Скуп блогова на српском језику
Slažem se sa svima onima koji kažu da bi bilo veoma delotvorno da se teme zaposlenja i nezaposlenosti pojavljuju u medijima onoliko često koliko se npr. trenutno veoma zahvalno pokriva tema zemljotresa u Kraljevu.
Povod za ovaj tekst su tri blog posta koja sam nedavno pročitao jedan za drugim:
Isekla bih diplomu na froncle “Stvarno dolazim u iskušenje da napisem CV sledeće sadržine: dipl. ecc, 10 godina iskustva, preterano sposobna, nasušna potreba prekovremeni rad, bez privatnog života, ne planiram decu ni brak u sledećih 10 godina (sudeći po ovom mom nesrećniku ni tad), atraktivnog izgleda, pogodna za Prvu šansu jer mi jedan od prethodnih poslodavaca nije uplaćivao doprinose, molim vas da me eksploatišete! I da, AKCIJSKO SNIŽENJE: spremna da volontiram pet godina za već od 9.000,00 RSD.” Nikada nisam tražio posao, on je uvek nalazio mene “…nekako imam utisak da su upravo ti ljudi koji su upravo završili fakultete tek sada nemaju pojma šta bi hteli da rade u životu. Tek su se sada zapitali, a gde ja mogu da se zaposlim sada kada sam završio to i to? Tek sada? Pa o čemu si mislio poslednjih deset godina?” Zašto sam sklona tome da pre verujem u rešenja nego u probleme “…šta govori o nama to što od nekog očekujemo da nam obezbedi bolji život? Naravno, naša kolektivna svest nalaže nam da čim se probudimo i iskrmeljamo zaposednemo sto u omiljenoj kafani, ispijemo kilogram kafe, zrno po zrno i pretresemo šta se juče desilo na Farmi – kome smrdi iz usta, a ko je koga savatao na senu. A kada pređemo te najvažnije teme, pljucnućemo državu koja nam ne da posao…”Obavezno pročitajte komentare na ove tekstove, naročito one na post “Nikada nisam tražio posao…”. Ovde ću izdvojiti veoma indikativan komentar Dušana Katilovića:
Formalna struka je bitna, ali CV-jevi u kome nema grama iskustva i u kome se navode samo uspesi vezani za studije – uverio sam se – reprezentuju osobe koje traze “uhlebljenje”. Kao takvi direktno zavrsavaju u e-kanti za djubre.Na ovom blogu možete pronaći dosta tekstova na ovu temu, a ovom prilikom bih izdvojio “Raditi zato što se mora i/ili ono što se voli” i “Strategija za mlade: Borba protiv neadekvatnih studija, neradnika i manjka veština“.
Gde su glasovi onih stotina hiljada studenata koji ne mogu da nađu posao posle studiranja?
Veoma je važno primetiti da većina ovakvih tekstova privlači primarno na komentarisanje one osobe koje imaju slična mišljenja sa onim koje se iznosi u tekstu – ili su komentari u duhu aktivnog zapošljavanja, ili su u kontekstu kritikovanja loših poslodavaca, države, veza i vezica…
Kod onih tekstova koji su u kontekstu priče da je potreban dodatan trud pored studiranja da bi se na kraju došlo do adekvatnog posla, veoma će se retko tamo naći komentari onih koji su samo sedeli i studirali i na kraju “samo” traže posao.
Edukacija o zapošljavanju
Problemi sa neadekvatnošću studijskih programa u odnosu na potrebe privrede, neadekvatnost profesora koji ne znaju da nauče studente šta stvarno moraju da znaju da bi radili određene poslove, kao i sama neaktivnost studenata (koji dominantno polažu predmete, a ne uče materiju zbog toga da bi nešto saznali) su samo dokazi sistema destrukcije edukacije u ovoj državi koji se konstantno ruinira u poslednjih 30 godina.
Koliko je meni poznato, na ovim prostorima nikada nije postojala mogućnost da se za vreme studija u zvaničnom programu (ili ni pored zvaničnih programa) eksplicitno studenti uče:
Kako efikasno naučiti konkretnu materiju koja je potrebna za usvajanje znanja i veština iz određenih oblasti koje pokrivaju programi studija? Kako kontinualno unapređivati znanje do kojeg se došlo usvajanjem određenog nastavnog programa? Kako prodati znanje koje se dobija na određenom programu studija? Kako upotrebiti svoje aktivnosti u vezi sa programima studija (studentske organizacije, takmičenja, volontiranje…) i networking (događaji u struci, druženja profesionalaca iz oblasti interesovanja studenata, strukovna udruženja…) radi uvođenja sebe na tržište rada?Kako početi sa svatanjem u koje vreme živite, i kakve su potrebe ovog vremena u odnosu na radno/poslovno okruženje?
Neki od vas znaju da sam u poslednjih nekoliko meseci držao određeni broj predavanja u kojima su bile ili dominantne ili veoma uočljive teme aktulnih problema sa zapošljavanjem.
U nastavku bih predstavio neke od saveta koji se manje ili više jednostavno mogu upotrebiti za unapređenje šansi za kvalitetno zaposlenje:
Krenite da upoznajete osobe iz struke koja vas poslovno interesuje, pristupite strukovnim udruženjima, događajima i sl. aktivnostima u struci.Potrebno je da ste u situaciji da imate šta da predstavite od toga što ste radili u struci, ili da se prijavite da volontirate da bi ste što više naučili, i morate da naučite da komunicirate o temama iz struke.
Napravite blog da biste demonstrirali vaše veštine i znanja. Vaš CV je samo tvrdnja da vi nešto znate da radite, a sa blogom na brz i jednostavan način isto možete da demonstrirate. Nemojte slepo slati vaš CV na sve adrese firmi do kojih dođete, već izaberite najiteresantnije i najvažnije firme po vama i pokušajte da proučite koje su njihove potrebe u vezi sa strukom koju poznajete, i šta biste vi mogli na tom planu da uradite/doprinesete. Te vrednost komunicirajte s njima. Pokušajte da naučite šta je važno za HR službe (ljudski resursi) i na koji način razmišljaju osobe iz oblasti HR-a kada zapošljavaju. Naročito je bitno da shvatite kako funkcionišu ztv. Head Hunteri, odnosno pojedinci i kompanije koji traže kadrove za najplaćenije i i najodgovornije poslove.Važno: Osnovni alat koji osobe iz HR-a i head hunteri koriste u svom radu jeste – Linkedin! Kako vam je razvijen vaš Linkedin nalog, i da li ste aktivni u stručnim diskusijama na Linkedinu?
Pratite trendove u vašoj struci, i potrudite se da što pre usvojite najnovija znanja iz vaše struke (pa ih demonstrirajte – npr. putem bloga), to vam je najbolja šansa za brzo zapošljavanje na veoma kvalitetnim poslovnim pozicijama.I za kraj:
“Pomozi sebi, i Bog će ti pomoći.” “Ako ne pomogneš sebi, ni Bog ti ne može pomoći.” Rating: 0.0/10 (0 glasova cast)Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izadju iz dječijeg vrtica, ali ne treba im vjerovati. Ne vjerujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspjeh!Budjenje nije prijatno. Čovjek lijepo leži u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.Nadam se da ću umrijeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga sto vam povremeno kažem: „Probudite se!“ Ja samo treba da produžim naprijed svojim putem, da i dalje igram svoj ples.
Antoni De Melo, „Budjenje“
Slični postovi:Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, ...Kad vas ljubav pozove ... Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, Premda su ...Kad vas ljubav pozove "Kad vas ljubav pozove, podite za njom, premda su staze ...Kako je moguce Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi ...Život ume da bude pravi skot … Oh, molim vas, nemojte da me gledate sa tolikim ...Slika ljudskog zivota Pretpostavimo da je izvesno da će život i sreća svakog ...Mracna Kula Na svojim ružinim poljima Mracna Kula place svojim zverskim glasom. ...Ponajčešće ljubav znači rat Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ...Suština se očima ne da sagledati ... Zatim dodade: Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja ...Molitva neznanom prijatelju Moj sasvim posebni prijatelju, zahvaljujem ti na spremnosti da me ...Photo: Normality Relief
Nisam siguran, ali kapiram da ima neke veze sa Internetom.
Posle godinu dana (dobro, godinu i dva meseca) rada u drugoj firmi mislim da sam konačno stekao pravi utisak o Omnicom-u kao firmi i da mogu da se osvrnem na svoju odluku koju sam donosio od decembra 2008. do februara 2009. kada sam Danijeli rekao da želim da napustim Gowi. Kao i da pokušam da uporedim ove dve firme u tehničkom, tehnološkom i drugom smislu.
Da li je ovo bila prava odluka?Jeste. U svakom slučaju, za mene svakako jeste bila prava odluka. Da pokušam da objasnim. Za mene, kao dizajnera i čoveka koji voli prevashodno da radi web sajtove, da ih dizajnira i da napravi uvek nešto bolje - ovo je pravi pogodak. Dok je odnos programeri /dizajneri u Gowi-u bio poprilično u korist programera - 2 dizajnera na desetine programera (oko 5%), u Omnicom-u je drugačija stvar - 25% su dizajneri.
Takođe, iako sam se pomalo brinuo o promeni karijere, odnosno promeni radne atmosfere u vremenu početka ekonomske krize, shvatio sam da je to bio pravi pogodak i da sam došao u firmu u kojoj mogu dizajnerski više da se iskažem, u kojoj su moje profesionalne karakteristike izraženije, i u kojoj mogu da utičem na svet oko mene - pogotovo što se većina stvari dešava na domaćem tržištu. Pa se osećam kao da utičem na svet oko mene, na neki način.
Da li je bolje raditi sa strancima ili domaćim klijentima?Škakljivo pitanje. Klijent kao klijent, može da bude zlata vredan i da stvari sa njim prođu fantastično dobro, a nekada možete se pokajati što radite na nekom projektu i da jedva čekate da se završi. Toga će uvek biti, nebitno da li je klijent englez ili srbin.
Ipak, razlika nije u klijentu, već je opet u poziciji u kojoj sam. U Gowi-u nisam imao mogućnost da utičem na klijenta i da dam svoje predloge zašto je nešto bolje, a zašto ne. U Omnicom-u, situacija je drugačija. Sa klijentom sam u kontaktu svakodnevno, mogu bolje da obrazložim svoje stavove i da dam objašnjenje zašto je recimo naš predlog bolji od onoga što on smatra za najbolje rešenje. Sa tog aspekta i iz moje perspektive, domaći klijenti su bolji.
Međutim, sa aspekta budžeta, svakako da je strani klijent bolji, pošto iako outsourcuje svoj posao u Srbiju, očekuje se i realno je da će budžet za sajt biti veći od budžeta koji odvaja domaći klijent. Međutim, to u određenim situacijama povlači i veću odgovornost od firme da isporuči kvalitetan proizvod na vreme.
Koja je firma bolja, Gowi ili Omnicom?Mislim da je odgovor svakako jasan. Za mene makar. Iako je Gowi prevashodno outsource kompanija, koja radi za strano tržište (podsetio bih - da su dobili nagradu od SIEPA-e kao najveći izvoznik godine za 2009. u kategoriji malih i srednjih preduzeća) i sa većim timom trenutno, Omnicom je bolji izbor. Za dizajnera pogotovo. Sa aspekta šta bih voleo da radim - opet je odgovor jasan. Omnicom se bavi web produkcijom, ima sopstveni CMS i sa njim nastupa odlično na domaćem tržištu, najpre zato što je to dobar proizvod, lako adaptibilan i vrlo lako se sa njim klijentu može izaći u susret. Web dizajn i web sajtovi su moj prvi izbor, pa je samim tim moj odgovor logičan, pošto se Gowi bavi aplikativnim razvojem - web aplikacijama i razvojem određenih proizvoda za usku namenu. Opet, prevashodno za strano tržište, ali od skora i za domaće. Tu nažalost nije bilo prilike za dalji profesionalni razvoj.
Naravno, ukoliko ste u situaciji da birate - možete razmišljate objektivno koja firma je bolja, jedna ili druga. Ali osim što su ljudi odlični u obe firme, što je atmosfera super, i što načelno imaju istu oblast rada, nema dodirnih tačaka. Različiti klijenti, načelno različite oblasti delovanja i nisu jedna drugoj konkurencija. Što vam iz prethodne priče dovoljno govori - sve zavisi šta želite od svog posla - rad sa domaćim ili stranim klijentima? Web aplikacije prevashodno ili i web sajtove? Ako želite rad na sajtovima, za domaće i strane klijente, da ponekada sami utičete na stvari koje ćete videti ili koristiti u životu - Omnicom je vaš izbor.
Tom logikom sam se i ja nosio. I moram da kažem da definitivno nisam pogrešio, iako mi ponekada ljudi iz Gowi-a i dalje nedostaju ;)
Naravno, nisu ovo jedine dve firme. Ima ih još puno, ali pošto sa njima imam prilično iskustva, mogu da dam svoj sud.
Neki rade da bi preživeli, neki rade zato što moraju, a neki rade zato što im se to dopada. Najbolje je raditi posao koji volite, i to nije sreća kao što mnogi misle – to je odluka i trud da se pronađe i radi posao koji se voli. To je isto kao i brak, samo traje vremenski duže u toku jednog dana – u braku ste sa poslom, pa se postavlja pitanje da li želite dobar ili loš brak. Znajte da vam je posao “loš brak” kada jedva čekate da dođe petak, a tmurni ste što je uskoro ponedeljak…
Kada neko kaže da nema posao i da ne može da ga pronađe, ta osoba govori u stvari da ne može da pronađe posao koji bi želela da radi, ili misli da bi želela da radi, i to ne znači da nema posla! Posla ima koliko hoćete i u ovim krajevima, počevši od njive, preko prodaje, pa sve i do posla koji je cilj – jedino što možda nedostaje informacija o tome onima koji daju posao, ili je npr. taj posao u drugom mestu, ili sl.
Pre nekoliko godina sreo sam kolegu sa fakulteta koji mi je ispričao da je oženjen, ima troje dece, on i njegova žena ne rade i žive kod njegove tašte sa njenom penzijom. Pitao je da mu pronađem posao. Rekao sam mu da trenutno nemam ništa što znam da bi mogao da radi, ali slobodno može da ide da radi na selu – tada je bilo vreme setve, ili da krene u neku prodaju na procenat. Njegov odgovor: “Pa, nisam ja zato studirao da radim u njivi, ili da budem prodavac. Hoću posao u svojoj struci!” Onda sam mu rekao: “OK, to znači da nemaš toliki problem sa parama, kada možeš da biraš šta ćeš da radiš”…
Drugim rečima, onaj ko nije zaposlen ne radi zato što ne mora, jer da mora – pronašao bi prvi posao koji donosi novac za život! Sve ostalo su izgovori!
Nije problem ako nemate posao koji želite, samo bi bilo dobro da se takvo stanje nazove pravim imenom.
Rating: 0.0/10 (0 glasova cast)Konačno posle nekoliko dana neaktivnosti blog je ponovo up and running, promenjen je hosting zahvaljujući Mileusni pa se nadam da ovakvih ispada u budućnosti neće biti. Ono što svakako zabrinjava jeste da više od mesec dana ništa nisam napisao, a verovatno to ne bih ni primetio da blog nije radio neko vreme i da me baš vi niste obavestili o istom. Čudna vremena…
Photo: Stephen Mitchell
Nekada sam znao blog da posetim i 20 puta dnevno, spavam nad statistikama gledajući koliko ljudi je pročitalo ono što sam celog tog dana pisao i dobar deo vremena mislio o tome šta ću sledeće napisati. Sa godinama taj blogerski entuzijazam odumre, pišete ređe i verovatno kvalitetnije a kumulativno sve dođe na isto. Međutim pomalo me je sramota činjenice da 5-10 dana nisam bio na svom blogu i da Ribaro nije primetio ko zna do kad bi ostao neaktivan. Hteo sam čak i da pišem, na lageru imam i nekoliko dosta zanimljivih draftova ali kada dođete u fazu da vam fale reči bolje i ništa da ne objavljujete.
Nije to razočaranje ili neka depresija, više plod zaista čudnog januara. Još uvek se borim sa činjenicom da je bleja period iza mene i da me u narednih par 10tina godina čeka ništa do suvi rad. Nije da mi smeta rad, štaviše prija mi osećaj koji imate kada završite neku veliku stvar i onako puni entuzijazma čekate da krenete dalje, ali mi smeta nedostatak slobode. Kada postanete deo institucije, sva ona šetanja po Srbiji i regionu gotovo kada god to zaželite, ili dani kada se sakrijete od ostalog sveta, ugasite telefon i gledate ceo dan serije postanu samo razloge za nerviranje, svoj život ste posvetili nekom drugom i ostaje vam da se prepustite. Nema dinamike, koliko god kreativni bili čeka vas sudbima Čaplinovih Modernih vremena. Strana firma, odlični radni uslovi i povoljna atmosfera za rad, ne znače i savršene radne uslove već bolje od tužnih domaćih, sanjaju se velike plate i žive mali životi. Izdvojite se na sekund sa strane i zapitate čemu sve to, dok u ogledalu vidite žrtvu kapitalizma sa izraženim životinjskim nagonom prema novcu.
Šta nam uopšte ostaje? Ne znam, verovatno mesta poput ovog da budu epitaf minulog nezadovoljstva, odrasli smo u suviše malim sredinama da bismo bili dovoljno smeli da istupimo napred i pokušamo ponovo ili sami. Oni koji trebaju da te podrže uvek ćete odgovarati i biti za sigurnu varijantu, a svaki pokušaj buntovnog života pozivaće na onu - šut sa rogatim ne može…
Iz nekog razloga sam potpuno ignorisao alatke od 37 Signals ekipe, sve osim Campfirea koga koristimo u za posao. Kada sam krenuo sa svojim ličnim projektom počeo sam da se cimam sa Backpackom kako bih organizovao sve i imao centralizovano mesto za ideje oko projekta. Posle par dana isprobavanja i upoznavanja sa aplikacijom prebacio sam bukvalno sve u njega i kupio plaćeni nalog.
Backpack je verovatno najbolja web aplikacija koju sam ikada probao da koristim, a njegov kvalitet se najbolje odlikuje kroz jednostavnost same aplikacije. Nema navikavanja, nema krive učenja, imate jedan objekat — tzv. „stranicu” — i nekoliko elemenata, tj. tipova podataka kojima punite stranice poput listi, beleški, fajlova, itd.
Do Backpacka sam najviše koristio Simplenote, ponajviše zbog toga što mi je na telefonu, a na računaru koristim aplikaciju Justnotes za njega pa mi je sve sinhronizovano. U slučaju Backpacka postoji nekoliko aplikacija za iPhone od kojih ja trenutno isprobavam FrontPocket.
Primera za šta sve možete koristiti Backpack zaista ima milion, evo kako ga ja trenutno koristim:
Početna stranica se zove „Inbox” i tu su mi todo liste — „aktuelno” i „nekad”, međutim prva lista na stranici se zove „nesređeno” i u nju idu sve stavke za todo koje su poslate emailom1 i na taj način uglavnom i dodajem todo stavke. Ostale stranice su prefiksovane sa „[p]:” i „[d]:” u zavisnosti da li se radi o projektu ili dokumentu. Svaka stranica sadrži kombinaciju lista i beleški vezanih za projekat ili dokument.
Pored ovih klasičnih primera lične organizacije, napravio sam i dokument za Textile, u stvari to je copy/paste najboljeg dokumenta za baratanje Textileom koji od nedavno nije više dostupan, pa sam ga izvukao iz Googleovog keša i napravio javnu Backpack stranicu.
U svakom slučaju ako imate bilo kakvu potrebu da sakupljate neke informacije (škola, snippeti koda, informacije o firmi, itd.) i držite ih na jednom mestu — preporučujem da probate Backpack.
1 Svaka stranica u Backpacku ima svoju email adresu na koju kada pošaljete email u određenom formatu dodajete stvari na stranicu.
Hoćeš da otvoriš firmu? Samo napred, ali prvo pročitaj ovaj (Pol) Grejemov post.
Iz mog iskustva ulaziti u posao sam je totalno sranje i totalna šljaka. Vrlo brzo se ubije svaka draž koju posao sa sobom nosi i postaje monotono — čim završiš jednu stvar ideš na drugu, i tako u nedogled. Od kako je Sprawsm postao dvočlan tim, bukvalno sve se promenilo na bolje, uključujući i stvari koje su već odavno dosadne… i onda sam morao da počnem sa služenjem civilnog vojnog roka, ali to je već tema za neki drugi post.
Ako pišete blog, ili radite bilo šta vezano za socijalne mreže — ove stvari morate već imati u praksi. Ukoliko nemate, bolje počnite da ih primenjujete.
Može se reći da sam od nedavno počeo da razvijam prilično jake averzije prema svim stvarima koje ugrožavaju moje vreme1. Većina tih stvari su naravno vezane za računar i internet, pa sam redom počeo da ih sečem u korenu.
Prvi na meti za odstrel je bio instant messaging. Radio sam u firmi koja funkcioniše — da, kompletno sva in-house komunikacija između dizajnera, programera, menadžera i vlasnika je zasnovana na ICQ — i to me je izluđivalo. Sećam se da sam redvno zahtevao da mi se dokumentacije za projekte, kao i manje zahtevi dostavljaju emailom, što su na svu sreću u toj firmi poštovali, jer su ljudi generalno zakon, to je bilo moje jedino radno iskustvo kao zaposlenik, i pored ovoga sa ICQom, sve je bilo da bolje ne može biti.
Posle IMa, usledili su forumi na kojima sam prestao da pišem (i čitam) osim ako nemam nešto pametno da kažem ili pomognem, ili naravno pročitam. Sećam se da sam do pre nekoliko meseci overavao DPT i po 20 puta na dan.
Na kraju, završio sam i sa Facebookom.
Defintivno glavni razlog za „skidanje” sa ovih servisa je ideja ovog modernog doba u kome živimo da je sve tu na dohvat ruke, sveprisutno i uvekdostupno. To mi se uopšte ne dopada. Ne želim da imam klijente (postojeće ili potencijalne) na IMu, niti da im dam broj telefona, ne želim da kad god učitam stranicu u browseru neko zna da sam pored računara i šta radim. Jedna stvar koja je malo zeznuta ovde je što se ovaj nivo dostupnosti, koji pruža recimo IM očekuje, i kada kažeš ljudima da ne koristiš Gtalk, Skype ili AIM, obično malo zastanu i zapitaju se: „Kako sad pa to?”.
Na isti način na koji ja zahtevam da ljudi poštuju moje vreme, trudim se da i ja poštujem njihovo, stoga mislim da je apsurdno tražiti od ljudi da ti budu na dohvat ruke u svako doba dana i noći — što je recimo sasvim normalno u nekim firmama. Ne samo da mislim da nije u redu sa moralne strane, nego mislim da je to zaista loše za mentalno zdravlje.
Neće svet propasti ako kažemo ne ovolikoj dostupnosti, zapravo ništa se neće promeniti, osim količine vremena koje ponovo možete početi da provodite onako kako vi želite. Naučite ljude da ga poštuju.
1 „moje vreme” u smislu me time tj. vreme koje provodim sam, radeći ili jednostavno odmarajući.
Može se reći da sam od nedavno počeo da razvijam prilično jake averzije prema svim stvarima koje ugrožavaju moje vreme1. Većina tih stvari su naravno vezane za računar i internet, pa sam redom počeo da ih sečem u korenu.
Prvi na meti za odstrel je bio instant messaging. Radio sam u firmi koja funkcioniše — da, kompletno sva in-house komunikacija između dizajnera, programera, menadžera i vlasnika je zasnovana na ICQ — i to me je izluđivalo. Sećam se da sam redovno zahtevao da mi se dokumentacije za projekte, kao i manji zahtevi dostavljaju emailom, što su na svu sreću u toj firmi poštovali, jer su ljudi generalno zakon, to je bilo moje jedino radno iskustvo kao zaposlenik, i pored ovoga sa ICQom, sve je bilo da bolje ne može biti.
Posle IMa, usledili su forumi na kojima sam prestao da pišem (i čitam) osim ako nemam nešto pametno da kažem ili pomognem, ili naravno pročitam. Sećam se da sam do pre nekoliko meseci overavao DPT i po 20 puta na dan.
Na kraju, završio sam i sa Facebookom.
Defintivno glavni razlog za „skidanje” sa ovih servisa je ideja ovog modernog doba u kome živimo da je sve tu na dohvat ruke, sveprisutno i uvekdostupno. To mi se uopšte ne dopada. Ne želim da imam klijente (postojeće ili potencijalne) na IMu, niti da im dam broj telefona, ne želim da kad god učitam stranicu u browseru neko zna da sam pored računara i šta radim. Jedna stvar koja je malo zeznuta ovde je što se ovaj nivo dostupnosti, koji pruža recimo IM očekuje, i kada kažeš ljudima da ne koristiš Gtalk, Skype ili AIM, obično malo zastanu i zapitaju se: „Kako sad pa to?”.
Na isti način na koji ja zahtevam da ljudi poštuju moje vreme, trudim se da i ja poštujem njihovo, stoga mislim da je apsurdno tražiti od ljudi da ti budu na dohvat ruke u svako doba dana i noći — što je recimo sasvim normalno u nekim firmama. Ne samo da mislim da nije u redu sa moralne strane, nego mislim da je to zaista loše za mentalno zdravlje.
Neće svet propasti ako kažemo ne ovolikoj dostupnosti, zapravo ništa se neće promeniti, osim količine vremena koje ponovo možete početi da provodite onako kako vi želite. Naučite ljude da ga poštuju.
1 „moje vreme” u smislu me time tj. vreme koje provodim sam, radeći ili jednostavno odmarajući.
Ovaj tekst je jedan u seriji tekstova koji dokumentuju razvoj jednog projekta od prve ideje do gotovog proizvoda. Svi tekstovi iz serije su povezani tagom licniprojekat09 kako bi ih mogli lakše pronaći.
Sprawsm je firma koja opslužuje klijente. Tek od nedavno smo počeli da razvijamo in-house projekte, i prvi od tih projekata Plakatt mi je kompletno prevrnuo stav koji sam imao prema poslu i ovoj struci uopšte do sada. Osladilo se može se reći slobodno. Dok je neki plan Sprawsma da klijentski poslovi još uvek ostanu fokus bar neko vreme, gledamo (zajedno sa Rendered Text ekipom) da se taj fokus sve više prebacuje na in-house projekte. Po meni je to neki logičan korak kada imaš takvu ekipu na jednom mestu gde malte-ne svaki dan izbijaju ideje za neke nove stvari koje bismo mogli napraviti. Sa druge strane, postoji određena količina klijentskih govana koju mogu da progutam. Dogurali smo do tačke kada možemo sebi da dozvolimo da biramo projekte i da ne dozvoljavamo da budžeti diktiraju kvalitet našeg rada.
Iz svega ovoga, proistekla je i jedna ideja koju zaista želim da izguram kompletno sam, Sprawsm neće imati nikakve veze sa ovim. S jedne strane jer apsolutno ne vidim da bi projekat ikako postao profitabilan, sa druge strane jer sam lično jako vezan za prirodu i tematiku projekta i mislim da je bolje da ga sprovedem sam. Takođe, želim da dokumentujem kompletan proces razvoja, bukvalno od ideje do završetka. Mislim da će na kraju kad se sumira biti vrlo interesantno pogledati kakvi su bili proračuni i pretpostavke, a kako je sve to prošlo zapravo. Naravno, nadam se da će ova serija postova pomoći bilo kome, kome padne na pamet da uradi i prođe kroz nešto slično. Pa da krenemo…
O čemu se radi?Dugo vremena gajim duboku admiraciju i naklonost prema uličoj umetnosti (iliti street artu.) Dosta toga se dešava i na ulicama što se ne da primetiti na prvu loptu, možda to ljudi ne kapiraju, ali stvarno ima zanimljivih stvari malte-ne gde god da se okreneš. Jedan od razloga zašto ljudi ne znaju, ili imaju iskrivljenu percepciju o ovom vidu umetnosti je i neupućenost. Na internetu su postojale brojne zajednice i sajtovi na kojima su se okupljali ljudi iz ovog miljea, ali to nikada nije otišlo dalje od instalacije Invision foruma, ili kompletno administrirane i vlasnički orijentisane online galerije sa instalaciom Invision foruma. Čak kada se pogleda globalno, primera kvalitetno sređene graffiti/street art zajendnice je vrlo malo, sa izuzetkom StreetFiles.org koji je usamljen slučaj. Uzimajući sve ovo u obzir, odlučio sam da pokušam da pokušam da uradim nešto po tom pitanju.
Inicijalna idejaNapraviti niche1 online zajednicu koja je suštinski photo sharing servis, dakle registrovani korisnici uploaduju fotografije i video klipove graffiti i street art radova (ili bilo čega što je povezano sa njima), komentarišu iste, komuniciraju i prave međusobnu interakciju kroz grupe (ekipe), itd.
Metod razvoja će biti takav da će se krenuti sa minimalnim setom „core” funkcionalnosti, koje će se kroz iteracije upotpunjivati i umnožavati po potrebi.
Cilj projektaMoram da pomenem da ne planiram da izmišljam toplu vodu sa novim funkcionalnostima, većina (ako ne i svi) featuresi koje planiram da uključim u servis već postoje, i korisnici su dobro upoznati sa njima, prioritet je pre svega na stvaranju prijatnog korisničkog iskustva.
Pošto je ovo lični projekat od koga ne očekujem nikakvu materijalnu zaradu (mada ako se ukaže prilika da se monetizuje iskoristiću je koliko god budem mogao i umeo), primarni ciljevi su čisto iskustvo vođenja projekta, održavanja i praćenja razvoja istog, jer kao dizajner imao sam vrlo malo uvida u bekstejdž funkcionisanja web servisa. Naravno u prvom planu je naravno i podrška street art zajednici.
Postoji i jedna specifičnost projekta, a ona se ogleda u tome da će on krenuti lokalno, ali će od početka biti globalno orijentisan, dakle krajnji cilj jeste globalna korisnička baza.
Takođe jedan od ciljeva projekta jeste završiti razvoj 1.0 verzije, i kasnije nastaviti održavanje sa minimalnim budžetom. To znači da ću ja lično raditi veliku većinu stvari, prvenstveno dizajn i kompletan front-end tokom razvoja i održavanja, potom administracija mreže (uz pomoć ljudi iz same zajednice naravno). Planiram jedino programiranje da prepustim odgovarajućoj osobi, ali to još uvek zavisi od izbora platforme o čemu još uvek razmišljam. Planiram da budem 100% otvoren po pitanju budžetarnih stavki, i objaviću iznose svih troškova javno.
Što se tiče ostalih detalja vezanih za projekat poput procena troškova, feature setova, rokova, itd. — o svemu tome više u sledećem postu.
1niche — niša, kategorija, vertikala, usredsređenost na nešto specifično
Pročitajte i upijte svaku rečenicu ovog teksta, bez obzira da li se bavite dizajnom ili ste stolar, računovođa ili sportista.
Za one koji nisu ispratili, Tr.im — servis za skraćivanje URIja — je pre par dana objavio da izlazi iz igre i da će svi URIji skraćeni do sada preko njihovog servisa biti podržavani do 31. decembra 2009. zbog nedostatka finansija koje su potrebne da bi servis održali u životu. Drugi mnogo bitniji momenat, koji je doprineo donošenju ove odluke je favorizam servisa Bit.ly od strane Twittera.
Meni je posebno bilo žao zbog ovoga jer sam od početka koristio Tr.im. Sada, posle ove odjave ekipe iz Tr.ima stiže nova kojom saopštavaju da su dobili neverovatno puno podrške od zajednice, i da ostaju u poslu. Pitam se samo ko će da ostave da im veruje? Šaka entuzijasta? Ja sam se već prebacio na Posterous koji mi deluje kao trenutno najzanimljiviji servis na netu i jedva čekam da uhvatim malo vremena da se poigram sa njim i vidim kako sve može da se iskoristi.
Korporativno prisustvo na netu u domaćoj praksi se uglavnom svodi na dizajnera, manje ili više dobrog, programera, manje ili više dobrog, par manje ili više dobro optimizovanih fotografija i gomile teksta.
Sudeći po trendu, tekstovi su zadnja rupa na svirali, nešto što se zove nužno zlo i što će da odradi neko najpismeniji u firmi ili neko ko ima najviše vremena, a tek ako ima neko ko je završio književnost, puna kapa! Zato se i web sadržaj uglavnom čini kao miš-maš raznih priča “o nama i našim uslugama ili proizvodima” bez jasne ideje da upravo sadržaj komunicira sa posetiocem, uz očigledno odsustvo lektora i korektora sadržaja, jer je sve to, očigledno, najmanje bitno kad smo se već onoliko istrošili na taj internet i te web dizajnere i sličnu bagru.
Sa webom je još i lako. Ukoliko se uoče greške, propusti ili nebuloze, potrebna je samo dobra volja da se greške isprave, mada najčešće nema ko ni da ih vidi, pa kako će i da ih ispravlja? Greške ostaju kao spomenik preziru klijenata, jer šta one poručuju? Nije nam stalo do vas.
Sandučići su nam puni reklamnih brošura sa po najmanje dve slovne greške na svakoj strani, kad smo već dali 200 evra za taj glupi dizajn i glupu štampu, dobro je i ovako kako je. I onda greške, jednom odštampane, ostaju dokle god se ne razdeli tiraž, da svedoče o nemaru.
Šta je skuplje? Ušteda na lektoru ili 10.000 letaka punih grešaka?
Za Kolegijum, koji za sebe kaže da su “ljudi od reči“, reči su važne. Kolegijum ih ne prodaje, već pronalazi one reči koje će prodavati. One koje će nešto i reći. Posao ljudi u Kolegijumu je ne samo da ispravljaju greške, već i da pronalaze bolji stil ili bolju reč. Oni pišu saopštenja, web sadržaje, SEO elemente sajta (description, keywords, titles) a pouzdano znam da je Tanja, poznatija kao Moo, pisala i “pismo uredniku” u ime jednog klijenta i da vodi kompletnu pisanu dokumentaciju jednoj ne maloj kompaniji.
Ljudi imaju pametnija posla – naime, da se bave svojim poslom, a papirologiju su prepustili Kolegijumu. Posebno mi je zanimljivo što Tanjini saradnici trenutno pišu autobiografiju jednog čvrstog momka – mislio je da ima šta da kaže, ali čovek ne zna kako. Ali Tanja i njeni saradnici (ima tu i njenih kolega iz novinarstva, književnosti i izdavaštva) znaju kako se piše.
Zbog osetljivosti posla, Kolegijum ne imenuje svoje klijente ni u jednoj grupi svojih izvršenih usluga, osim što postoji jedna koju pružaju, zanimljiva i čini mi se jedinstvena kod nas, i na kojoj se potpisuju a može biti zanimljiva i blogerima sa književnim ambicijama: konsultacije za objavljivanje samostalnih autorskih izdanja (samizdat).
I da, dizajn za Kolegijum je smislila Tanja, grafički ga ispeglala i znak smislila Jelena, a programer / usability konsultant koga možete za sve ostalo kriviti je moja malenkost
Kao nagrada što ste pročitali dovde i kao čast za novi posao, ako na zahtevu za ponudu ili kontakt formi bilo gde u telu poruke unesete VESICORG, dobićete fini popust od 15% do kraja avgusta 2009 – malo li je na ovu skupoću i sveopštu krizu?
Šalu na stranu (ali gornji kupon je istina), toplo preporučujem Tanju i njenu ekipu – a znam da vam treba, čak i nekim mojim omiljenim blogerima koje redovno pratim
Ima posao snova, a žali se ;)
© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: manekenke, masažer, posao, zaposlenje
Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu
Znate onu priču da ženu na razgovoru za posao uvek prvo pitaju da li je udata, ima li dece, a ako nema dece, da li planira da ih ima? To je diskriminacija na delu, ali neću o njoj pošto je to valjda svima poznato.
Danas sam saznao za nešto drugačiji način diskriminacije, i to ga sprovodi država.
Naime, kada se zapošljavate vrlo je važno koliko imate godina, jer država propisuje različite dažbine zavisno od godina. Ako ste stariji od 28 godina u vrlo ste nepovoljnoj situaciji. Poslodavac će vas odbiti, jer mu je višestruko jeftinije da zaposli nekog mlađeg.
Zbog čega je tako? Zato što država ima posebne mere kojima nastoji da poveća procenat zapošljavanja mladih, kao i posebne mere za zapošljavanje starijih…
Međunarodna organizacija rada ističe da je zabilježen i sve veći porast rasizma i ksenofobije, ali i kršenja elementarnih ljudskih i radnih prava.
Планета Србија
је скуп одабраних блогова на српском језику.
Ако желите и да се ваш блог нађе на Планети Србија
све потребне
информације за пријаву вашег блога можете наћи овде.
Планета Србија извори:
RDF/RSS 1.0
RSS 0.92
RSS 2.0
ATOM
FeedBurner
OPML
|
