Planeta Srbija

Kako „Blic“ saznaje, sledeće suđenje zakazano je za 26. januar sledeće godine. Američka Agencija za zaštitu dece pre šest meseci odvela je decu iz porodice Nastić pod optužbom da ih je otac seksualno zlostavljao. Navodni dokaz za to bile su fotografije koje su pronađene u Vukovom službenom kompjuteru koji je bio na popravci, na kojima [...]

Ovaj rat je rasturio moju familiju na sto strana. Bukvalno je pao kao bomba i ljudi odleteli. Srećom, svi su živi i snašli su se. Bilo nas je mnogo. U odnosu na to da sam sama odrasla, bilo nas je stvarno mnogo. Moja mama ima još dve sestre i svaka ima po dvoje dece. Pošto [...]

Moja mama je bolesna. Otkad znam za sebe bila je, ali je sada bolest obara. Sve nam je teže da se borimo sa svime. Zbog toga sam posebno osetljiva na nju. Uvek sam bila, ali sam sada posebno. Ovo se desilo pre nekih mesec dana. Nisam htela odmah da pišem o tome jer sam bila [...]

Babe kažu da nevolja nikad ne ide sama.  Valjda jer joj treba društvo. Ni gubitak nije ništa bolji. Te večeri mi se učinilo da gubitku treba žurka.

Vrednost jedne biljke

Veče kad smo se vratili iz Zagreba, prepuni utisaka i veselog čavrljanja, s osećajem uspeha i zadovoljstva. I pred vratima stana praznina: neko nam je ukrao bršljan sklonjen s vetra i hladnoće na terasi, prilično napredan što je manje važno i prilično pažen što se tiče mojih muškaraca, što je od ogromne važnosti. Razočaranje je bilo ogromno, čovek prosto oseti bol u stomaku kada ugleda prazan prostor na mestu koje je bilo ispunjeno, pa makar to bila i biljka. Sin je izjavio da je tužan, jer je voleo da gleda tatu dok ga zaliva. Muž je izjavio ono što nije za novine.

Vrednost jednog bića

Nekoliko minuta nakon tog saznanja, već sam raspakivala stvari i poklone, sin je razvrstavao knjige koje je doneo, pozvao me je moj otac, zadužen da čuva Hektora u vreme našeg odsustva:

- Ne znam to drugačije da ti kažem: Hektor je nestao.

Ja sam izjavila takođe nešto što nije za nežno uho i spustila slušalicu i stropoštala se na pod. Sin je pao do mene. Neko je morao da ostane gore, tu ulogu je izabrao muž. Zbog ravnoteže na svetu.

Malo buljooko, dlakavo srce sa vrckajućom guzom na čijem vrhu je raskošan rep i osobinama mačke i pamuka je nestalo, skoro dva dana ranije. Bol je bio nepodnošljiv. Kiša pada, valjda ga je neko prigrlio. Vetar duva, možda je ipak u nečijem stanu. Možda nije gladan, možda ga neko mazi, a možda… Svako novo možda nas je rušilo na pod, na tepih na kojem se tako vedro igrao. Igračke, mantilić za kišu i bundica za zimu, moje čarape koje sam mu poklonila za besomučno žvakanje i razvlačenje.

Noć koja je pala nije ni postojala. Samo se nešto crno sručilo na naše grudi i mi smo se trudili da ipak dišemo. Jutro je otpočelo rečenicom: Nema Hektora.

Ja nisam ni spavala.

Muž je ustao i rekao: Nema Hektora i vratio se u krevet.

Sin je ustao i rekao: Nema Hektora i odjurio u kupatilo.

Ja sam cele noći živela to saznanje, možda je i bolje što nisam spavala, jer znam da im je bilo teško kada su se susreli sa danom. U nekim situacijama je bolje kada treniraš srce, nego kada mu daš šansu da se odmori pa ga ponovo stegneš kad se setiš.

Vrednost jednog predmeta

- Stavi sat pre nego što kreneš u školu, kažem sinu i shvatimo da nema sata. Posejali smo ga već negde, po Zagrebu.

Treći gubitak, predmeta, ne tako jefitnog predmeta i ne tako bezvrednog iz perspektive emocinalne vrednosti, obično bi značio mnogo, ali stvarno, stvarno su nastali uslovi kada nas je sve bolelo dupe za to. Osim što je stvarno, ali stvarno neprijatno suočavati sa novim i novim gubitcima.

I da gornji pasus ne bi bio potpuno neupotrebljiv zbog ponavljanja reči u nedostatku boljih, odmah da vam kažem: sat je pronađem u hotelu, prijatelji iz ZG su ga preuzeli već sutradan.

Vrednost po sebi

Sutradan je i Hektora doneo jedan čovek u veterinarsku stanicu, skeniran je čip i ja sam dobila poziv. I nije mi se obradovao kada sam ga preuzela. Prožimala ga je jeza, bio je mokar, disao je kao da ima dabra u plućima i delovalo je da ima upalu pluća. Šantao je na sve noge, nije mogao da stoji. Stomak mu je upao i mogla sam da osetim njegova rebra u naručju.

I smogao je snage da se obraduje svom dvorištu i smogao je snage da se uspe uz stepenice do stana i smogao je snage da se okrene od sreće par puta po svom omiljenom tepihu i smogao je snage da pronjuška sve prostorije u stanu. Onda se napio vode i našao ćošak da spava.

Trebalo mu je samo dva dana, pa da primim na poslu poziv od sina: Hektor se skroz vratio, otima mi čarapu!

Mnogo smo se grlili tih dana. Taj iznenadni, nepravedni, nepodnošljivo bolni gubitak najmanjeg člana porodice, podsetio nas je da ništa od toga što živimo nije palo s neba i nije tu zauvek i da svaki sekund života treba prigrliti nežno, jer je krhko sve što god dohvatimo. I tako nas je jedan gubitak opomenuo na to koliko smo zapravo bogati što imamo jedni druge.

Bršljan nije pronađen.

Novo prijateljstvo - akvarijum ZOO vrta u Jagodini

Nažalost od posla ne stižem ni sa porodicom da provodim više vremena a kamo li da redovnije pišem - ovu sličicu sa nedeljnog izleta po Pomoravlju nisam mogao da ne podelim sa blogosferom …

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Listajući današnji Glas Srpske na strani sedam ugledala sam članak koji nosi naslov „Devetoro djece najveće bogatstvo“. Umalo da pređem preko njega, jer me obično jako razljute članci o socijalno ugroženim mnogočlanim porodicama u kojima su roditelji ili neškolovani, ili nesposobni za rad ili jednostavno lijeni.  Priče o ljudima koji skrštenih ruku čekaju pomoć od države i prave sirotinju posebno mi dižu pritisak. Njihov život se svodi na to čekanje i usput pravljenje musave djece sa velikim okama kao u crtanim filmovima, a vrhunac njihovog postojanja je su predizborne kampanje, u kojima se političari dobrog srca organizuju oko neke humanitarne akcije da bi im obezbijedili „krov nad glavom i uslove za život dostojne čovjeka“.

Međutim, današnji članak me je prijatno iznenadio. Radi se o mladom i sposobnom bračnom paru Malešević iz Prijedora koji ima pet kćeri i četiri sina. Šstoro djece je već stasalo za školu, a četvoro pohađa i muzičku. Na fotografiji se vide čista, uredna djeca u zagrljaju nasmijanih roditelja. Nalaze se ispred svoje kuće koju još grade i opremaju – ali je njihova. Otac Danko je predsjednik humanitarne organizacije „Hljeb života“, a majka Ljiljana ima 34 godine i kaže da „još nije stavljena tačka na širenje porodice“.

Ono što mi je bilo posebno interesantno je da im djeca imaju predivna,  pretežno biblijska imena:

Sara - biblijsko ime, Avramova žena, njen život je ispričan u knjizi Postojanja, znači najviše istaknuta, čuvena, poznata;

Magdalena - biblijsko ime (Marija Magdalena);

David - poslije imena Mojsije i Avram, David je ime koje se najčešće spominje u Bibliji, znači voljeni, dragi, ljubljeni;

Danilo - teoforno ime (sadrži božije ime), znači Bog je moj sudija;

Lazar - teotorno ime, znači Bog je pomoć;

Mila - srpsko ime, naslanja se na staroslavenski korijen mil;

Eva – biblijsko ime, žena prvog čovjek Adama, stvorena od njegovog rebra, pramajka čovječanstva;

Rebeka – biblijsko ime, žena Abrahamovog sina Jakova;

Rahela – biblijsko ime, znači jagnje.

Zloćka

Najdraži Moji i Još Draže Moje, posle skoro dva meseca od Mog poslednjeg javljanja, mnogo toga se izdešavalo: kada čujete zašto Vam se nisam javljao za to vreme, sve će Vam biti jasno, Mili Moji, te će te mi stoga oprostiti. Naime, dan nakon Mog poslednjeg Unosa, u kome ste mogli Razumeti da sam započeo [...]

Mnogo je Vode proteklo kroz Potpuno Novi Sistem Gradskog Vodosnabdevanja za koji su Sledbenici Njegove Nepogrešivosti jedini Zaslužni, od kako sam Vam se poslednji put obratio sa nekim Novim Informacijama o Mom Burnom Životu, Potpuno Posvećenom samo i isključivo Vašem Boljitku. Ali, verujte mi, Isplatiće Vam se ta Predizborna Tišina sa Moje Strane kada Blesnu [...]

Prošlo je tačno tri dana od kako se Moja Ličnost vratila sa Svog Važnog Državnog Službenog Puta u Jednu Nama Susednu Zemlju, a danas se uspešno okončao i povratak Moje Porodice, sa Svog Tradicionalnog Putovanja. Dirljiv je bio susret između nas, a i između nas i Naše Zemlje koju nikada ne bi smo [...]

Mnogopoštovani Naši Podanici Opšteg Dobra, nisam mogao da ne mislim da Vas proteklih dana i zato ću ovaj Izveštaj početi od kraja: koliko li je samo Teško bilo Vašim Dušama u Momentima Rušenja Onoga što su Pokolenja Funkcionera sa Velikom Mukom Stvarala! Koliko li je samo Teško bilo Vama, dok ste gledali kako [...]

Tridesetšestogodišnja Kim Sjostrom venčala se sa Tedijem Efkarpidesom (Teddy Efkarpides) 19. januara u gradiću Dejvi (Davie), Florida, SAD, Venčanje je organizovano u sali osnovne škole u kojoj je predavala prvacima a njene kolege su joj, u skladu sa njenom životnom željom i poreklom mladoženje, priredile svadbenu ceremoniju po ugledu na njenu omiljenu filmsku komediju Moja velika mrsna grčka-pravoslavna svadba (My Big Fat Greek Wedding) - nažalost, izgleda da joj nije bilo suđeno!

Sve kao na filmu - mlada je imala odgovarajuću frizuru i toaletu, u rukama buket plavo-belog cveća u bojama grčke zastave, venčanje je obavio pravoslavni sveštenik, svirala se samo grčka muzika. Venčanje kao iz bajke, gotovo savršeno, sve do onog trenutka kada je mladi par, nepunih sat vremena nakon sudbonosnog “Da”, izašao na podijum da odigra svoj prvi mladenački ples. Mlada se prvo požalila na vrtoglavicu, nedugo zatim posrnula i pala na podijum. Napori prisutnih, kao ni pokušaji ekipe hitne pomoći i lekara obližnje bolnice na oživljavanju nisu urodili plodom - Kim Sjostrom preminula je od srčanog udara - “jedini zvanični dokument na kome nosi prezime koje je tako žarko želela (grčko Efkarpides o.a.) je njena umrlica” - kaže ožalošćeni mladoudovac.

Kim Sjostrom je u svojim dvadesetim godinama već imala srčani udar - bila je “slika i prilika” (i to bukvalno) osobe sa mladalačkim dijabetesom koji se javlja, najčešće, kao posledica nepravilne (savremene) ishrane i posledične gojaznosti.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Utorak. Nakon Bajkovitog Jutra, provedenog u Krugu Porodice, uz Omlet Jedne Zemlje Kojoj Težimo – spremljen od strane Moje Nadarene i Iskusne Kuvarice – i uz Jutarnji Program Javnog Servisa Jedne Nama Susedne Zemlje, krenula je Ličnost Velikog Demistifikatora u možda najveći izazov Strateških Integracija do sada: jer, u vanjskom svetu Fanatičnih Boraca [...]

Super-Nedelja. Rukovođen Visokim Zahtevima Kodeksa Funkcionera, provela je Moja Ličnost, iz razloga Dobra Poreskih Obveznika, jedan deo jučerašnjeg popodneva sa Jednim Visokim Funkcionerom Večito Opozicione stranke Srbije sa kojim je Pregovarala o Jednoj Kranje Važnoj Stvari, a sve u Generalskoj Kafani na Magistrali. Tema Razgovora je bila naime od Najvećeg Interesa Poreskih Obveznika [...]

Kao što ste mogli pročitati na kraju poslednjeg Dnevničkog Unosa, baš u trenutku kada se Moja Ličnost u ponedeljak spremala da krene Porodičnoj Rezidenciji, Mentalno Izmorena, desila se Iznenadna te Neočekivana Poseta od strane Ličnosti koju sam najmanje očekivao: Drugog Sina Jednog Visokog Funkcionera Partije Bivše Države kome je Moj Mudri  i Čestiti [...]

Završava se Tucindan, ulazimo u Badnji dan, spremamo za badnje veče i unošenje “modernizovanog” badnjaka. Noćas, nešto iza tri, budi me Milutin, bunovan, usplahiren:

- Tata, tata, tataaa! - Molim sine? - Znaš šta sam sanjao? (sam nastavlja) Sanjao sam neko morsko čudovište koje liči na foku! (što vole “Happy feet” o.a.) - Jel’ “plavoguzu foku”? - ?!? - Jel’ ti hladno? - Neee … uuuuuhhhhaaaahhhhh … - Spavaj onda! - Aahhhhaaaa …

Nadam se da juče niste zaboravili na običaj kako se na Tucindan deca ne tuku pa bili verni, sujeverni, skeptični il’ pragmatični. Danas, na Badnji dan posvetite se svojoj porodici. Bili verni, sujeverni, skeptični ili pragmatični unesite uveče badnjak u stan ili kuću, kokodačite i pijučite, pobacajte orahe po ćoškovima, stavite koji svežanj slame na sto, počastite se posnom trpezom, suvim i svežim voćem … Nemojte mariti o paganskoj simbolici i hrišćanskoj “zloupotrebi” staroslovenskih običaja, zanemarite politizaciju društva i crkve, zaboravite bar na tren svoje svakodnevne muke, budite uljudni i dobri - Badnji dan i Božić porodični su praznici (ne slave se k’o “Srpkova slava” u kafani o.a.).

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Da ne dužim … želim Vam da se isto tako dobro “snađete” kao i moji klinci … i zdravlja naravno!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Danas mali Milutin slavi svoj prvi i poslednji peti rođendan. U rukama je “sladoled” od vanile načinjen uz pomoć čistog šumadijskog snega … svi ste pozvani da se poslužite sa po dve kugle (možda može i dodatak, nisam pitao) uz obaveznu, bar jednu strofu, pesmice “Danas nam je divan dan” … kao što i sami vidite Milica se već uveliko poslužila …

Download audio file (rodjendanska.mp3)

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Petnaesti dan - sve postaje rutina ali nikako i dosadno. Toplinu i ljubav koja se širi u našoj sobici jednostavno treba doživeti, (u)živeti, osetiti. Ne mogu vam opisati neopisivo. I upravo zbog te ispunjenosti nikako nije dosadno, već lepo. Osećaj koji želite zauvek, da nikada ne ode. Ah, divno je imati roditelje (Ah, divno je imati dete prim.tate).A rutina, pa uhodali smo se - spavkanje, klopa, silni tretmani (tu malo otplačem, dobro je za pluća), a prepodne sam budna, mirna kao bubica, posmatram sve oko sebe, osluškujem zvuke, slušam priče, uživam.Da, uživkam ...Mia Đorđević, petnaestog dana

Ja sam Mia, i imam petnaest dana.Prošlo je i deset dana kako smo mama i ja kod kuće. Šta sam radila, to znate, ali šta volim (odn. šta sam zavolela) to vam nisam izričito navodila.Pre svega, ja kao i svaka druga beba koja želi da poraste volim da SPAVAM. I tada (stvarno) rastem.Dok spavam obožavam da sanjam. A sanjam često. I lepe i manje lepe snove. Onda kad su snovi lepi smejem se od uveta do uveta, a svi koji primete taj blaženi osmeh se istope od zadovoljstva. Samo tata je viđao moj osmeh na desetine puta, ali nikada nije uspeo da ga fotografiše. Čak je dežurao kraj kolevke sa uključenim foto-aparatom, ali nije vredelo. Sve što je ikad' zabeležio na slikama je po neki mali smešak, i ništa više.I ako to ne želim, ja sanjam i manje lepe snove, i onda se mrštim, ponekad zaplačem. Ipak najčešće sam bezbrižna, a vrlo često pomeram ručice dok spavam. Volim da dodirujem svoje lice što tatu često navodi na to štiti moje sopstveno lice od mojih sopstvenih ručica. Tata, ja svakako ne želim da se povredim, mada priznajem da se ponekad izgrebem ili iziritiram moju osetljivu kožu. Samo vidite šta sam još naučila - da grickam moje prstiće njam, njam i nisu tako loši :-)E sada - kako volim da spavam? Kolevka i krevet su OK, ali još ne mogu da se odlučim da li više volim da spavam na maminim grudima ili u tatinim rukama. Ipak blagu prednost dajem siki zato što je topla i mekana (kad je prethodno ispraznim). Eh, to je uživancija. Šteta što mama i tata ubrzo nakon što zaspim siku i zagrljaj zamene kolevkom (ali i ona je OK, kao što rekoh).Biti kod tate u rukama ima (drugih) svojih prednosti. Kod njega se osećam najsigurnije. Bilo da spavam ili sam budna on me blago lupka po guzi, to obožavam. Onda kad sam budna tata me klacka, a volimo i da "razgovaramo" (nija kao sa mamom jer ona mnogo više priča, ali je opet lepo videti brižnog tatu kako priča svojoj ćerkici).Inače, držanje u rukama često podrazumeva i šetnju po sobi. Što ja volim da šetam. Baš volim, i tek ću (još više) zavoleti.Međutim, ne drži mene samo tata u rukama, to radi i mama, pa bake, čak su se i tetke oprobale u tome. tako je ono sa lupkanjem po guzi prva je krenula baka Ljilja, a tata je samo "prepisao" dobar recept. Prvo lupkanje po guzi (zvuči kao smešan i nebitan događaj, ali nije) je zabeleženo na slici gore. Tada me je baka (mamina mama) smirila dok mama nije bila spremna da me nahrani.Šta još volim!?VODU, KUPANJEE što je to uživanje. Verovali ili ne, u bolnici me nisu kupali. Kod kuće sam odmah zavolela taj tretman koji izvodi moja baka Vesna. A posle kupanja slede tretmani koje manje volim i nakon svega nešto što takođe obožavam - češljanje.Bake su primetile kako je kosa počela da mi se uvija. Kažu da ću imati lokne. Zato mi i posle češljanja baka Vesna prstima prolazi kroz kosicu. One zaista žele te lokne, a ja se još uvek nisam opredelila kakvu frizuru želim. Šta li je u modi ove nedelje?

Sreda je poseban dan u mojoj porodici. Mama i tata su se upoznali u sredu, i uvek su voleli da posebno obeleže taj dan, lepo se provedu ili započnu nešto novo. Nakon tačno 270 sreda rođena sam ja, Mia. Sada je već prošlo dve nedelje od mog rođenja i te srede. Broj sreda se uvećava, ja polako rastem, ali duh i strast koje taj dan donosi nama, srećnoj trojci, nikad neće nestati.Mama, tata, srećna nam druga sreda.