Planeta Srbija

Пошто не читам Данас (лист невладника, жутократа и острашћених грађаниста), промакао ми је есеј Алексе Ђиласа од 15-16 маја о Слободану Инићу. Не верујем ни да би ме претерано занимао, искрено говорећи, да се поводом њега није повела полемика о књижевнику Бориславу Пекићу.Одговарајући Маринку Вучинићу са НСПМ, Ђилас осликава Пекића као острашћеног националисту приврженог олигархији и поштоваоца Милана Стојадиновића (којег Ђилас карактерише као фашисту). И баш када сам био спреман да целу полемику отпишем као надгорњавање салонских интелектуалаца о стварима које су потпуно небитне, наиђем на коду Ђиласовог текста, у којем се Пекић описује као помагач Слободана Милошевића.Ђилас не користи Лењинов израз „корисни идиот“, али је очигледно да управо то подразумева, када каже:Пекић је често, без имало дилеме и на врло оштар начин, пропагирао управо оно што је Милошевићев режим говорио и радио. Наравно, његови текстови су вешто писани, хумор лепршав, али то ипак ништа не мења на суштини његових порука.Тако је Пекић говорио како Србија нема ниједан прави атрибут суверености и Војводина је од ње независна колико и Мозамбик, а српска комунистичка власт била је на Косову увек уз Албанце и против Срба. Он с поносом каже како се у Енглеској у њему „рађа родољуб, па - чему крити - и националист“ и тврди: „Ниједан британски извештач не јавља да се у тој српској провинцији, настањеној управо стога претежно Албанцима, над Србима врши геноцид.“ Доследно овим ставовима, Пекић ће се 7. јуна 1990, у свом говору у Месној заједници Стари Град, заложити за „бескомпромиснији“ национални програм, посебно за укидање аутономије Косову, и обећати: „Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу историјску традицију.“Да додам како је Пекић писао да за Србе конфедерализам значи претварање Срба ван Србије у обесправљене националне мањине и да су Македонија и Босна и Херцеговина вештачке творевине. (Пекић чак подсмешљиво пише: Босна & Херцеговина.Е овде би сваки нормалан човек требало да застане и упита, „Па добро, Алекса, али шта је од овога спорно?“ Заиста, шта?Зар се покрајине нису понашале као државе? Зар СР Србија (тј. УжаС) није тек уставним реформама које је покренуо Милошевић добила једнак статус са осталим републикама СФРЈ? Зар би доминација Шиптара на Космету била могућа без активне подршке комуниста у Београду? Па Милошевић је и имао огромну подршку народа у њиховој смени баш због те кукавичко-повлађивачке политике.Зар српску историјску традицију заиста нису оспоравали, почев од вулгарних нео-усташких, нео-балистичких и исламистичких пропагандиста, преко западних навијачких медија, све до самих жутократа?Зар се Србима западно од Дрине није десило управо оно на шта је Пекић упозоравао: прво су сведени на статус обесправљене мањине, а онда и физички истребљени (у данашњој Хрватској).Зар БиХ није вештачка творевина? Могло би се расправљати надуго и нашироко о томе да ли је Македонија била вештачка држава од 1944. наовамо, али она то сигурно јесте од 2001, када је под притиском НАТО и ЕУ Скопље капитулирало пред албанским терористима.А кад смо већ код тога, британски (и не само британски) новинари су заиста ћутали о геноциду над косметским Србима, како тада, тако и од 10. јуна 1999 наовамо. Не, за њих су масовни прогон, покољи, пљачка и систематско разарање црквене и културне баштине били тек „осветнички напади“ и „сукоби“, док је погром из марта 2004. на очиглед целог света проглашен крунским аргументом за успостављање „Независне државе Косова“.Дакле, да ли Алекса Ђилас оспорава било шта од овога као неистину? Или је по њему то аутоматски неистина зато што је тако „Милошевићев режим говорио и радио“? То је, онда, савршена илустрација начина размишљања о којем сам писао у „Логици раздора“.Посебну пажњу завређује цитат да се Пекић сматрао родољубом, па чак и националистом. Аха! Али... где је ту проблем? Само у Србији је данас патриотизам мана, а родољубље грех. Сви остали народи, од Хрвата до Американаца, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“, па до тамо неког племена Угди-Бути (да не буде забуне, поптуно измишљеног) са Папуа Нове Гвинеје чија је основна културна вредност канибализам (и то мора да се толерише, је ли, у име толеранције) - сви они имају право на свој идентитет, да на тај идентитет буду поносни, и да га испољавају. Поготово ако би то икако могли да ураде на штету Срба и Србије. Али Србима је сваки идентитет, сваки понос, свако достојанство најстроже забрањено. Могли би Угди-Бути да се увреде па да нас не поједу.Свако ко се супротстави овом апсурдном двоструком мерилу бива обележен етикетом „националисте“ и то га аутоматски дезавуише у очима модерних, проЕУропских, либерал-демократских, космополитски прогресивних грађаниста (тј. читалаца Данаса). За њих је одбацивање патриотизма највећа мудрост, а самомржња највећа врлина.У том контексту треба посматрати Ђиласову полемику о Пекићу. Уопште се не ради о обичном салонском трачању, већ нечему много опаснијем. Реч је, наиме, о целом једном процесу, који је Слободан Антонић пре неки дан описао као „машину за прљање“: у режији невладничко-грађанистичких медија попут Данаса, Бетона (тзв. културног додатка наведене новине), Пешчаника и е-новина, баца се блато на све и свакога ко се усуђује да у свом културном стваралаштву има ичега националног. Српског, дабоме.Усуђујем се да кажем да је највећа трагедија Срба што се после свега кроз шта је тај народ прошао у историји овакво размишљање не само толерише, већ данас представља идеологију власти у земљи Србији. Ако се тој идеологији не стане у крај, не само да неће бити боље будућности, у ЕУропству или ван њега, већ неће више бити ни Срба.

Čitam sad izjavu Božidara Đelića: " Proces ratifikacije je važan jer na taj način Srbija postaje pridružena članica EU. Cilj je da postanemo kandidat do sredine 2011". Podsetiću na izjavu Zorana Đinđića: "Naš cilj je, i mi našu zemlju vidimo da 2004. godine bude zvanični kandidat za Evropsku uniju, da 2010. godine bude ravnopravni član Evropske unije. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati,

Politika je objavila interesantan tekst o istraživanju u kome je učestvovalo 1500 studenata. Moram da prokomentarišem dve stvari, a ne zamerite mi što mešam ćirilicu i latinicu. "Истраживање је показало да би 66,28 одсто студената отишло из Србије чим би им се за то указала прилика..." na čemu im ne zameram, ja sam zemlju već napustio. Nažalost, potpuno je poražavajuća činjenica da se niko nije

Trudio sam se da ne komentarišem mnogo dnevnu politiku, ali stvarno ne mogu da prećutim. Nekako mi se čini da se cela priča oko operacije ministra zdravlja Tomice Milosavljevića u Nemačkoj stišala. Čovek se operisao u Nemačkoj, o svom trošku, kako kaže i pojeo vuk magarca. Prvo, sram vas bilo gospodine ministre, da se vi kao ministar zdravlja ne podvrgnete operaciji u bolnici za koju ste sami

U nedelju 2. maja 2010. godine na izbornom mestu broj 16 (O. Š. “Miloš Obrenović”) ponovljeni su izbori, zbog nepravilnosti primećenih 25. 04.

Najveći broj glasova osvojila je koalicija SPS-PUPS-JS (253), zatim DS (201), pa SRS (145), SNS (117) … uglavnom, ovaj raspored glasova doneo je promene u konačnoj raspodeli odborničkih mandata.

Od 41. odborničkog mandata SNS ima 12, DS 10, SPS 6, G17+ 3, NS 3, DSS 3, LDP 2 i SRS 2.

Kombinatorika kreće u akciju.

У свом чувеном есеју „Политика и енглески језик“ из 1946, Џорџ Орвел је критиковао језик којим се служе политичари, а који је обиловао идиотизмима пажљиво сроченим да створе утисак памети и способности а у ствари не кажу апсолутно ништа садржајно. Ова појава није ограничена на енглески језик; и код нас се земљорадник некада звао „индивидуални пољопривредни произвођач,“ на пример. Нажалост, пропаст комунизма (која се на нашим просторима у ствари и није десила) није значила ослобађање језика ових злочина против значења, већ замену некадашњих соцреалистичких флоскула модерним „демократским“ западним.Тако се у српски увукла и фраза о штапу и шаргарепи, иначе енглеског порекла (први пут забележена у листу Економист, 1948. године). Најчешће се тумачи као комбинација награде (шаргарепе) и казне (штапа) како би се постигло жељено понашање - магараца у буквалном значењу, људи и држава у метафоричком.Али постоји могућност и да је метафора погрешно изведена од израза „шаргарепа на штапу,“ којом се описује нешто другачија метода манипулације магарцима. Наиме, кочијаш би везао шаргарепу канапом, а онда канап окачио на подужи штап. Онда би држао шаргарепу, тако на штапу, пред магарцем, који би се трудио да до ње дође (али је, дабоме, никад не би стигао - пошто је вукао кола на којима је седео кочијаш са штапом).О којем год значењу да је реч, остаје чињеница да се оба односе на магарце. Тако испада да, када се неки политичар жали како Империја према његовој земљи води политику само штапом и да би било пожељно да ту буде и шаргарепе, он имплицитно прихвата да је магарац, а да је народ који води - стока.Немам ништа против да политичари себе сматрају магарцима - мада је то увреда за животињу која барем поштено обавља свој незахвални посао. Али зашто народ пристаје да буде стока, то ми никад неће бити јасно.

Danas su u Aranđelovcu održani vanredni lokalni izbori. Bez ikakvih komentara i osvrta na predizbornu kampanju (suviše sam umorna za to) evo konačne raspodele 41. odborničkog mandata:

SNS – 13

DS – 10

SPS-PUPS-JS – 7

G17-SDP-Verko – 3

DSS – 3

NS – 3

LDP – 2

Sačekaćemo postizborne koalicije.

Danas je, u Orašcu, oko 17 sati, nekoliko sati pre početka izborne tišine, održana završna konvencija Demokratske stranke Aranđelovac. Bez mnogo pompe, samim tim i bez mnogo troškova, bez dovođenja brojnih autobusa sa strane (kako su neke druge stranke to radile) prisutnim građanima su se predstavili kandidati i kandidatkinje za odbornike i odbornice na listi “Demokratska stranka – Boris Tadić” – broj 1 na listićima, lako za pamćenje .

Svi kandidati su se ukratko predstavili i rekli svoje razloge za kandidovanje. Gost na konvenciji bio je ministar spoljnih poslova u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić. Ministar je malo kasnio, što zbog obaveza, što zbog policije koja ga je zaustavila za svaki slučaj jer je u isto vreme u Orašcu bio i Ivica Dačić (koji je otvarao Policijsku stanicu koja je otvorena pre neki dan, isto on bio prisutan, ne znam dal’ se zatvorila u međuvremenu, šta li…)

Posle ministra Jeremića, prisutnima se obratio i mr Vlada Gajić, nosilac liste Demokratske stranke i kandidat za predsednika opštine ove liste. Ministar Jeremić i Vlada Gajić su zatim otišli u aranđelovačku Gimnaziju na razgovor sa đačkim parlamentom ove škole.

Sve u svemu, sasvim sa merom.

Htela ja da budem van političkih zbivanja u mom gradu, makar na blogu kad ne mogu uživo s obzirom na to da sam na listi kandidata za odbornike Demokratske stranke (koga zanima broj 1 na glasačkom listiću  ) Ali ne daju mi divljaci, moram da reagujem.

Aranđelovac polako poprima izgled Kosovskog polja tik pred bitku. Još da počne tišina pa da se sasvim uplašim, jer me tišina više plaši od buke.

Na stranu veliki broj lista, koalicija, priča, plakata i ostalo, svi imaju neki svoj program i način prezentacije. Međutim,  Srpska napredna stranka vodi najprljaviju kampanju ikada do sad. Ne znam kako je bilo u Odžacima i Negotinu ali u Aranđelovac je došlo preko 300 ljudi da rade za njih. Plakati ni jedne druge stranke/liste ne mogu da stoje duže od dva sata a da ne budu prelepljeni, ali ‘ajde da to odbijemo na dobre finansije i ljudstvo. Ono što postaje simptomatično i što je strašno je da su pripadnici ove stranke (ili plaćeni ljudi sa strane, ne znam detalje)  u poslednjih deset dana već tri puta fizički napali aktiviste i omladince Demokratske stranke dok su lepili plakate.  Prvi put 11. aprila u Misači, drugi put 14. aprila na Orašačkom putu i to automobilom na srednjoškolce. Treći put pre tri dana u Darosavi. Dečaka od 15 godina išamarao je naprednjak koji nije iz Aranđelovca, star preko 40 godina. Kada ga je, sutradan, majka dečaka pronašla i pitala zašto je to uradio ovaj je odgovorio: “Mislio sam da je dečko iz DS-a”. Postoji i tonski snimak te rečenice. Sve je prijavljeno policiji koja ne može da  pronađe nasilnika već tri dana.

Mislim da su svi komentari izlišni.

Samo da podsetim: 2004. lideri sadašnje SNS svesrdno su podržavali R. Švabića u kampanji. Isto je bilo i 2008. ako je ko zaboravio. Od tada do decembra 2009. smo stigli do 6,5 milona evra duga, tek detaljčić za ilustraciju. Sada nude neke nove ljude ali nisam nešto primetila da su se promenili, čak su još gori i još nasilniji.

Danas je 11 godina od početka bombardovanja Srbije. Posle toliko vremena još uvek sebi nismo odgovorili na pitanje kako smo, kao zemlja i kao društvo, doveli sebe u situaciju da nas bombarduje zapadna alijansa koju čine najrazvijenije zemlje sveta? Kad nađemo odgovor na to pitanje i pogledamo istini u oči, možda će nam krenuti bolje. Sve dotad je čisto zavaravanje.

Još jedan 12. mart. Ne mogu da verujem koliko brzo vreme leti. Ne znam gde je otišlo 7 godina!?!

Kao da je juče bilo kada sam šetala sa tetkom Beogradom, pravi prolećni dan, ni traga ovom snegu i bljuzgavici i pričala o nekim najobičnijim stvarima i onda … vesti, gužva po povratku kući, neverica.

Još uvek ne verujem. Verujem samo kad se nateram da otvorim oči i pogledam gde smo a gde smo mogli da budemo. I opet, samo da podsetim, Srbija je stala, vreme je da se Kapira.

Eto došlo je i to da je Srbija najzad postala ekološka država – bar na papiru. Ovih dana je na snagu stupila Uredba Vlade Srbije kojom su propisane nove takse, ovaj put po ekološkom osnovu. Objavljena je u Službenom glasniku od 24. februara.

Sada se na sve električne i elektronske uređaje, kućne aparate, računare, telekomunikacionu opremu i sve drugo što radi na struju plaća dodatna taksa koja se obračunava prema masi proizvoda u nekoliko kategorija:

- veliki kućni uređaji – 30 dinara/kg

- mali kućni aparati – 60 dinara/kg

- računari, laptopovi, fotokopir aparati, mobilni telefoni.. – 60 dinara/kg

- […]

Taman se zabrinem da kod nas u vlasti ima pametnih ljudi, koji znaju kuda treba voditi ovu državu i da će na svim poljima (sporo, bolno, ali vidno) krenuti na bolje, kada se ta vlast pobrine da me razuveri:

На предлог Регистра националног Интернет домена Србије (РНИДС) да, у вези са активностима одређивања ћириличног домена које ће наша земља користити на интернет мрежи, учешће поред представника осталих важних и релевантних институција нашег друштва узме и Српскa Православнa Црквa, Свети Архијерејски Синод СПЦ је за представника у Радној групи за избор ћириличног интернет домена Србије делегирао ђакона мр Оливера Суботића, теолога и информатичара, управника Центра за проучавање и употребу савремених технологија.

Cela vest na sajtu Crkve:http://www.spc.rs/sr/ucesce_spc_u_izboru_cirilicnog_internet_domena_srbije

Neću čak ni da komentarišem.

Vezani tekstovi:

Zakon o ličnoj karti – 69 (zlo i naopako) Vlada opet bez blagoslova Podelite sa drugima:

Слободан Антонић у свом најновијем тексту тражи „велику идеју“ која мотивише бивше Радикале и дабоме, не може да је нађе. Односно, открива да иза свих политичких опција у данашњој Србији стоји мање-више једна те иста идеја:Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он то боље умети да уради. Свако од њих је пактирао са Империјом како би лакше заузео место супарника и тако све више појачавао њен утицај у Србији....Што је најгоре, сваки од наших лидера замишља да ће сам надиграти не само све своје домаће супарнике, него и стране команданте. Они изгледа и даље мисле да је најважнија ствар на свету домоћи се власти и да су у том циљу допуштена сва средства. Укључив и издају.Тако су Турци освојили Балкан. Тако су Енглези освојили Индију. Тако су западни Европљани освојили скоро цели свет. Увек се нађе неки локални деспот који мисли да може да искористи страну силу у свом личном интересу. Његова „стратешка“ визија досеже до краја свог обора, а ни на памет му не пада да и ти странци имају неки свој интерес, и да у ствари он служи њима, а не они њему.Могли би, да хоће, да тако размишљају, да нису кварни до сржи а не само глупи, да направе неки „џентлменски споразум“ о минимуму националних интереса. Али неће и не могу, јер нису џентлмени.Зато и тврдим са толиким поуздањем да неки нови избори неће решити ама баш ништа, пошто се бира из галерије квислинга. Све док се не појави опција да странци не буду господари, политика у Србији ће остати зачаран круг. А та опција уопште није нереална нити фиктивна, већ је свакоме надохват руке.

Jedan političar, kandidat za predsednika opštine bla bla, a moj prijatelj, mesec dana pred izbore reče: “Pa daj da napravimo nešto oko te kampanje na internetu Gago!” Eh, eh, eh. Ne ide to tako. Mi ovde znamo da to tako NIKAKO ne ide. Cela ta priča o političarima i netu pretvoriće se u naš najgori košmar; jer, [...]

Praznično izdanje Politike donosi, prode mnoštva drugih odličnih sadržaja,  i intervju (V. Roganović) sa Čarlsom Simićem ( Charles Simic 1938.) – savremenim američkim pesnikom srpskog porekla, dobitnikom Pulicera i poznatim njujorškim blogerom.

“Naš čovek” u Americi predaje kreativno pisanje na Njujorškom univerzitetu i vodi blog na poznatom New York Review of Books publicističkom sajtu. Za sebe kaže da je pesnik-buntovnik jer nije imao uobičajeno odrastanje, obrazovanje niti porodični dom, te  stoga “ne veruje u ono u šta većina ljudi veruje povodom većine stvari, uključujući tu veru, politiku i nacionalizam”.

Na svom blogu se kritički bavi problemima današnjice, besmislenom politikom, beskućnicima i krizom morala. I da lje mu nije sajno zašto vlada troši ogroman novac za simultano vođenje brojnih ratova širom sveta, dok svoje građane-beskućnike svodi na život u raznim getoima.

Takođe, piše o “američkim vojnim varošima” – američkim baza u Iraku i Avganistanu, kao neokolonijalnim, etnički segregisanim, oazama bogatstva smeštenim usred rasrušenog, osakaćenog i osiromašenog sveta.

Pomalo neočekivano, Čarl Simić za najuticajnije javne ličnosti u današnjem vremenu smatra blogere. Za blogere kaže da među blogerima svaka zemlja ima svoje miljenike,a  da su to bar u SAD Glen Grinvald (Salon.com), Endru Salivan (The Atlantic), Hjuan Kol i žena koja bloguje pod pseudonimom Digbi.

© goran | Svakodnevnica blog, 2010. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: bloger, Čarls Simić, Charles Simic, intervju, kreativno pisanje, pesnik, Politika, Pulicerova nagrada

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Европски суд за људска права у Стразбуру одлучио је у уторак да Устав БиХ (тј. анекс 4. дејтонског мировног споразума) дискриминише против мањинских заједница, јер предвиђа да у Председништву те државе седе само Хрвати, Муслимани (”Бошњаци”) или Срби. Ако се неко декларише као Јеврејин, Ром или шта већ, нема право да се кандидује. Успут буди речено, то право немају ни Срби из Федерације, ни Муслимани ни Хрвати из Српске, нити било ко од становника Дистрикта Брчко (али њега је накнадно створила ”међународна заједница,” па је то онда њихов проблем). Промене устава су, дакле, обавезне ако БиХ хоће да поштује међународне конвенције које је прихватила као надређене сопственим законима. Ово су, дабоме, једва дочекали Харис Силајџић и његова ”Странка за БиХ” као наводни доказ да је Дејтон нелегитиман и да га треба рушити. Устави су средство, а не циљ. Циљ је успостављање управе која би служила потребама становника државе. Становника - не политичара, којима се жури у ЕУ само да би тиме озваничили свој феудални статус и постали имуни на могућност да их неко смени. Ето вам Тони Блер као типичан пример, или још боље, пропали либерал-демократа Педи Ешдаун.Објашњавајући збуњеним западњацима како капитализам може да функционише у Кини која је наставила да се декларише као комунистичка земља, Денг Хсиаопинг је једном приликом рекао, ”Није важно које је боје мачка. Важно је да лови мишеве.” У БиХ, нажалост, предмет спора није боја мачке, већ ко ће да буде мачка - а ко миш.Свакако да би било идеално када би етничка припадност председника БиХ била небитна. Али да би се то десило, државне институције треба да имају тек минимум власти; ако држава није у стању да угрози права било којег народа, Срби, Хрвати и Муслимани не би мислили да морају да се боре за превласт.Таква БиХ је нажалост неспојива са микротиранијом каква је ЕУ. Из Брисела се захтева да БиХ постане стандардна, свемоћна држава. А то значи да ће Срби, Хрвати и Муслимани наставити да се туку око тога ко ће да том државом влада. Било путем медија, путем блокаде политичког процеса, тужакањем по судовима - или, не дао Бог, оружјем.Ако ће Босна икада да буде мирна, народи који у њој живе морају да седну и договоре се под којим условима могу да живе заједно - или, ако такви услови не постоје, да се разиђу како најбоље знају. Било какав покушај ма којег народа да игнорише постојање друга два или просто наметне своју концепцију на њихову штету довешће - опет - до рата. Можда то неки и прижељкују, убеђени да им је мало недостајало до ”коначне побједе” прошли пут, све док ”перфидни Запад” није њих онако невине жртве издао наметањем дејтонског договора. Али то је перверзија историје, и то треба да се каже.Дејтонски устав има многе мане, од којих је једна сигурно третман мањинских заједница. Али то је и даље једина ствар која спречава повратак у хаос 1992-1995. Годинама упорног разарања у име неке митске ”функционалне” и ”бриселске” БиХ, тај споразум је готово сасвим избрисан, и од њега је остало тек неколико изкрзаних нити које још држе БиХ на окупу. Какви год им били мотиви, људи који нападају те преостале нити нису миротворци, и не доносе ништа добро заједницама које предводе, било да се ради о Србима, Хрватима, Муслиманима, Ромима или Јеврејима.

У данашњем Новом Репортеру има интервју са Срђом Трифковићем, из којег произилази веома јасна порука: У САД не постоји ”српски лоби”, а они што се претварају да лобирају за српску ствар немају никаквог ефекта.А баш сам јуче читао саопштење које је нека лобистичка агенција послала на интернет, како се ето чак и на Институту за мир (чија је балканска секција иначе бастион антисрпске политике) експерти слажу да су насилна централизација БиХ и наметање уставних промена лоше и непожељне ствари. Сад ми је жао што нисам отишао на тај округли сто у Институту, да чујем шта се стварно тамо говорило - али чисто сумњам да је закључак био баш такав, имајући у виду учеснике, све ветеране Клинтоновог Drang nach Serbien.И падну ми на памет речи једне песме (ако се тако може назвати) Забрањеног пушења: ”Ко игра за рају, и занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику.”Лобирање је у Америци озбиљна ствар. Не може се тек тако платити нека агенција да напише пар саопштења, или сними ТВ рекламу. Лобирањем се баве људи који имају везе, који су за време службовања у америчком политичком систему створили мрежу познанстава, па су онда прешли у приватни сектор и живе од наплате тог свог приступа кулоарима моћи. Ако мислите ”еј, па то се ради и код нас...” онда сте сасвим у праву. Само што код нас систем везе и протекције углавном делује у сенци, баш као и све остало, за Американце је то отворени бизнис - баш као и све остало. Са све правилима и прописима, дабоме.Међутим, мене нимало не изненађује што у Америци нема ”српског лобија”, с обзиром на околности. Американци су врло мало знали о Србима, пошто су скоро цели 20. век знали само и једино за Југославију. У хаосу који је настао разбијањем Југославије почетком деведесетих, дошло је до поклапања антисрпске пропаганде са политичким интересима у Вашингтону, па је створена слика о Србима као геноцидним агресорима, дивљацима, злочинцима, зверима, васкрслим нацистима, итд. На тој причи су многе медијске и политичке фигуре стекле што монетарни што политички капитал, и у интересу им је да га сачувају. Иако данас више нема оне свакодневне србофобичне хистерије какве је било деведесетих, она се врло лако и брзо може ”подгрејати” по потреби. Ово је посебно значајно зато што су ти ”улагачи у банку српске кривице” (како то једном рече један мој колега) данас опет на власти у Вашингтону.Тренутак за покушај промене антисрпског става у Вашингтону је био јануар 2001, после неочекиваног избора Џорџа Буша млађег за императора. После осам година столовања, Клинтонова камарила је напуштала државне фотеље и селила се преко улице у ”независне” и ”невладине” институте и фондације. Бушови кадрови су имали или врло мало везе са балканском кризом, или су је посматрали кроз призму отпора Клинтоновој политици. Тих првих неколико месеци нове власти су од одлучујућег значаја за лобисте. Да је тада нешто учињено, можда би се слика о Србима променила, а с њом и политика Империје.Али у том савршеном тренутку, Србијом је владао ДОС. Власт, освојену петооктобарским превратом и потврђену формалним изборима у децембру, држали су људи које су припремали амерички ”демократизатори” на семинарима у Будимпешти и Сентандреји, који су за то били плаћени ”коферима новчаница прокријумчарених преко границе” (Њујорк Тајмс, 19. септембар 2000). Неки међу њима су били плаћеници, којима на памет није падало да доводе у питање било који став својих вашингтонских налогодаваца. Други су наивно веровали у слатку лаж да је непријатељство Америке према Србима било питање демократије, а не геополитике. Трећи су, опет, били превише забављени преузимањем свих полуга власти и моћи у самој Србији, а ко ће још о Американцима да брине!Тренутак је онда прошао. На балканским десковима у Стејт Департменту остали су људи из Клинтоновог доба, акционари у банци српске кривице. Бушов режим је чистом инерцијом наставио србофобичну политику свог претходника. Србији се указала још једна полу-прилика, у лето и јесен 2004. У табору Бушовог противкандидата, демократе Џона Керија, били су и Весли Кларк, и Ричард Холбрук, и Сорош... Чак су се неки Амерички Срби, ноторно скептични и невољни да ”таласају”, покренули и повели кампању гласања за Буша, како би спречили повратак на старо. Кери је изгубио изборе, али је Буш већ у пролеће 2005. у потпуности усвојио балканску политику својих противника, и повео џихад за ”независно Косово.”Врхунац те политике није било проглашење НДК у фебруару 2008, већ реизбор Бориса Тадића за председника Србије, а потом и коалиција његових демократа са ”реформисаним” социјалистима, којој су кумовали Вашингтон и Лондон. Чак и да Барак Обама није победио на изборима у новембру, власт у Србији - у потпуности поданичка према Вашингтону, али и Бриселу - не би мрднула прстом да се у Америци имало промени мрачна слика о Србима. Да се господари не увреде, је ли.Промена слике о Србима у Америци је изузетно тежак задатак, али није немогућ. Политичким и медијским естаблишментом опет доминирају они који су стекли огроман капитал на лажима о распаду Југославије и улози Срба у томе. Из пехара србофобије сада су пили и демократе и републиканци. Колико год Обама обећао ”промене,” сви његови спољнополитички кадрови су повратници из Клинтоновог времена, од Хилари наниже. Борба против ове структуре моћи саопштењима за штампу је поткопавање Кинеског зида чачкалицом. Српској причи може помоћи једино неки лобиста већег калибра, отпоран на медијску хајку да ”представља геноцидне злочинце” коју ће лобисти неких других народа и држава да потегну првом приликом. Можда таква особа не постоји. Можда у Вашингтону нема никога ко би за било какве паре хтео да представља Србе. Али ако Срби никога не питају, како ће знати да је то заиста случај?Ово су, дакако, само оперативни проблеми лобирања у Америци. Основни проблем је дефинисање српског националног интереса и његових конкретних манифестација (нпр. територије). Садашња власт у Београду за то нити је способна, нити је вољна. Власт у Бања Луци има своје проблеме, и брани сопствени опстанак како зна и уме (мада ни њима саопштења неће претерано помоћи). Тек када сами Срби буду знали за шта се боре, може да се размишља како да се део те борбе организује и кроз лобирање у Вашингтону. Дотад је све друго само ”играње за рају”...

Portraits of Power predstavlja neku vrstu interaktivne kolekcije portreta svetskih lidera koje je načinio Platon fotograf New Yorker-a.

Slike su nastale u septembru ove godine kada je zasedala generalna skupština Ujedinjenih Nacija, a pomenuti fotograf je je snimio izuzetnu kolekciju portreta pristutnih svetskih lidera. Svaka od fotki obogaćena je i audio zapisom koji nosi utiske samog forografa koje je stekao o akterima tokom fotografisanja.

Kuriozitet je i prisustnost našeg predsednika Borisa Tadića, a za fotku sam Platon kaže da je nastala neobično spontano.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Boris Tadić, New Yorker, portreti

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

У недељу, 29. новембра, софијске Новините пренеле су саопштење партије ВМРО-БНД, у којем се од Србије захтева територија предата мировним споразумом из 1919:У саопштењу ВМРО-БНД се каже:“Инсистирамо да бугарска влада јасно сaопшти властима у Србији да будућност било каквих разоговoра о приступању Србије ЕУ зависи од судбине Западних Страна. Док оне не буду враћене Бугарској, инсистираћемо да Србија сместа тим територијама да аутономију сличну оној у Војводини.” Да ли су у "Скупштини Србије" били упознати са овим сaопштењем када су јуче усвојили срамотни Статут квазидржаве Чанковије? Ако нису, зашто нису? А ако јесу, онда немају никакав изговор да то што су усвојили није у сваком могућем смислу издаја.Погледајте мало карту дату горе, коју су објавиле Новините. Итекако је значајно да Бугари не траже "поврат" територија ни од Грчке, ни од Македоније (коју, додуше, свакако постепено анектирају), већ само од Србије.А зашто и не би? На Србију је отворена сезона лова још 1999, када је НАТО окупирао Косово у име УЧК. Али тек је петооктобарским пучем и доласком ДОС-а на власт обезбеђено да Србија свом комадању неће пружити никакав отпор. Сетимо се само како је говорио немачки амбасадор Цобел, који је све ово мање-више најавио пре три године!У следећу фазу пројекта се прешло 2008, проглашењем "Независне државе Косова" и устоличавањем Жуте коалиције. Њима припада та сумњива "част" да су једина власт у историји која не само да храбри хијене са стране да глођу још живо тело сопствене државе, већ у том глодању са ентузијазмом и сами учествују.Жуте се, дабоме, не тиче што Србија нестаје, покрајину по регион, нахију по санџак. Када у потпуности распарчају земљу, а у оно што је преостало позову рестаурирану Аустро-Угарску да "заведе ред" и коначно се освети за 1918, узеће поносно своје беле шенгене и повући се у заслужену пензију негде на Запад. А њиховим лаковерним поданицима остаће сан у недочекану бољу будућност и кошмар живота у ЕУропству. Тога ради су, ваљда, шетали, ударали у шерпе и палили скупштину. Онако, демократски.

Polako, ali sigurno ulazimo u finiš prve dekade novog milenijuma. Tim povodom Newsweek je predstavio interesantan pregled ove dekade koja je za nama. To je samo deo serije 20/10: The Decade In Rewind koja nam daje sažet uvid u najznačajnije momente u prvih deset godina 21veka.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Newsweek, Politika, pregled

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Povodom smrti Patrijarha Pavla proglašena su 3 dana žalosti i ukinuti pojedini TV kanali na kablovskim televizijama. Pitam se da to nije malo suviše ? Ako se ja dobro sećam mi smo sekularna država ?

Sinoć sam u okviru poslednjeg dana Sinemanije ogledao najnovije ostvarenje Majkla Mura (Michael Moore) dokumentarni film “KAPITALIZAM: LJUBAVNA PRIČA” (Capitalism: A Love Story). Film traje preko dva sata i na jedan sjajan, neposredan način objašnjava - kapitalizam, njegove postulate, glavne aktere, negativnosti, žrtve… Ovih potonjih ima najviše.

Ipak, film se prevashodno bavi finansijskom krizom koja je nastala POHLEPOM finansijsko-bankarskog sistema i njegovih nosilaca u USA. Čelni ljudi vodećih banaka, finansijskih institucija, kreditnih biroa, Wall-Streeta i inih zelenaša, uspela je da se infiltrira u kongres i ministarstva, sve do predsedničke funkcije, da bi u krajnjoj instanci oborili poreske obaveze najbogatijih i na drugoj strani, mnogo važnije, obezbedili mogućnost bankama da podignu kamete po sopstvenom nahođenju.

Imamo i mi nešto slično, u vidu varijabilnih kamatnih stopa domaćih banaka.

Uglavnom, sve je počelo početkom osamdesetih dolaskom na vlast Ronalda Regana manekena (i bukvalno) korporativne Amerike, da bi manje-više neslavno (za bankarske opet nije ispalo neslavno) završilo krahom u hipotekarnog sektora u USA i prelovanjem problema na globalnom planu.

Kroz film defiluje i nekoliko predstavnika izigranih građana koji su najviše podneli i osetili nezajažljivost banaka. Svako od njih je svojevremeno, zaveden lepim obećanjima o idelanom životu uzeo hipo-kredit. I u početku, nije bilo problema, jedan farmer i Mičigena imao je mesečnu obavezu prema banci od 1.600 dolara, i mogao je da je servisira. Nakon izvesnog vremena, zahavaljujući totalnoj liberalizaciji bankarskog sektora, uspeli su da deregulišu finansijski sektor i podigli kamete.

Onom farmeru, mesečna obaveza – ničim izazvana – POPELA se na na 2.700 dolara – i to više nije mogao da plaća. Došli su sudski izvršitelji i isterali ga iz porodičnog poseda koji je hipotekarno založio. On i njegova porodica ostali su bez igde ičega.

Jedan za drugim bankrotom, stiglo se do KRAHA hipotekarnog zaduživanja, jer je u jednom momentu na tržišti pojavilo preko 400.000 kuća i domova koje nakon oduzimanja nije imao ko da kupi.

I šta se desilo, bankarski tajkuni preko najviših pozicija u Vašingtonu isposluju sebi POMOĆ OD  države u visini od 700 milijardi dolara – bez ikakvih obaveza da opravdaju data sredstava! Jednostavno se novac iz trezora prelio u depoe glavnih krivaca finansijske krize.

Obavezno pogledajte ovaj film, bez obzira da li volite rad Majkla Mura ili ne, svakako mu se ne može osporiti sposobnost da otvori neka pitanja i javno ih postavi odgovornima.

Evo i trejlera:

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Dead Peasants, Dead Peasants Insurance, hipotekarni krediti, kapitalizam, krediti, ljubavna priča, Majkl Mur, Michael Moore, pohlepa, Ronald Regan, Ronalda Regana, Sinemanija, Wall-Street

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Ovo će biti jedan od retkih članaka koje samo prenosim. Mislim da zaslužuje pažnju.

Zašto “Borba” ne izlazi

05.11.2009.

Na žalost, u Srbiji je i dalje sve isto – ako hoćeš nešto da radiš, moraš da budeš deo “sistema” i da radiš ono što taj sistem traži od tebe; ako nećeš tako da radiš – nećeš raditi uopšte. Sistem će te ugušiti.

Mi u “Borbi” shvatili smo to veoma dobro.

Još pre nego što smo se pojavili, sistem je počeo sa svojevrsnim mobingom. Državnim i brutalnim. Mesecima pre nego što je prvi broj nove “Borbe” objavljen, ministar Mlađan Dinkić je povikao da su to novine […]

Cena politike skočila sa 4 milijarde dinara na 40 milijardi za 4 dana u decembru 1993. (via @Reksona)