и квекерској традицији. Ово чега смо сведоци је само развој тих тенденција до логичног закључка.Ово сам све рекао како бих успоставио контекст. Остајем у служби јер још постоји шанса да се макар нешто промени (можда лажем себе, али све мислим да је међу совјетским дипломатама било бар неколико који су сматрали да им је дужност да остану и учине шта год могу за руски народ, знајући да оданости СССР застарелој и нефукционалног идеологији једнога дана ипак мора доћи крај), један од претходник коментатора је апсолутно у праву: конзервативци не разумеју суштинску природу ВСАД. Као што је овде и на Алт-десници показано, чак ни јасно мислећи припадници Нове деснице нису схватили да је ВСАД сада непријатељ.Јер, хајде да се не лажемо, то је спознаја која тешко пада једном Американцу. Европљанима је то много лакше; имали су кроз историју режиме које су морали да збацују. Али у дугој историји америчке републике, не мислим да је икада постојало време када је власт САД била идеолошки одлучна да потпуно уништи амерички народ и његову историју, идентитет и идеале. Један делимични изузетак је грађански рат [мисли се на сукоб 1861-65], чије смо наравоученије предуго игнорисали.Елем, сада да коначно пређемо на ствар. У вези са оним што је речено у тексту„Америчко проповедање разноликости” [видети овде], тужна ми је дужност да вас обавестим како ВСАД ово ради не само у Француској већ и широм ЕУ и другде. ВСАД дефинише демократију и види као њену будућност искључиво масовну демократију засновану на мулти-етничком становништву, тј. на тренутном моделу глобалистичког либералног капитализма у САД. Из те перспективе, историјске нације се посматрају само као административне јединице са донекле различитим историјским пореклом. Турчин који живи у Немачкој је према томе Немац. Муслиман у Француској је Француз. Свако ко каже другачије је злотвор и неће бити толерисан. Покушај било које еврпопске владе да различито третира своје држављане на основу етничке припадности ВСАД посматра као аналогију негације грађанских права америчким Црнцима и реагује хистерично. Било која политичка странка која се противи овом концепту долази под „надзор” и САД онда улажу велики политички и дипломатски капитал да је дискредитују.Надаље, САД су у потпуности посвећене идеји да су САД и Европа и муслимански, а не само хришћански, јеврејски или какви год већ ентитети. На основу тога су САД подржале Албанију и створиле нову муслиманску државу Косово. Косовом и Албанијом управљају злочинци и убице, али у нашој идеолошкој острашћености ми то не видимо. Штавише, то наводимо као оправдање за још америчког уплитања, још програма „добре управе”, и још лекција Европљанима да не чине све што могу да би интегрисали ове земље у европску породицу.Ево једног илустративног примера. Као што је сад већ познато, ВСАД се ставила у потпуности на страну демонстраната у Египту и позвала Мубарака на оставку. Као разлог за то ударамо на сва звона право народа Египта на слободу говора и окупљања.Међутим, када се група Срба на северу Косова мирно окупила да протестује против косовских власти, на шта је неко - вероватно муслиман - на демонстранте бацио ручну бомбу и једног убио, представник ВСАД на терену је јавио да су за ту смрт и уопште тужну ситуацију у ствари одговорни Срби, јер је требало да знају да ће отворене демонстрације да испровоцирају муслиманско насиље.Толико о слободи говора и окупљања!Овакве ствари гледам свакодневно. И једино што из њих могу да закључим је да је ВСАД постала фанатично идеолошка, и да ће сваку чињеницу да искасапи и унакази како би се уклопила у њен идеолошки поглед на свет. То што ова потпуно полудела структура и даље има огромну моћ значи да се лоше пише како свету тако и америчком народу.Друго, што се тиче овог извештаја о муслиманима у Европи (овде), у њему се наводи као закључак нешто чега сам ја свестан већ одавно: амерички конзервативци који причају приче о смрти Европе и неминовности Еурабије (Eurabia) дебело се варају, јер сматрају да Европљани неће пре или касније рећи ВСАД да се гони у мајчину. (Изузетак је Британија, која је смртно болесна и требало би да служи као пример свим англо земљама, али то свеједно није случај. Готово је немогуће у потпуности описати ружноћу и распад ове нације која је некада владала светом, чијом престоницом данас буквално шетају хорде варвара, улицама какве никада нису били у стању сами да изграде.)Обратите пажњу да статистике, такве какве су, свеједно не показују довољно велико мањинско присуство било где осим можда у Француској. А чак и тамо су смешно мале у поређењу са црначком или Латино популацијом у САД, посебно у мојој родној Калифорнији. Европа напросто нема мањински проблем какав имају САД, и могла би се једноставно решити реметилачког становништва чак и сада, у овој поодмаклој фази. Док Стејт департмент одражава властиту идеологију и препун је Азијата, Латиноса, Арапа, Индијаца, Мексиканаца, Црнаца и каквих год већ све не мањина (а по глобалистичком, мулти-култи резону сви су они 100% Американци), такве разноликости нема у државној служби било које земље у Европи.Имајте у виду и да цитирана студија обухвата Балкан, где су многобројни муслимани остали као наслеђе турске владавине.У овоме се потпуно слажем са Фјордманом [норвешки блогер]: ВСАД је непријатељ не само свог народа, већ и Европе. Иако су европске елите исто онолико идеолошки компромитоване као и америчка , чињеница на терену је да већина обичног народа у Европи НЕ ВЕРУЈЕ у ту идеологију. Међу обичним народом овде, чак и на левици, много је мање толеранције за „разноликост” него међу обичним Американцима. Зато брже и реагују.Француска је посебан случај зато што је њена службена идеологија универзалистичка, бап као и амерички либерализам. Али Французи свеједно и даље знају ко је Француз а ко само носи француски пасош, и нису познати по тихој покорности када стварно дође време одлуке.Са свим овим у виду, шта да се ради?Три ствари, мислим.Прво, на домаћем плану, Нова десница мора да убеди Американце да ВСАД више не представља ни њих ни њихове интересе, да је колос који је измакао контроли, који не може да се реформише већ му треба брза и коренита промена. Време је да се престане са околишањем и да се америчком народу јасно каже где се налазимо и куда идемо. Велика Британија нам чини последњу услугу тиме што илуструје нашу блиску будућност већ данас. Треба да укажемо на њен пример и да учимо на њему. Само народни покрет који овом питању приђе паметно, мудро и разборито, али и храбро и без страха да јасно и гласно каже истину, има неке шансе. Можда не велике. Али дужност је дужност, и не видим како је можемо избећи.Друго, што се тиче Европе, Нова десница мора да убеди традиционалисте, националисте и народе Европе да ће имати подршку америчког народа - мада не и власти - ако кажу ВСАД да се гони у мајчину, повуче трупе и не меша се више у европске послове, и да ће Европа остати континент националних држава. Тиме би се такође створио процеп између америчког народа и ВСАД.Треће, паралелно са овим што сам већ навео, морамо да схватимо да имамо посла са монструмом огромне моћи и утицаја, који већ деценијама држи цели свет за гушу, и који је многе генерације Американаца научио да искрено верују да је све што ВСАД ради светлост и нада, а да је свако ко јој се супротстави први корак ка Аушвицу.Имајући то на уму, врло је вероватно да нећемо успети. Зато морамо да планирамо шта нам је чинити када тај неуспех постане очит. Нека врста повлачења у алтернативу је неопходна ако хоћемо да сачувамо нашу културу и наслеђе. Том „Плану Б” се тренутно посвећује премало озбиљне пажње.Мада су наше елите тренутно опијене тријумфом, њихова идеологија је неодржива. Мада се чини да су јаки и моћни, у стварности се не разликују много од геријатрије КПСС која је махала са Лењиновог маузолеја.Нема нас много, али није било много ни оних што су потајно игали представе у Прагу, деценијама пред пад звоздене завесе, ругајући се глупости владајуће идеологије.Ово је наш задатак: да прихватимо да смо дисиденти. Да прихватимо да нам је отпор дужност. Да тај отпор изразимо кроз уметност, и да придобијемо умне и веште људе свом циљу. Да успоставимо контакте са симпатизерима широм света. Да полако ширимо свој утицај и да никада не престанемо да исмевамо власт.И када се сруши, као што верујем да хоће, ми ћемо то посматрати са осмехом.

Мој покушај да деминирам жучну расправу родољубивих аналитичара изгледа није успео; судећи по најновијим текстовима у Печату, Видовдану и на НСПМ, сви још инсистирају на своме. Слажу се да су жутократе квислинзи, али се разилазе око ове нове резолуције која за пар дана треба да се представи у Генералној скупштини. Једни веле да је то све обмана и да жутократе ништа добро не мисле Србији, а други да је у питању добра резолуција, којом жутократе упркос свему могу нешто корисно да ураде.Никола Танасић је у петак на НСПМ дао одлично образложење зашто је предложена резолуција добра. Вели да је суштина приче у избору који је достојан Лазара:„или је Србија тражила своје право, упркос претњама и уценама, бранећи сопственим примером суверенитет и међународно-правни субјективитет, како себе, тако малих и обесправљених народа уопште; или је послала земљу и воду у Вашингтон и Брисел, и тако јавно, на властиту срамоту, признала да је једино право на које се вреди позивати – право јачега, и на тај начин пружила легитимацију свима који признају и подржавају независност Републике Косово“.Сасвим се слажем. Али предмет спора није толико садржај резолуције, колико да ли њеним предлагачима треба да се верује. Знам да сам пре неколико месеци написао да треба бити важније шта се ради, него ко то нешто ради. Чак и покварен сат може да буде у праву двапут дневно. Али да ли заиста можемо и смемо да верујемо да су жутократе искрене у својој намери да одбране Србију, право и правду? На основу чега?Цела књига би могла да се напише о стварима које су жутократе (не само Тадић и Јеремић, већ и цела ДС, па ЛДП, па разни невладници с њима повезани) досад урадиле у корист српске штете. Све што су могли да униште, продају, загаде, обешчасте, упрљају - то су и урадили. Толико издаје по метру квадратном у секунди не постоји нигде на свету. Шта год да је мотивација појединачних жутократа, да ли је то власт, новац или идеологија, чињеница је да су то људи у служби непријатеља. Не колаборационисти, већ отворени квислинзи - који се посла нису прихватили како би сачували земљу и народ (тај изговор никоме није помогао, чак ни онима који су у њега стварно веровали), већ како би обоје уништили.Зато би најбољи коментар на целу причу о резолуцији могао да буде онај клише Оливера Млакара из класичне Квискотеке: „Да, али није битно“. Оваква каква је, резолуција неће никада стићи до УН; кад с њом заврше разни Тадићеви „пријатељи и савезници“ (попут Вестервелеа, Хејга, Клинтонове, Кушнера, итд.), у њој неће остати ништа племенито, добро или корисно.Нисам више сигуран у сопствену тезу да жутократе још нису сасвим овладале Србијом. Ево, пошло им је за руком да наметну оквир друштвене и политичке расправе. Иначе би се оно мало преосталих родољуба бавило целом шумом, а не свађало око једног листа на једном дрвету. Нашао би се неко да каже да проблем у Србији нису погрешни људи на погрешним местима, већ систем који ту земљу уништава уместо да је гради.Није ни чудо што не можемо да нађемо праве одговоре, кад постављамо погрешна питања.

Током протекле седмице развила се жучна препирка између једног броја родољубивих коментатора и аналитичара из НСПМ, Видовдана и Печата. Летеле су тешке речи и оптужбе за свашта нешто, од глупости до продаје душе, зато што су се Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић усудили да (колико год суздржано и квалификовано) похвале држање Врховног Жутника и Министра империјалних послова поводом „одбране” Косова и Метохије.Мислим да су Антонић и Вукадиновић исправно констатовали чињеницу да, из ко зна којег разлога, Тадић и Јеремић оклевају у испуњењу повереног им задатка потпуног уништења Србије. Убеђен сам да је закључак који су из тога извели - да у председнику и министру можда има нека клица доброте коју би можда неко могао да пробуди, шта ли - био погрешан. Али мислим да је било претерано да им се због тога сумња у патриотизам.Углавном, колико год да је спор био жучан, сада можемо да се сложимо да га више нема. Јер како Антонић рече неки дан:„Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку резолуцију и ако са „нашим ЕУ пријатељима“ саставе другу, „разумнију“, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008. па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти.”Кад ево, Тадић је у недељу најавио „консултације са Бриселом и Вашингтоном о резолуцији о Косову”. Како наводи Политика, „Тадић је рекао да ће се у Бриселу и Вашингтону ових дана разговарати о могућности компромиса о резолуцији, „који ће остати на линији националних интереса државе Србије, али и задовољити велике силе”.”Аман, како? Те „велике силе” од Србије захтевају безусловну капитулацију. То је Ворен Кристофер рекао Слободану Милошевићу још у Дејтону: „Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”Разноразни поклисари Брисела и Вашингтона који су долазили у Београд, од Бајдена до Вестервелеа, рекли су тачно шта очекују у овом тренутку и овим поводом: одрицање од Косова. И то не само у пракси; у оној не-дипломатској поруци почетком фебруара су нам недвосмислено дали до знања да им и речи отпора сметају.Империја не признаје компромисе. Захтева искључиво слепу и безусловну покорност. У очима владара Империје, Милошевићев највећи грех је био што се усудио да се понаша имало другачије. За Империју је свака прича о суверенитету, међународном праву и правима држава неподношљива у ери „краја историје”, која је наводно наступила крајем Хладног рата. Империја нема ни пријатеље ни савезнике - само слуге и жртве.Врховни Жутник сада прича о неким црвеним линијама и националном интересу. Причао је и пре о много чему, па се ништа од те приче није обистинило. Нити једно обећање свом народу није испунио - за разлику од сваког налога својих иностраних господара, за које увек и на сваком месту „чини све што може”. Он је, дакле, изабрао да буде слуга. И слепцу би сада требало да буде јасно да у њему нема ни мрвице части ни родољубља, и да је било каква прича о неком његовом искупљењу чиста фантазија.Иззуетно је важно, међутим, да се овај закључак темељи на чињеницама, а не на претпоставци да, пошто су Тадић и Јеремић квислинзи, све што они раде је а priori зло. Ово се можда чини као академско цепидлачење, али је у питању суштински принцип који одваја родољубе од родомрзаца. И зато сматрам да су Антонић и Вукадиновић одиграли корисну улогу као advocati diaboli у овом случају. Пружили су прилику Врховном Жутнику да покаже своје право лице, што је он онда и урадио. Не само да тиме нису компромитовали или отупили отпор жутократији, већ су га ојачали.И пре него што је Тадић најавио ревизију резолуције, Вукадиновић је рекао да „такав поступак не би представљао компромис, већ капитулацију након које Србија неће имати образа да од других држава тражи да не признају независност Косова.” Очекујем да Антонић испуни обећање и недвосмислено потврди да је Врховни Жутник заиста незлечиви квислинг. Било би и културно и корисно када би им они који су их најоштрије критиковали сада одали заслужено признање на способности да признају грешку. И да од тога и сами науче лекцију, за убудуће.

Негде 10. августа, Жељко Цвијановић је у Новом Стандарду објавио још један занимљив текст, насловљен "Како би изгледао Борис који је одлучио да Србија преживи, макар на његов рачун." У њему је описао шта би све Врховни Жутник могао да уради како би допринео спасењу земље којом председава - иако би га то сигурно коштало фотеље а можда чак и главе, јер би тиме изазвао гнев својих господара са Запада.Била је то, дакако, фантазија - што Цвијановић и признаје. Али не зато што је описани сценарио неизводљив сам по себи, већ зато што Борис Тадић није особа која може да га изведе. Односно, могао би, онако теоретски, али је далеко вероватније да ће, рецимо, саудијски краљ ручати свињетину усред Меке током Рамазана.Наиме, Цвијановић свој сценарио условљава Тадићевом спознајом да су:"...пријатељи они са којима делимо љубав, да су савезници они са којима делимо циљеве, да су противници они који, када нас победе, отворе врата и пусте нас да часно са мачем изађемо кроз њих, и да су непријатељи они који, када нас победе, не остављају нам ни мач ни излаз. Непријатељи су они чији је циљ да заувек сломе наш дух."Можда би овде "душмани" био бољи израз од "непријатељи". А нема никакве сумње да су Империја, њени вазали у ЕУ, и њихове домаће експозитуре (невладници, жутократе) управо душмани.Немачки изасланик за Балкан од 1941-45, Херман Нојбахер, сведочио је у својим мемоарима о Хитлеровом убеђењу да се "не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге." При томе је мислио на Србе.Свакако да је иронија то што су се данашњи Срби одавно одрекли и политичке мисије и историјске улоге. Нису ни издалека онолико слободољубиви и независни какви су били они које су због тога на зуб узеле аустроугарска царевина и Хитлерова Немачка - али је данашњој Империји, која је просто преписала њихову балканску политику, то сасвим свеједно. Чак и потенцијал за ремећење хегемоније мора бити уклоњен, јер никад се не зна када ће анестезија престати да делује, а незгодни Срби да се пробуде из учмалости.Ако жутократе сматрају Империју, ЕУ и НАТО својим пријатељима и савезницима, то значи да са њима деле и љубав и циљеве. А пошто смо већ установили шта су им циљеви, произилази да жутократе себе не сматрају Србима (што су већ много пута показали) и да им до Србије апсолутно није стало.И то је онда одговор на питање зашто Тадић, који заиста контролише све системске полуге моћи и власти, није досад отворено издао Србију и "учинио све што може" да би задовољио своје господаре. Наиме, њима отимачина Косова није циљ сама по себи, већ је средство у функцији остварења далеко важније циља: "коначног решења" тзв. српског питања на Балкану, односно затирања Срба као слободољубивог и независног народа.Сасвим је могуће да Империја сматра да је њен пројект колективне лоботомије Срба малтене завршен. Захваљујући свом историјском искуству, империјалисти су опседнути контролом над институцијама система, па не схватају да је друштвени отпор итекако могућ ван њих. Пошто су жутократе покорно јавиле да су све институције у Србији у њиховим рукама, Империја сада очекује потпуно извршење постављених задатака.Жутократе су, по свему судећи свесне да њихова власт није ни издалека толико јака и свемоћна, и да им за остварење задатог треба још времена. То је, по мени, најбоље објашњење за позерски патриотизам Тадића и министра Јеремића. Он јесте искључиво за унутрашњу употребу, и јесте у функцији "меке издаје". Али нисам убеђен да се ова представа игра са пуним знањем и разумевањем Империје. Јер, империјалисти су небројено пута показали да између суптилног и бахатог приступа увек бирају потоњи.Зло често само себе саплиће. Жутократе се труде да што боље служе Империји, али им ова верује таман колико свим осталим издајницима. Баш захваљујући том непрестаном шиканирању, жутократе нису биле у стању да докусуре српски дух, који упркос свему још опстаје.Као хришћанин, верујем да свако може да нађе спасење. Али само зато што је нешто теоретски могуће не значи да је изводљиво, или вероватно. Зато протагониста Цвијановићеве фантазије са почетка ове приче сигурно неће бити Борис Тадић; не зато што не разуме разлику између противника и непријатеља, већ зато што непријатеља сматра пријатељем и савезником. Међутим, садржај те фантазије свакако био би добар почетак на путу спаса. На нама је да нађемо некога ко би био у стању да тим путем крене.

Један мудри амерички мислилац (има и таквих, дабоме) рекао је једаред да се заблуде најлакше узгајају не тако што се деца уче погрешним одговорима, већ тако што се уче да постављају погрешна питања.Тога сам се сетио читајући јучерашњи приказ једне књиге која би сама по себи требало да буде занимљива и поучна: Срби у Хрватској 1918 – 1929, аутора Софије Божић (Институт за новију историју Србије, Београд, 2008). Писац приказа, Глигорије Тодоровић, за књигу каже да је „најуспешније написано дело о историји Срба у Хрватској“.Софији Божић свака част и дужно поштовање на историјско-научном раду који је уложила у ово дело. Али ма шта у књизи писало - а у приказу је наведено доста занимљивих и релевантних ствари - никако не могу да пређем преко наслова, који ми смета да се сложим са Тодоровићевом квалификацијом.Наиме, о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? Наиме, у том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.Ако Божић мисли на данашњу Хрватску, онда је то друга ствар - али тај појам је тешко примењив на било шта пре 1939, када је успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек. Значи, не може се применити на период обухваћен књигом. То је исто као да се пише о историји „Француске“ под римском управом, на пример. Потпуно бесмислено.О каквој „Хрватској“ може да буде речи када се говори о историји Срба на просторима западно од Дрине и Дунава? Средњевековну хрватску краљевину освајају Мађари 1097. Простор историјски познат као „Хрватска“ протеже се од Загорја до ријечког залеђа. На западу је Славонија, на југу Далмација, а остало је Војна Крајина - територије насељене претежно Србима. Ово чак признају и данашњи аутори хрватске повијести на Википедији:Дубровник је био независна република до почетка 19. века, када га осваја Наполеон, а после предаје Аустрији.И у Аустро-Угарској је простор данашње хрватске државе био подељен на подручја под мађарском (Хрватска, Славонија, Крајина, Срем и Барања) и аустријском управом (Истра, Далмација, Дубровник). Ова подручја се обједињују тек 1918, колапсом Аустро-Угарске, и то баш у данашњим Хрватима мрској краљевини која ће 1929. добити име Југославија. Тек тада почиње њихово глајхшалтовање у хомогени етнонационални простор - пројект у којем за Србе апсолутно нема места. И то је, чини ми се из приказа, заиста и документовано у књизи Софије Божић.Али, пристајањем на употребу појма „Хрватска“ за територије које у датом распону то нису биле - већ су то постале касније - Божић уноси пометњу. Да ли то она само констатује да је тај процес етнодржавне генезе сада већ увелико окончан, па да се према њему треба поступати као непобитној чињеници? Или се можда ради о одређеној аљкавости, где се лакоће објашњавања ради унапред великохрватском државном пројекту признаје успех и легитимитет? У том случају, историјска обрада Срба који су на тим просторима живели неколико векова, а сада - захваљујући баш успостављању хрватске државе - ту више не живе, представља бесмислено претурање по костурници, лишено сврхе и пијетета.Немам никакве сумње да је Софија Божић детаљно истражила историју Срба на простору који погрешно описује као „Хрватску“, у периоду 1919-1929. Али зашто се ограничити на само тих десет година? Срби су на тим просторима живели стотинама година раније, као и још неколико деценија потом. Како „најуспешније написано дело“ о Србима у „Хрватској“ може да се не бави ни њиховим насељавањем на те просторе, ни геноцидним истребљивањем с њих? Антички кипари су веровали у принцип pars pro toto, односно да делић представља целину, али тешко је рећи да је период 1919-1929 репрезентативан за целокупно битисање Срба западно од Дрине и Дунава. По чему?Зато ћу пре да посегнем за примерком недавно објављене књиге Срђе Трифковића, „Крајишка хроника: Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“. Не само зато што коректно географски идентификује просторе на којима су донедавно живели Срби, већ и зато што се бави целом причом, од почетка до (да ли коначног?) краја.

Пошто не читам Данас (лист невладника, жутократа и острашћених грађаниста), промакао ми је есеј Алексе Ђиласа од 15-16 маја о Слободану Инићу. Не верујем ни да би ме претерано занимао, искрено говорећи, да се поводом њега није повела полемика о књижевнику Бориславу Пекићу.Одговарајући Маринку Вучинићу са НСПМ, Ђилас осликава Пекића као острашћеног националисту приврженог олигархији и поштоваоца Милана Стојадиновића (којег Ђилас карактерише као фашисту). И баш када сам био спреман да целу полемику отпишем као надгорњавање салонских интелектуалаца о стварима које су потпуно небитне, наиђем на коду Ђиласовог текста, у којем се Пекић описује као помагач Слободана Милошевића.Ђилас не користи Лењинов израз „корисни идиот“, али је очигледно да управо то подразумева, када каже:Пекић је често, без имало дилеме и на врло оштар начин, пропагирао управо оно што је Милошевићев режим говорио и радио. Наравно, његови текстови су вешто писани, хумор лепршав, али то ипак ништа не мења на суштини његових порука.Тако је Пекић говорио како Србија нема ниједан прави атрибут суверености и Војводина је од ње независна колико и Мозамбик, а српска комунистичка власт била је на Косову увек уз Албанце и против Срба. Он с поносом каже како се у Енглеској у њему „рађа родољуб, па - чему крити - и националист“ и тврди: „Ниједан британски извештач не јавља да се у тој српској провинцији, настањеној управо стога претежно Албанцима, над Србима врши геноцид.“ Доследно овим ставовима, Пекић ће се 7. јуна 1990, у свом говору у Месној заједници Стари Град, заложити за „бескомпромиснији“ национални програм, посебно за укидање аутономије Косову, и обећати: „Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу историјску традицију.“Да додам како је Пекић писао да за Србе конфедерализам значи претварање Срба ван Србије у обесправљене националне мањине и да су Македонија и Босна и Херцеговина вештачке творевине. (Пекић чак подсмешљиво пише: Босна & Херцеговина.Е овде би сваки нормалан човек требало да застане и упита, „Па добро, Алекса, али шта је од овога спорно?“ Заиста, шта?Зар се покрајине нису понашале као државе? Зар СР Србија (тј. УжаС) није тек уставним реформама које је покренуо Милошевић добила једнак статус са осталим републикама СФРЈ? Зар би доминација Шиптара на Космету била могућа без активне подршке комуниста у Београду? Па Милошевић је и имао огромну подршку народа у њиховој смени баш због те кукавичко-повлађивачке политике.Зар српску историјску традицију заиста нису оспоравали, почев од вулгарних нео-усташких, нео-балистичких и исламистичких пропагандиста, преко западних навијачких медија, све до самих жутократа?Зар се Србима западно од Дрине није десило управо оно на шта је Пекић упозоравао: прво су сведени на статус обесправљене мањине, а онда и физички истребљени (у данашњој Хрватској).Зар БиХ није вештачка творевина? Могло би се расправљати надуго и нашироко о томе да ли је Македонија била вештачка држава од 1944. наовамо, али она то сигурно јесте од 2001, када је под притиском НАТО и ЕУ Скопље капитулирало пред албанским терористима.А кад смо већ код тога, британски (и не само британски) новинари су заиста ћутали о геноциду над косметским Србима, како тада, тако и од 10. јуна 1999 наовамо. Не, за њих су масовни прогон, покољи, пљачка и систематско разарање црквене и културне баштине били тек „осветнички напади“ и „сукоби“, док је погром из марта 2004. на очиглед целог света проглашен крунским аргументом за успостављање „Независне државе Косова“.Дакле, да ли Алекса Ђилас оспорава било шта од овога као неистину? Или је по њему то аутоматски неистина зато што је тако „Милошевићев режим говорио и радио“? То је, онда, савршена илустрација начина размишљања о којем сам писао у „Логици раздора“.Посебну пажњу завређује цитат да се Пекић сматрао родољубом, па чак и националистом. Аха! Али... где је ту проблем? Само у Србији је данас патриотизам мана, а родољубље грех. Сви остали народи, од Хрвата до Американаца, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“, па до тамо неког племена Угди-Бути (да не буде забуне, поптуно измишљеног) са Папуа Нове Гвинеје чија је основна културна вредност канибализам (и то мора да се толерише, је ли, у име толеранције) - сви они имају право на свој идентитет, да на тај идентитет буду поносни, и да га испољавају. Поготово ако би то икако могли да ураде на штету Срба и Србије. Али Србима је сваки идентитет, сваки понос, свако достојанство најстроже забрањено. Могли би Угди-Бути да се увреде па да нас не поједу.Свако ко се супротстави овом апсурдном двоструком мерилу бива обележен етикетом „националисте“ и то га аутоматски дезавуише у очима модерних, проЕУропских, либерал-демократских, космополитски прогресивних грађаниста (тј. читалаца Данаса). За њих је одбацивање патриотизма највећа мудрост, а самомржња највећа врлина.У том контексту треба посматрати Ђиласову полемику о Пекићу. Уопште се не ради о обичном салонском трачању, већ нечему много опаснијем. Реч је, наиме, о целом једном процесу, који је Слободан Антонић пре неки дан описао као „машину за прљање“: у режији невладничко-грађанистичких медија попут Данаса, Бетона (тзв. културног додатка наведене новине), Пешчаника и е-новина, баца се блато на све и свакога ко се усуђује да у свом културном стваралаштву има ичега националног. Српског, дабоме.Усуђујем се да кажем да је највећа трагедија Срба што се после свега кроз шта је тај народ прошао у историји овакво размишљање не само толерише, већ данас представља идеологију власти у земљи Србији. Ако се тој идеологији не стане у крај, не само да неће бити боље будућности, у ЕУропству или ван њега, већ неће више бити ни Срба.

Док разни невладнички комитети, одбори, институти и иницијативе, покретани издашним донацијама са ”пријатељског запада” по земљи Србији годинама треште о некаквом фантомском бауку ”српског фашизма,” дотле се у суседној држави, коју баш ти невладници у сав глас хвале као цивилизовану, толерантну, културну и пример свега што би они хтели да од Србије направе, фашизам отворено и профитабилно велича.Ако неко још није чуо за лик и дело хрватског глазбеника Марка Перковића, познатијег као ”Томпсон,” имао је прилику да 19. јула погледа снимак његовог концерта из 2007. на загребачком Максимиру - са све усташким униформама, капама, мајицама и поздравима подигнуте руке. Тај снимак је, наиме, емитовао 2. канал Хрватске телевизије (ХРТ2), а преко кабловских мрежа могао је да се види широм Србије.Званичних реакција у Србији није било. Медији су нешто мало то прокоментарисали, а онда наставили да се баве дневнополитичким вампиризмом. Најгласније се бунио Ефраим Зуроф, директор центра ”Симон Визентал,” који је емитовање концерта назвао ”тешком увредом за српски народ.”Авај, распамећене и анестетисане Србе мало шта више може да увреди, па ни концерт који велича државу и покрет одговорне за свирепо и геноцидно убиство стотина хиљада њихових сународника. Усташе и њихови сарадници можда нису успели да до краја испуне свој циљ затирања Срба на ”повијесним просторима” НДХ, тако што ће ”трећину побити, трећину покрстити а трећину протјерати”. То је пошло за руком тек 1995. њиховом идеолошком баштинику, који је имао боље спонзоре.Али и овако слабе и тужне критике емитовања Томпсоновог опуса наишле су на осуду, кога ли другог него невладника и самоименованих моралних комесара. До пре неки дан фанатични борци против ”фашизма” (али само док је ”српски”) устали су сада у одбрану јадног, угроженог Томпсона и ”слободе медија.” Да управо они рутински не позивају на линч неистомишљеника и не крију жељу да у Србији постоји само једно мишљење - њихово - још би човек могао да им поверује. Овако, лицемерје је више него очигледно.Међутим, ни рефлекс који тражи забрану, цензуру или макар привремено искључење оваквих медијских ”садржаја” није сасвим на месту. Прво и пре свега, зато што пристаје на категорију забрањеног мишљења, али и зато што несвесно помаже невладницима у њиховој прљавој работи држања Срба у менталним оковима.Ево о чему је реч. Када, рецимо, Слободан Антонић критикује невладнике који су устали у Томпсонову ”обрану” од непостојеће цензуре, вели да такву врсту ”изазивачког цинизма” може да покаже ”само неко ко... ништа не зна о прошлости овог народа (па мисли да су речи "Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара" део некаквог рекламног спота за сувомеснате производе)”. Међутим, мене не би ни најмање изненадило да велики број људи у Србији заиста не зна о чему се овде ради и стварно би могли да помисле да се ради о реклами за кобасице!Опсесија ”српским национализмом” није карактеристика само пост-петооктобарског времена, већ и деценија индоктринације у ”самоуправном рају.” Последица тога је да се свако истицање паралела Туђмановог режима са Павелићевим, или указивања на чињеницу да су Туђмана директно подржали чланови усташке емиграције (нпр. Гојко Шушак), проглашава за манифестацију ”великосрпске пропаганде”! Као да је Усташе, Павелића, Лубурића, Францетића, Црну легију, Јасеновац и сл. измислила ”ратнохушкачка” РТС! Иста је реакција невладника на истицање континуитета исламског радикализма Алије Изетбеговића, или спомињања улоге муџахедина у Б-Х сукобу. Дакле, ни усташтво ни исламски џихад, ни терористички и шовинистички карактер тзв. ОВК не занимају невладнике; то је све ”великосрпска пропаганда” и једини истински злочинци за њих су увек и једино Срби.У таквом контексту, који је нажалост доминантан у медијима и образовању, не би ме нимало изненадило, понављам, да Срби млађи од рецимо 30 година немају појма ко су Усташе (бивше или садашње) или да у БиХ постоје џихадисти. Научили су да се стиде што су ”геноцидни”, да се извињавају за деведесете, ”Сребреницу” и тобожњи ”терор” над косметским Шиптарима, а немају никакав осећај нити елементарне солидарности са сопственим народом на Космету (”Па што тамо живе ако им је тешко?”) и у БиХ (”Избеглице-изелице!”), или његовим остацима у данашњој Хрватској, где још увек летују и чуде се што им секу гуме и разбијају кола. Нису заборавили сопствену историју и идентитет, већ нешто још горе - нису их никада ни научили.За време рата у БиХ имао сам прилику да се сит наслушам ”патријотске” музике у Томпсоновом кључу. И дан данас се накострешим кад чујем химну култу личности ”Првог у Бошњака,” коју је написао Дино ”Мерлин” Дервишхалидовић (и то не крије):ne bi sjala ovako jakoova moja lijepa avlijaja bi svjetlo zvao mrakomda te nije alijaНема никакве сумње коме је намењена, и у ком је контексту тумаче слушаоци у БиХ или рецимо Турској. Али док је не чују сопственим ушима, Срби којима причам о њој могли би да ту причу отпишу као ”великосрпску пропаганду”. Исти је случај и са Томпсоном и савременим усташтвом које он представља. Ко погледа, биће му јасно. И зато мислим да је нам је онај ко је дозволио емитовање Томпсоновог концерта у Србији, колико год ненамерно, у ствари учинио услугу.

Нису само невладнички часописи заинтересовани за предложену реформу здравства у САД; мислим да занимање за ову тему није толико везано за Америку или Императора Б. Хусеина Обаму, колико за идеју наслеђену из времена СФРЈ да је лекарска нега ”људско право” и треба да буде бесплатна. Баш као и школовање, уосталом. И свако мора да има кров над главом и пристојну зараду. Али људи који тако мисле никако да објасне како ће онда да за живот зарађују доктори, учитељи, грађевинари... Чим нешто захтева туђи рад, то не може никако да буде ”право”.Уместо сад да објашњавам све проблеме социјализоване медицине, пустићу да то уради моја пријатељица Илана Мерсер (оригинални текст је објављен 31. јула):”Плава узбуна, интензивна нега! Плава узбуна, интензивна нега!”Када се преко болничких звучника заорила Плава узбуна, мој супруг и ја одмах смо знали да се ради о нашој Ники. Било је 11 увече. Болнички ходници су били празни. Само је једна операциона сала била у употреби - њена. Дежурни су дотрчали, вукући са собом колица са опремом за оживљавање.Срце ми је стало. Моја 12-годишња кћерка је престала да дише током операције!Раније тог јутра је сломила руку, клижући се низ једну падину са пријатељицама. Дошла је кући са руком замотаном у капут, и стајала скрушено на вратима. Плашила се да ћемо бити љути, јер нам је слагала куда иде и играла се, уместо да учи. Нисмо ни знали колико је била храбра...Када је, много сати касније, лекар рендгенски сликао руку наше Ники, испоставило се да су и подлактица и надлактица биле потпуно сломљене, са комадићима који су извиривали кроз кожу. А она није ни заплакала.Похитали смо с њом у болницу, где смо мислили да ће одмах да је приме. Били смо свежи имигранти у Канади, и то је био наш први сусрет са државном медицином. У Јужној Африци, одакле смо дошли, медицина је била приватан, профитабилан и живахан сектор. Престижна, цењена и исплатива каријера привлачила је крем дипломаца одличних медицинских школа, а релативно отворен приступ медицинској професији обезбедио је довољан број лекара за све. (Овако је било некад; сада је и та професија оболела од малигног тумора политичке подобности, до те мере да јужноафричке медицинске школе више нису међународно признате.)Породични лекар који би долазио у кућне посете заузимао је место од поштовања у овом систему. На хитне позиве одговарао је дежурни, а не аутоматска секретарица. Они који нису имали осигурање, могли су да се договоре са лекаром и плаћају на рате ако треба.Задовољни послом, доктори код којих сам се лечила често су волонтирали. Једном месечно, наш педијатар би отишао у ”буш” (дивљину) да бесплатно лечи сиромашну децу. Један специјалиста је без наплате хируршки исправљао зечије усне.Многи од ових врхунских лекара стажирали би у британској државној медицинској служби (НХС). По њиховим речима, НХС лекари су углавном били дипломци пакистанских школа. Студенти на Оксфорду или Кембриџу нису хтели да проведу каријеру као бедно плаћени кадар сиромашних државних болница.Ники је рођена у приватној јужноафричкој болници са најмодернијом опремом, која уопште није била ван домашаја младе породице средњих примања. А сада је седела на тврдој и офуцаној клупи, превијајући се од ужасних болова док су је без имало саосећања посматрали равнодушни медицинари у канадској државној болници.У пријемној служби није било ни трага било каквим медицинским приоритетима. Испред нас су надуго и нашироко испитивали жену која се жалила на главобољу. Ни њој ни лекарима се није претерано журило. Поред нас је било неколико уморних душа са благом кијавицом. Њих су прегледали. Ми смо чекали.И чекали.Будући да је здравство било ”бесплатно”, и лекарима и пацијентима је било свеједно. Никоме није падало на памет да раздвоји хитне случајеве од доконих беспосличара. Да ствари буду још горе, рецепционери и дежурне сестре су били равнодушни до окрутности.Седели смо сатима. Свако мало бих устала и покушала да потражим лек за дете са сломљеном руком. Дочекали би ме хладно и безобразно. После два сата чекања, Ники је коначно почела тихо да плаче. Само су нас гледали. Коначно су нас прозвали - да испунимо подугачак формулар. Тек сам тада схватила шта им је на памети. Пре него што престане здравствено злостављање, морају да провере је ли било злостављања детета. Болнички бирократа нас је испитивао јесмо ли ми својој кћерки сломили руку!Потом су је оставили на колицима, да бисмо чекали још једну вечност док нисмо коначно дошли на ред за рендгенски преглед уништене руке. Уморни млади хирург нам је тада објаснио о каквој се тешкој повреди ради. Гипс неће помоћи; Ники мора на операцију још вечерас. Када, није могао да нам каже. Неспособна сестра почела је да јој боде руку, тражећи вену. Позлило ми је док сам гледала како је онако сломљену и отечену мрцвари. Док сам се опорављала пред вратима, мој супруг је држао стражу. Тек кад су позвали нову сестру успели су да је прикаче на морфијумску инфузију. На којој је остала неколико сати, све до операције.После Плаве узбуне, болница је организовала брзу истрагу о узроцима. Сасвим згодно, нису установили ништа конкретно. Душебрижници канадског здравства покушали су да ме убеде да је Ники негативно реаговала на неку од хемикалија у анестезији.Десет година после, када је требало да вади умњаке, Ники је на то већ заборавила - али ја сам итекако памтила замало смртоносну авантуру са анестезијом. Међутим, амерички орално-максилофацијални хирург јој је спокојно дао анестезију у својој уређеној ординацији (платили смо из сопственог џепа; уштедели смо за операцију уместо да идемо на одмор). Чим смо му испричали шта се тада десило, знао је тачно у чему је био проблем. Тек тада смо сазнали, од слободног америчког лекара у приватној пракси, шта се десило тог страшног дана.Део траљаве неге коју су пружили Ники била је инфузија морфијума. Али морфијум код мале деце зауставља дисајне путеве. Када се на то надовезала општа анестезија, после вишесатне инфузије морфијума, Ники је престала да дише, дабоме.Зашто на ову епизоду гледам као типичан дан у животу пацијента заробљеног у државном здравственом систему?Као што рече један мудрац, ”Власт опије и најбоље срце, као вино најјачу главу. Нико није довољно добар, ни довољно мудар, да му се повери неограничена власт.” Осим, ваљда, Обаме, шта ли?Неограничена власт иде руку под руку са безосећајном, окрутном и насилном бирократијом.У Америци, опсесија тужбама је створила климу дефанзивне медицине. Али у земљама где постоји ”јавно здравство” сва одговорност је колективна. Лекар који немаром изазове Плаву узбуну или превише засече скалпелом, не мора да страхује од казне. Да сам тужила болницу, трошак лекарске неспособности би платили коматозни канадски порески обвезници.Да будем фер према лекарима који су се трудили да помогну Ники, већина је знала шта раде. Али сви су били заробљеници професионалног гулага у ком су им плате зависиле од синдикалног уговора, уместо од успеха у лечењу (што би био случај у приватној пракси).Хирург који је зашрафио кости наше несрећне кћери за своју вештину и труд награђен је додатним послом - али без додатне плате. Медицинари попут њега свакодневно гледају како неспособни медиокритети долазе на положаје за које нису способни, док проблематичне болнице бивају награђене додатним средствима. То је перверзна наопака мотивација свих државних служби: неуспех се увек награђује. За излажење на крај са препуним чекаоницама, ови логорски медицинари имају на располагању само застарелу опрему и лекове, да би на крају дана добили замрзнуту плату.Сви лекари раде за једно те исто ”предузеће”. Другог избора нема, ни јавног ни приватног. Ако се зажеле слободе, морају да пребегну у Америку.Ускоро више неће моћи ни то.(превео С.С.)

Очеви, оци и маћехе Србије Зоран Грбић НСПМ, понедељак, 27. април 2009.”Ви ћете се угушити у властитом извештају,и смраду клевета”- В. Шекспир, ”Мера за меру”Један хрватски блогер и писац (или обрнуто) својевремено је написао духовиту блогерску причу у којој описује имагинарну ситуацију у којој пред неког хрватског званичника, а у време њиховог чланства у Савету безбедности, изводе Тадића и премијера ”Републике Косова”, да одлучи о судбини покрајине. Као некад мудри Соломон, од хрватског званичника се очекивао ”мудри праворијек”, па је он као решење за јужну српску покрајину дао предлог: ”Мислим да је најбоље да прережемо Косово напола”. Из одговора двојице изведених пред такав суд, заинтересованих за Косово, лако би се видело ко је мајка и чије је дете Косово и Метохија. Једино се не зна ко је отац, нити може да се наслути његов став.Добрица Ћосић, књижевник, председник и човек који из неког разлога носи незваничну титулу ”оца нације”, по горе наведеном читању приче о цару Соломону би пре био очух нације, неко коме Косово није блиско, неко ко би олако пристао да се оно ”пререже напола”. Ћосићев дефетизам, залагање за предају, прекид бомбардовања и поделу Косова и Метохије, би пре требало да користи ”другој Србији” уместо што против њега пишу пријаве. Реченица из дневника је само то, једна гневна реченица написана у очају човека у годинама, исписана у једном другом времену и другом окружењу. Наравно, за оне који су написали кривичну пријаву, то није олакшавајућа околност. Нити су спремни да разумеју немоћ због које је реченица написана, нити су кадри да схвате време у којој је написана. Пре ће бити да су само чекали прилику да се обруше на још један од симбола Србије, на човека који за многе значи ”отац нације”.Уз дужно поштовање према минулом раду и прошлости, могло би се рећи да је Ћосић данас човек у годинама, усамљени и сенилни дека, помало уплашен за будућност народа, несигуран у њега, несвестан његове снаге баш као што је несигуран и у сопствену. Идентификација са тако озбиљном титулом ”оца нације”, како изгледа, временом може да буде погубна, тако што се лични страхови, несигурност и немоћ преносе и на уверење о стању читаве нације са којом је неко поистовећен.Ћосић је изгледа заборавио да није могло бити проглашења ”Републике Косова” (ни побуне терориста, ни бомбардовања), да се пре тога није десио Дејтонски споразум. Као што није могло бити Дејтона без претходног пада Книна. Исто као што ни Статут, чак ни у тезама, није могао да се напише пре инсталирања ”Владе терориста” у Приштини. Ништа не иде преко реда. Сваки пут кад Србија пристане на нешто, отворила је пут за следећи захтев по реду. Све док неко не каже – доста је било. Тај неко ће тешко бити човек у Ћосићевим годинама.Изгледа да је дошло време да књиге поново некоме сметају. Хитлер их је спаљивао, у социјализму су забрањиване, а ислам ауторе осуђује на смрт. У средњем веку су спаљивали људе уместо књига. Данас поново на сцену ступају чувари јавног морала и бранитељи ”братства и јединства”. Против Ћосића је поднета кривична пријава због дела изазивања ”националне, расне и верске мржње и нетрпељивости”, због једне половине реченице обимне књиге у којој каже да су Албанци ”социјални, политички и морални талог трибалног варварског Балкана”.Тешко би могло да се каже да су Албанци познати по делима које су створили. Пре би могло да се каже да Албанци од свог доласка на Балкан нису урадили много тога креативног. Заправо, не знам да су урадили ишта креативно, нешто по чему би остали упамћени у заједници људи. Можда сам неупућен, али не знам ни једног њиховог великог научника, писца, сликара, спортисту... Не знам ни за једну велику грађевину у Албанији, ни великог архитекту који би је подигао, осим неколико десетина хиљада бункера, што је логичан системски наставак високих зидина којим ксенофобично окружују своје куће. Чак је и биографија једине аутентичне Албанке за коју читав свет зна, Мајке Терезе, у свету све чешће тема писања везаних за конгроверзе и скандале у којима је, наводно, учествовала. Све што они у последње време раде (након крађе територије) је крађа туђе историје и туђих историјских личности.Начин на који ће се ове информације саопштити је више ствар семантике и такта него што је питање истинитости. У нека срећнија времена, и у хипотетичкој ситуацији у којој нам њихова политика није чинила зло, сасвим је сигурно да би ствар пристојности била не спомињати ништа о томе каква је, на нивоу друштва, њихова креативност и каква су њихова цивилизацијска достигнућа. То нас не би ни занимало, нити би требало да нас дотиче. Међутим, тешко да у садашњој ситуацији нормалан човек, неко ко није робот или интернационалиста, може да истрпи а да не призна да су њихова најзначајнија, светски позната дела трговина људима, производња и организована продаја наркотика, трговина људским органима, а достигнућа крвна освета, терористички напади, логори, ”куће” и племенски начин живота. Што се тиче културе, (на страну таленат за прављење уметничке фотографије на којој је у природној величини приказан терориста) нипошто не треба заборавити неспорну чињеницу да су у ”старој Југославији” имали стварно одличне глумце. Неко заједљив би могао да каже да им је таленат за глуму једини заједнички таленат, једно од аутентичних обележја нације.Можда је семантичко питање, али мислим да овде вреди поменути, јер је ”друга Србија” изгледа јако забринута за питања језика и увреду других народа - Шиптари су Албанци који живе на Косову и Метохији, српској покрајини. Албанци су људи који живе у Албанији. Шиптари не желе да их се зове тако, не зато што је то за њих увредљиво, него зато што би се тиме показало да постоји разлика између њих и матичне државе. Ако су сви Албанци, онда нема разлога да постоји ”вештачка” граница између Албаније и Косова. Ако се јасно раздвоје термини ”Шиптар” и ”Албанац”, постоји добар разлог за то.Грци, на пример, одлично знају за то. Они још увек не признају назив републике Македонија, као што не признају нацију Македонаца, јер би тиме прихватили идеју да је граница између две Македоније вештачка, сумњива, подложна промени.Хрвати такође знају да је тако. Па тако Србе из Крајине и Славоније зову Срби, а оне из Србије ”Србијанци”. Јасно раздвојени језиком, као што су раздвојени и територијом.Друга Србија углавном не зна за ово. Они желе да верују у то да Шиптарима смета кад их неко зове тако.Не бране они само Шиптаре. Једног од њихових, познатог по речнику и понашању којег би се постидео и пијани камионџија у време суботњег изласка у омиљеној кафани, бранила је Соња Бисерко. На питање да прокоментарише његову изјаву да би неки новинари требало да заврше на вешалима, Соња је прво покушала да избегне одговор наводећи кривицу новинара током рата (а то се зове релативизација злочина), и тек на инсистирање водитељке експлицитно је одговорила: ”Језик Пере Луковића је такав, он је ушао у тај наци језик, који доминира нашим јавним дискурсом, и из те матрице га гађа тим својим језиком. Заправо, он га језички уништава. (...) Он просто улази у матрицу и разваљује изнутра”.Да ли би њега такође требало позвати на суд или је његов ”уметнички поступак” веће и значајнији од дела једног од највећих српских писаца? Може ли такво писање уопште да буде правдано, у било ком контексту? И какви су то људи који то могу да правдају и подржавају?Борка Павићевић (позната по изјави да нема свако право на мишљење) је у емисији на јавном сервису бранила реторику Ненада Чанка, и позивање на вешање, речима да је ”такав говор, у одређеном политичком контексту нешто што се може разумети”. А изјаву Прокића о Србима (”Та стока само тај језик разуме”), Борка лаконски уз осмех правда речима да је он само цитирао Томаса Мана.Биљана Ковачевић Вучо (која би у историју могла да уђе по последњој фантастичној изјави ”патриотизам би требало да се редефинише”) такође је бранила право на нападање сопственог народа. У емисији РТС-а од пре неколико дана, на питање водитељке ”Да ли сами о себи можемо да говоримо шта год хоћемо?”, одговорила је речима ”Да, то је питање политичке културе, које ћемо речи да користимо, јавног дискурса, стила, ироније (...) а дискриминација се односи на другог и друкчијег”. Када би неко пристао на оно што прича Вучо, он би рецимо, онако земљачки, јер смо наши, могао да за њу каже да је превртљиви лажов, манипулант која бежи од суочавања са истином и неко ко се продао за ситан новац. На таквог се Биљана сигурно не би љутила, јер између себе, једни о другима, можемо да говоримо шта год хоћемо.Као што ни госпође Бисерко и Павићевић не би имале разлог да се наљуте кад би неко рекао да им је понашање ”радикално ретардирано”, јер је то цитат Луковића који је ”ушао у тај наци језик, који доминира нашим јавним дискурсом”. Или, ако би им неко рекао ”You shall stifle in your own report, and smell of calumny”, не би се увредиле јер је то само цитат Шекспира (,,Мера за меру”).Словенци су недавно имали аферу, са једном књигом и једним писцем, у којој је читава словеначка јавност устала у одбрану непознатог писца и његовог права да о Словенији и националним мањинама које тамо живе пише отворено и слободно, на начин на који он доживљава ситуацију. У одбрану Горана Војновића, словеначко-босанског писца романа ”Чефурји раус” (Јужњаци напоље), који је привођен у полицију и против кога је подигнута пријава, устала је и министар полиције Катарина Кресал. Она је Словенцима поручила да би ”мудро било да је прочитају, јер смо пречесто нетолерантни према људима који тамо (у насељу Фужине) жив”. Тиме је полицији за коју је надлежна, својим сународницима, а и читавом Балкану дала снажан пример да књижевност и писана реч мора бити ослобођена од полицијског прогона. Очигледно је да до неких овде та поука још није стигла.

Често цитирам Ђорђа Вукадиновића са НСПМ и верујем да он много далеко боље од мене познаје ситуацију на српској политичкој сцени. Али за светску сцену нисам баш сасвим сигуран.У најновијем коментару, ”Исток западу, запад истоку”, Вукадиновић тврди да ова Тадићева власт покушава да исцрта неки неутрални, ”трећи” курс за Србију, нешто као што је Тито успео са Југославијом:То није лака игра, а нису то ни оне околности. Американци ће се мрштити, баш као што су се некада итекако нервирали Руси гледајући како им лукави Загорац, све причајући о социјализму, разбија лагер и замиче на запад. Американци ће се, велим, љутити, али сам уверен да би онај реалистичнији део Обамине администрације пре или после увидео да, након свега што је последње две деценије обележило српско-америчке односе, није могуће од Србије тражити и очекивати више од једног коректног става и искрене неутралности. Камо среће да је после 5. октобра српска политичка елита имала снаге и памети да то јасно и гласно саопшти свим заинтересованим странама.Треба отворено рећи, они који су – ако су – икада Клинтону, Бушу или Бајдену обећали више, обмањују или Американце или себе. С друге стране, Руси, и сами свесни да су далеко и да су презаузети својим непосредним окружењем, прихватиће све што није НАТО.Будући да живим у Америци ево већ 13 и кусур година, и да одлично познајем менталитет америчке ”елите” и народа, а и начин на који се овде води како домаћа, тако и инострана политика, могу с пуним поверењем да кажем да Американцима спознаја реалности у најбољем случају не иде од руке. Односно, да су то људи који истински верују, било да им се Врховни Вођа зове Џорџ Вокер или Барак Хусеин, да снагом воље и голом силом могу да диктирају реалност не само у својој земљи, већ и широм света.Мала дигресија: упркос циркусу од суђења, ни данас није сасвим разјашњено ко је заиста убио Зорана Ђинђића. Незгодни докази су једноставно заобиђени, уништени или срушени, незгодни сведоци елиминисани, а људи који су највише профитирали Ђинђићевим убиством сада су главни штићеници Империје на српској политичкој сцени. Имали су мотив, имали су прилику. Али зато је измишљен некакав ”антихашки лоби” и нека велика завера, од које на крају није било ништа.Зашто све ово спомињем? Зато што је Ђинђић пред атентат најављивао заокрет у политици према Космету и Империји уопште. Као аморалном прагматисти, и њему је било јасно да безусловно испуњавање диктата води само испостављању нових услова. Па сад саберите два и два.Зато не верујем да би Империја допустила својим тренутним штићеницима да се ”осамостале” на начин на који сугерише Вукадиновић, чак и када би овима то била намера. У шта исто тако сумњам. Тадићева влада је у деликатном положају да не сме да уради одређене ствари како се народ не би дигао на устанак, а мора да их уради како би извршила своје обавезе према Империји. И онда се довија како зна и уме да ”учини све што може” а да се Срби не досете. Отуд приче о хиљадама евра, Фијату, овоме или ономе, шест тачака, међународном суду правде, итд. Отуд турнеје по свету Бокија и Вује, упркос којима све више земаља признаје ”независну државу Косова” а нико за то признање не бива адекватно кажњен, или бар опоменут. У истом кошу је и прича о ”белом шенгену,” који је још на дугу штапу; од сад па до октобра или јануара, још може да буде оспорен унутар ЕУ, а већ се диже дрека како је то ”неправда” према сиротим жртвама српске ”агрееесије” и ”геноцииида” у Бошњакији - пардон, Босни и Херцеговини - и ”Косовији”.Сам Вукадиновић признаје да је поређење Тадића са Титом непрезицно, јер ”ова поражена, понижена, оклеветана и полураскомадана Србијица није она велика, Титова Југославија, која је, не случајно, била мезимче светских медија и светских банкара.” Не знам онда зашто мисли да би Тадићу могло поћи за руком да успешно копира Брозов спољнополитички курс. Једно је, међутим, тачно - да и Тито и гарнитура око Тадића о Србима мисле мање-више исто. Зато није ни чудо што и Тадић воли да изиграва Великог Белог Брата међу, рецимо, Зимбабвеанцима - док Србију претвара у Зимбабве.Разумем што су многи данас, после две деценије санкција, рата и пљачкашке ”транзиције” носталгични за Брозовим временима. Али управо захваљујући ”највећем сину наших народа и народности” постављена је сцена за крваве догађаје деведесетих; од стварања квази-државних ”република,” преко производње нових нација и језика, до успостављања једног наопаког и деструктивног државног уређења. Слажем се да треба да учимо из историје, али ако гледамо само у период после 1945, учимо погрешну лекцију из погрешног времена.И још нешто. И Вукадиновић и власт коју он анализира изгледа оперишу унутар задатог оквира америчке глобалне хегемоније. Ем што је она више виртуелна него стварна, ем што ни таква неће још дуго опстати. Штавише, није вероватно да ће било која друга земља чак ни покушати да оствари улогу глобалног хегемона када Американце ускоро сустигну последице њихових дела. Ако се Милошевићу замера што је своју политику заснивао на хладноратовској парадигми међународних односа, која је управо преко наших леђа ”превазиђена”, онда не треба сада правити идентичну грешку и гледати на свет искључиво кроз призму једног привременог и пролазећег стања.

Већ сам у пар наврата писао о томе шта мислим о идеји да се клеветничко и издајничко понашање невладника у Србији сузбија путем тужби за говор мржње, али вреди да још једном поновим своје противљење.Није да мислим да се не треба борити против клевета, лажи и отрова које пуном паром производи добро плаћена и подмазана машина у служби страних господара. Треба, дабоме. Али у тој борби треба остати частан, доследан и праведан. Јер циљ невладника и деформатора није само да завладају Србијом и Србима, већ да промене начин на који Срби размишљају, да изврше "промену кода", како рече један од њих.Суочени са бујицом витриола којом на сзасипају разни комитети, центри, фондови, одбори и иницијативе, сасвим је разумљив порив да се та багра истера на суд. Не сумњам да би многи титрали од задовољства када би видели нпр. Наташу Кандић или Петра Луковића на оптуженичкој клупи, суочене са сопственим речима. Али то не би била победа, већ пораз.Чак и да буду осуђени за "говор мржње," невладници би остварили свој циљ; натерали би родољубиве Србе да мисле и делују попут њих. Размислите! Институција вербалног деликта користи се да наметне невладничку идеологију Србима. Тужбама за "говор мржње" даје се легитимитет тој институцији! Управо је тај орвеловски концепт "зломисли" зао и наопак, ма како да га гледамо. Како је могуће стварати било шта добро употребом зла?Ако признамо да постоје говор и мишљење које може да буде забрањено, онда је само питање ко ће да дефинише ту категорију. А неминован одговор је "ко год је јачи." Чак и да у томе огромну предност немају невладници и послушници, шта ће се десити када једног дана у скоријој будућности тај поданички режим оде? Ко је то у стању да одоли искушењу да забрани ставове који им се не допадају, ако већ постоје средства за ту забрану? Свака власт квари, упозоравао је Лорд Ектон, а апсолутна власт квари апсолутно. Има ли апсолутније власти од оне која забрањује мишљење?Ово што невладници сада раде, како тужбама тако и оним одвратним законом о забрани "фашизма", је покушај да силом наметну своја убеђења као једину истину. Истина можда може да се брани топузом, али никада не може њиме да се утерује.Зато они који се боре за истину и правду морају да одоле искушењу да посегну за истим мрачним оружјем које користе србофобични клеветници, лажови и отровнице. Прихватањем њихових правила, кориштењем њихових метода и средстава, унапред и аутоматски губимо.

Ово ”слободарски” које стоји у заглављу блога означава да сам присталица политичке и економске филозофије која у први план ставља слободу, између осталог и трговине. Да ли ме то чини ”тржишним фундаменталистом” или ”неолибералом”? Нипошто. Тим изразима се обично етикетирају људи којима су пуна уста једног или два аспекта слободног тржишта, али им је целокупна идеја анатема. На пример, ”бизнисмен” који се бави увозним послом увек ће да инсистира на одсуству царине, како би смањио своје трошкове. Исто тако, тражиће велике порезе на домаћу производњу, јер ће тако да дигне трошкове потенцијалних такмаца. Да ли се такав човек залаже за слободу тржишта? Не - зато што је негира другима.Једна од идеја по којој се често разилазим са родољубивим мислиоцима на српским просторима је управо питање колико моћи држава треба да има. Скоро без изузетка, сви би хтели моћну државу, која би контролисала индустрију, пољопривреду, образовање, здравство, науку, културу, итд. Проблем, према њима, није толико у систему колико у шљаму који се дочепао власти и сада све аспекте друштва и државе упропаштава. Када би само бољи људи дошли на власт... Овакво размишљање је сасвим разумљиво, али потпуно погрешно. Један разлог за то је људска природа. Лорд Ектон је пре више од сто година приметио да ”свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно.” Што више власти, то кварнији владар. Додајте томе и мистицизам демократије као ”воље народа” изражене кроз олтар гласачке кутије и жртвене листиће, па још и краткорочни карактер изабраних власти и одсуство ланца одговорности... резултат смрди горе од рибе остављене три дана на августовском сунцу.Други разлог је практичне природе. Чак и да однекуд дођу ”бољи људи” и да не подлегну искушењима апсолутне власти (а обе претпоставке су малтене невероватне), довољно је да један или два човека на врху подлегну искушењу и почну да раде за некога са стране, и цели систем постаје компромитован. Паметнима доста.Повод за ову причу је текст Слободана Антонића о цени једностране примене ”ССП” са Бриселом. То је онај мртворођени споразум који је ЕУ потписала са Демократском странком (Тадићем и Ђелићем) пред мајске изборе прошле године, а онда истог тренутка замрзла у недоглед док Холађани не одлуче да Србија ”довољно сарађује” са инквизицијом у Хагу. Чиста предизборна реклама, која Брисел није коштала ништа - а тачно толико је и донела Србији. Ништа, мислим. Чак је, после одлуке Београда да једнострано почне да спроводи ССП, донела Србији огромну штету.Нико неће да оспори да је једнострана примена било каквог договора глуп потез. Сваки договор се заснива на принципу ”ја вама нешто, ви мени нешто” (quid pro quo, рекли би Римљани), при чему обе стране сматрају да су добиле одговарајућу противвредност за оно што нуде. У овом случају, међутим, Србија нуди све а ЕУ не нуди ништа - али ни то Бриселу није довољно.Иако веома ценим г. Антонића, мислим да је кренуо странпутицом када је своју критику једностране примене ССП изградио око аргумента да укидање царина према ЕУ оштећује државну касу Србије. Када се посматра искључиво приход од царина, онда је то технички тачно. Али исто тако и потпуно небитно.Питање колико држава ”губи” (тј. не добија) битно је само онима који мисле да држава са опљачканим и отетим ради нешто корисно. Безброј је примера да у ствари чини штету. А да ли држава у ствари губи? Између свих пореза, намета, даџбина, ”давања”, акциза, такси и како их све већ не зову, Србија отима ужасно много од својих становника - више него што је узимала комунистичка власт, више него што су икада узимали Турци у харачу и кулуку. Ако државна каса остаје ускраћена за приход од царина, остајте сигурни да се разлика неће намирити из џепа властодржаца, већ од народа - путем нових пореза или доштампавањем новца (инфлацијом). Властодршци се не би одлучили на овакав корак да је којим случајем на њихову личну штету.Најмање два коментатора досад су понудила аргумент који наизглед има смисла из тржишног угла: укидање царина на увезену робу у ствари помаже народу, јер цене робе падају. Теоретски тачно, у пракси - никако. Слаба вајда од три динара јефтинијег шећера (на пример) ако вам узму тридесет или триста у име новог пореза! А онда је ту и питање да ли је роба заиста јефтинија? Исправите ме ако грешим, али нешто се не сећам да се у Србији слободно формирају цене, већ је остала из ”оних” времена пракса прописа који одређују основне цене и дозвољене марже. У таквој ситуацији, зар није и могуће и вероватно да ће увозници да оставе претходну, оцарињену цену, а разлику од царине ставе у сопствени џеп? Још ако увозној роби нема домаће алтернативе (јер је домаћа индустрија пропала, или је уопште нема), онда купци имају још мање избора, и још мање су осетљиви на разлике у цени. Онда се поставља ново питање - чиме? Да би куповали, људи морају да зарађују. Како да зарађују, кад нема домаће производње? Брдо прописа, пореза и блокада, што наслеђених што уведених после доласка ”демократије,” полако гуши домаћу привреду. Србија је позната по доброј храни, али где ту храну да продаје, када ЕУ не дозвољава увоз - не дај Боже да неко угрози систем субвенција и картела годинама пажљиво изграђиван у Бриселу за максималан профит политичких структура и великих произвођача - а у самој Србији не могу да је приуште? У ситуацији када десетине хиљада људи живе на рубу егзистенције у Србији се храна уништава. Трговина свакако има своје место у привреди, али не може да буде једина привредна грана. Чак и када је доминантна, претпоставка је да роба слободно улази и излази из земље. Овако, слободан је улаз - а где је излаз? Шта излази из Србије? Па људи, територија, част, достојанство, паре... али не и роба. Ослањање искључиво на једнострану трговину (увези па продај код куће) је пресипање из шупљег у празно. Одрживо је на неко време, док куповина може да се финансира кредитима које тако великодушно деле инострани банкари (пошто су, заслугом ”демократа,” монополисали српско тржиште). Али и те кредите мора неко једног дана да врати. Од чега?Све то скупа је много важније, и много горе, од чињенице да је буџет државе ”краћи” за неких 68 милиона ЕУра. Ем је држава ”намирила” тај мањак новом пљачком, ем народ није ништа ни уштедео од нижих цена (ако их уопште има). Штавише, јефтини увоз стране робе упропаштава већ осакаћену и задављену домаћу привреду, што неминовно води до ситуације где народ више неће имати чиме да купује страну робу, ма колико јефтина она била. Да све буде још горе, кредитима се народу отима будућност. Делујући у спрези, владари, увозници и банкари продају народу Србије лажно благостање данас, по цену веома стварне беде сутра.Решење није у томе да се пљачка назове другачијим именом, већ да се пљачкању стане у крај. Ако држава има легитимну функцију, онда је то заштита живота и имовине својих грађана. Србија не само да не брани своју територију (искључиво реторичким противљењем ”независном” Космету и спонзорисањем парадржаве у Војводини), већ и уништава животе и имовину својих становника безочном пљачком не само постојећег, већ и будућег богатства. Ако такву државу сматрају легитимном, онда су Срби заиста заслужили да заврше на ђубришту историје.

Не верујем да је колумниста ”Детроит Фри Преса” Мич Албом (Mitch Albom) могао и да сања да ће својим текстом о објављивању фотографија мучења из Абу Граиба и осталих америчких логора да започне полемику у Србији. Али ето, десило се.Додуше, стигло је свега неколико коментара на текст, који је пренела НСПМ. Мој је остао усамљен у разумевању става који је Албом изнео (да би публиковање тих фотографија помогло џихадистима, а не Америци). Можда зато што већ дуго живим у овој земљи, силом прилика, па мислим да одлично разумем како Американце тако и њихову власт, али кристално ми је јасно да би изношење ових слика у јавност изазвало двоструку штету. Не само што би охрабрило џихадисте, што је аргумент који износи Албом, већ би ојачало Империју (на шта највероватније није ни помислио).Коментаришући реакције на Албомов текст, Миодраг Зарковић поставља поређење између ”друге Србије” и ”друге Америке,” коју по њему представљају они што инсистирају на објављивању фотографија. Мислим да у том поређењу греши. Америка није Србија, нити су невладине организације код нас и код њих исто.Не зато што је Америка већа, богатија, моћнија. Какве то има везе? Сви би требало да смо једнаки пред Богом и правдом. Али није фер поређење Србије са империјалистичким режимима у Америци, а ни изједначавање АУГС (ACLU) са професионалним ”боркињама за људска права” код нас.Американци су листом убеђени да су ”добри момци,” малтене од Бога изабрани да свету донесу мир, демократију и слободу (иако више ни не знају шта ишта од тога значи). Већина њих нема појма шта је рат; на Америчком тлу се није ратовало још од априла 1865, а рат који се тада завршио познат је данашњим Американцима углавном кроз измаглицу политички коректних лажи.Пре седам година је Рандал Валас режирао филм ”Били смо војници,” (We Were Soldiers), по вијетнамским мемоарима пуковника Харолда Мура. У Муровој улозио био је Мел Гибсон. Признаћу да никад нисам гледао филм, али се добро сећам кратке најаве. У рекламном инсерту, Гибсоновог пуковника кћеркица пита, ”Тата, шта је рат?” Овај одговара, ”То је кад неки људи покушају да убију друге људе, па онда војници као твој тата, посао им је да оду тамо и да из зауставе.”Ово "тамо" је кључ за разумевање Америке. Рат је за њих нешто што се дешава ”тамо далеко.” А њихови политичари им лажу да су ти ратови потребни, чак и неопходни, како би се одбранила њихова ”слобода.” Међу Американцима влада једно стравично погрешно убеђење да своју ”слободу” (у смислу слободе од страног окупатора - која после 1812. више никад није долазила у питање!) дугују војницима који се боре широм света. Ова порука се понавља сваке године, последњег понедељка у мају, када се прославља Дан Сећања.Џабе што је управо то ратовање изнедрило државу која баш Американцима одузима све више слободе, док ”ослобођеним” народима широм света одузима прво животе, па онда и имовину, идентитет, наду... Свака критика америчког империјализма разбија се о гребен убеђења да су Американци добри, слободни људи који чине само добро по свету у ком, ето, има толико зла и покварености, од џихадиста до агресорско-геноцидних Срба.Зар код Срба постоји ова култура рата? Је ли српска историја прича о освајању и господарењу другим народима - или управо обрнуто? А ето, Американци испадоше праведници којима се гледа кроз прсте за најстрашније злочине, док се Срби осуђују и за фиктивне.Тако Американци ратују широм света и то сматрају борбом за своју слободу, а Срби ратују на свом кућном прагу и то се онда проглашава за "агресију и геноцид." Американци побију стотине хиљада а милионе претворе у избеглице, али то је демократија. Срба страда десетине хиљада, а милион избегне, али то нико не види јер су они забога "колективно криви" (Ахтисари). Американци су у Ирак ишли "зато што су могли" (Томас Фридман). Срби су ратовали зато што ”рата не би било да га Хрватска није хтјела” (Туђман), што ”за мир не бих жртвовао суверену БиХ,” (Изетбеговић) и што је неко одлучио да је ”Србији потребно мало бомбардовања” (Олбрајт) или ”окупација у немачко-јапанском стилу” (Бајден).У Америци се АУГС бори за своје поимање грађанских слобода, што у једнакој мери нервира државни апарат колико му служи да законима о "једнакости" и "недискриминацији" проширује своја овлашћења (при чему је АУГС "корисни идиот"). За то време, тзв. ”другу Србију” управо плаћа ”прва” Америка да руши, подрива, минира и саботира како државу тако и друштво, идентитет, културу и традицију Срба. Разни Комитети, Фондови и Одбори виде само српске злочине (било стварне било фиктивне) а остале - поготово америчке - или не виде или их правдају. Зар нису управо "српски" невладници највећи поборници америчког злочина званог "Независна држава Косово"?Не знам у коликој мери ”другу Србију” њени финансијери гурају да вади америчке флеке причом о српским злочинима, мада та претпоставка није ван памети. Баш као што данашњи Немци перу своју мрачну прошлост упирући прстом у ”геноцидне” Србе, не би ме изненадило да су амерички империјалисти створили медијску представу о злим Србима као пројекцију сопствених негативних карактеристика, које морају да осуде и прокажу како би могли да наставе да верују у своју доброту и историјску мисију. Али о томе можда неки други пут.На почетку инвазије на Ирак, у марту 2003, колумниста Илана Мерсер написала је следеће: ”Храбри народи ратују зато што морају; кукавички народи ратују зато што могу.”Па ви сад гледајте ко је ко.

Колега Вронски је већ реаговао на телевизијски наступ Бранислава Димитријевића, помоћника министра културе у Влади Републике Србије. На први поглед, ствар личи на типични пример непотизма и корупције која се данас у Србији узима здраво за готово, као да никад није било и не може да буде другачије. Међутим, ситуација је далеко озбиљнија од пуке чињенице да се још један татин син из круга двојке дочепао посла на народној грбачи. Димитријевић изгледа није само помоћник министра културе, већ фактички комесар за ”културну деконтаминацију” у Невлади. У последњем истраживачком експозеу структура које заиста управљају земљом Србијом, без обзира на вољу њених становника и сасвим супротно њиховим интересима, Слободан Антонић обелодањује не само шокантне изјаве ”доминистра” Димитријевића из ТВ емисије на РТС, већ и дотад непознате детаље његове каријере као култур-комесара савремене Србије. Према Димитријевићу, ”патриоте” попут Борке Павичевић и њених ”суборкиња” познатих нам већ имена, ”раде нешто што треба да промени одређен код у коме се ова земља са више или мање добрих разлога нашла.”Обратите пажњу на ту фразу: ”промени одређени код.” Шта Димитријевић, односно ”патриоте” које он протежира, хоће да ураде? Хоће да промене идентитет Срба, да их унапреде у нешто другачије, ЕУропскије, ”цивилизираније”, како они то замишљају. А како тај промењени код изгледа, најбоље илустрије Димитријевићева опсесија латиницом, као и одбрана ”уметности” усмерене на вређање и ниподаштавање Српске православне цркве: ”Бранислав се већ 2005. године прославио пишући апологију за "Метеорску кишу" Живка Грозданића. Реч је о једној бестидној инсталацији, гле чуда, нигде другде до у Центру за културну деконтаминацију, Борке Павићевић. Кроз ту инсталацију, наиме, Грозданић, који је иначе директор Музеја савремене уметности Војводине, приказао је сиротог патријарха Павла како немоћан лежи затрпан хрпом камења које је пало са неба због његове грешности и грешности СПЦ.” Овај историчар уместности који мисли да је покупио све знање овога света јер му је татица утицајни ”другосрбијанац” а познаје све ”кул” људе у кругу двојке, изван којег је све одвратно, прљаво, смрдљиво и назадно, хтео би да промени српски народ.Камо среће да је његово ”мењање кода” ограничено само на наметнуте границе несрећне Републике Србије, али не! Своју борбу Комесар Димитријевић одвео је право у Вашингтон, седиште Империје захваљујући којој он и његови саборци држе што министарске што медијске портфеље, и свакодневно развлаче памет Србима.Јуче је у Вашингтону отворена изложба ”О нормалности: уметност у Србији 1989-2001”, у Катзен центру за уметност Америчког универзитета...чији су аутори Бранислава Анђелковић-Димитријевић, директорка Музеја савремене уметности у Београду и, савим случајно, супруга Бранислава Димитријевића, као и особа која се случајно зове управо Бранислав Димитријевић, баш исто као и "помоћник министарства културе за међународне односе, европске интеграциjе и развоj менаџмента у области културе", баш исто као и "комесар павиљона Србије на Бијеналу у Венецији 2009. године", баш исто као и "саветник и гостуjући кустос Музеjа савремене уметности", итд, итд. (Антонић)Једно од дела на изложби је и Gott liebt die Serben (Бог воли Србе), Драгољуба-Раше Тодосијевића, датирано 1993/2002:Овако се, дакле, представља народ и држава у иностранству. Срећом (ха!), за протекле две деценије Срби су до те мере сатанизовани у западној јавности да сумњам да ће ико од посетилаца изложбе видети ишта одвратније него што су видели досад. Па ипак, сатанизација има другачију тежину када се њом баве сами Срби, ма колико организатори изложбе и аутори дела инсистирали да то нису. Зато мислим да Антонић греши када каже да ”хришћански и традиционални Срби не траже данас чак ни Димитријевићеву оставку. Они само моле да их Димитријевић и остали евро-усрећитељи са својим ”реформама” свега и свачега коначно оставе на миру.” Између комесара типа Димитријевића и Срба (оних, ”непромењених” и непрепрограмианих) није могућа било каква коегзистенција. Не зато што то Срби не желе, већ зато што ”реформатори” и ”репрограмери” то одбијају да прихвате. Да су у стању да прихвате Србе онакве какви јесу, то би досад и учинили. Међутим, одлучили су да силом мењају Србе и преобликују их у нешто себи прихватљивије. Док год постоје Срби, њихова мисија ће бити да их муче, клевећу, киње и понижавају, како би то престали да буду.Хоће ли им Срби то дозволити? Да ли су Срби заиста онолико трпећи народ колико њихови мучитељи мисле, да ће после свега што им се десило у последњих двадесет година, а да о претходном веку и кусур не говоримо, само да слегну раменима и наместе се да добију још? Историја чека одговор.

Није ни чудо што данашњи невладници, некадашњи другови из комитета, толико воле законе против "говора мржње"; они су у ствари ретуширана верзија некадашњег вербалног деликта, тј. начин за обрачун са дисидентима путем криминализације различитог мишљења. Не знам тачно облик тог закона у данашњој Србији, али ако је преписан са Запада (а већина таквих закона јесте), онда је сасвим извесно да је критериј за "говор мржње" да ли се неко осећа увређеним због нечега изреченог, без обзира да ли је то истина или не.Пре десетак дана сам са скепсом прокоментарисао иницијативу да се оснује нека врста српске Антиклеветничке лиге. Односно, сложио сам се са потребом да постоји таква институција, али не и са идејом да би требало да се користи тужбама за "говор мржње". Немогуће је борити се за слободу и правду средством које само по себи негира обоје. А "говор мржње" је управо то. О томе најбоље сведоче невладничке тужбе против свакога ко другачије мисли, од Добрице Ћосића до НСПМ.Када би у Србији постојало судство вредно поштовања, онда би ове тужбе против Ћосића и НСПМ представљале прилику да се сав апсурд медијске тираније набије на нос невладницима. Замишљам сцену у којој адвокат одбране чита неки текст који пљује по Албанцима, Муслиманима или Хрватима запањеном судији и присутнима, да би на крају открио да се ради о тексту Петра Луковића, Латинке Перовић, Биљане Ковачевић-Вучо, Борке Павичевић, Соње Бисерко, или Наташе Кандић (списку као да нема краја, зар не?), у коме су пљувани Срби, само су имена замењена. Зар то не би оголило сав апсурд данашњих "боркиња за људска права" и невладничких трабанта највећих влада на свету (САД и ЕУ)?Али колике су шансе да се овакво нешто заиста деси? Пре ће бити да ће се ови процеси вући по судовима неколико месеци без икаквог ефекта. Невладницима ни не треба да добију процес; и у поразу остварују циљ: одузели су неистомишљеницима време, новац и труд потрошене на одбрану од идиотских оптужби.Колико год бес против оваквог терорисања појединаца и медија био оправдан, узвраћање једнаком мером не би било ни издалека онолико ефикасно колико се можда мисли. Невладници ионако ништа не раде већ по васцели дан клевећу Србе, и за то су добро плаћени. Дакле, њихово време је немогуће протраћити на одбрану од тужби. Изречене новчане казне би платили из дубоких џепова страних спонзора (док још постоје, је ли), а искористили би пресуде да се представе као жртве зле државе и "клерофашиста" који им, ето, суде за вербални деликт. Јер, кад они користе репресивне законе да ућуткају неистомишљенике, то је борба за људска права, али када се ти исти закони користе против њих, то је онда диктатура.И мада је сваком иоле рационалном ово апсурдан поглед на свет, имајте на уму да су невладници још од својих компартијских дана убеђени у морални релативизам, и да добро и зло дефинишу "логиком" оног сиротог сточара из источне Африке: "добро је кад ми нападнемо суседно село и украдемо им стоку, а зло је када они то учине нама." Па зар се цела прича србијанских (намерно користим овај термин, јер они српски нису) невладника не своди управо на то да је "добро када други Србе убијају, протерују и отимају им земљу, а зло када то Срби раде другима"?Како онда да се друштво бори против ове пошасти? Њиховим средствима, пристајањем на њихове методе и контекст и визију света, сигурно не. Замислите, међутим, каква би била Србија у којој би био укинут вербални деликт, и у којој би судови били довољно ефикасни да овакве тужбе одбаце a priori као фриволне, а када их и прихвате да пруже прилику да се на процесу покаже сва морална беда тужилаца. У којој би јавност знала ко су власници новина у којима невладници шире своје отровне идеје, и о чијем трошку се све то ради, па би према томе могла да одлучи колико и да ли уопште да им верује.Можда сам наиван. Можда је мочуга једини начин да се обрачуна са невладницима, пошто срамоћење - иначе један од основних начина саморегулације друштва од памтивека - није од неке нарочите користи када се има посла са бесрамним људима. Али прихватањем њихових метода, прихватањем њиховог контекста, унапред прихватамо пораз и слажемо се да живимо како они желе: без части, достојанства, историје, културе и слободе. Такву апсолутно беду не може да олакша никакво материјално богатство, чак и када би нам га овакво ропство и донело. А неће.

Већ раније сам на овом блогу објаснио зашто не дозвољавам отворене и анонимне коментаре. Иако је регистрација на блогеру довољно брза и једноставна да ни издалека не обесхрабрује онолико вулгарних психопата као што је то некад био случај, те две-три додатне минуте ипак делују на лељост многих који немају паметнија посла него да се вербално иживљавају над паметнијима и пристојнијима од себе.Поводом неких од коментара који су пристигли на кратки есеј о дискриминацији, хтео бих да појасним свој став према коментарима уопште, тако што ћу да цитирам следеће објашњење, које у потпуности делим са долепотписаним аутором: "Коментари на овој страници су затворени. Ово ће понајвише сметати европским читаоцима, чију је слободу говора увелико отела држава, а с њом и способност да протестују против непочинстава режима који им раде о глави. Због тога се наијскреније извињавам. Мој став је, међутим, да је од слободе говора важнија слобода неједнакости. Има људи чије мишљење не би требало да се чује. Не због интелектуалног суда према садржају тог мишљења, већ због моралног суда према његовом изражају.Истински конзервативци, за разлику од данашњих патворених, желе да пронађу и врате оне вредности и концепте у животу које смо некад имали, па смо их сулудо одбацили. Међу тим вредностима је и пристојно понашање. Ако нисте у стању да будете пристојни, није вам место у друштву људи који то јесу... Кад купите магазин у штампи, на њему нема флека од пива, хране или бљувотине других читалаца. Нажалост, на интернету се те флеке појаве у секцијама за коментаре. Једног дана ће можда постојати технологија којом би те флеке биле уклоњене пре него што загаде иксуство следећег читаоца. До тог дана, коментари на овој страници ће остати затворени. "Такуан Сеијо", Бриселски журнал, 7. март 2009.Нисам спреман на овако радикалан корак, јер је један од циљева овог мог блога управо да понуди алтернативне перспективе једноумљу које доминира нашим просторима, било оно ЕУропско, атлантистичко, етатистичко или неког другог карактера. Тој сврси највише доприносе коментари који износе додатне аргументе и податке (било у прилог нечега овде написаног, било против) или постављају питања. Таквих, срећом, има.Све пријављене коментаре читам - или бар почнем да читам - и немилосрдно бришем све што сматрам шкартом. Свако има право на став, али то не значи да ја имам обавезу да га саслушам, а још мање да га објавим. Трудим се, међутим, да немам неразумне стандарде; рецимо, објавићу коментар за који сматрам да је глуп ако мислим да бих одговором на њега допринео бољем разумевању дискусије. С тим на уму, онда, коментаришите.

У појединим српским новинама, а поготово на интернету, дигла се дрека око скандалозне слике Ане Ивановић и Јелене Јанковић са бившим Императором а сада господином министарком Билом Клинтоном:Свакаквих сам се реакција нагледао и наслушао. Како су само могле! Човек је ем сексуални манијак ем ратни злочинац! И то још скоро на годишњицу бомбардовања! Ана је чак изјавила да јој је била ”част” да упозна Клинтона, који ето ”воли спорт” (мислећи на тенис).Не воли он тенис, Ана, већ да гледа оскудно обучене жене у врхунској физичкој форми како скакућу около. И никакве части ту нема.Али има једна америчка пословица која ми пада на памет кад видим све дрвље и камење којима Срби засипају ове две младе жене (а ево, недавно су и Ђоковићу замерили на ”мањку патриотизма” што је забога изгубио два меча): људи који живе у кућама од стакла не треба да се гађају камењем.Ана и Јелена су дебело погрешиле, то је јасно. Прича да спорт нема везе са политиком ту не важи, јер откуд онда Клинтон на егзибиционом турниру? Нити могу да верујем да су потпуно несвесне симболике сликања са човеком који је предводио убијање и сатанизацију њиховог народа. Њих ради, али и нас, надам се да ће спознати своју грешку и неће је више поновити. Међутим, откуд право медијима у Србији, па чак да кажем и народу, да прозивају било кога због одсуства патриотизма? Како се само усуђују, људи који су на власт довели ДОСманлије? Који већ осам и кусур година толеришу и бирају квислинге који им распродају и уништавају земљу, традицију, културу и дух? Који су једва дочекали стварање ”неовисне државе Дукље” и ”независне државе Косова”, а сада махом ћуте док се на мала врата ствара ”неовисна ЕУрорегија Војводина”? Који својатају и Ану и Јелену и Новака и Чавкета и Дивца, а кад ови дођу па покушају да свој патриотизам преточе у практичну помоћ матици, онда их само пљачкају и варају? Је ли то можда држава Србија Милораду Чавићу уручила неко признање, или макар симболичну надокнаду, када је ономад због мајице ”Косово је Србија” био суспендован? Значи, кад ови спортисти бране српство и Србију о свом трошку и преко својих леђа, онда су дивни и красни. А кад се од нас као народа очекује да урадимо то исто? Јао, немој, уморни смо, само хоћемо да живимо боље, мани се борбе, не треба се свађати са целим светом...Ако нас боли ”издаја” Ане и Јелене, зашто нас не боли издаја Бориса Тадића, Динкића, Драшковића, Свилановића, разних ”невладника” и ”боркиња,” тзв. независних новинара и њима сличних? Што се није свет овако бунио када је Солана долазио у Београд, или када су са државним почастима дочекивани амерички пилоти који су бомбардовали Србију? То је онда била ”мудра дипломатија,” шта ли?Да су Ана и Јелена рекле како су се са Клинтонон сликале не из разоноде, већ у сврху ”развијања еуроатлантских интеграција” и ”унапређења међудржавних односа” Србије и САД, да ли би им и онда овако замерили? Ако и би, зашто се онда то не замера Тадићу или Јеремићу? Имам некако утисак да се преко Аниних и Јелениних леђа пребија фрустрација коју српски народ не жели или не сме да искаже према својим иностраним џелатима и њиховим домаћим помагачима. Јер, иза њих стоје полиција са пендрецима, НАТО, ЦИА, или ко већ, а Ана и Јелена су само лепе младе девојке, па је лако по њима ударати. Онако кукавички.Јасно је да овде не замерам људима који се доследно боре против квислиншке политике, ЕУфорије и слугерањства. Ово се односи на ону потуљену већину Срба који ћутке трпе све што им се ради и самим тиме доприносе свом нестанку. И пре него што се забаве трунком у оку Ане и Јелене, требало би да изваде балван из сопственог.

Чудан је случај Миладина Ковачевића. У америчкој верзији, тај (типични, је ли) српски силеџија из чиста мира и без разлога је брутално напао студента Брајана Штајнхауера у кафани, и толико га пребио да је Штајнхауер остао у коми неко време. Америчким медијима и политичарима је ова прича дошла као поручена, поготово пред изборе прошле јесени. Пошто су већ имали савршеног негативца (Србина) и савршену жртву (Јеврејина), некако им нису били занимљиви остали учесници туче. На пример, Мелиса Картахена, девојка Ковачевићевог друга Санела Софтића, коју је припити Штајнхауер наводно опипавао отпозада. Или Софтић, који је подвикнуо на Штајнхауера да се ”гони од моје девојке” да би га Штајнхауер на то ударио главом. Изјаве Софтића и Картахене у полицијском извештају наводе на закључак да је Штајнхауер отпочео сукоб - мада и Софтић и још један његов сународник присутан у тучи тврде да они, ето, нису тукли Штајнхауера по глави кад је пао на под. Значи, није баш све тако јасно и једноставно. Додуше, није ни Ковачевић ту испао цвеће. Шта је имао да се петља у кафанску тучу? Да помогне ”пријатељима” који су се после оградили од свега и кривицу пребацили на њега? Можда си добар кошаркаш, Миладине, али да си нарочито бистар - ниси.И онда долазимо до дешавања која су од њујоршке кафанске туче у име ”братства и јединства” направиле међународни дипломатски инцидент. Наиме, пошто је Ковачевић ухапшен, положио је кауцију од $100.000. Првобитно сам мислио да је то платила његова породица (занимљиво; одакле им?) али сад чујем да је у питању био конзулат Србије. Што представља много већи ниво ”услуга” него што обичан грађанин заслужује. Али ту није крај; Ковачевићев пасош је конфискован у полицији, да овај не би напустио земљу. Међутим, неко му је издао нови пасош, и Ковачевић се с тим пасошем брже-боље вратио у Србију, одакле по уставу и законима не може бити изручен у САД.Пре неки дан је лист ”Борба” објавио да је влада Мирка Цветковића договорила са Американцима да Штајнхауеровој породици исплати $900.000, а да не потражује оних $100.000 за кауцију. Амерички амбасадор у Београду Мантер је преговарао са министром правде Хоменом, а све је било иницијатива Хилари Клинтон, тврде амерички извори (Њујорк Пост). Међутим, ни овом исплатом се не уклања проблем да Американци још увек инсистирају да Ковачевићу суде!Сад влада прогони новинаре и уреднике ”Борбе” због наводног одавања државне тајне, али новинари су само радили свој посао. За разлику од владе. Јер, да је исплата милиона Американцима за резултат имала одустајање од кривичног гоњења Ковачевића, онда би човек још могао и да каже: ”Колико то све скупа било морално гадљиво, ипак је постигнут неки дипломатски успех, кафанска туча више није оружје у рукама америчких србождера.” Овако, Американци добише паре, али хоће и Миладина. Па ко је овде глуп?Има ту још нешто. Зашто власт у Србији (од неименованог дипломате који му је издао исправе до министара у Цветковићевој влади) оволико штити Миладина Ковачевића? Чиме је он то заслужио? И зашто се одједном власти у Србији држе закона, када их закон уопште не интересује када се ради о хашким оптуженицима? Је ли Слободан Милошевић ономад хапшен због нечега сасвим невезаног за Хаг, да би онда био предат Американцима па се тек онда писао Закон о сарадњи са МКТЈ? Ни данас се не зна ко је прошлог јула ухапсио Радована Караџића, али је и он изручен без саслушања (опет мимо прописа). Полицајцима који су на потоњем митингу на смрт пребили Ранка Панића не фали ни длака с главе. Али зато Урош Мишић, навијач који је бакљом ударио полицајца (у цивилу), добија 10 година. Где је ту право? Где је ту правда? Да не заборавим, шта је било са тим дипломатом који је издао пасош Ковачевићу? Да ли је због тога одговарао?На крају, Србија испаде талац Миладина Ковачевића, али још више и сопствених власти. Јер, да службеник у Њујорку није противзаконито издао пасош, не би било проблема са изручењем. Цветковићева влада не би имала прилику да прави идиотске нагодбе са Мантером у којима Американци добијају милион долара а Србија ништа. Или да због откривања те нагодбе прогони новинаре, који су једини у свему овоме заиста само радили свој посао.А Миладин? И за њега и за нас би било боље да је изашао пред амерички суд. Можда би тако научио цену лажног пријатељства и кафанских обрачуна. Овако, тај цех мора да плаћа народ Србије. Ковачевић је тако постао пример свима онима који би да раде шта им је воља, а да неко други за то сноси последице. Није онда ни чудо што га власти у Србији штите, кад им је малтене маскота.Додатак (27. 2. 2009): Одличну анализу "афере Ковачевић" из дипломатско-конзуларног угла можете прочитати на Видовдану.

Уводна напоменаМноги су говори војсковођа, државника, политичара, активиста, филозофа и бунтовника остали уписани у историју. Мислим да недавно обраћање чешког председника Вацлава Клауса Европском парламенту заслужује да буде један од њих. Узео сам себи за право да преведем говор, који се може наћи овде у енглеском оригиналу, како би га прочитали и наши ЕУфоричари и наши евроскептици.Клаус је својим речима и деловањем у бројним навратима показао како истински верује у слободу и демократију, односно да то за њега нису само флоскуле иза којих се крију власт и моћ. Ја сам циник по питању ЕУ и то не кријем; за мене је ЕУ повампирени Совјетски савез, експеримент из пузећег тоталитаризма који за крајњи циљ има континенталну супердржаву на чијем челу ће бити самоизабрана олигархија. Клаус, међутим, верује да у могућност да ЕУ буде позитивно средство унапређења слободе и просперитета народа који у њој живе. Зато и упозорава европске парламентарце да не иду путем који је Чесима и осталима који су провели деценије у комунизму итекако познат. Зато сам и превео овај текст, како би се једног дана знало да је неко барем покушао да спречи пропаст европске цивилизације али да га, као што то обично бива, нису хтели да чују. (Сиви Соко)Вацлав Клаус, Европски парламент, Брисел, 19. фебруара 2009. године:Господине председавајући, чланови Европског парламента, даме и господо, Пре свега, хтео бих да вам се захвалим на прилици да вам се обратим у Европском парламенту, једној од кључних установа Европске уније. Овде сам већ био неколико пута, али никада нисам имао прилике да говорим на пленарном заседању. Зато вам се захваљујем на позиву. Изабрани представници 27 земаља из широког дијапазона политичкх опција су јединствена публика, онолико јединствена и револуционарна колико и сам експеримент који је Европска унија. Већ више од пола века, ЕУ покушава да унапреди процес доношења одлука у Европи преношењем значајног дела надлежности са појединачних држава у европске институције.Дошао сам овде из Прага, престонице Чешке републике и историјског срца чешке државности, једног од места где су настале и развијале се европска мисао, европска култура и европска цивилизација. Долазим као представник чешке државе, која је увек у свим својим облицима била део европске историје, државе која је више пута директно и значајно утицала на ток те историје, и која жели да у том процесу настави да учествује и данас.Девет година је прошло од последњег обраћања једног чешког председника на овом месту. Мој претходник, Вацлав Хавел, говорио је четири године пре нашег приступања Европској унији. Пре неколико недеља је овде говорио чешки премијер Мирек Тополанек, као председник владе државе која председава Европским саветом. Његов говор је био о приоритетима ЕУ под чешким председавањем и проблемима са којима се данас суочавају земље ЕУ.То ми даје простор да се осврнем на питања од општег значаја, која су на први поглед можда мање драматична од решавања тренутне економске кризе, украјинско-руског гасоводног спора, или ситуације у Гази. Верујем, међутим, да су то питања од великог значаја за даљи развој пројекта европских интеграција.За мање од три месеца, Чешка ће обележити пету годишњицу приступања ЕУ. Обележићемо је достојанствено, као земља која – за разлику од неких нових чланова – није разочарана неиспуњеним обећањима повезаним за чланство. Ја тиме нисам изненађен и за то постоји врло рационално објашњење. Наша очекивања су била реална. Знали смо да приступамо заједници коју су створили и којом руководе људи. Знали смо да се не ради о утопији, створеној мимо људских интереса, визија, погледа и идеја. Такви интереси и идеје постоје широм ЕУ и другачије не може ни да буде.Наше приступање ЕУ смо протумачили, с једне стране, као потврду да смо за врло кратко време - мање од 15 година од пада комунизма - успели да постанемо нормална европска држава. С друге стране, сматрали смо а и даље сматрамо да нам приступање процесу европских интеграција пружа прилику да искористимо већ увелико интегрисану Европу и да истовремено утичемо на даљи ток тог процеса својим погледима. Имамо осећај одговорности за развој Европске уније и са тим осећајем приступамо нашем председавању Саветом Европе. Мислим да је првих шест недеља чешког председавања убедљиво доказало нашу одговорну позицију.У овом форуму бих волео да поновим, јасно и гласно – за оне међу вама који не знају или неће да знају – моје убеђење да за нас није било и нема алтернативе чланству у ЕУ и да у нашој земљи нема битне политичке снаге која би хтела или могла да оспори тај став. Зато смо повређени све чешћим и гласнијим нападима упереним против нас, заснованим на неоснованој претпоставци да Чеси трагају за неким другим процесом интеграција мимо оног чији су постали члан пре пет година. Ово није истина.Грађани Чешке сматрају да су европске интеграције важан и потребан задатак, како би се остварили следећи циљеви:- уклањање непотребних и по слободу и благостање штетних препрека слободном протоку људи, робе, услуга, идеја, политичке мисли, погледа на свет, културе и обичаја, које су током векова настале између разних држава Европе;- заједничка брига о општим добрима на нивоу континента, тј. пројектима који се не могу реализовати само сарадњом две или више суседних европских држава.Напори да се остваре ова два циља – уклањање препрека и рационални одабир питања која треба да се решавају на нивоу континента – нису окончани, нити ће икада бити. Разне препреке и даље постоје, а одлуке које се доносе на нивоу Брисела су бројније него што треба да буду. Сигурно су бројније него што то траже државе чланице. Ви, чланови Европског парламента, тога сте итекако свесни. Питање које желим да вам поставим је зато теоретске природе: да ли сте заиста убеђени да сваки пут када овде гласате о нечему доносите одлуку која мора да буде донесена у овој сали, а не на нивоу ближем народу, тј. унутар појединих држава ЕУ?У политички подобној реторици коју слушамо ових дана често се говори о разним могућим последицама европских интеграција које су од мањег и секундарног значаја. Штавише, ти плановису вођени амбицијама професионалних политичара и људи повезаних с њима, а не интересима обичних грађана држава чланица.Када сам рекао да чланство у ЕУ нема алтернативу, то је било само пола онога што сам хтео да кажем. Други, логичан део те изјаве је да методе и облици европских интеграција итекако имају велики број могућих и легитимних варијација, као што смо у протеклих пола века и видели. Не постоји крај историје. Став да је садашње стање, тренутно установљен облик ЕУ, догма која је занавек изузета од критике је грешка која се нажалост све више прихвата, иако је директно супротна не само рационалном размишљању већ и двомиленијумској историји европске цивилизације. Погрешна је и a priori претпоставка - која се исто тако сматра имуном на критике - да постоји само једна исправна будућност европских интеграција, а то је ”све тешња заједница”, односно све већа политичка интеграција држава чланица.Ни садашње стање ни претпоставка да је стално проширење политичких интеграција апсолутна благодет не би требало да су догма ни за једног демократског Европљанина. Наметање ових ставова од стране оних који себе сматрају - да посудим синтагму чувеног чешког писца Милана Кундере - ”власницима кључева” европских интеграција је неприхватљиво.Штавише, један или други организациони аранжман унутар ЕУ није сам себи сврха, већ средство за постизање стварних циљева. Ти циљеви су слобода и економски систем који доноси благостање, а тај систем је тржишна привреда.Ово су свакако тежње грађана свих држава чланица. Али у двадесет година од пада комунизма, константно сам сведок да су осећања и страхови јачи међу људима који су провели велики део 20. века без слободе, под теретом централно планиране привреде под државном управом. Није чудо да су ти људи осетљивији и снажније реагују на феномене који их удаљавају од слободе и благостања. Међу њима су и грађани Чешке републике.Садашњи систем одлучивања ЕУ се разликује од класичне парламентарне демократије, која се доказала и издржала тест историје. У нормалном парламентаризму, део посланика подржава власт, а део опозицију. Тај аранжман је у Европском парламенту одсутан. Овде се спроводи само једна алтернатива, а сви који се усуђују да мисле другачије бивају жигосани као непријатељи европских интеграција. Не тако давно, у нашем делу Европе живели смо у политичком систему који није дозвољавао алтернативе и самим тим ни парламентарну опозицију. Кроз то горко искуство научили смо лекцију да без опозиције нема ни слободе. Зато политичке алтернативе морају да постоје.Не само то. Однос између грађанина државе чланице и предствника Уније није стандардни однос између гласача и политичара који га представља. Између грађана и представника Уније постоји велика дистанца, и то не само географска, много већа него што је то случај у државама чланицама. Овај јаз се често описује као дефицит демократије, одсуство демократске одговорности, одлучивање неизабраних (али одабраних), бирократизација одлучивања, итд. Предлози да се садашње стање промени – између осталог саджани у одбаченом европском уставу и не толико различитом Лисабонском споразуму – би ове дефекте додатно погоршали.Пошто не постоји европска нација, европски демос, овај проблем се не може решавати ни јачањем улоге Европског парламента. Напротив, то би само погоршало проблем и довело до још већег отуђења између грађана европских држава и установа ЕУ. Решење није у јачању ватре под садашњим ”лонцем за топљење” европских интеграција, нити у спутавању улоге држава чланица у прилог новог мултикултурног и мултинационалног европског грађанског друштва. Овакви покушаји су били без успеха у прошлости, јер нису били одраз спонтаног историјског развоја.Плашим се да покушаји убрзавања интеграција и преношења одлука о животима грађана са нивоа држава чланица на ниво Европе могу имати последице које би угрозиле све што је Европа постигла за протеклих пола века. Немојте да потценимо страховања грађана многих држава чланица да се о њиховим проблемима опет одлучује негде другде, без њих, и да је њихов утицај на те одлуке веома ограничен. До сада је ЕУ била веома успешна делимично захваљујући и чињеници да глас сваке државе чланице има исту тежину и да се због тога не сме игнорисати. Немојте да допустимо ситуацију да грађани држава чланица престану да сматрају европски пројект својим; да мисле да се он одвија супротно њиховим жељама, али да су присиљени да га прихвате. Врло брзо и врло лако бисмо се могли наћи у времену за које смо се надали да је заувек прошло.Ово је блиско повезано са питањем благостања. Морамо отворено рећи да је садашњи економски систем унутар ЕУ систем спутаног тржишта, систем у коме константно расте централна контрола над привредом. Мада је историја недвосмислено показала да је то ћорсокак, ето нас опет на познатом путу. Резултат је стални пораст уплитања власти у тржишне процесе и ограничавање њихове спонтане природе. У последње време овај тренд још више погоршавају нетачна тумачења узрока садашње економске и финансијске кризе, тј. уверење да је за њу одговорно слободно тржиште, иако је стварност сасвим супротна – узрок је у политичким манипулацијама тржиштем. Поново морам да вам скренем пажњу на искуство нашег дела Европе и лекције које смо из њега научили.Многи од вас су сигурно чули име француског економисте Фредерика Бастијата и његов текст ”Петиција свећара,” добро познат и основни економски текст о апсурдима политичког интервенисања у привреду. Европска комисија је 14. новембра 2008. усвиојила стварну свећарску петицију, а не Бастијатов измишљени пример, наметањем царине од 66% на свеће увезене из Кине. Нисам никада веровао да би упозорење старо 160 година могло да постане стварност, али се то ето десило. Неминовна последица широке примене оваквих мера у Европи је успорење привредног раста, па чак и можда потпуни застој. Једино решење је ослобађање европске привреде од окова и прописа.Ово све кажем зато што осећам велику одговорност за демократску и богату будућност Европе. Покушавам да вас подсетим на основне принципе на којима се европска цивилизација заснива већ вековима, принципе на чију исправност не утиче време, принципе који су универзални и зато треба да се поштују и у садашњој Европској унији. Убеђен сам да грађани земаља чланица желе слободу, демократију и економско благостање.У овом часу, најважнији задатак је да обезбедимо да слободна расправа о овим питањима не буде онемогућена оптужбама да је супротна самој идеји европских интеграција. Увек смо веровали да је слобода да расправљамо о озбиљним питањима, право да се представи мишљење другачије од ”јединог исправног” – ма колико се не слагали с њим – у самом срцу демократије која нам је више од четири деценије била ускраћена. Пошто смо не својом вољом прошли кроз искуство из којег смо научили да је слободна размена мишљења и идеја неопходни услов за здраву демократију, ми се надамо да ће тај услов бити испуњен и поштован и убудуће. То је једини начин да Европска унија буде слободнија, демократскија и просперитетнија.

Реакција Бориса Тадића (текст и видео) на изјаве ОВК терористе Хашима Тачија звучи као да ју је неко написао у намери да документарно докаже моју тезу о ”да, али” одбрани.Теоретски је могуће да је под ”страшним злочинима чије су жртве биле и Албанци и Срби” Тадић мислио на деловање Тачијеве ОВК; само и једино она је водила терористичку кампању како против српске полиције, војске и цивила (не правећи разлику), тако и против Албанаца који нису били вољни да безрезервно подрже њен ”ослободилачки” поход. Али нешто ми се ипак чини да је Тадић пре мислио на ”злочиначки режим” Слободана Милошевића, без чијег рушења Борис Тадић и његова партија не би били на власти.Али добро, хајде да великодушно претпоставимо да ова изјава може бити подложна различитим тумачењима. Следећа је, међутим, недвосмислена:”Конструктивност за Србију значи... трагати за решењем које не угрожава процес интеграције читавог западног Балкана у ЕУ, јер тако у ЕУ поново можемо живети као обједињене нације и културе под једним кровом.”Добро, где је Тадић био све ове године? Да можда деведесетих није био на Марсу, или у пећини, па не зна да је сто и кусур хиљада људи страдало зато што Словенци, Хрвати, ”Бошњаци” и Шиптари нису хтели да живе под истим кровом са Србима? Јесу ли они можда бранили Југославију од злих српских рушилаца, или су је сами рушили?Само неко глуп или злонамеран би могао да изусти овако идиотску мисао, која као да је написана у неком вашингтонском или бриселском кабинету (са све ”западним Балканом”). Или се можда Борис Тадић већ толико увукао својим газдама да прима њихове мисли осмозом и сам их артикулише, без суфлирања?Догађајима из деведесетих најбоље одговара дефиниција ”ратови за југословенско наслеђе,” где су се сви о некадашњу земљу ”огребали” што су више могли, а на штету Срба - њених првобитних оснивача и највећих улагача (било својевољно било под присилом).Прича о Косову које ће бити ”под истим кровом” са Србијом у ЕУ познати је рефрен управо ЕУропских комесара и НАТОкрата. Питање Косова је у ствари врло једноставно. Шиптарски терористи и њихови спонзори из САД и ЕУ се позивају на право јачег, односно освајање као једину мародавну чињеницу. Као ”аргументе” наводе на непостојећи геноцид, такозвану репресију, и етнички састав становништва (после три бруталне окупације и масовног етничког чишћења Срба, а масовног досељавања из Албаније). Насупрот њима су они који кажу да је Косово део Србије - по Уставу, међународном праву и конвенцијама, историји, традицији, катастрима... да су окупација покрајине и њена ”независност” противправни и неважећи. А без закона, ”реалност” је шта год може да се одржи силом; досад је ту силу имала Империја, али будимо искрени, докле то још може да траје? Косово није било српско само онда кад је страна чизма то омогућавала, била она турска, аустријска, немачка или америчка.Чињеница да се Тадић позива на окупаторску пропаганду доказује да он и не верује озбиљно да је Косово део Србије, већ то говори како би замазао очи Србима које је једва успео да превари причама о бољем животу, благостању које само што није, ЕУропској будућности и бесплатним акцијама вредним хиљаду евра. Обећања која даје својим газдама у Вашингтону и Бриселу лажни цар Борис доследно испуњава. За она дата свом народу га баш заболе нека ствар.Докле тако?

Овај блог се већ толико дуго бави политичким питањима, да ретко кад стигнем да било шта кажем о својим економским убеђењима - односно да објасним оно "слободарски" у заглављу. То, наиме, значи да сам симпатизер економске теорије Аустријске школе (тј. да нисам следбеник Кејнса, или Чикашке школе, а камоли комунизма), о којој се може сазнати више у делима Лудвига фон Мизеса, Фридриха фон Хајека, Мареја Ротбарда и Луелена Роквела. Сам себе кривим што нисам посветио више времена и пажње објашњавању ове економске теорије, уско везане са поимањем људске слободе и улоге државе и друштва. Правдам то убеђењем да константна политичка криза не оставља времена за лежерну дискусију о економским питањима. Проблем је у томе што је ова економско-политичка прича суштински везана за моје виђење политичке и економске ситуације на нашим просторима.Знао сам да ћу са овим морати да се суочим пре или касније када сам чуо за постојање магазина "Каталаксија." Први сусрет са тамо објављеним текстовима у мени је изазвао мучнину. Слободарство (у оригиналу: libertarianism) је у суштини врло једноставна, здраворазумска идеја, утемељена у хришћанском моралу и основној логици. А овде су је закомпликовали, замотали неком полуразумљивом причом и лошим директним преводима са енглеског (welfare state није "држава благостања," већ социјална држава, побогу!)...И онда чујем да је водећи "каталаксичар" Иван Јанковић написао економски програм никог другог до ЛДП - партије коју води идејно чедо Латинке Перовић и чија иконографија дугује највише Лењину! Деца некадашњих функционера ЦК, сада послушници неких других звезда, сада би да граде слободну привреду!? Апсурд до апсурда.Кад сам чуо за ово, на форуму Видовдана сам написао следеће: У овом програму су сви кључни елементи слободне привреде по принципима аустријске школе - али изопачени, поремећени и извитоперени да би били у служби ЛДП-овим страним господарима. Ово раде намерно, да огаде људима стварну слободу, па да онда несметано харају у име "општег добра."Ово је програм за пљачку Србије на исти начин на који су Гајдар и Џефри Сакс опустошили Русију почетком деведесетих. Неке од идеја су добре, али ЛДП нема апсолутно никакву намеру да их спроведе; на пример, "развлашћивање политичара," рецимо - нико нормалан не може да ме убеди да би Чеда пристао да буде фигура у уставом ограниченој власти, кад је његов политички ментор другарица Латинка а његова идеолошка матрица острашћени бољшевизам.Нема никакве шансе да овај програм икада прође - али то му и није циљ. Права сврха је да Србима огади сваку помисао на слободно привређивање и да нас заувек зароби у бољшевичкој матрици поимања привреде и друштва.Нажалост, изгледа да сам био у праву. Јер ево, данас на НСПМ читам критику Јанковићевог економског програма управо по социјалистичкој матрици. Аутор Владимир Марковић просто режи на каталаксичаре, Јанковића и ЛДП што не признају "универзална људска права." Исто тако напада Каталаксију што се противи демократији и што симпатише Дражу Михаиловића, који је по њему "домаћи ратни злочинац и колаборатор с фашизмом."Немојте ово што ћу сада рећи да схватите као одбрану Каталаксије, Јанковића, или ЛДП-а; о њима сам све већ рекао у горе наведеном цитату. Осећам се, међутим, обавезним да устанем у одбрану идеја за које мислим да су исправне и да оспорим неке Марковићеве наводе за које мислим да су погрешни.Узећу на зуб само три ствари из Марковићеве критике програма ЛДП-а. Прво, и најлакше, третман демократије као свете краве; о томе сам већ писао. Ханс-Херман Хопе је доказао да су поданици некадашњих краљева били слободнији од грађана данашњих република, и о томе заиста више нема шта да се прича. Друго, теза да је Југословенска војска у отаџбини била квислиншка формација не само да није тачна, већ илуструје једно опасно догматско поимање историје. Да је Марковић то рекао за Љотићевце, или можда колаборационистичку владу генерала Недића, па хајде. Али постоји мноштво доказа који недвосмислено показују да је генерал Михаиловић водио легитиман покрет отпора у име југословенске монархије. Сасвим је логично и разумљиво што су комунисти - чији је програм, заокружен још 1928. у Дрездену (видети овде, при дну странице), био разбијање "великосрпске монархије" - сатанизовали Михаиловића и "четнике" како би својој "народној" власти дали легитимитет. Али то не значи да ми, шездесет и кусур година касније и у поседу информација које више не могу да се прикривају, морамо да верујемо у агитпроп из педесетих. Треће, о каквим "универзалним људским правима" Марковић говори? Много се прича о "социјалној правди", али нико да ми каже шта се под тиме подразумева. Како може да буде правде за све, ако је нема за појединца? А по чему је праведно да се отима од Пере да би се дало Жики? "Социјална држава" није ништа друго него уравниловка, отимање од једних да би се дало другима. То је онај марксистички концепт, "од свакога по способностима, свакоме по потреби." Али, зашто би онај што ради морао да издржава нерадника? Сви знамо причу о цврчку и мраву; у "модернизованој" верзији ове басне, мраву Управа прихода конфискује жито да би нахранила цврчка, и као резултат и један и други крепају од глади. Али зато они што раде у Управи имају да једу...Ако ми поштујемо хришћански морал (јер, ако нема Бога, онда су добро и зло оно што ми одлучимо, и подложни променама како и кад нам је драго), онда у њему стоји да волимо ближњег свог. Људи сигурно треба да помажу сиромашнима, онемоћалима, болеснима. Али кад се каже да морају - јер их на то присиљава држава - да ли је то онда заиста морално? Слободарски филозофи (попут Мизеса, Ротбарда, Хопеа...) веле да постоје два основна људска права, из којих све остало произилази: право на живот, и право на својину. Слобода, по њима, може да се дефинише као "поседовање себе." Ако је неко жив, и поседује себе, онда самим тим има право и на рад. Ко то може и сме да му забрани? Али "право на рад" не значи "право да натерам некога да ми да посао." Зар то није логично?Шта значи "право на социјалну заштиту" него "обазева неког другог да ме издржава"? Исто то је и "право на заштиту од незапослености," или "право на задовољавајући стандард живота" (!). А о каквом то "праву на задовољавајуће услове рада" говоримо? Ако неко неће да ради под понуђеним условима, не мора. Е, у том грму лежи зец! Јер управо држава, тај наводни гарант свих ових "права" је та коју издржава неко други (односно њени поданици-грађани) и која присиљава и Перу и Жику и Мују и Иштвана и Бегзима да плаћају порезе и "доприносе" на све што ураде или поседују. Па самим тиме и да раде послове које не би добровољно прихватили, јер од тог силног паразитизма нема довољно капитала да буде посла за све. О каквим онда "правима" можемо да говоримо, а да то не буде смешно?Дакле, само зато што Каталаксија и ЛДП искривљују идеју слободе и добровољне размене не значи да су те идеје ни лоше у принципу, ни лоше за нас. Напротив (ево, рецимо, здравог слободарског размишљања које подржавају Радикали). Узмите за пример само чињеницу да се Император Буш и његова камарила куну у слободу и тржиште, а у ономе што раде нема ни "с" од слободе, ни "т" од тржишта. Немојте дозволити да вам неколицина кварних људи извитопери једну идеју која је у самој сржи наше историје, културе и традиције - а коју такви људи апсолутно презиру.

Тек што сам поставио текст о чувеној ”одбрани” аргументом ”Да, али...” видим на НСПМ есеј Милована Балабана, који у суштини пише о истом. Иако себе идентификује као део огорчене опозиције Милошевићу, тврди - а ја се слажем - да политика ”сатанизовања Милошевића и представљања његове политике као агресорске... представља баласт за икакав покушај вођења артикулисане политике с минимумом патриотског у себи.”Прихватањем приче о Милошевићу као једином и искључивом кривцу за ратове у СФРЈ и злочине који су се током њих догодили се у старту дисквалификује било каква критика политике Запада. Односно, критика се своди на детаље, али се признаје суштинска исправност интервенције на Балкану. Што је у реду, ваљда, ако сте Наташа Кандић или Чеда, али за нас нормалне је ван памети.Балабан пореди ситуацију између октобра 2000. и данас са стањем после Дејтона, када је у Србији владало убеђење да је распад Југославије готов, да је предајом Срба западно од Дрине и Драве купљена добра воља Запада, и да скидањем санкција наступа период мира и опоравка. Али западна политика се није променила ни за јоту. Исто се десило и после 5. октобра, када су главари ДОС-а убедили себе (након што су у то убедили народ Србије) да је Милошевић проблем, а његово уклањање решење. Али, како тврди бивши амбасадор Монтгомери, у ствари су Американци мислили да је рушењем Милошевића Србија у потпуности прихватила њихову причу о балканским касапима и жртвама. Вели Балабан да су, ”ма колико различити били, и Милошевић и Ђинђић (као и садашњи лидери) показали сличну наивност и лаковерност према Западу.”А шта је у ствари амерички став? Да су Срби геноцидни злочинци, агресори, ”реметилачки фактор” и претња миру не само на Балкану него и у Европи уопште. Ово виђење је у Србији интернализовано кроз медије који се финансирају са стране. Случајно? Нипошто. Ако ова политика и перцепција звуче познато, то је зато што јесу. Ради се, наиме, о повампиреној политици Аустро-Угарске са почетка 20. века. Балабан цитира конкретно виђење Срба на Западу кад је о Космету реч, а које већ недељама можемо да чујемо од Бернса, Фрида и Рајсове: да су Срби на Косову ”починили грозне злочине, од кршења људских права до депортовања, силовања, убијања и покушаја уништења једног мирног и цивилизованог народа.” Проблем је што ову причу не доводе у питање не само невладници, већ и владајуће структуре у Србији. Па како онда да се говори о било каквом медијском, политичком или дипломатском ангажману како би се у свету променила слика о Србима?!И шта се онда дешава? Балабан долази до неминовног закључка: ”Понављањем, у најмању руку сумљивих, представа о Милошевићу и његовој „злочиначкој политици“ долазимо у ситуацију да оживљавамо медијске и пропагандне стереотипе на којима је формирана, на којој се и данас одржава и оправдава антисрпска и проалбанска политика.” Тиме се слаби ионако већ лоша позиција Србије, што многима (да ли из рачуна или убеђења, вели) нимало не смета.Једна мала дигресија. Аргумент да је Милошевић био црни ђаво и да би било ко други на његовом месту урадио бољи посао слушам већ годинама, али никако да у њему нађем смисао. О ком послу се, наиме, ради? Шта је требало да буде циљ српске државне политике? Зна се шта су били циљеви хрватског руководства (свођење српске популације на ”разумну меру” путем рата), и вође босанских Муслимана (читајте ”Исламску декларацију,” све је тамо речено). Нешто мање је јасно за шта се то Милошевић борио, али нека ми неко каже за шта је требало да се бори, и како. То је она врста расправе која је заиста потребна, а не да се каже ”Ма све је он зајеб’о...” без икакве представе о томе шта је то ”све”.Шта би Ђинђић, или Коштуница, или Тадић, или било ко други ко је реално могао да буде на Милошевићевом месту у пролеће 1999. урадио другачије? Неко ће рећи, па добро, да није било Милошевића, не би било претње НАТО бомбардовањем, ни ОВК - али то просто није истина. Косметски Шиптари (ако они себе зову Shqiptar, онда могу и ја) с поносом говоре како су се ”преко сто година” борили против ”српске окупације.” Њихов је циљ још од 1912. био уједињење Космета са Албанијом. Сукоб на Косову није почео ни 1999, ни 1989, ни 1981, ни 1968, већ 1878. оснивањем Призренске лиге, и то је чињеница. Баш као и Тито, Американци су манипулисали албанским сепаратизмом са циљем слабљења Србије. И то је чињеница. И ту се сад враћам на Балабанов текст. Дакле, шта је могло да се уради када је тражено, вели Балабан, ”да прихвате оно што не могу прихватити, да признају оно што није било, да прихвате кривицу и где је нема, да се кају иако таквог греха нема и, на крају, да потпишу потпуну капитулацију не само државе, него и народа”? Три дана после проглашења ”Независне државе Косово,” амбасадор Шри Ланке при УН, Дајан Џајатилека, прокоментарисао је како је Милошевићева грешка била у томе што се није до краја супротставио агресији НАТО:Независност Косова је последица недостатка политичке воље руководства бивше СРЈ... Никад не треба повући оружане снаге са било ког дела оспорене територије и никада се не сме дозволити присуство страних трупа на свом тлу.” Испада да Милошевићева највећа грешка није био никакав агресивни екстремизам, већ лаковерност и попустљивост. Али то се не уклапа у слику крвожедног злочинца, па се онда о томе не говори. Невладници и либерал-демонкрате годинама тврде да се треба суочити са прошлошћу и прихватити реалност. Ја се апсолутно слажем. Нити та прошлост изгледа онако како они тврде, нити је реално веровати да су Срби црни ђаво а Шиптари, ”Бошњаци,” Хрвати, Американци или Немци анђели. А још нереалније (плус нетачно) да су Срби узрок кризе на Балкану, америчке интервенције и свих злодела која су нас задесила.Балабан тврди, а ја се слажем, да је стварање ”НДК” само ”чин кулминације једне дуготрајне и давно осмишљене политике на коју ми нисмо имали готово никаквог утицаја.”Први корак у борби против те политике је уклањање менталног блока који је ту намерно и наменски постављен, да смо за њу некако сами криви, или чак да смо је заслужили. Прича о злим Србима, њиховим невиним жртвама и племенитим витезовима са Запада који су им пристигли у помоћ није достојна ни јефтиног романа, а камоли псеудоисторијске фиксације целог једног народа.Још само и ово. Знам да ће прва реакција на овај текст да буде дрека да ја ”амнестирам Милошевића” и све што је он радио. Клинац. Не амнестирам ја никога. Напротив, они који се ложе на причу да је ”за све ово крив Слоба” су ти који амнестирају, онако бланко, и Усташе (прошле и садашње) и муџахедине, и ”ОВК” и њену квазидржаву, и НАТО и Америку, за сва њихова злодела. Ко год хистерично реагује на тезу да је потребно да се недавна историја сагледа реално и просуди по аршину који важи једнако за све, само показује да му није ни до истине, ни до суочавања, ни до реалности, већ да се ради о нечему сасвим другом.