Planeta Srbija

Mia pita.

Prema sad skoro zvaničnim rezultatima (teško da će se išta bitno menjati) Demokratska stranka je pobedila na današnjim parlamentarnim izborima sa 38% i skoro 10% više glasova nego što ima drugoplasirana stranka - SRS.

Ali, ne treba zaboraviti da tih 10% razlike u principu ne znači ništa: DS sa koalicijom oko sebe + LDP nemaju 126 mesta u parlamentu tako da ne mogu da formiraju vladu. Jedino MOŽDA uz pomoć manjinskih stranaka, ali i to teško, dok s druge strane SRS+DSS+SPS imaju potrebnu većinu i mogu formirati vladu.

mali apdejt, u međuvremenu sam sakupio prognoze još nekih experata, tako da je na ovaj način u mnogome olakšano kvalitetno zaključivanje. žiri je glasao ovako:

Политичари у Србији много воле да причају о ”нормалној” држави (коју, ваљда, само они могу да направе, а никако они други). На страну сада што у истински нормалним државама министар војни не би разбијао војску, министар иностраних послова не би радио за некога у иностранству, а председник државе не би бранио уставни поредак позивањем на његово рушење. Између данашње Србије и те теоретске нормалне државе постоји једна суштинска разлика; у овој потоњој, питање ко ће да добије парламентарну или председничку већину не би било питање живота и смрти. Ко год био на власти, постојали би одређени принципи и вредности којих би се морао придржавати. У Србији то напросто не постоји. Питање је када је задњи пут постојало; можда далеке 1918, које се више скоро нико жив не сећа.Сутра су ти фамозни избори. Једанаести мај. Четврто гласање у години и по (од референдума о уставу крајем 2007), што, опет, није особина никакве ”нормалне” државе. Многи стрепе од поларизације која је настала у српском друштву. На једној страни су ЕУфорични ”реформисти,” у савезу са ”либералима,” невладницима, аутономашима и из политичког гроба васкрслим опортунистима. Верују у власт по сваку цену, за Европу би жртвовали Србију (коју презиру) и мотивише их колико амбиција, толико страх да не разочарају стране господаре - који, како смо се уверили на својој кожи, не опраштају непослушност.Е, сада би просечан Србин рекао да сам ја некакав Радикал, социјалиста, клерофашиста (иначе омиљени погрдни израз невладника, к’о кад од крста беже као ђаво) ултра-националиста (као, нема обичних) или ”тврдолинијаш.” Кад то чујем, увек се сетим речи баш једног америчког конзервативца да ”екстремизам у одбрани слободе није порок, а умереност у борби за правду није врлина.”Само што, је ли, ми нисмо Американци, већ нам Американци наређују кога смемо да изаберемо, колико смемо да се бранимо, како смемо да мислимо, и колико нам је земља. Изузев тих ситница, ми смо слободан народ, је ли. Оно таман као 1941. Ах, да не заборавим и на ЕУССР, где се за нас брине наш добротвор, комесар Солана, аман већ девету годину.Али нисам ни Радикал, ни социјалиста, ни ДСС-овац, ни следбеник Воје Илића. Пошао сам да кажем, ”не мислим да они имају иоле боље поимање државе и друштва,” али то не би било сасвим фер, а ни сасвим тачно. Линија између два пола српске политичке сцене повучена је по једном суштинском питању. Не да ли Србија треба да уђе у ЕУ, или да се бори за Косово, већ да ли Србија уопште треба да постоји? И по том питању мислим да су ”патриоте” ближе стварном патриотизму и нормалном поимању државе и друштва, него њихови ”демократско-реформски” супарници.Карта на коју играју ЕУфоричари већ годинама зове се Југоносталгија. Сви би да опет имају кредите које не морају да плаћају, стан, аутомобил, летовање на мору, доживотне државне послове и пасоше с којима могу да путују свуда по свету. Али то је свет који је нестао 1990, прохујао са вихором хладног рата. То није ”светла будућност,” већ повратак у прошлост, враћање сата - управо оно за шта оптужују ”националисте”. Загребите мало по вођама и идеолозима ”демократа” и наћи ћете комунистичку струју поражену на Осмој седници. Користе исти речник као КПЈ, која је у свему видела ”великосрпски хегемонизам.” У ЕУ виде нову СФРЈ - у којој је, да подсетим само на један детаљ, Србима било толико дивно да им је требало 40 година да западно од Дрине надокнаде губитак живота у 2. светском рату. За српски народ, његову историју, традицију и културу имају у најбољу руку презир, а најчешће отворену мржњу. И онда такви људи и такве идеје треба да Србима пруже ”бољу будућност”! Почев од љубљења скута НАТО бомбардерима и ЕУ комесарима, одлазака у Вашингтон на поклоњење Императору, и признавања сваке отимачине земље, имовине, живота, наслеђе, историје... Коме може да буде боље од свега тога? Само њима - нипошто народу којим управљају, и који сматрају за ”стоку једну грдну.”Какве год хипотеке из прошлости носиле (а да се подсетимо, и Ђинђић је окретао вола на Палама са Радованом Караџићем и писао о уједињењу српских земаља), њима супротстављене ”патриотске” странке су у ствари баш то - патриотске. За њих је Србија важнија од виза и девиза, Косово је суштина српства а не ”заувек изгубљено,” а сами Срби стари, поносан и слободољубив народ, а не примитивни, агресивни, геноцидни злочинци (као што то говоре невладнички јуришници ЕУфоричара). Немам ја никакве илузије о врлинама ни једних ни других. Сви који су у политици имају амбиције, сви су подложни искушењима. Ако нису кварни, сигурно су кварљиви. Зато и треба да се трудимо да направимо државу у којој ће искушења власти бити минимална. Да не одлучују политичари о свему, од цене малина до величине буквара. Јер је у држави у којој политичари о свему одлучују народ заиста у положају стоке.Ако хоћете да заувек будете стока, обележени као злочиначки народ, да вам оно историје, културе, вере и традиције што је опстало под југославизмом и социјализмом нестане до краја, да постанете аморфна маса ”грађана југозападног балканског простора” (јер и само име Србија вређа невладнике) - у ствари, да вам блиска и далека будућност изгледају као дистопија описана у роману ”Лепосава” - онда изволите, гласајте за подаништво онима који су вас држали под сакнцијама, бомбардовали, прогласили за повампирене нацисте, који су директно одговорни за прогон преко милион Срба из својих кућа (а не би им било криво да их буде више) и који сматрају да је највећи проблем Европе на почетку 21. века ”српско питање” (оно као ”Јеврејско питање”) а не исламизација старог континента до непрепознатљивости... Немојте сутра да кажете, нисмо знали. Ево већ седам година вам Динкић отима од уста Ђелићевим законима, Чанак мути по Војводини, Чеда терорише по медијима, Тадић обећава странцима да ће ”учинити све” да Србе покори и сломи... Зар и после свега можете да верујете таквим људима? Шта? Не можете да верујете оним другима? Па и не морате. И не треба да верујете политичарима. Ако то нисте научили за ових седам година, па за оних десет пре тога, па за оних педесет пре тога... онда можда никада ни нећете. Али ето, човек може да се нада.Ако се слажете да Србија мора да нестане, ако вас је срамота што сте Срби, ако бисте радије да будете нешто друго, негде друго, онда сте већ престали да читате овај текст, или ћете (узалудно) покушати да ме псујете у коментарима. Нећу да вам судим, има за вас виша инстанца. А ви којима се гади србофобија у коју су огрезли сви ти добростојећи душебрижници, невладници и ”реформатори,” али вас је страх од сутра, обратите пажњу на ове речи једног драмописца:"Ако мислиш да нисмо у праву, ја то поштујем. Али ако мислиш да јесмо у праву, а нећеш ништа да кажеш зато што мислиш да је то превелик напор, онда више нећу ни да знам за тебе.”Срећан вам 11. мај.

za nešto manje od 12 sati se otvaraju glasačka mesta u srbiji. poučen iskustvom sa izbora tokom zadnjih desetak godina, i sveznajućim analitičarima koje baš svaki put nešto iznenadi - od stranke srpskog jedinstva i pokreta snaga srbije, do redovno naduvanih rezultata kockica takozvanog demokratskog bloka, usuđujem se da ovim putem iznesem svoje potpuno subjektivno, i na ničemu konkretnom

Овај блог се већ толико дуго бави политичким питањима, да ретко кад стигнем да било шта кажем о својим економским убеђењима - односно да објасним оно "слободарски" у заглављу. То, наиме, значи да сам симпатизер економске теорије Аустријске школе (тј. да нисам следбеник Кејнса, или Чикашке школе, а камоли комунизма), о којој се може сазнати више у делима Лудвига фон Мизеса, Фридриха фон Хајека, Мареја Ротбарда и Луелена Роквела. Сам себе кривим што нисам посветио више времена и пажње објашњавању ове економске теорије, уско везане са поимањем људске слободе и улоге државе и друштва. Правдам то убеђењем да константна политичка криза не оставља времена за лежерну дискусију о економским питањима. Проблем је у томе што је ова економско-политичка прича суштински везана за моје виђење политичке и економске ситуације на нашим просторима.Знао сам да ћу са овим морати да се суочим пре или касније када сам чуо за постојање магазина "Каталаксија." Први сусрет са тамо објављеним текстовима у мени је изазвао мучнину. Слободарство (у оригиналу: libertarianism) је у суштини врло једноставна, здраворазумска идеја, утемељена у хришћанском моралу и основној логици. А овде су је закомпликовали, замотали неком полуразумљивом причом и лошим директним преводима са енглеског (welfare state није "држава благостања," већ социјална држава, побогу!)...И онда чујем да је водећи "каталаксичар" Иван Јанковић написао економски програм никог другог до ЛДП - партије коју води идејно чедо Латинке Перовић и чија иконографија дугује највише Лењину! Деца некадашњих функционера ЦК, сада послушници неких других звезда, сада би да граде слободну привреду!? Апсурд до апсурда.Кад сам чуо за ово, на форуму Видовдана сам написао следеће: У овом програму су сви кључни елементи слободне привреде по принципима аустријске школе - али изопачени, поремећени и извитоперени да би били у служби ЛДП-овим страним господарима. Ово раде намерно, да огаде људима стварну слободу, па да онда несметано харају у име "општег добра."Ово је програм за пљачку Србије на исти начин на који су Гајдар и Џефри Сакс опустошили Русију почетком деведесетих. Неке од идеја су добре, али ЛДП нема апсолутно никакву намеру да их спроведе; на пример, "развлашћивање политичара," рецимо - нико нормалан не може да ме убеди да би Чеда пристао да буде фигура у уставом ограниченој власти, кад је његов политички ментор другарица Латинка а његова идеолошка матрица острашћени бољшевизам.Нема никакве шансе да овај програм икада прође - али то му и није циљ. Права сврха је да Србима огади сваку помисао на слободно привређивање и да нас заувек зароби у бољшевичкој матрици поимања привреде и друштва.Нажалост, изгледа да сам био у праву. Јер ево, данас на НСПМ читам критику Јанковићевог економског програма управо по социјалистичкој матрици. Аутор Владимир Марковић просто режи на каталаксичаре, Јанковића и ЛДП што не признају "универзална људска права." Исто тако напада Каталаксију што се противи демократији и што симпатише Дражу Михаиловића, који је по њему "домаћи ратни злочинац и колаборатор с фашизмом."Немојте ово што ћу сада рећи да схватите као одбрану Каталаксије, Јанковића, или ЛДП-а; о њима сам све већ рекао у горе наведеном цитату. Осећам се, међутим, обавезним да устанем у одбрану идеја за које мислим да су исправне и да оспорим неке Марковићеве наводе за које мислим да су погрешни.Узећу на зуб само три ствари из Марковићеве критике програма ЛДП-а. Прво, и најлакше, третман демократије као свете краве; о томе сам већ писао. Ханс-Херман Хопе је доказао да су поданици некадашњих краљева били слободнији од грађана данашњих република, и о томе заиста више нема шта да се прича. Друго, теза да је Југословенска војска у отаџбини била квислиншка формација не само да није тачна, већ илуструје једно опасно догматско поимање историје. Да је Марковић то рекао за Љотићевце, или можда колаборационистичку владу генерала Недића, па хајде. Али постоји мноштво доказа који недвосмислено показују да је генерал Михаиловић водио легитиман покрет отпора у име југословенске монархије. Сасвим је логично и разумљиво што су комунисти - чији је програм, заокружен још 1928. у Дрездену (видети овде, при дну странице), био разбијање "великосрпске монархије" - сатанизовали Михаиловића и "четнике" како би својој "народној" власти дали легитимитет. Али то не значи да ми, шездесет и кусур година касније и у поседу информација које више не могу да се прикривају, морамо да верујемо у агитпроп из педесетих. Треће, о каквим "универзалним људским правима" Марковић говори? Много се прича о "социјалној правди", али нико да ми каже шта се под тиме подразумева. Како може да буде правде за све, ако је нема за појединца? А по чему је праведно да се отима од Пере да би се дало Жики? "Социјална држава" није ништа друго него уравниловка, отимање од једних да би се дало другима. То је онај марксистички концепт, "од свакога по способностима, свакоме по потреби." Али, зашто би онај што ради морао да издржава нерадника? Сви знамо причу о цврчку и мраву; у "модернизованој" верзији ове басне, мраву Управа прихода конфискује жито да би нахранила цврчка, и као резултат и један и други крепају од глади. Али зато они што раде у Управи имају да једу...Ако ми поштујемо хришћански морал (јер, ако нема Бога, онда су добро и зло оно што ми одлучимо, и подложни променама како и кад нам је драго), онда у њему стоји да волимо ближњег свог. Људи сигурно треба да помажу сиромашнима, онемоћалима, болеснима. Али кад се каже да морају - јер их на то присиљава држава - да ли је то онда заиста морално? Слободарски филозофи (попут Мизеса, Ротбарда, Хопеа...) веле да постоје два основна људска права, из којих све остало произилази: право на живот, и право на својину. Слобода, по њима, може да се дефинише као "поседовање себе." Ако је неко жив, и поседује себе, онда самим тим има право и на рад. Ко то може и сме да му забрани? Али "право на рад" не значи "право да натерам некога да ми да посао." Зар то није логично?Шта значи "право на социјалну заштиту" него "обазева неког другог да ме издржава"? Исто то је и "право на заштиту од незапослености," или "право на задовољавајући стандард живота" (!). А о каквом то "праву на задовољавајуће услове рада" говоримо? Ако неко неће да ради под понуђеним условима, не мора. Е, у том грму лежи зец! Јер управо држава, тај наводни гарант свих ових "права" је та коју издржава неко други (односно њени поданици-грађани) и која присиљава и Перу и Жику и Мују и Иштвана и Бегзима да плаћају порезе и "доприносе" на све што ураде или поседују. Па самим тиме и да раде послове које не би добровољно прихватили, јер од тог силног паразитизма нема довољно капитала да буде посла за све. О каквим онда "правима" можемо да говоримо, а да то не буде смешно?Дакле, само зато што Каталаксија и ЛДП искривљују идеју слободе и добровољне размене не значи да су те идеје ни лоше у принципу, ни лоше за нас. Напротив (ево, рецимо, здравог слободарског размишљања које подржавају Радикали). Узмите за пример само чињеницу да се Император Буш и његова камарила куну у слободу и тржиште, а у ономе што раде нема ни "с" од слободе, ни "т" од тржишта. Немојте дозволити да вам неколицина кварних људи извитопери једну идеју која је у самој сржи наше историје, културе и традиције - а коју такви људи апсолутно презиру.

Čitam juče na b92 sajtu vest o tome kako je Gordana Pop Lazić izjavila da se “Srpska radikalna stranka zalaže za osvešćivanje omladine i borbu sa medijima koji podržavaju proevropske snage.” Da li je ova žena normalna? Kakva borba sa medijima i nevladinim organizacijama? Jesu li oni čuli za slobodu medija!? O kakvom osvešćivanju omladine ona priča? Verovatno misli na osvešćivanje u smislu prebijanje svih neistomišljenika od strane policije i/ili nekih njihovih organizacija.

Ostao sam bez reči, tako da ću samo citirati jednog komentatora (pisao pod imenom: Radule) čije mišljenje se prilično poklapa sa mojim:

Nažalost, u Srbiji je nacionalizam odavno sinonim za šovinizam, a patriotizam sinonim za paranoju. Jednom rečju - fašizam, koji je zahvaljujući vama radikalima i vašem spasitelju i zaštitniku Koštunici dobrano pustio korene u Srbiji. Mnogo ste mladih umova već zatrovali, uh pardon, osvestili, pa legitimno pale ambasade & nesrpske kuće i lokale, i demokratski prebijaju neistomišljenike i ‘ostale građane’, a ako vam, ne daj bože, školski sistem i mediji padnu u šake, onda, zbogom pameti i razume, Srbija se neće oporaviti ni za sto godina (optimistički gledano)… Ne, niste isključivo vi krivi za to! Još krivlji su oni koji veruju da glasom za SRS ili DSS overavaju svoju lojalnost srpstvu i pravoslavlju, a odavno su zaboravili koje su osnovne ljudske i hrišćanske vrednosti (ako su ikad i znali)…

Još jednom molim sve čitaoce bloga i sve koji me smatraju za svog prijatelja, a i one koji ne misle tako, da doooobro razmisle za koga će glasati 11. maja. Takođe, molim one što redovno apstiniraju od izbora da pomere malo svoje guzice i da učine nešto za svoju, ali i moju budućnost. I još jedan mali podsetnik iz vremena kad su radikali zajedno sa socijalistima bili na vlasti. I obratite pažnju na 01:33 kako “gospodin” Vojislav Šešelj maše pištoljem prema studentima koji protestuju! Tu scenu ni jedan tadašnji ni današnji, a ni sutrašnji student ne treba nikad da zaboravi!

http://www.youtube.com/watch?v=T9ITtQ8SbRU

P.S. Iskreno se nadam da u skorije vreme neću morati da pišem o politici, ali ovo sam morao da zablogujem! Mislite o tome u nedelju…

konačno sam dobio materijalni dokaz da pomažem ljudima u kristalisanju mišljenja. prethodni upis, od pre desetak dana, izazvao je gospodina v. š. da mi napiše 4 mejla, u kojima kritikuje moju kritiku (re)konstrukcije novosadskog parka jednostavno znanog kao "limanski park". kaže da će prvi put glasati za stranku koja kritikuje ovu akciju, i ja se zbilja osećam počastvovanim zbog toga. e, sad...

U pojedinim momentima sam mislio - baš me briga što Srbija ima Ustav kojim je definisana kao “država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”… Mislim, zabole me šta piše tamo negde ako to nema uticaja na moj život, ali u trenucima kada se patriotizam svodi na repetitivno ponavljanje ograničenog broja fraza i sve što se u njih neuklapa proglašava neprijateljskim… tada je bitno i šta piše tamo negde, kao i na koji način mnogi shvataju reč Srbin (ne)svesno joj proširujući značenje.

Ilustracija ovoga što sam tako nezgrapno definisao su članci na portamu MTS Mondo. Tako iz tekstova Srbi vredni kao pola Evrope! i Novi album R.E.M. prvo u Srbiji! može da se zaključi da su Srbi i građani Srbije isto. Što nije istina. Svako ko ne živi u svojoj verziji realnosti zna da ovu državu nastanjuje veliki broj pripadnika različitih naroda, a svakako i određeni broj onih koji ne pripadaju niti jednoj od nacionalnih manjina. To pokazuje i popis sproveden 2002. godine.

Po njemu, oko 82,86% stanovništva Srbije (mislim da popis nije rađen na teritoriji Kosova) su Srbi, a preostali 17,14% su pripadnici različitih manjina. Kad bih se hteo sprdati, mogao bih pomislim da novinari Monda smatraju da taj ostatak nije vredan kao pola Evropa ili nije mogao da kupi novi album REM-a 4 dana pre kupaca u ostatku sveta. Ali neću, jer je problem naizgled bezazlen (uostalom ilustrovao sam ga temama koji ne dospevaju do većeg broja čitalaca) a u stvari ozbiljan jer pokazuje da se o tome da nisu samo Srbi građani Srbije sve manje razmišlja.

Ja mogu odlučiti da me bude baš briga, kao što me ponekad bilo baš briga što me Ustav svrstava u “sve građane” koji dolaze posle “srpskog naroda”, ali neću. Ne mogu da menjam tekstove koje su drugi ljudi napisali, neki urednici proveravali i na kraju objavili, ali mogu da apelujem da ubuduće bar malo razmišljaju o onome što je napisano…

U nedelju, negde oko 15h, u okviru predizbornog programa, predsednik Republike Srbije i Demokratske stranke g-din Boris Tadić je došao u Aranđelovac.

Postojale su neke ranije najave ovog dolaska, ali ja nešto nisam verovala. Ne zbog Predsednika, nego zbog Aranđelovca, računam slepo crevo bili, slepo crevo ostali,…

Ali nisam bila u pravu. I drago mi je zbog toga. Drago mi je i zbog svih 800 do 1000 ljudi koji su došli, iako dolazak nije bio najavljen u medijima već samo po sistemu čaršijske priče, ali radi i ta varijanta. Drago mi je i zbog grada, jer mi ova poseta daje nadu da će i neke druge stvari naći put do ovog grada koji ima pametne i vredne ljude, okolinu bogatu sirovinama samo nema dobro organizovanu upravu.

Eto, juče se dotakoh politike ... i ja, malena :) A šta da radim, rekoh vam, OPET izbori, OPET jako važni, OPET sudbonosni, i OPET ko zna šta ... izgleda da je to uvek OPET u ovoj zemlji u kojoj sam se rodila. Uz sve to, u našoj kući se OPET slušaju "hitovi" s' početka devedesetih - nostalgija tate za vremenima iskrene borbe za demokratiju, vremenima koja nikako ne želi da (nam) se ponove. Eto

Danas je nedelja. Za sedam dana - opet nedelja, i OPET izbori. Moj stav o politici (i političarima) ne postoji, niti će postojati još dosta dosta godina, ali zato već par meseci prosto obožavam reklame sa TV-a :) Šta da vam kažem - evo mog favorita ... BUDUĆNOST NEMA ALTERNATIVU A tata - pa, on je već dugo u politici, čak toliko da je uspeo i stranku da promeni (to je valjda normalno u našoj

или, прича о једном СпоразумуДа ли ће потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) бити ветар у једрима Демократске странке на предстојећим изборима, или ће јој бити камен око врата? Званичници ЕУ су потписивање Споразума у Луксембургу у уторак назвали "великом приликом за Србију" (Димитриј Рупел) и "важним даном" (Хавијер Солана), али су у оба наврата погрешили. Споразум је суспендован малтене истог момента кад је и потписан, јер Холандија и Белгија одбијају чак и расправу о његовој верификацији док Србија у потпуности не испуни све захтеве Хашке инквизиције (што ће рећи, мало сутра). А чак и да јесте на снази, њиме Србија не добија ништа ново - ни царинске ни визне олакшице, ни донације, ни зајмове. То вели чак и бивши министар Свилановић, тренутно агент "Пакта за стабилност."Луксембуршка представа је дакле само то - представа, која, по речима пословично искреног (и Србима нимало наклоњеног) британског листа Индепендент, има за циљ да "победи националисте" 11. маја. Да све буде још комичније, испада да је Споразум закључен између ЕУ и Демократске странке! Није ми сасвим јасно ко, по уставу и законима Србије, има право да закључује међудржавне уговоре, али ми се ипак чини да то не може да буде заменик премијера владе у оставци. Да су Споразум потписали председник Тадић или министар Јеремић, па хајде, али Ђелић? А да све буде још горе, управо премијер те исте владе, Коштуница, осуђује потпис као нелегитиман, противзаконит и неважећи."Априлско изненађење"Коштуница је у изјави за штампу назвао луксембуршки акт демократског тројца Ђелић-Тадић-Јеремић "неуставним и антидржавним", и рекао да ће нова скупштина на првој седници одбацити Споразум. Ако је веровати анкетама о томе ко ће после 11. маја имати скупштинску већину, то је врло вероватно. Сад је питање хоће ли Споразум да промени вољу бирача (или ће се то можда урадити другим методама, попут притиска кредитима). Да је овом потписивању ЕУ доделила улогу "априлског изненађења" које би у мају претегло у корист Демократа, званичници Уније и тамошњи медији нимало не крију. Уосталом, шта има везе што је споразум бесмислен и неважећи, пошто у данашњем свету није важна реалност, већ перцепција. С тим у складу, Тадић, Ђелић и Јеремић су већ почели да наклапају како је Србија сада "неповратно" на европском путу и да ће "учинити све" да испуне све захтеве како би на њему и остали. Тешко је поверовати да ће медији у Србији, које или контролишу или поседују страни фактори, макар и споменути да је споразум "на леду" и да у ствари и нема практичних последица, већ ће у функцији предизборне пропаганда да трубе како је то нешто од одлучног и огромног значаја. Театар апсурдаНема много тога нормалног или сувислог у новијој српској историји. Рецимо, иако су управо словеначки, хрватски, муслимански и албански националисти отпочињали насилне кампање сецесије од мултиетничке Југославије, они су проглашени за мултиетничке демократе, а Срби су оптужени за насиље и национализам. Оптужбе за "српску агресију" су онда послужиле за параван прво санкцијама, а онда и НАТО агресији 1999. Мада се из Брисела тражи да пре него што јој буде дозвољено да буде анектирана Србија мора да задовољи "суд" у Хагу, тај исти "суд" рутински ослобађа оптужене за злочине над Србима - ако их уопште и оптужи - док опсесивно затвара и суди сваког српског официра и функционера за учешће у некој фантомској завери.Кад су Срби у БиХ и Хрватској одбили да живе под режимима који су у недавној прошлости над њима починили зверске злочине, речено им је да су републичке границе светиња. Али када се Албанци позову на измишљени геноцид како би прогласили "Независну државу Косово" онда ти исти браниоци тековина АВНОЈ-а кажу да је Косово "посебан случај." Закон? Какав закон! Он важи за оне друге, а не за ЕУ, или Америчку империју. Једно је кад се пораженом и пониженом непријатељу диктирају услови. Али претварање да је сам рат био за његово добро, и да се од њега очекују захвалност и пријатељство, то је баш превише. Већина земаља ЕУ су чланице НАТО, и учесници агресије из 1999. Солана, сада комесар ЕУ за међунарнодну политику, је ономад био највиши цивилни функционер НАТО. Уместо да се српски ЕУфоричари макар претварају да им је због тога непријатно - што би барем био ред - они се са Соланом рукују а ЕУ и НАТО певају хвалоспеве.Ето вам онда и најновијег апсурда: званичници без овлашћења потписују споразум који ништа не значи, није на снази, и има за улогу искључиво да утиче на резултат избора. Празна обећања ЕУфоричара сада су попраћена и празним гестом. Опипљив напредак, нема шта...Већ скоро две деценије на Западу се гради "стварност" Србије и Балкана од претњи, лажи и насиља. Споразум је замишљен као круна тог подухвата. Ако су Срби заиста тако глупи, поводљиви и плашљиви као што Брисел и домаћи ЕУфоричари мисле, онда ће се та замисао и остварити. Рен, Солана и друштво онда могу да кажу, "Е, овако се осваја у 21. веку." Али може се десити и да се 12. маја та цела трула конструкција сруши као кула од карата. Живи били па видели.(адаптирано од оригинала)

Глумас Тихомир Арсић, члан ДСС, у интервјуу за Глас Јавности, 28. април 2008:ДСС-у није проблем да један мандат проведе у опозицији... али Србији би био велики проблем да проведе и један-једини дан у ропству. Ови избори су последњи воз за очување не само територијалног интегритета и идентитета, него последњи воз за очување државе и нације. У супротном, кад би неким хипотетичким чудом дошли у позицију да нам власт сачињавају они којима су милији визе, девизе и лажне самоизолационе кризе од Оца, Сина и Светога духа, лоше би нам се писало. Довели би нас у ситуацију да постављамо камен темељац за „Бондстил 2“ у „независној републици Војводини“ чији се главни град не зове Нови Сад него „нови ‘Ес-А-Де’“.

Danas oko 16 časova je potisan sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Evrpske Unije i Srbije, ali verujem da vi to već znate Sad još narod da potvrdi to 11. maja i otera u zaborav razne DSSove, SRSove (malo teže, mnogo ih ima), Koštunice, Iliće, … i da se konačno otvore granice Srbije za bescarinski uvoz/izvoz, kao i za putovanje u inostranstvo bez viza, te ovom prilikom pozivam sve normalne ljude u Srbiji da 11. maja izađu i glasaju za evropsku Srbiju.

Nisam hteo da idem nikuda iz zemlje dok se ne uvede taj bezvizni režim (ili bih otišao pa se ne bih ni vraćao), ali izgleda da već ovog leta idem u Sloveniju na SOČA REGGAE RIVERSPLASH (pozivno pismo obezbeđeno ;-))

Prethodnih nedelju dana kuvao se jedan post pod nazivom SSP - sisajte sisu pederi, inspirisan time što smo ovu skraćenicu ofucali isto koliko i Kosovo, Koštunicu, i ostale pojmove koje svakodnevno uzimamo u usta. Isfrustriran i zgađen svime što se dešava u političkoj javnosti i realnost (a pogotovo u pozadini) muka mi je više bilo tih reči. Pogotovo i te svojevrsne šargarepe koju naša mazga Srbija pokušava da dohvati i zagrize, usput vukući u kolima ogromne terete nezavisnosti Kosova, razdora među demokratskim snagama, korupcije, monopolizma i čega sve ne... Sve je odavno prevršilo svaku meru a pogotovo tvrdnja da se potpisivanje SSP-a faktički parafira nezavisnost Kosova. Samo sam se pitao da li ćemo doživeti dan kada će naša Vlada potpisati famozni sporazum.

Da danas nije prvi april, pomislio bih da je ovo nekakva šala, šega, zajebancija, podmetanje - nazovite kako god to hoćete. Elem, izgleda da ipak nije i da ipak i ta jEvropa ima malo pameti u njihovom kolektivnom mozgu da donese odluku i malo dune dašak vetra u jedra pravih demokratskih snaga i da - ponudi potpisivanje SSP-a sa Srbijom. Još i da vidimo to čudo, da zaista i potpišemo i da nas Bog vidi. Naravno, Balkan ne bio bio Balkan kada se odmah ne bi čuli ljubomorni glasovi iz bliskog nam susedstva. Uostalom, čuju se i sa naše strane kada smo mi ljubomorni, zar ne?

Eh, sada... Ako pobedi gle-magične-li-kombinacije DSS+SRS (to su srca dva) ode sve u q... i SSP, i mi, i oni, i Srbija. I nasta crna rupa u Univerzumu, na sred Balkana...

Update:Zapamtite ovaj datum - 29. april, jer će se oko potpisivanja SSP-a posle 11. maja dići ogromna prašina. Ili ćemo zaista krenuti prema Evropi, ispuniti Haški uslov, ili će pak, po tvrdnjama SRS-a predsednik Srbije Boris Tadić - paz'te ovo - biti optužen za izdaju. Na nama je da odlučimo kuda ćemo, kako ćemo i ko ćemo da nas tamo vodi. Pamet u glavu.

vrhunski užitak tokom tekuće predizborne kampanje mi je pružio program jedne od koalicija, koja predlaže svog kandidata za predsednika skupštine grada. ne gradonačelnika, kao što se pretenciozno reklamira, jer su prethodno vratili izborni sistem na isti onaj zbog kojeg su godinama kritikovali socijaliste. ne treba biti genije, pa zaključiti zašto. u programu se kaže "hoćemo da spasemo limanski

Bliže se lokalni izbori. Pošto u Aranđelovcu već izvesno vreme vlast čine Radikalna stranka, SPS i SPO, sve ubrzano tone u ovom inače načetom gradu. Krediti za sve i svašta podignuti, uveliko su potrošeni, to za šta su podignuti nije izgrađeno, ulice i kolovozi puni su rupa, budžet prazan…

U razgovoru sa ljudima oko sebe, uglavnom primećujem melanholiju tipa: “Od ovog gore ne može, ko god da bude na vlasti”.

Svi oni koji žive u gradovima kod kojih SRS nije na vlasti neka pitaju nas, Novosađane ili neke od slično unesrećenih građana kako nam je. Ili neka pročitaju šta Mooshema kaže za Novi Sad. Uvek može da bude gore.

Dakle, pamet u glavu i vodite računa koga birate za sledeće 4 godine u Vašem gradu. Lokalna vlast NE može da se promeni (stranke su vlasnici mandata), koja stranka dobije većinu 11.05. ostaje tu za sledeće 4 godine a to je jedan jako dug period.

Na omotu: kragujevački Delboj (gradonačelnik Verko) i Rodni (zamenik Saša)

Ovih dana kragujevačkom (a mojom) čaršijom kruži jedan “fantomski” DVD. Niste pogodili! Nije reč o “iživljavanju” sredovečnih, a od sredine 90-ih i uspešnih, lokalnih “bizmismena” sa podvedenim maloletnicama već o “ukomponovanom” video materijalu sa obećanjima (poređeno sa sadašnjim stanjem) iz kampanje za gradonačelnika i gradsku Skupštinu 2004. godine u kome glavne uloge tumače perjanice sadašnje gradske vlasti. Sa naslovom pozajmljenim od legendarne britanske serije o braći Troter iz londonskog predgrađa Pekam, sa pitanjem “šta povezuje Kragujevac i London”, zapis se distribuira “ispod ruke”, namenjen uglavnom za gledanje i razmenu u “širem krugu prijatelja”. Autori filma su “zvanično” nepoznati, kako oni koji su sve video materijale na vreme prikupili, sačuvali i osmislili projekat, tako i oni koji su ga tehnički sproveli u delo. “Nezvanično” se zna da “kreativni tim” iza projekta čini deo kragujevačkih demokrata (odbor demokratske stranke nije spreman da “potpiše” autorstvo što zbog pretećeg prsta iz centrale - gradonačelnik i zamenik su na kvoti za narodne poslanike G17 - što zbog očekivanja da nakon lokalnih izbora uđu u deobu plena sa “braćom Troter”). Kako bilo, film je svakako pionirski pokušaj “modernizacije” političke kampanje u Kragujevcu kombinacijom savremnih medija i “tradicionalnih” načina distribucije (DVD, Internet, uzajmljivanje, ubacivanje u sandučiće itd.).

Pored pažnje koju mu je posvetila čak i velika “Politika”, video je izazvao i neskriveni bes “umontirane” strane. Bilo je svačega - od demonstrativnog “krcanja” CD-a uz komentar da će tako proći i autori istog, pa sve do “anonimnih” poziva osumnjičenim “tehničarima-monterima” uz pretnje upućene kako njima tako i njihovim porodicama.

Ono što nedostaje, a pouzdano znam da je “arhivirano” i iskreno se nadam da će jednom izaći na svetlo dana, su događaji nakon preuzimanja vlasti u Kragujevcu - (neostvarene) pretnje hapšenjima i zatvorom uz blaćenje i progon čelnika demokratske stranke (tada se uz zaklinjanje Bogom pominjala i “korupcionaška” video kaseta koja nikada nije izašla na videlo o.a.), monopolizacija u oblasti građevinskih radova i “procvat” podobnih investitora, građevinara i projektantskih kuća, “uvođenje” finansijera kampanje u posao sa nasipanjem “lokalnih” džada, behatonizacija gradskih trotoara pod budnim okom funkcionera gradske vlasti, falsifikovanje putnih naloga kako bi poslužili kao dokaz na “montiranim” suđenjima …

Materijal sa DVD-a dospeo je ovih dana i na YouTube - pogledajte - uprkos na momente sugestivnim propratnim komentarima spikerke, nećete se pokajati!

www.youtube.com/watch?v=OaidSVXuTLMKragujevačke mućke I deo

www.youtube.com/watch?v=ZgjmeajTwbkKragujevačke mućke II deo

www.youtube.com/watch?v=ueqvWPBj7EAKragujevačke mućke III deo

Oni se nisu promenili: Grobovi, pretnje zarđalim kašikama, dobrovoljci na ratištima, premlaćivanja, finansijske zloupotrebe, radikalni nacionalizam, potezanje pištolja na taksiste i studente, gušenje slobode Univerziteta, uništavanje medija, bezobzirni cinizam vladara, verbalni i fizički obračuni u obe skupštine, devastacija kulturne baštine i sve ostalo što su radikali činili, izgleda da su zaboravili i “razočarani birači?”

Magazin “Vreme”, broj 680

Stalno govorim sebi kako bi trebalo što manje politike da ima na mom bRlogu, ali u ovakvoj zemlji to je skoro nemoguće. Primetio sam da i drugi (IT) blogeri malo - malo, pa ubace neki politički post u blog. Jednostavno, u ovakvoj zemlji, nemoguće je da se normalna osoba skroz ogradi od politike.

Kako neko može da glasa za “čoveka” koji je dvadesetak dana ranije nagovestio ubistvo Zorana Đinđića? Nije toliko bitno čije je ubistvo nagovestio, bitno je da je tri nedelje pre atentata jednog državnika on indirektno najavio taj isti atentat. Kako neki “veliki srbi” mogu da glasaju za stranku čiji je predsednik hrvat (mada izvor nije baš pouzdan, ali ja ne znam ni jednog srbina koji se preziva Šešelj)? Mislim, daleko od toga da ja imam nešto protiv bilo kog hrvata, i nadam se da se niko neće naći uvređen jer mi zaista nije cilj da nekoga uvredim, ali svi oni koji uporno glasaju za SRS godinama pljuju po hrvatima i stalno pričaju kako su hrvati pretnja za nas srbe, a uporno glasaju za Vojislava Šešelja.

http://www.youtube.com/watch?v=N2Z3G0D3×4E

Najava?

Ja sam, kao što se već zna, oduvek bio demokratski opredeljen (DS-LDP), ali u poslednje vreme sve više sebe pronalazim samo u politici LDP-a. Opet, daleko od toga da sam srbomrzac ili nešto slično, kako se često karakterišu simpatizeri i članovi LDP-a, ali realno: radikali su bili na vlasti devedesetih, i svi znamo kako nam je bilo. Od 2000. do sada su na vlasti DS-DSS-SRS i opet vidimo da je Srbija, iako je napredovala, još uvek daleko od Evropskih standarda i normalnog života. Hajde da probamo nešto treće, pošto vidimo da ovo do sad nije funkcionisalo najbolje.

Ljudi imaju mnogo predrasuda: Povezuju Čedu sa narkomanijom a niko nema dokaza o tome. Sada na internetu i ne može mnogo toga da se nađe jer kad ukucate “Čeda Jovanović narkoman” u Google, dobijete gomilu rezultata sa nekih foruma gde svi pričaju o tome a nigde izvora informacije. No, nije ni bitno, valjda znate moje stavove o drogama a to je da ako čovek ima jak karakter, onda neće da se navuče na drogu. A, ako je neko probao drogu onda to ne znači da je narkoman, isto kao što ne možemo reći za nekoga ko se jednom nedeljno mesečno napije da je alkoholičar. Čak me je i majka jednom pitala: “Zašto glasaš za te narkomane?” a ni sama nema pojma o bilo čemu kad su LDP, Čeda ili droge u pitanju. Propaganda na televiziji čini čuda.

http://www.youtube.com/watch?v=znmPMJnHRWM

Širi dalje!

Što se mene tiče, moj glas na ovim parlamentarnim izborima (11. maja) ide LDP-u, kao i na prošlim. Razmislite malo o tome kome ćete pokloniti svoj glas i, pošto SRS-DSS-NS ne vade Kosovo iz usta, razmislite da li vam je važnija teritorija od ljudi koji žive na toj teritoriji. Mislim da bi Srbija mnogo toga dobila (u ekonomskom pogledu) kad bi što pre ušla u EU, a onda se može opušteno zagorčavati život “nezavisnom Kosovu” tako što bismo, s jedne strane kao članica EU, blokirali sve što bi njima odgovaralo a nama ne, a s druge strane kao članica UN, zajedno sa Rusijom (dokle god Rusija ima interesa da bude na našoj strani), blokirali prijem Kosova u UN a samim tim i u većinu ostalih svetskih organizacija koje zahtevaju da država bude članica UN pre nego što dobije članstvo u njima.

Možda nisam objektivan, pošto sam glasač LDPa, ali mi se ovaj spot baš svideo.

Svaki dan gledamo televiziju (hvala Bogu, od preseljenja imamo mogućnost izbora od 74 kanala zahvaljujući modernom čudu - kablovskoj) i kada ranije sam redovno pratio na RTS-u emisiju Šta radite, bre? Od kada smo se preselili, em nemam vremena za takvo zamlaćivanje, em mi se zgadi kada čujem floskule, demagogije ili pak druge prazne priče koje služe za svakodnevno uzdizanje sopstvenog ili stranačkog rejtinga.

Razmišljam i pokušavam da ove poznate baje koji upravljaju ovom smešnom i jadnom državom opišem samo jednom rečju... da sažmem njihovu prirodu, suštinu, ponašanje - sve - u jednu (eeeeeventualno dve) reč i shvatam da je to jako teško. Njih uglavnom karakteriše ljubav za vlašću, gramzivost, nebriga za stanovništvo i još mnogo sličnih stvari, ali im je karakter jako teško opisati jednom rečju. Ipak pokušaću...

Tako, na tapet prvi dolaze oni koji prvi i odlaze iz sadašnje vlade. Demokratska stranka Srbije.

Vojislav Koštunica - KočničarDragan Jočić - TelohraniteljMiloš Aligrudić - NeubedljivSlobodan Samardžić - Neverovatno dosadanAndrija Mladenović - ŠlihtaraPredrag Bubalo - KrpiguzDejan Mihajlov - LažovAleksandar Popović - PametnjakovićZoran Lončar - Kuknjava

Posle otvaranja pandorine kutije, stižu na red i njihovi koalicioni partneri. Nova Srbija (ne dao Bog da njihovu novu Srbiju dočekamo...)

Velimir Ilić - Arogantni prostakBranko Jocić - Debeli džeparošDubravka Filipovski - Anonimus

Da ne bude sve tako crno, eto nam i najjače stranke u vladi, Demokratske stranke i njihovih članova. Kako njih vidimo?

Boris Tadić - Pretty-boyDušan Petrović - IritirajućDragoljub Mićunović - Stara školaDragan Šutanovac - PacifistaDragan Đilas - SposobanBojan Pajtić - VojvođaninVuk Jeremić - UporanMirko Cvetković - Deda MrazVoja Brajović - Tihi

Nakon ovih glavnih, evo na kraju članova stranke od 17 eksperata, gde je preživeo svega jedan koji je trenutno i vodi - G17 Plus.

Mlađan Dinkić - ŠtedišaTomica Milosavljević - NeprimećenAna Pešikan - Sposobna

Kamo lepe sreće da je Zoran Đinđić živ, znam da bih tog čoveka opisao kratko i jasno kao - uspešni vizionar. Ostatak političke scene neka sačeka sutrašnji dan. Ako ga mi sačekamo, jel'te...

U jednoj državi na brdovitom Balkanu živeli su zajedno Mango, Kivi, Zara i Banana. Isith su godina svi tamo stigli, isti im je bio generalni distributer (ovo više onako poetski premda nije daleko od istine), isto su im tekli trgovački dani, na iste (ohoho) profite svi su se svikli i svima je zapretila radikalska neman u jednom danu. “Mala” sestričina jednog Funkcionera prva je primetila radikalsku neman koja se razjapljenih čeljusti i zažarenih očiju, besprizorna i strašna kao pojava, ustremila na ono najsvetije u maloj, takorekuć majušnoj državici, silom prilika smeštenoj na brdovitom Balkanu - “iskustvu šopinga u Zari i Mangu”. Uplašena za budućnost svoje zemlje, još više da bi mogla ostati uskraćena za bezbrižna tinejdžerska popodneva provedena u lakomislenom trošenju novca svojih roditelja na krpice i lutkice, nabavljane po evropskim a prodavane po srpskim cenama, mala sestričina odlučila je da se uprkos strogim porodičnim pravilima glede nepotizma za pomoć obrati svom voljenom ujaku … ostatak priče znate … Ujko je pred milionima hiljada svojih simpatizera svečano obećao kako će u zemlji na brdovitom Balkanu Zara i Mango “na vjeki vjekov” prodavati krpice i lutkice (po najvišim cenama u Evropi), zarekao se kako će svi tinejdžeri (i oni koji se tako osećaju pa imali pravo glasa ili ne) i dalje bezbrižno moći da spavaju i sanjaju slatke “šoperske” snove.

Nama ostalima, koji nismo te sreće da budemo ujkine mezimice, ostaje da biramo - da sisamo kiseli kivi il’ da se “prebačimo” na banane. Ja lično biram bananu - bar će mi biti jasno što nakon svakih izbora imam osećaj da sam ispao majmun!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

33 zemlja koja je priznala Kosovo na iznenadjenje mnogih, nije Španija, ni Kina, ni Brazil ni Urugvaj - već Srbija. Ovaj pomalo šokantan akt naše Vlade upravo mi je dojavljen putem kontakata iz Prištine. Kako navodi Koštunicin kabinet i predstavnici ministarstva za Kosovo i Metohiju tom prilikom su objavili: “Dajte da i mi budemo ljudi, i poštujemo živote i onih oko nas. Dajte da jednom kažemo, Srbija je država koja je u dobrim odnosima sa svoji susedima i kojoj ne preti još jedan rat. Srbija je zemlja u kojoj mladi lepo žive, imaju priliku da putuju u druge zemlje, upoznaju druge kulture i stiču znanja koja će kasnije koristiti za razvoj sopstvene okoline. Kosovo ima cenu, ali se postavlja pitanje da li je ta cena veća od cene života 6,5 miliona ljudi.” U daljem tekstu se navodi da će Srbija i Kosovo raditi na uspostavljanju bilateralnih odnosa na najvišem nivou. Ulazak i izlazak iz zemlje biće moguć uz samo osnovna dokumenta a veliki pravoslavni praznici biti neradni dani i na Kosovu.

Postavlja se pitanje reakcije naroda u Srbiji koji još uvek Kosovo smatra svetom srpskom zemljom. Da li ćemo zbog linija u atlasu i ovog puta praviti koncerte od 300.000 ljudi ispred narodne skupštine, gde oni na bini neće pevati, ostaje da se vidi. Sve u svemu ja sam malo zbunjen, ali i ponosan na svoju administraciju što je ipak uspela da napravi iskorak u svom razmišljanju, da shvati da nije pitanje Kosova jednako pitanju stolice, već da je pitanje Kosova jednako pitanju života. Štaviše mislim da ću izaći na sledeće izbore. Konačno imam za šta da dam glas.

konačno su inozemne kompanije skontale ukus domaćeg tržišta. na facebook-u se reklamiraju majice sa natpisom koji se može pročitati na fotki ispod. ostaje jedino nejasna logika po kojoj ima smisla na sebi nositi ovakav natpis na engleskom jeziku, ali dobro. ima vremena za šveđane, kad-tad će se navići na tržišnu ekonomiju. na zapadu (balkana) ništa novo. opet izbori. počinju polako i plakatiranja