Planeta Srbija

Približava nam se 5. oktobar, 10 godina od "demokratskih promena" kako se često kaže i na sve strane se čuju ne baš pozitivne stvari. Niko ne želi da preuzme na sebe "odgovornost" i proslavi ono što se dešavalo u tih 10. godina. A i nema mnogo toga za slavlje. Pre bilo čega drugog, sa ponosom ću reći da sam toga dana bio na demonstracijama (kao i na svim prethodnim) i učestvovao u svemu. Da se

Мој покушај да деминирам жучну расправу родољубивих аналитичара изгледа није успео; судећи по најновијим текстовима у Печату, Видовдану и на НСПМ, сви још инсистирају на своме. Слажу се да су жутократе квислинзи, али се разилазе око ове нове резолуције која за пар дана треба да се представи у Генералној скупштини. Једни веле да је то све обмана и да жутократе ништа добро не мисле Србији, а други да је у питању добра резолуција, којом жутократе упркос свему могу нешто корисно да ураде.Никола Танасић је у петак на НСПМ дао одлично образложење зашто је предложена резолуција добра. Вели да је суштина приче у избору који је достојан Лазара:„или је Србија тражила своје право, упркос претњама и уценама, бранећи сопственим примером суверенитет и међународно-правни субјективитет, како себе, тако малих и обесправљених народа уопште; или је послала земљу и воду у Вашингтон и Брисел, и тако јавно, на властиту срамоту, признала да је једино право на које се вреди позивати – право јачега, и на тај начин пружила легитимацију свима који признају и подржавају независност Републике Косово“.Сасвим се слажем. Али предмет спора није толико садржај резолуције, колико да ли њеним предлагачима треба да се верује. Знам да сам пре неколико месеци написао да треба бити важније шта се ради, него ко то нешто ради. Чак и покварен сат може да буде у праву двапут дневно. Али да ли заиста можемо и смемо да верујемо да су жутократе искрене у својој намери да одбране Србију, право и правду? На основу чега?Цела књига би могла да се напише о стварима које су жутократе (не само Тадић и Јеремић, већ и цела ДС, па ЛДП, па разни невладници с њима повезани) досад урадиле у корист српске штете. Све што су могли да униште, продају, загаде, обешчасте, упрљају - то су и урадили. Толико издаје по метру квадратном у секунди не постоји нигде на свету. Шта год да је мотивација појединачних жутократа, да ли је то власт, новац или идеологија, чињеница је да су то људи у служби непријатеља. Не колаборационисти, већ отворени квислинзи - који се посла нису прихватили како би сачували земљу и народ (тај изговор никоме није помогао, чак ни онима који су у њега стварно веровали), већ како би обоје уништили.Зато би најбољи коментар на целу причу о резолуцији могао да буде онај клише Оливера Млакара из класичне Квискотеке: „Да, али није битно“. Оваква каква је, резолуција неће никада стићи до УН; кад с њом заврше разни Тадићеви „пријатељи и савезници“ (попут Вестервелеа, Хејга, Клинтонове, Кушнера, итд.), у њој неће остати ништа племенито, добро или корисно.Нисам више сигуран у сопствену тезу да жутократе још нису сасвим овладале Србијом. Ево, пошло им је за руком да наметну оквир друштвене и политичке расправе. Иначе би се оно мало преосталих родољуба бавило целом шумом, а не свађало око једног листа на једном дрвету. Нашао би се неко да каже да проблем у Србији нису погрешни људи на погрешним местима, већ систем који ту земљу уништава уместо да је гради.Није ни чудо што не можемо да нађемо праве одговоре, кад постављамо погрешна питања.

Током протекле седмице развила се жучна препирка између једног броја родољубивих коментатора и аналитичара из НСПМ, Видовдана и Печата. Летеле су тешке речи и оптужбе за свашта нешто, од глупости до продаје душе, зато што су се Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић усудили да (колико год суздржано и квалификовано) похвале држање Врховног Жутника и Министра империјалних послова поводом „одбране” Косова и Метохије.Мислим да су Антонић и Вукадиновић исправно констатовали чињеницу да, из ко зна којег разлога, Тадић и Јеремић оклевају у испуњењу повереног им задатка потпуног уништења Србије. Убеђен сам да је закључак који су из тога извели - да у председнику и министру можда има нека клица доброте коју би можда неко могао да пробуди, шта ли - био погрешан. Али мислим да је било претерано да им се због тога сумња у патриотизам.Углавном, колико год да је спор био жучан, сада можемо да се сложимо да га више нема. Јер како Антонић рече неки дан:„Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку резолуцију и ако са „нашим ЕУ пријатељима“ саставе другу, „разумнију“, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008. па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти.”Кад ево, Тадић је у недељу најавио „консултације са Бриселом и Вашингтоном о резолуцији о Косову”. Како наводи Политика, „Тадић је рекао да ће се у Бриселу и Вашингтону ових дана разговарати о могућности компромиса о резолуцији, „који ће остати на линији националних интереса државе Србије, али и задовољити велике силе”.”Аман, како? Те „велике силе” од Србије захтевају безусловну капитулацију. То је Ворен Кристофер рекао Слободану Милошевићу још у Дејтону: „Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”Разноразни поклисари Брисела и Вашингтона који су долазили у Београд, од Бајдена до Вестервелеа, рекли су тачно шта очекују у овом тренутку и овим поводом: одрицање од Косова. И то не само у пракси; у оној не-дипломатској поруци почетком фебруара су нам недвосмислено дали до знања да им и речи отпора сметају.Империја не признаје компромисе. Захтева искључиво слепу и безусловну покорност. У очима владара Империје, Милошевићев највећи грех је био што се усудио да се понаша имало другачије. За Империју је свака прича о суверенитету, међународном праву и правима држава неподношљива у ери „краја историје”, која је наводно наступила крајем Хладног рата. Империја нема ни пријатеље ни савезнике - само слуге и жртве.Врховни Жутник сада прича о неким црвеним линијама и националном интересу. Причао је и пре о много чему, па се ништа од те приче није обистинило. Нити једно обећање свом народу није испунио - за разлику од сваког налога својих иностраних господара, за које увек и на сваком месту „чини све што може”. Он је, дакле, изабрао да буде слуга. И слепцу би сада требало да буде јасно да у њему нема ни мрвице части ни родољубља, и да је било каква прича о неком његовом искупљењу чиста фантазија.Иззуетно је важно, међутим, да се овај закључак темељи на чињеницама, а не на претпоставци да, пошто су Тадић и Јеремић квислинзи, све што они раде је а priori зло. Ово се можда чини као академско цепидлачење, али је у питању суштински принцип који одваја родољубе од родомрзаца. И зато сматрам да су Антонић и Вукадиновић одиграли корисну улогу као advocati diaboli у овом случају. Пружили су прилику Врховном Жутнику да покаже своје право лице, што је он онда и урадио. Не само да тиме нису компромитовали или отупили отпор жутократији, већ су га ојачали.И пре него што је Тадић најавио ревизију резолуције, Вукадиновић је рекао да „такав поступак не би представљао компромис, већ капитулацију након које Србија неће имати образа да од других држава тражи да не признају независност Косова.” Очекујем да Антонић испуни обећање и недвосмислено потврди да је Врховни Жутник заиста незлечиви квислинг. Било би и културно и корисно када би им они који су их најоштрије критиковали сада одали заслужено признање на способности да признају грешку. И да од тога и сами науче лекцију, за убудуће.

Негде 10. августа, Жељко Цвијановић је у Новом Стандарду објавио још један занимљив текст, насловљен "Како би изгледао Борис који је одлучио да Србија преживи, макар на његов рачун." У њему је описао шта би све Врховни Жутник могао да уради како би допринео спасењу земље којом председава - иако би га то сигурно коштало фотеље а можда чак и главе, јер би тиме изазвао гнев својих господара са Запада.Била је то, дакако, фантазија - што Цвијановић и признаје. Али не зато што је описани сценарио неизводљив сам по себи, већ зато што Борис Тадић није особа која може да га изведе. Односно, могао би, онако теоретски, али је далеко вероватније да ће, рецимо, саудијски краљ ручати свињетину усред Меке током Рамазана.Наиме, Цвијановић свој сценарио условљава Тадићевом спознајом да су:"...пријатељи они са којима делимо љубав, да су савезници они са којима делимо циљеве, да су противници они који, када нас победе, отворе врата и пусте нас да часно са мачем изађемо кроз њих, и да су непријатељи они који, када нас победе, не остављају нам ни мач ни излаз. Непријатељи су они чији је циљ да заувек сломе наш дух."Можда би овде "душмани" био бољи израз од "непријатељи". А нема никакве сумње да су Империја, њени вазали у ЕУ, и њихове домаће експозитуре (невладници, жутократе) управо душмани.Немачки изасланик за Балкан од 1941-45, Херман Нојбахер, сведочио је у својим мемоарима о Хитлеровом убеђењу да се "не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге." При томе је мислио на Србе.Свакако да је иронија то што су се данашњи Срби одавно одрекли и политичке мисије и историјске улоге. Нису ни издалека онолико слободољубиви и независни какви су били они које су због тога на зуб узеле аустроугарска царевина и Хитлерова Немачка - али је данашњој Империји, која је просто преписала њихову балканску политику, то сасвим свеједно. Чак и потенцијал за ремећење хегемоније мора бити уклоњен, јер никад се не зна када ће анестезија престати да делује, а незгодни Срби да се пробуде из учмалости.Ако жутократе сматрају Империју, ЕУ и НАТО својим пријатељима и савезницима, то значи да са њима деле и љубав и циљеве. А пошто смо већ установили шта су им циљеви, произилази да жутократе себе не сматрају Србима (што су већ много пута показали) и да им до Србије апсолутно није стало.И то је онда одговор на питање зашто Тадић, који заиста контролише све системске полуге моћи и власти, није досад отворено издао Србију и "учинио све што може" да би задовољио своје господаре. Наиме, њима отимачина Косова није циљ сама по себи, већ је средство у функцији остварења далеко важније циља: "коначног решења" тзв. српског питања на Балкану, односно затирања Срба као слободољубивог и независног народа.Сасвим је могуће да Империја сматра да је њен пројект колективне лоботомије Срба малтене завршен. Захваљујући свом историјском искуству, империјалисти су опседнути контролом над институцијама система, па не схватају да је друштвени отпор итекако могућ ван њих. Пошто су жутократе покорно јавиле да су све институције у Србији у њиховим рукама, Империја сада очекује потпуно извршење постављених задатака.Жутократе су, по свему судећи свесне да њихова власт није ни издалека толико јака и свемоћна, и да им за остварење задатог треба још времена. То је, по мени, најбоље објашњење за позерски патриотизам Тадића и министра Јеремића. Он јесте искључиво за унутрашњу употребу, и јесте у функцији "меке издаје". Али нисам убеђен да се ова представа игра са пуним знањем и разумевањем Империје. Јер, империјалисти су небројено пута показали да између суптилног и бахатог приступа увек бирају потоњи.Зло често само себе саплиће. Жутократе се труде да што боље служе Империји, али им ова верује таман колико свим осталим издајницима. Баш захваљујући том непрестаном шиканирању, жутократе нису биле у стању да докусуре српски дух, који упркос свему још опстаје.Као хришћанин, верујем да свако може да нађе спасење. Али само зато што је нешто теоретски могуће не значи да је изводљиво, или вероватно. Зато протагониста Цвијановићеве фантазије са почетка ове приче сигурно неће бити Борис Тадић; не зато што не разуме разлику између противника и непријатеља, већ зато што непријатеља сматра пријатељем и савезником. Међутим, садржај те фантазије свакако био би добар почетак на путу спаса. На нама је да нађемо некога ко би био у стању да тим путем крене.

Американци имају израз, „не види шуму од дрвећа”, за некога ко се бави детаљима, па му промиче остатак слике. Посматрање Србије са дистанце је корисно за сагледавање те велике слике. Али има још једна америчка изрека: „Ђаво је у детаљима.” Некада је за разумевање остатка шуме потребно да се гледа и појединачно дрвеће.У прошлом тексту сам се питао зашто ову и овакву власт народ толерише. Али да ли је баш тако? Или можда у Србији, далеко од очију режимских медија, ипак постоји покрет отпора, за који ћемо сазнати тек када крене у акцију?Жељко Цвијановић, колумниста Новог Стандарда, сматра да постоји. Али не као завера „Црне руке” ономад, већ као шири друштвени покрет људи које је жутократија отерала на маргину друштва и одузела им будућност. Иако за то жутократе и њихови невладничке скутоноше криве „Милошевића и деведесете,” чињенице су неумољиве. Десет година су имали да нешто направе од Србије - и направили су пакао.За разумевање стварног стања у друштву не треба гледати у службене и полуслужбене медије, већ у културу маргине - обесправљених, понижених и у страну гурнутих људи. Поготово ако је та маргина у ствари већина друштва, као што је случај у Србији. Послушајте рефрен песме „Реп и град” (YouTube):Демократе/Хоће да нас превареКажу иду у Европу/Лажу децу Србије.Лоповчине/Своју земљу покрале,Све третирају ко робу/И продају за доларе.А ево шта пева Београдски синдикат у „Welcome to Srbija” (YouTube):А ја им кажем: Издајници палите од мене,слушајте добро сада ово саопштење,оформили смо фракције, екипе су спремне,као „Бадер Мајнхоф” има све да вас сјебем.Спреман као „Хамас” репетирам калаш,к'o „Новембар" ја те вребам док не постанеш мој талац.Као Апис, „Црна рука”, за преврате сам зналац,к'o Београдски синдикат држим чврсто правац...Ово је питање живота и смрти,и ове реке крви пустили сте први.Сатеран у ћошак ја немам избор други,свестан сам да губим, али биће ваших жртви...Одговор је терор не би ли ме чули,преживети нећу, али биће ваших жртви.Песма је са новог албума, „Дискретни хероји”, који Синдикат дели бесплатно преко интернета, а посвећује га „дискретним херојима, свима који воде свакодневне битке, који се не предају без обзира на околности, који никада не стављају себе испред других и који пре свега и даље верују у сутра."Жутократе су од Србије направиле државу у којој се једе буђав лебац, док власт једе ЕУропске колаче. У којој се за легитимни политички дијапазон проглашава простор између Чанка и Чеде. У којој за Србе нема места док се не одрекну себе - па ни тада.Теоретски говорећи, народ у једној држави може да изражава своје ставове кроз медије, путем организација, и преко политичких представника. Али у данашњој Србији ништа од тога није могуће. Сва традиционална средства изражаја контролише жутократија. Народу преостаје или предаја, или прелазак у илегалу. Постоји дијапазон илегале, од теорије до праксе. На једном крају су форумашење по интернету, блогови, самиздати, песме. Напад на истакнутог јавног проповедника жутократије, мочугама у градском аутобусу, је негде у средини. А на оном далеком крају је пушка, па у шуму. Што по свему судећи није далеко.Како упозорава Цвијановић:„... ово није рђава власт, ово је језовита кулминација једног система устројеног 2000. године. Када видим странце, који нам кидају земљу и који се дефинитивно не понашају као наши пријатељи, када их видим колико су дубоко ушли у контролу српске друштвене сцене, када у својим рукама држе и власт и опозицију, када истовремено производе и денацификаторе и нацисте, када под контролу стављају и меинстрим и алтернативу, када утичу на режимске новине и када покрећу опозиционе сајтове, тада се експлозија мора догодити, и тада та експлозија јесте само питање времена и неумитних друштвених законитости.И када тако бедно купите елиту, имаћете против себе маргину, дакле ову децу која су, колико год насилна и неконтролисана, шпиц једног отпора који ће расти у вери да, ако је освета грех, ни пакао му неће тешко пасти.”(Нови Стандард, 4. август 2010, подвукао С.С.)

Posle jednodnevne konferencije #novput na temu odnosa i razumevanja internet medija od strane političkih stranaka u Srbiji dosta se razgovaralo o ovoj temi. U postu koji je vrsta kraćeg izveštaja sa ovog događaja, su i linkovi ka nekim vrlo dobrim postovima i drugim izveštajaima iz papirnatih i ostalih poluživih (mrtvih) medija. U ovom postu su [...]

Две године су већ прошле откако је коалиција социјалиста, пензионера и власника жирафе направила политички салто мортале и постала део владе за ЕУропску Србију. Није битно јесу ли томе посредовали амбасадори и тајкуни, или су само пружили подршку пројекту који је кренуо још и пре мајских избора. Резултат је био нешто за шта нико - ни следбеници Демократа, ни социјалисти, ни пензионери, ни љубитељи жирафа - није гласао. Толико о демократији, је ли.Жутократија Србији није донела ништа ново. Млађан Динкић своју политику економске деструкције води у континуитету од 5. октобра 2000, без обзира ко је на власти. Борис Тадић „чини све што може“ за своје иностране послодавце још откако је одмах после своје прве инаугурације (која је, подсетимо се, била имитација америчког ритуала) брже-боље одлетео у Вашингтон на поклоњење зна-се-коме. Ивица Дачић је тако темељно „пожутео“, да се оправдано поставља питање да ли је икада и био „црвен“. Слично питање могло би се поставити и Николићу и Вучићу, који су открили чари (транснационалног) „напредњаштва“. Подвученог жутом.Уместо суштинског питања - да ли Србија треба уопште да постоји? - маркетиншки мешетари су народу 2008. сервирали лажну дилему (Косово или Европа?), и понудили још лажнији одговор: „и Косово и Европа“. Колико је пута само у ове две године било прилике да се јасно види шта жутократија мисли о Србији? Подршка аутономашима у Војводини, промоција турско-османско-исламистичког „Санџака“, резолуција о Сребреници, почасни докторати идеолозима НАТО бомбардовања, касапљење српске књижевности у Народној библиотеци Србије, НАТО пропаганда у српским уџбеницима - шта још треба да се деси, па да не буде више никакве сумње да жутократија ради на уништељу државе Србије и народа који је сматра отаџбином?У међувремену је и сама ЕУропска унија дала одговор на маркетиншку шарену лажу жутократског режима, недвосмисленом подршком „Независној држави Косова“, што кроз мисију ЕУЛЕКС коју су жутократе хвалиле као „неутралну“, што кроз резолуције у ЕУропском парламенту. И не само то, већ су амбасадори САД и ЕУропских земаља, у демаршу лично Врховном Жутнику, објавили да су им жутократе још давно обећале да ће наводна борба (која се од фебруара 2008. води искључиво флоскулама) за отето Косово бити само пуста прича за интерну употребу. Ових дана стиже и недвосмислена порука из Берлина да од уласка у ЕУропство нема ама баш ништа, без обзира шта је Србија урадила досад, или још намерава да уради. Просто речено, уласком данашње Хрватске у ЕУ заокружиће се некадашњи аустроугарски простор. После тога, што се њих тиче, остатак Балкана може лепо да се интегрише са новом турском царевином. Ни не помишљајући да протестују што им се тиме руши деценијска политика „без алтернативе“, жутократе су и рукама и ногама скочиле у турско коло.За десет година колико је Милошевић био на власти, Србија је преживела санкције, сатанизацију, бомбардовање и окупацију дела територије. Октобарски револуционари су поручивали испред запаљене скупштине да ће под њима све то да буде само ружна прошлост, а Србија ће да живи „нормално“ и „боље“. Је ли глад нормална? Је ли дужничко ропство боље? Да ли вам је данас боље него што је било пре десет година? Шта би од силних обећања? Али стварно? Будите искрени. Можете да лажете друге, ако хоћете, али немојте да лажете себе.Сваки дан све више људи пита, докле овако? Србима је данас много горе него што је било америчким колонистима када су дизали буну против енглеског краља, 1776. Или Французима, када су рушили Бастиљу на данашњи дан 1789. Жутократски зулум још није достигао степен дахија из 1804 - али само што није. А и дахије би опет мало да вежбају толеранцију и мултикултурализам по земљи Србији. Односно ономе што од ње остане.Докле овако? Па док народу не досади. Док се не нађе неко ко ће да повикне: „Председник је го!“ и да поквареним изродима који седе у влади, скупштини и разноразним канцеларијама упути поруку попут оне којом је енглески диктатор Оливер Кромвел почастио Крњи Парламент, 1653. године:„Крајње је време да престанете да заседате на овом месту, које сте обешчастили презирањем сваке врлине, и опоганили упражњавањем сваког порока... Чопор сте плаћенићких хуља; попут Есава, своју бисте земљу продали за вечеру, а попут Јуде, свог Господа за шаку сребрњака. Има ли међу вама и једне преостале врлине? Постоји ли порок којег немате? Мој коњ је већи верник од вас. Верујете само у злато. Ко од вас још није продао савест за мито? Има ли човека међу вама који уопште брине о државном добру? Прљаве проститутке, зар нисте опоганили ово свето место и Господов храм претворили у лоповску јазбину, својим неморалом и злочинством? У целом народу сте постали неподношљиво омражени. Народ вас је изабрао да исправите неправде, а не да их сами наносите! Идите, зато... У име Божије, ван!“Шта чекате?

Pridružujem se peticiji za ostavku (ili smenu) ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, koja potiče od Mahalat. Mislim da je odavno prekardašio, a i bio je red da uradimo nešto konkretno.

Пошто не читам Данас (лист невладника, жутократа и острашћених грађаниста), промакао ми је есеј Алексе Ђиласа од 15-16 маја о Слободану Инићу. Не верујем ни да би ме претерано занимао, искрено говорећи, да се поводом њега није повела полемика о књижевнику Бориславу Пекићу.Одговарајући Маринку Вучинићу са НСПМ, Ђилас осликава Пекића као острашћеног националисту приврженог олигархији и поштоваоца Милана Стојадиновића (којег Ђилас карактерише као фашисту). И баш када сам био спреман да целу полемику отпишем као надгорњавање салонских интелектуалаца о стварима које су потпуно небитне, наиђем на коду Ђиласовог текста, у којем се Пекић описује као помагач Слободана Милошевића.Ђилас не користи Лењинов израз „корисни идиот“, али је очигледно да управо то подразумева, када каже:Пекић је често, без имало дилеме и на врло оштар начин, пропагирао управо оно што је Милошевићев режим говорио и радио. Наравно, његови текстови су вешто писани, хумор лепршав, али то ипак ништа не мења на суштини његових порука.Тако је Пекић говорио како Србија нема ниједан прави атрибут суверености и Војводина је од ње независна колико и Мозамбик, а српска комунистичка власт била је на Косову увек уз Албанце и против Срба. Он с поносом каже како се у Енглеској у њему „рађа родољуб, па - чему крити - и националист“ и тврди: „Ниједан британски извештач не јавља да се у тој српској провинцији, настањеној управо стога претежно Албанцима, над Србима врши геноцид.“ Доследно овим ставовима, Пекић ће се 7. јуна 1990, у свом говору у Месној заједници Стари Град, заложити за „бескомпромиснији“ национални програм, посебно за укидање аутономије Косову, и обећати: „Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу историјску традицију.“Да додам како је Пекић писао да за Србе конфедерализам значи претварање Срба ван Србије у обесправљене националне мањине и да су Македонија и Босна и Херцеговина вештачке творевине. (Пекић чак подсмешљиво пише: Босна & Херцеговина.Е овде би сваки нормалан човек требало да застане и упита, „Па добро, Алекса, али шта је од овога спорно?“ Заиста, шта?Зар се покрајине нису понашале као државе? Зар СР Србија (тј. УжаС) није тек уставним реформама које је покренуо Милошевић добила једнак статус са осталим републикама СФРЈ? Зар би доминација Шиптара на Космету била могућа без активне подршке комуниста у Београду? Па Милошевић је и имао огромну подршку народа у њиховој смени баш због те кукавичко-повлађивачке политике.Зар српску историјску традицију заиста нису оспоравали, почев од вулгарних нео-усташких, нео-балистичких и исламистичких пропагандиста, преко западних навијачких медија, све до самих жутократа?Зар се Србима западно од Дрине није десило управо оно на шта је Пекић упозоравао: прво су сведени на статус обесправљене мањине, а онда и физички истребљени (у данашњој Хрватској).Зар БиХ није вештачка творевина? Могло би се расправљати надуго и нашироко о томе да ли је Македонија била вештачка држава од 1944. наовамо, али она то сигурно јесте од 2001, када је под притиском НАТО и ЕУ Скопље капитулирало пред албанским терористима.А кад смо већ код тога, британски (и не само британски) новинари су заиста ћутали о геноциду над косметским Србима, како тада, тако и од 10. јуна 1999 наовамо. Не, за њих су масовни прогон, покољи, пљачка и систематско разарање црквене и културне баштине били тек „осветнички напади“ и „сукоби“, док је погром из марта 2004. на очиглед целог света проглашен крунским аргументом за успостављање „Независне државе Косова“.Дакле, да ли Алекса Ђилас оспорава било шта од овога као неистину? Или је по њему то аутоматски неистина зато што је тако „Милошевићев режим говорио и радио“? То је, онда, савршена илустрација начина размишљања о којем сам писао у „Логици раздора“.Посебну пажњу завређује цитат да се Пекић сматрао родољубом, па чак и националистом. Аха! Али... где је ту проблем? Само у Србији је данас патриотизам мана, а родољубље грех. Сви остали народи, од Хрвата до Американаца, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“, па до тамо неког племена Угди-Бути (да не буде забуне, поптуно измишљеног) са Папуа Нове Гвинеје чија је основна културна вредност канибализам (и то мора да се толерише, је ли, у име толеранције) - сви они имају право на свој идентитет, да на тај идентитет буду поносни, и да га испољавају. Поготово ако би то икако могли да ураде на штету Срба и Србије. Али Србима је сваки идентитет, сваки понос, свако достојанство најстроже забрањено. Могли би Угди-Бути да се увреде па да нас не поједу.Свако ко се супротстави овом апсурдном двоструком мерилу бива обележен етикетом „националисте“ и то га аутоматски дезавуише у очима модерних, проЕУропских, либерал-демократских, космополитски прогресивних грађаниста (тј. читалаца Данаса). За њих је одбацивање патриотизма највећа мудрост, а самомржња највећа врлина.У том контексту треба посматрати Ђиласову полемику о Пекићу. Уопште се не ради о обичном салонском трачању, већ нечему много опаснијем. Реч је, наиме, о целом једном процесу, који је Слободан Антонић пре неки дан описао као „машину за прљање“: у режији невладничко-грађанистичких медија попут Данаса, Бетона (тзв. културног додатка наведене новине), Пешчаника и е-новина, баца се блато на све и свакога ко се усуђује да у свом културном стваралаштву има ичега националног. Српског, дабоме.Усуђујем се да кажем да је највећа трагедија Срба што се после свега кроз шта је тај народ прошао у историји овакво размишљање не само толерише, већ данас представља идеологију власти у земљи Србији. Ако се тој идеологији не стане у крај, не само да неће бити боље будућности, у ЕУропству или ван њега, већ неће више бити ни Срба.

Čitam sad izjavu Božidara Đelića: " Proces ratifikacije je važan jer na taj način Srbija postaje pridružena članica EU. Cilj je da postanemo kandidat do sredine 2011". Podsetiću na izjavu Zorana Đinđića: "Naš cilj je, i mi našu zemlju vidimo da 2004. godine bude zvanični kandidat za Evropsku uniju, da 2010. godine bude ravnopravni član Evropske unije. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati,

Politika je objavila interesantan tekst o istraživanju u kome je učestvovalo 1500 studenata. Moram da prokomentarišem dve stvari, a ne zamerite mi što mešam ćirilicu i latinicu. "Истраживање је показало да би 66,28 одсто студената отишло из Србије чим би им се за то указала прилика..." na čemu im ne zameram, ja sam zemlju već napustio. Nažalost, potpuno je poražavajuća činjenica da se niko nije

Trudio sam se da ne komentarišem mnogo dnevnu politiku, ali stvarno ne mogu da prećutim. Nekako mi se čini da se cela priča oko operacije ministra zdravlja Tomice Milosavljevića u Nemačkoj stišala. Čovek se operisao u Nemačkoj, o svom trošku, kako kaže i pojeo vuk magarca. Prvo, sram vas bilo gospodine ministre, da se vi kao ministar zdravlja ne podvrgnete operaciji u bolnici za koju ste sami

U nedelju 2. maja 2010. godine na izbornom mestu broj 16 (O. Š. “Miloš Obrenović”) ponovljeni su izbori, zbog nepravilnosti primećenih 25. 04.

Najveći broj glasova osvojila je koalicija SPS-PUPS-JS (253), zatim DS (201), pa SRS (145), SNS (117) … uglavnom, ovaj raspored glasova doneo je promene u konačnoj raspodeli odborničkih mandata.

Od 41. odborničkog mandata SNS ima 12, DS 10, SPS 6, G17+ 3, NS 3, DSS 3, LDP 2 i SRS 2.

Kombinatorika kreće u akciju.

У свом чувеном есеју „Политика и енглески језик“ из 1946, Џорџ Орвел је критиковао језик којим се служе политичари, а који је обиловао идиотизмима пажљиво сроченим да створе утисак памети и способности а у ствари не кажу апсолутно ништа садржајно. Ова појава није ограничена на енглески језик; и код нас се земљорадник некада звао „индивидуални пољопривредни произвођач,“ на пример. Нажалост, пропаст комунизма (која се на нашим просторима у ствари и није десила) није значила ослобађање језика ових злочина против значења, већ замену некадашњих соцреалистичких флоскула модерним „демократским“ западним.Тако се у српски увукла и фраза о штапу и шаргарепи, иначе енглеског порекла (први пут забележена у листу Економист, 1948. године). Најчешће се тумачи као комбинација награде (шаргарепе) и казне (штапа) како би се постигло жељено понашање - магараца у буквалном значењу, људи и држава у метафоричком.Али постоји могућност и да је метафора погрешно изведена од израза „шаргарепа на штапу,“ којом се описује нешто другачија метода манипулације магарцима. Наиме, кочијаш би везао шаргарепу канапом, а онда канап окачио на подужи штап. Онда би држао шаргарепу, тако на штапу, пред магарцем, који би се трудио да до ње дође (али је, дабоме, никад не би стигао - пошто је вукао кола на којима је седео кочијаш са штапом).О којем год значењу да је реч, остаје чињеница да се оба односе на магарце. Тако испада да, када се неки политичар жали како Империја према његовој земљи води политику само штапом и да би било пожељно да ту буде и шаргарепе, он имплицитно прихвата да је магарац, а да је народ који води - стока.Немам ништа против да политичари себе сматрају магарцима - мада је то увреда за животињу која барем поштено обавља свој незахвални посао. Али зашто народ пристаје да буде стока, то ми никад неће бити јасно.

Danas su u Aranđelovcu održani vanredni lokalni izbori. Bez ikakvih komentara i osvrta na predizbornu kampanju (suviše sam umorna za to) evo konačne raspodele 41. odborničkog mandata:

SNS – 13

DS – 10

SPS-PUPS-JS – 7

G17-SDP-Verko – 3

DSS – 3

NS – 3

LDP – 2

Sačekaćemo postizborne koalicije.

Danas je, u Orašcu, oko 17 sati, nekoliko sati pre početka izborne tišine, održana završna konvencija Demokratske stranke Aranđelovac. Bez mnogo pompe, samim tim i bez mnogo troškova, bez dovođenja brojnih autobusa sa strane (kako su neke druge stranke to radile) prisutnim građanima su se predstavili kandidati i kandidatkinje za odbornike i odbornice na listi “Demokratska stranka – Boris Tadić” – broj 1 na listićima, lako za pamćenje .

Svi kandidati su se ukratko predstavili i rekli svoje razloge za kandidovanje. Gost na konvenciji bio je ministar spoljnih poslova u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić. Ministar je malo kasnio, što zbog obaveza, što zbog policije koja ga je zaustavila za svaki slučaj jer je u isto vreme u Orašcu bio i Ivica Dačić (koji je otvarao Policijsku stanicu koja je otvorena pre neki dan, isto on bio prisutan, ne znam dal’ se zatvorila u međuvremenu, šta li…)

Posle ministra Jeremića, prisutnima se obratio i mr Vlada Gajić, nosilac liste Demokratske stranke i kandidat za predsednika opštine ove liste. Ministar Jeremić i Vlada Gajić su zatim otišli u aranđelovačku Gimnaziju na razgovor sa đačkim parlamentom ove škole.

Sve u svemu, sasvim sa merom.

Htela ja da budem van političkih zbivanja u mom gradu, makar na blogu kad ne mogu uživo s obzirom na to da sam na listi kandidata za odbornike Demokratske stranke (koga zanima broj 1 na glasačkom listiću  ) Ali ne daju mi divljaci, moram da reagujem.

Aranđelovac polako poprima izgled Kosovskog polja tik pred bitku. Još da počne tišina pa da se sasvim uplašim, jer me tišina više plaši od buke.

Na stranu veliki broj lista, koalicija, priča, plakata i ostalo, svi imaju neki svoj program i način prezentacije. Međutim,  Srpska napredna stranka vodi najprljaviju kampanju ikada do sad. Ne znam kako je bilo u Odžacima i Negotinu ali u Aranđelovac je došlo preko 300 ljudi da rade za njih. Plakati ni jedne druge stranke/liste ne mogu da stoje duže od dva sata a da ne budu prelepljeni, ali ‘ajde da to odbijemo na dobre finansije i ljudstvo. Ono što postaje simptomatično i što je strašno je da su pripadnici ove stranke (ili plaćeni ljudi sa strane, ne znam detalje)  u poslednjih deset dana već tri puta fizički napali aktiviste i omladince Demokratske stranke dok su lepili plakate.  Prvi put 11. aprila u Misači, drugi put 14. aprila na Orašačkom putu i to automobilom na srednjoškolce. Treći put pre tri dana u Darosavi. Dečaka od 15 godina išamarao je naprednjak koji nije iz Aranđelovca, star preko 40 godina. Kada ga je, sutradan, majka dečaka pronašla i pitala zašto je to uradio ovaj je odgovorio: “Mislio sam da je dečko iz DS-a”. Postoji i tonski snimak te rečenice. Sve je prijavljeno policiji koja ne može da  pronađe nasilnika već tri dana.

Mislim da su svi komentari izlišni.

Samo da podsetim: 2004. lideri sadašnje SNS svesrdno su podržavali R. Švabića u kampanji. Isto je bilo i 2008. ako je ko zaboravio. Od tada do decembra 2009. smo stigli do 6,5 milona evra duga, tek detaljčić za ilustraciju. Sada nude neke nove ljude ali nisam nešto primetila da su se promenili, čak su još gori i još nasilniji.

Danas je 11 godina od početka bombardovanja Srbije. Posle toliko vremena još uvek sebi nismo odgovorili na pitanje kako smo, kao zemlja i kao društvo, doveli sebe u situaciju da nas bombarduje zapadna alijansa koju čine najrazvijenije zemlje sveta? Kad nađemo odgovor na to pitanje i pogledamo istini u oči, možda će nam krenuti bolje. Sve dotad je čisto zavaravanje.

Još jedan 12. mart. Ne mogu da verujem koliko brzo vreme leti. Ne znam gde je otišlo 7 godina!?!

Kao da je juče bilo kada sam šetala sa tetkom Beogradom, pravi prolećni dan, ni traga ovom snegu i bljuzgavici i pričala o nekim najobičnijim stvarima i onda … vesti, gužva po povratku kući, neverica.

Još uvek ne verujem. Verujem samo kad se nateram da otvorim oči i pogledam gde smo a gde smo mogli da budemo. I opet, samo da podsetim, Srbija je stala, vreme je da se Kapira.

Eto došlo je i to da je Srbija najzad postala ekološka država – bar na papiru. Ovih dana je na snagu stupila Uredba Vlade Srbije kojom su propisane nove takse, ovaj put po ekološkom osnovu. Objavljena je u Službenom glasniku od 24. februara.

Sada se na sve električne i elektronske uređaje, kućne aparate, računare, telekomunikacionu opremu i sve drugo što radi na struju plaća dodatna taksa koja se obračunava prema masi proizvoda u nekoliko kategorija:

- veliki kućni uređaji – 30 dinara/kg

- mali kućni aparati – 60 dinara/kg

- računari, laptopovi, fotokopir aparati, mobilni telefoni.. – 60 dinara/kg

- […]

Taman se zabrinem da kod nas u vlasti ima pametnih ljudi, koji znaju kuda treba voditi ovu državu i da će na svim poljima (sporo, bolno, ali vidno) krenuti na bolje, kada se ta vlast pobrine da me razuveri:

На предлог Регистра националног Интернет домена Србије (РНИДС) да, у вези са активностима одређивања ћириличног домена које ће наша земља користити на интернет мрежи, учешће поред представника осталих важних и релевантних институција нашег друштва узме и Српскa Православнa Црквa, Свети Архијерејски Синод СПЦ је за представника у Радној групи за избор ћириличног интернет домена Србије делегирао ђакона мр Оливера Суботића, теолога и информатичара, управника Центра за проучавање и употребу савремених технологија.

Cela vest na sajtu Crkve:http://www.spc.rs/sr/ucesce_spc_u_izboru_cirilicnog_internet_domena_srbije

Neću čak ni da komentarišem.

Vezani tekstovi:

Zakon o ličnoj karti – 69 (zlo i naopako) Vlada opet bez blagoslova Podelite sa drugima:

Слободан Антонић у свом најновијем тексту тражи „велику идеју“ која мотивише бивше Радикале и дабоме, не може да је нађе. Односно, открива да иза свих политичких опција у данашњој Србији стоји мање-више једна те иста идеја:Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он то боље умети да уради. Свако од њих је пактирао са Империјом како би лакше заузео место супарника и тако све више појачавао њен утицај у Србији....Што је најгоре, сваки од наших лидера замишља да ће сам надиграти не само све своје домаће супарнике, него и стране команданте. Они изгледа и даље мисле да је најважнија ствар на свету домоћи се власти и да су у том циљу допуштена сва средства. Укључив и издају.Тако су Турци освојили Балкан. Тако су Енглези освојили Индију. Тако су западни Европљани освојили скоро цели свет. Увек се нађе неки локални деспот који мисли да може да искористи страну силу у свом личном интересу. Његова „стратешка“ визија досеже до краја свог обора, а ни на памет му не пада да и ти странци имају неки свој интерес, и да у ствари он служи њима, а не они њему.Могли би, да хоће, да тако размишљају, да нису кварни до сржи а не само глупи, да направе неки „џентлменски споразум“ о минимуму националних интереса. Али неће и не могу, јер нису џентлмени.Зато и тврдим са толиким поуздањем да неки нови избори неће решити ама баш ништа, пошто се бира из галерије квислинга. Све док се не појави опција да странци не буду господари, политика у Србији ће остати зачаран круг. А та опција уопште није нереална нити фиктивна, већ је свакоме надохват руке.

Jedan političar, kandidat za predsednika opštine bla bla, a moj prijatelj, mesec dana pred izbore reče: “Pa daj da napravimo nešto oko te kampanje na internetu Gago!” Eh, eh, eh. Ne ide to tako. Mi ovde znamo da to tako NIKAKO ne ide. Cela ta priča o političarima i netu pretvoriće se u naš najgori košmar; jer, [...]

Praznično izdanje Politike donosi, prode mnoštva drugih odličnih sadržaja,  i intervju (V. Roganović) sa Čarlsom Simićem ( Charles Simic 1938.) – savremenim američkim pesnikom srpskog porekla, dobitnikom Pulicera i poznatim njujorškim blogerom.

“Naš čovek” u Americi predaje kreativno pisanje na Njujorškom univerzitetu i vodi blog na poznatom New York Review of Books publicističkom sajtu. Za sebe kaže da je pesnik-buntovnik jer nije imao uobičajeno odrastanje, obrazovanje niti porodični dom, te  stoga “ne veruje u ono u šta većina ljudi veruje povodom većine stvari, uključujući tu veru, politiku i nacionalizam”.

Na svom blogu se kritički bavi problemima današnjice, besmislenom politikom, beskućnicima i krizom morala. I da lje mu nije sajno zašto vlada troši ogroman novac za simultano vođenje brojnih ratova širom sveta, dok svoje građane-beskućnike svodi na život u raznim getoima.

Takođe, piše o “američkim vojnim varošima” – američkim baza u Iraku i Avganistanu, kao neokolonijalnim, etnički segregisanim, oazama bogatstva smeštenim usred rasrušenog, osakaćenog i osiromašenog sveta.

Pomalo neočekivano, Čarl Simić za najuticajnije javne ličnosti u današnjem vremenu smatra blogere. Za blogere kaže da među blogerima svaka zemlja ima svoje miljenike,a  da su to bar u SAD Glen Grinvald (Salon.com), Endru Salivan (The Atlantic), Hjuan Kol i žena koja bloguje pod pseudonimom Digbi.

© goran | Svakodnevnica blog, 2010. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: bloger, Čarls Simić, Charles Simic, intervju, kreativno pisanje, pesnik, Politika, Pulicerova nagrada

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Европски суд за људска права у Стразбуру одлучио је у уторак да Устав БиХ (тј. анекс 4. дејтонског мировног споразума) дискриминише против мањинских заједница, јер предвиђа да у Председништву те државе седе само Хрвати, Муслимани (”Бошњаци”) или Срби. Ако се неко декларише као Јеврејин, Ром или шта већ, нема право да се кандидује. Успут буди речено, то право немају ни Срби из Федерације, ни Муслимани ни Хрвати из Српске, нити било ко од становника Дистрикта Брчко (али њега је накнадно створила ”међународна заједница,” па је то онда њихов проблем). Промене устава су, дакле, обавезне ако БиХ хоће да поштује међународне конвенције које је прихватила као надређене сопственим законима. Ово су, дабоме, једва дочекали Харис Силајџић и његова ”Странка за БиХ” као наводни доказ да је Дејтон нелегитиман и да га треба рушити. Устави су средство, а не циљ. Циљ је успостављање управе која би служила потребама становника државе. Становника - не политичара, којима се жури у ЕУ само да би тиме озваничили свој феудални статус и постали имуни на могућност да их неко смени. Ето вам Тони Блер као типичан пример, или још боље, пропали либерал-демократа Педи Ешдаун.Објашњавајући збуњеним западњацима како капитализам може да функционише у Кини која је наставила да се декларише као комунистичка земља, Денг Хсиаопинг је једном приликом рекао, ”Није важно које је боје мачка. Важно је да лови мишеве.” У БиХ, нажалост, предмет спора није боја мачке, већ ко ће да буде мачка - а ко миш.Свакако да би било идеално када би етничка припадност председника БиХ била небитна. Али да би се то десило, државне институције треба да имају тек минимум власти; ако држава није у стању да угрози права било којег народа, Срби, Хрвати и Муслимани не би мислили да морају да се боре за превласт.Таква БиХ је нажалост неспојива са микротиранијом каква је ЕУ. Из Брисела се захтева да БиХ постане стандардна, свемоћна држава. А то значи да ће Срби, Хрвати и Муслимани наставити да се туку око тога ко ће да том државом влада. Било путем медија, путем блокаде политичког процеса, тужакањем по судовима - или, не дао Бог, оружјем.Ако ће Босна икада да буде мирна, народи који у њој живе морају да седну и договоре се под којим условима могу да живе заједно - или, ако такви услови не постоје, да се разиђу како најбоље знају. Било какав покушај ма којег народа да игнорише постојање друга два или просто наметне своју концепцију на њихову штету довешће - опет - до рата. Можда то неки и прижељкују, убеђени да им је мало недостајало до ”коначне побједе” прошли пут, све док ”перфидни Запад” није њих онако невине жртве издао наметањем дејтонског договора. Али то је перверзија историје, и то треба да се каже.Дејтонски устав има многе мане, од којих је једна сигурно третман мањинских заједница. Али то је и даље једина ствар која спречава повратак у хаос 1992-1995. Годинама упорног разарања у име неке митске ”функционалне” и ”бриселске” БиХ, тај споразум је готово сасвим избрисан, и од њега је остало тек неколико изкрзаних нити које још држе БиХ на окупу. Какви год им били мотиви, људи који нападају те преостале нити нису миротворци, и не доносе ништа добро заједницама које предводе, било да се ради о Србима, Хрватима, Муслиманима, Ромима или Јеврејима.