Архива за 'polemike' категорију

Клеветање либерализма

мај 8, 2008
Овај блог се већ толико дуго бави политичким питањима, да ретко кад стигнем да било шта кажем о својим економским убеђењима - односно да објасним оно "слободарски" у заглављу. То, наиме, значи да сам симпатизер економске теорије Аустријске школе (тј. да нисам следбеник Кејнса, или Чикашке школе, а камоли комунизма), о којој се може сазнати више у делима Лудвига фон Мизеса, Фридриха фон Хајека, Мареја Ротбарда и Луелена Роквела. Сам себе кривим што нисам посветио више времена и пажње објашњавању ове економске теорије, уско везане са поимањем људске слободе и улоге државе и друштва. Правдам то убеђењем да константна политичка криза не оставља времена за лежерну дискусију о економским питањима. Проблем је у томе што је ова економско-политичка прича суштински везана за моје виђење политичке и економске ситуације на нашим просторима.Знао сам да ћу са овим морати да се суочим пре или касније када сам чуо за постојање магазина "Каталаксија." Први сусрет са тамо објављеним текстовима у мени је изазвао мучнину. Слободарство (у оригиналу: libertarianism) је у суштини врло једноставна, здраворазумска идеја, утемељена у хришћанском моралу и основној логици. А овде су је закомпликовали, замотали неком полуразумљивом причом и лошим директним преводима са енглеског (welfare state није "држава благостања," већ социјална држава, побогу!)...И онда чујем да је водећи "каталаксичар" Иван Јанковић написао економски програм никог другог до ЛДП - партије коју води идејно чедо Латинке Перовић и чија иконографија дугује највише Лењину! Деца некадашњих функционера ЦК, сада послушници неких других звезда, сада би да граде слободну привреду!? Апсурд до апсурда.Кад сам чуо за ово, на форуму Видовдана сам написао следеће: У овом програму су сви кључни елементи слободне привреде по принципима аустријске школе - али изопачени, поремећени и извитоперени да би били у служби ЛДП-овим страним господарима. Ово раде намерно, да огаде људима стварну слободу, па да онда несметано харају у име "општег добра."Ово је програм за пљачку Србије на исти начин на који су Гајдар и Џефри Сакс опустошили Русију почетком деведесетих. Неке од идеја су добре, али ЛДП нема апсолутно никакву намеру да их спроведе; на пример, "развлашћивање политичара," рецимо - нико нормалан не може да ме убеди да би Чеда пристао да буде фигура у уставом ограниченој власти, кад је његов политички ментор другарица Латинка а његова идеолошка матрица острашћени бољшевизам.Нема никакве шансе да овај програм икада прође - али то му и није циљ. Права сврха је да Србима огади сваку помисао на слободно привређивање и да нас заувек зароби у бољшевичкој матрици поимања привреде и друштва.Нажалост, изгледа да сам био у праву. Јер ево, данас на НСПМ читам критику Јанковићевог економског програма управо по социјалистичкој матрици. Аутор Владимир Марковић просто режи на каталаксичаре, Јанковића и ЛДП што не признају "универзална људска права." Исто тако напада Каталаксију што се противи демократији и што симпатише Дражу Михаиловића, који је по њему "домаћи ратни злочинац и колаборатор с фашизмом."Немојте ово што ћу сада рећи да схватите као одбрану Каталаксије, Јанковића, или ЛДП-а; о њима сам све већ рекао у горе наведеном цитату. Осећам се, међутим, обавезним да устанем у одбрану идеја за које мислим да су исправне и да оспорим неке Марковићеве наводе за које мислим да су погрешни.Узећу на зуб само три ствари из Марковићеве критике програма ЛДП-а. Прво, и најлакше, третман демократије као свете краве; о томе сам већ писао. Ханс-Херман Хопе је доказао да су поданици некадашњих краљева били слободнији од грађана данашњих република, и о томе заиста више нема шта да се прича. Друго, теза да је Југословенска војска у отаџбини била квислиншка формација не само да није тачна, већ илуструје једно опасно догматско поимање историје. Да је Марковић то рекао за Љотићевце, или можда колаборационистичку владу генерала Недића, па хајде. Али постоји мноштво доказа који недвосмислено показују да је генерал Михаиловић водио легитиман покрет отпора у име југословенске монархије. Сасвим је логично и разумљиво што су комунисти - чији је програм, заокружен још 1928. у Дрездену (видети овде, при дну странице), био разбијање "великосрпске монархије" - сатанизовали Михаиловића и "четнике" како би својој "народној" власти дали легитимитет. Али то не значи да ми, шездесет и кусур година касније и у поседу информација које више не могу да се прикривају, морамо да верујемо у агитпроп из педесетих. Треће, о каквим "универзалним људским правима" Марковић говори? Много се прича о "социјалној правди", али нико да ми каже шта се под тиме подразумева. Како може да буде правде за све, ако је нема за појединца? А по чему је праведно да се отима од Пере да би се дало Жики? "Социјална држава" није ништа друго него уравниловка, отимање од једних да би се дало другима. То је онај марксистички концепт, "од свакога по способностима, свакоме по потреби." Али, зашто би онај што ради морао да издржава нерадника? Сви знамо причу о цврчку и мраву; у "модернизованој" верзији ове басне, мраву Управа прихода конфискује жито да би нахранила цврчка, и као резултат и један и други крепају од глади. Али зато они што раде у Управи имају да једу...Ако ми поштујемо хришћански морал (јер, ако нема Бога, онда су добро и зло оно што ми одлучимо, и подложни променама како и кад нам је драго), онда у њему стоји да волимо ближњег свог. Људи сигурно треба да помажу сиромашнима, онемоћалима, болеснима. Али кад се каже да морају - јер их на то присиљава држава - да ли је то онда заиста морално? Слободарски филозофи (попут Мизеса, Ротбарда, Хопеа...) веле да постоје два основна људска права, из којих све остало произилази: право на живот, и право на својину. Слобода, по њима, може да се дефинише као "поседовање себе." Ако је неко жив, и поседује себе, онда самим тим има право и на рад. Ко то може и сме да му забрани? Али "право на рад" не значи "право да натерам некога да ми да посао." Зар то није логично?Шта значи "право на социјалну заштиту" него "обазева неког другог да ме издржава"? Исто то је и "право на заштиту од незапослености," или "право на задовољавајући стандард живота" (!). А о каквом то "праву на задовољавајуће услове рада" говоримо? Ако неко неће да ради под понуђеним условима, не мора. Е, у том грму лежи зец! Јер управо држава, тај наводни гарант свих ових "права" је та коју издржава неко други (односно њени поданици-грађани) и која присиљава и Перу и Жику и Мују и Иштвана и Бегзима да плаћају порезе и "доприносе" на све што ураде или поседују. Па самим тиме и да раде послове које не би добровољно прихватили, јер од тог силног паразитизма нема довољно капитала да буде посла за све. О каквим онда "правима" можемо да говоримо, а да то не буде смешно?Дакле, само зато што Каталаксија и ЛДП искривљују идеју слободе и добровољне размене не значи да су те идеје ни лоше у принципу, ни лоше за нас. Напротив (ево, рецимо, здравог слободарског размишљања које подржавају Радикали). Узмите за пример само чињеницу да се Император Буш и његова камарила куну у слободу и тржиште, а у ономе што раде нема ни "с" од слободе, ни "т" од тржишта. Немојте дозволити да вам неколицина кварних људи извитопери једну идеју која је у самој сржи наше историје, културе и традиције - а коју такви људи апсолутно презиру.

Суочавање

март 6, 2008
Тек што сам поставио текст о чувеној ”одбрани” аргументом ”Да, али...” видим на НСПМ есеј Милована Балабана, који у суштини пише о истом. Иако себе идентификује као део огорчене опозиције Милошевићу, тврди - а ја се слажем - да политика ”сатанизовања Милошевића и представљања његове политике као агресорске... представља баласт за икакав покушај вођења артикулисане политике с минимумом патриотског у себи.”Прихватањем приче о Милошевићу као једином и искључивом кривцу за ратове у СФРЈ и злочине који су се током њих догодили се у старту дисквалификује било каква критика политике Запада. Односно, критика се своди на детаље, али се признаје суштинска исправност интервенције на Балкану. Што је у реду, ваљда, ако сте Наташа Кандић или Чеда, али за нас нормалне је ван памети.Балабан пореди ситуацију између октобра 2000. и данас са стањем после Дејтона, када је у Србији владало убеђење да је распад Југославије готов, да је предајом Срба западно од Дрине и Драве купљена добра воља Запада, и да скидањем санкција наступа период мира и опоравка. Али западна политика се није променила ни за јоту. Исто се десило и после 5. октобра, када су главари ДОС-а убедили себе (након што су у то убедили народ Србије) да је Милошевић проблем, а његово уклањање решење. Али, како тврди бивши амбасадор Монтгомери, у ствари су Американци мислили да је рушењем Милошевића Србија у потпуности прихватила њихову причу о балканским касапима и жртвама. Вели Балабан да су, ”ма колико различити били, и Милошевић и Ђинђић (као и садашњи лидери) показали сличну наивност и лаковерност према Западу.”А шта је у ствари амерички став? Да су Срби геноцидни злочинци, агресори, ”реметилачки фактор” и претња миру не само на Балкану него и у Европи уопште. Ово виђење је у Србији интернализовано кроз медије који се финансирају са стране. Случајно? Нипошто. Ако ова политика и перцепција звуче познато, то је зато што јесу. Ради се, наиме, о повампиреној политици Аустро-Угарске са почетка 20. века. Балабан цитира конкретно виђење Срба на Западу кад је о Космету реч, а које већ недељама можемо да чујемо од Бернса, Фрида и Рајсове: да су Срби на Косову ”починили грозне злочине, од кршења људских права до депортовања, силовања, убијања и покушаја уништења једног мирног и цивилизованог народа.” Проблем је што ову причу не доводе у питање не само невладници, већ и владајуће структуре у Србији. Па како онда да се говори о било каквом медијском, политичком или дипломатском ангажману како би се у свету променила слика о Србима?!И шта се онда дешава? Балабан долази до неминовног закључка: ”Понављањем, у најмању руку сумљивих, представа о Милошевићу и његовој „злочиначкој политици“ долазимо у ситуацију да оживљавамо медијске и пропагандне стереотипе на којима је формирана, на којој се и данас одржава и оправдава антисрпска и проалбанска политика.” Тиме се слаби ионако већ лоша позиција Србије, што многима (да ли из рачуна или убеђења, вели) нимало не смета.Једна мала дигресија. Аргумент да је Милошевић био црни ђаво и да би било ко други на његовом месту урадио бољи посао слушам већ годинама, али никако да у њему нађем смисао. О ком послу се, наиме, ради? Шта је требало да буде циљ српске државне политике? Зна се шта су били циљеви хрватског руководства (свођење српске популације на ”разумну меру” путем рата), и вође босанских Муслимана (читајте ”Исламску декларацију,” све је тамо речено). Нешто мање је јасно за шта се то Милошевић борио, али нека ми неко каже за шта је требало да се бори, и како. То је она врста расправе која је заиста потребна, а не да се каже ”Ма све је он зајеб’о...” без икакве представе о томе шта је то ”све”.Шта би Ђинђић, или Коштуница, или Тадић, или било ко други ко је реално могао да буде на Милошевићевом месту у пролеће 1999. урадио другачије? Неко ће рећи, па добро, да није било Милошевића, не би било претње НАТО бомбардовањем, ни ОВК - али то просто није истина. Косметски Шиптари (ако они себе зову Shqiptar, онда могу и ја) с поносом говоре како су се ”преко сто година” борили против ”српске окупације.” Њихов је циљ још од 1912. био уједињење Космета са Албанијом. Сукоб на Косову није почео ни 1999, ни 1989, ни 1981, ни 1968, већ 1878. оснивањем Призренске лиге, и то је чињеница. Баш као и Тито, Американци су манипулисали албанским сепаратизмом са циљем слабљења Србије. И то је чињеница. И ту се сад враћам на Балабанов текст. Дакле, шта је могло да се уради када је тражено, вели Балабан, ”да прихвате оно што не могу прихватити, да признају оно што није било, да прихвате кривицу и где је нема, да се кају иако таквог греха нема и, на крају, да потпишу потпуну капитулацију не само државе, него и народа”? Три дана после проглашења ”Независне државе Косово,” амбасадор Шри Ланке при УН, Дајан Џајатилека, прокоментарисао је како је Милошевићева грешка била у томе што се није до краја супротставио агресији НАТО:Независност Косова је последица недостатка политичке воље руководства бивше СРЈ... Никад не треба повући оружане снаге са било ког дела оспорене територије и никада се не сме дозволити присуство страних трупа на свом тлу.” Испада да Милошевићева највећа грешка није био никакав агресивни екстремизам, већ лаковерност и попустљивост. Али то се не уклапа у слику крвожедног злочинца, па се онда о томе не говори. Невладници и либерал-демонкрате годинама тврде да се треба суочити са прошлошћу и прихватити реалност. Ја се апсолутно слажем. Нити та прошлост изгледа онако како они тврде, нити је реално веровати да су Срби црни ђаво а Шиптари, ”Бошњаци,” Хрвати, Американци или Немци анђели. А још нереалније (плус нетачно) да су Срби узрок кризе на Балкану, америчке интервенције и свих злодела која су нас задесила.Балабан тврди, а ја се слажем, да је стварање ”НДК” само ”чин кулминације једне дуготрајне и давно осмишљене политике на коју ми нисмо имали готово никаквог утицаја.”Први корак у борби против те политике је уклањање менталног блока који је ту намерно и наменски постављен, да смо за њу некако сами криви, или чак да смо је заслужили. Прича о злим Србима, њиховим невиним жртвама и племенитим витезовима са Запада који су им пристигли у помоћ није достојна ни јефтиног романа, а камоли псеудоисторијске фиксације целог једног народа.Још само и ово. Знам да ће прва реакција на овај текст да буде дрека да ја ”амнестирам Милошевића” и све што је он радио. Клинац. Не амнестирам ја никога. Напротив, они који се ложе на причу да је ”за све ово крив Слоба” су ти који амнестирају, онако бланко, и Усташе (прошле и садашње) и муџахедине, и ”ОВК” и њену квазидржаву, и НАТО и Америку, за сва њихова злодела. Ко год хистерично реагује на тезу да је потребно да се недавна историја сагледа реално и просуди по аршину који важи једнако за све, само показује да му није ни до истине, ни до суочавања, ни до реалности, већ да се ради о нечему сасвим другом.

Доста више “Да, али…”

март 4, 2008
Можда је претерано рећи да је било какав аргумент са Србофобима на Западу бескористан; ако ништа друго, ћутање док се слободно износе најцрње лажи, обмане, подметачине и измишљотине је грех против дужности и савести. Али не треба очекивати да се тиме много постигне; они који политику кроје су се већ давно определили, а с њима и медији, који су средство контроле становништва (не слажем се у много чему са Ноамом Чомским, али је његова синтагма "производња пристанка" савршен опис улоге медија на Западу). Представљање било какве алтернативне перспективе стандардној причи - о агресорским геноцидним Србима и њиховим невиним, немоћним жртвама које је окрутни Запад издао нечињењем па сад има према њима обавезу - је готово немогућ задатак. Они који кажу "па требало је да лобирамо" немају појма до које мере је Србофобија постала институција у англосфери. Сама антисрпска пропаганда је постављена тако да довођење у питање било којег детаља (а рупе у причи су довољно велике да се кроз њих провуче конвој теретних бродова) повлачи оптужбе за "негирање геноцида" и "српску пропаганду." Доказане измишљотине, клевете и лажи се третирају као службена истина, а њихово оспоравање као пропаганда и клевета. Отприлике по истом принципу по коме су границе БиХ или "Косова" недодирљиве, али границе Србије може да гази ко год хоће. Или када је напад на америчку амбасаду најгрубље кршење међународног права, али окупација и одвајање Космета није. Ево типичног примера. Британски "Гардијан" (који у интернет-секцији "Коментар је слободан" објављује и понеки поглед који се не слаже са званичном причом) је 26. фебруара одлучио да на паролу са једног плаката српских демонстраната - "Косово је Србија, питајте било ког историчара" - одговори тако што је питао "историчара" Ноела Малколма.Малколм, сарадник професионално србождерског "Босанског института", аутор је "Кратке историје Босне" и "Кратке историје Косова," малтене службених памфлета који се могу наћи у свим књижарама на Западу, а по којима су Срби у БиХ и на Космету увек били уљези, разбојници и убице, а невини добронамерни анђеоски "Бошњаци" и "Косовари" њихове жртве. Српски историчари и академици, у дијапазону од Срђе Трифковића до Алексе Ђиласа, осудили су Малколмову "историју" као најцрњи фалсификат, измишљотине и малициозну пропаганду.Дабоме, Малколм тврди да је Косово било под "српском окупацијом" само пар векова, да су Срби ту увек били мањина, и да је ова покрајина била једнака републикама у бившој СФРЈ, па је тако њено отцепљење легално и легитимно. Неколико дана касније, Малколму "одговара" извесни Дејан Ђокић, историчар на универзитету у Лондону. Каже, "није да се не слаже са Малколмовим оспоравањем српских националистичких митова," али ето, Малколм није у праву што се тиче неких детаља... и онда оспорава скоро сваки Малколмов навод! Ево у чему је проблем. Ако је Ђокић у праву, и чињенице оспоравају Малколмову "историју," зашто се онда слаже са Малколмовим "оспоравањем националистичких митова" (српских, али не албанских - њих Малколм у потпуности подржава)? Ето, бива, човек лаже, али у најбољој намери, је ли...Ово је чувена "Да, али..." одбрана, која је у ствари гора од саме пропаганде коју наводно напада. Није Ђокић једини који овако греши; исту причу причају и "демократски" пост-петооктобарски владари Србије, па и глобалистички оријентисани новинари и коментатори у којима је још остала клица достојанства па не могу да у потпуности сваре Малколмову верзију историје. Сви они верују да је неопходно да се успостави кредибилитет у очима Запада тако што ће се пристати на суштину србождерске тезе, а онда се критикују детаљи.На пример, "јесте да је Милошевић био крволок, беспризорни диктатор, масовни убица, агресор и тлачитељ Албанаца, али ето, Србија ипак није заслужила да буде бомбардована." Парафразирам сада, али то је то. Па какав је то аргумент, побогу?! Кад га чује неко ко о Балкану појма нема, не само да не мисли да Србија није заслужила бомбардовање, већ је у искушењу да мисли - попут Соње Бисерко - да је Србија требало да се окупира и "денацификује"!Слични примери су: "Али Срби су збацили злог геноцидног Милошевића са власти, ми смо сада демократија, отимање Косова само помаже Радикалима, зашто нам то радите?" и "Јесте да су на Косову српске снаге починиле етничко чишћење и грозне злочине против Албанаца, али шта се десило Србима, црквама, резолуцији 1244..."Оваква врста "аргумента" је сама по себи апсурдна, јер прихватање тезе ("да") унапред дезавуише критику ("али"). Одговор који се малтене сваки пут упућује оваквој "одбрани" је предвидив и у суштини логичан: "Ако и сами признајете да сте злочинци, убице, итд. онда сте ово и заслужили, и немате право да се сад жалите. Како вас није срамота!" Интернет-коментатор Џеред Израел је пре неколико година писао о овом феномену "обавезне увреде," у контексту западних коментатора који обавезно садрже неку лаж, клевету или критику на рачун Срба, чак и када се на први поглед чине благонаклони. Ово је до те мере укорењено да се обавезна увреда налази чак и у извештајима који немају везе са политиком. Кад се пише о тенисерима, на пример, увек се провуче прича о злом Милошевићу који је почео четири рата и присилио доброћудну и правдољубиву међународну заједницу да Србију бомбардује. Успут буди речено, санкције се никад не спомињу - за економску и социјалну кризу је једино и искључиво крив Милошевић.Е сад, једно је што тако пишу о нама они којима хлеб зависи од подршке "хуманитарним интервенцијама," или које издашно дотирају разне "албанске лиге," или који су уложили позамашан политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице, па не могу да га повуку чак и да хоће. Али кад ми сами прихватамо суштинске неистине о нама, и тиме унапред губимо сваки аргумент против лажи, клевета и најгоре пропаганде виђене на свету од четрдесетих година прошлог века, онда је то заиста срамотно и тужно.Једно је рећи "Ми саосећамо са страдањем албанских цивила на Космету; они су, као и ми, били жртве НАТО бомби - сетите се само избегличких колона код Ђаковице и у Кориши - и манипулације и насиља ОВК." Ништа у томе није неистина. Али кад се каже "Српска војска и полиција су чиниле злочине над албанским цивилима" (као шта, на пример, "масакр" у Рачку?) онда после тога ништа не може да се каже. Присетимо се да је сам рат злочин (ту су онда ОВК и НАТО јасни кривци). Скоро сваки сукоб између државних власти и терориста у свету има за последицу невине цивилне жртве; терористи управо на то и рачунају. Зато тероризам и јесте тако гнусна појава. Небулозном изјавом оваквог типа - којом се оставља утисак да су ти (наводни) злочини били уобичајени, распрострањени, малтене систематски, а управо то потенцира како албанска тако империјална пропаганда - амнестира се НАТО, ОВК, и све што се десило на Косову од 1999. наовамо: спаљене цркве, разорене манастире, стотине хиљада избеглих и хиљаде убијених и масакрираних Срба, окупацију, противзаконито отимање Космета..."Да, али" одбрана у ствари и није одбрана, већ медвеђа услуга свакоме ко се бори за истину о трагичним и суровим сукобима деведесетих. Једино што се њом брани је лаж.

Патриотизам, него шта

март 22, 2007
17. марта је у Политици освануо текст Небојше Крстића, савјетника председника Тадића, у коме се Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић (аналитичари НСПМ) критикују због "протежирања" Коштунице и тобожњег захтевања "уверења о патриотизму" од Крстићевог шефа.Антонић и Вукадиновић су сасвим сталожено одговорили на ово прозивање. Стигао је и коментар подршке од некадашњег дипломате Бранка Бранковића, у коме вели да "неискусни, надобудни а садржајно танки" савјетници имају штошта да науче од НСПМ.У полемику се, међутим, онда укључио и Зоран Ћирјаковић, који се пита да ли би однос према будућем статусу Косова требало да буде мјерило "елементарног патриотизма" како га дефинишу Антонић и Вукадиновић.Па него да би требало! Зар постоји неко друго мјерило патриотизма међу државним руководиоцима, осим одбране суверенитета и територијалног интегритета земље којој су се заклели на службу? На страну сада што савремена српска политичка "елита" сматра суверенитет нечим што припада свакоме другом на Балкану или у Бриселу, али нипошто Србима; или што се устав и закони Србије поштују таман колико и они Зимбабвеа.Основна функција једне државе, њен raison d’etre је заштита суверенитета на својој територији – што подразумијева и заштиту територије. Уколико држава Србија то није вољна или способна да уради, онда се поставља питање чему она уопште служи, осим што убире порезе на све и прописује цијене малина?Кад је Косово и Метохија у питању, принцип је кристално јасан. То је територија Србије, међународно призната као таква још 1912. (када је ослобођена од Османског царства), што је потврђено и резолуцијом UN 1244. Управо је та резолуција – коју апсолутно нису испоштовали ни УНМИК ни НАТО, али Србија јесте, до посљедњег слова – прекрила копреном закона дјела НАТО која су по свим мјерилима међународног, европског и америчког права представљала злочин. Не може 1244 да буде добра кад треба да покрије крваве трагове Алијансе, а неважна кад треба да заштити Србију од комадања.Позивање на "мирење са чињеницама" је само подилажење закону јачег. Кад би Србија била тај "јачи" онда би такво размишљање још било и разумљиво, али када аргумент силе иде у корист српске штете, онда се његово усвајање од стране српских лидера нипошто не може назвати патриотизмом.Ћирјаковићева теза је да "одговорни, разумни и поштени могу бити и они људи који верују да би, ако буде наметнуто, признавање независности Косова такође било патриотски чин". Дакле, признавање агресије, окупације и насилне промјене граница може бити патриотизам? Како? Гдје још? Откад? По којој основи, којим принципом...?Уз дужно поштовање, ако се у српском политичком дискурсу ово сматра ваљаном дефиницијом патриотизма – а испад савјетника Крстића сугерише да је управо тако – онда није ни чудо што Србију шутира ко стигне. Како и неће, кад умјесто "јој!" Београд виче "још!"(Напомена: краћа верзија овог коментара објављена је на НСПМ)