Planeta Srbija

Da uživam koji minut, dok je ovako:

Evo je jedna od dražih fotografija:

Napravio sam je 2008. godine, jednog vedrog januarskog dana. Tada smo tek uselili u staru kancelariju (u kojoj smo ostali dve i po godine), a koja je imala predobru terasu sa pogledom na park. Pošto je bio vedar dan, ne baš tipično zimski, uslikao sam par fotki sa terase, uključujući i ovo gradilište. Ono što nisam znao u tom momentu je da ću se kroz godinu i po dana ja useliti u tu istu zgradu, a kroz dve i po godine i firma…

Prethodni put sam o novom prostoru pričao početkom februara. Od našeg plana da se uselimo najkasnije krajem marta nije bilo ništa, tako da smo prvi radni dan u novom prostoru proveli tek krajem maja (prethodnog ponedeljka).

Cela stvar još uvek nije u potpunosti gotova i ima niz sitnih poslova da se završe, ali osnovne stvari su na mestu i sve fino funkcioniše: čist i uredan prostor, komplet opremljena kuhinja, WC, bežična mreža, radni stolovi, klimatizacija itd. Stvari kao što su video nadzor, sala za sastanke, full opremljena trpezacija i slično polako dolaze na svoje mesto, ali one su uvek bile bonus, nikako show stopper.

Meni lično nov prostor znači samostalnost i fleksibilnost (prostor je naš, pa imamo potpunu slobodu), kao i finu osnovu za dalje napredovanje, u kom god smeru da se krenemo. Predviđena za 20 sedećih radnih mesta, bez da se ljudi guraju, na dobroj lokaciji i sa sitnicama koje smo birali kako bi odgovorila našim sadašnjim i budućim potrebama, ova kancelarija je prostor u kome možemo da se opustimo, radimo i nastavimo da rastemo svojim tempom.

Uz trud da se nova kanclearija u potpunosti završi i opremi, naredni korak je activeCollab 3. Prvi preview za developere je izbačen 31. maja. Sad to sve treba upeglati u jednu finu, zaokreženu i pouzdanu celinu. Zvuči jednostavno, a u stvari je par meseci posla… Slatke muke, a o njima detaljnije u narednim nedeljama.

Jedna od stvari koja s vremena na vreme naleti je pitanje da li postoji ili zahtev da se napravi nešto što će uvoziti zadatke iz activeCollaba u Eclipse, kao Mylyn konektor ili kao potpuno nezavistan paket. Zahtev kao i svi drugi, manje popularan od nekih, ali opet dosta popularniji od nekih drugih, za neke timove nebitan, a za neke deal breaker. Definitivno tema za razmišljanje, ali tu ima jedan problem:

Lično mislim da je Eclipse kompletan promašaj, Frankenštajn napravljen od gomile otpada nabacanog na jedno mesto, tako napravljen da ne naljuti nikoga po pitanju mogućnosti, ali da te vremenom dovede do ludila i definitivno da nikada nikoga ne učini srećnim. Pogledajte samo ovaj Preferences dijalog:

Da te vidim da podesiš soft tabs iz prve, o ostatku da i ne govorim… Ne poželeti nikome!

I tu dolazimo do dileme iz naslova posta: da li svojim radom podržavati platformu na čiju pomisao vas obuzme neki čudan bes, kao da biste je obrisali iz postojanja da ikako to možete? Da li ličnim stavom i ličnim protivljenjem pucate sebi i svom proizvodu u nogu? Da li zbog ličnog stava uskratiti nešto korisno svojim korisnicima?

Po meni, projekti na kojima radimo neizbežno nose naš lični pečat, sa svim dobrim i lošim stvarima koje to nosi. To ne treba izbegavati, već prigrliti. Neka ono na čemu radimo bude oličenje našeg najboljeg Mi, pa makar to značilo izbacivanje stvari koje Mi smatramo lošim, bez obzira što ih neki ljudi traže. Naknadno izbacivanje mogućnosti je teško, tako da sve što dodamo treba da se računa i da dodaje vrednost proizvodu, jer smo Mi ti koji ćemo tu istu mogućnost morati godinama da podržavamo. Ako je Mi ne volimo i zakolutamo očima svaki put kada je neko spomene, onda je greška što smo je uopšte i dodali…

I tako A51 neće u skorijoj budućnosti raditi na Mylyn konektoru…

… dobronamernim, ali lošim savetima. Ljudi koji tvrde da je biznis plan potreban da bi se krenulio u neki posao greše:

One survey of Inc. 500 CEOs found that 60 percent had not written business plans before launching their companies. Just 12 percent had done market research.

Leigh Buchanan, How Great Entrepreneurs Think.

Kada se spremao activeCollab 1.0, imali smo samo jedan plan: završimo v1.0 do kraja leta i počnimo da prodajemo, jer sumanjam da će ćemo imati novca za bilo kakvo dalje razvlačenje. Upalilo je samo zato što smo imali realan pritisak da do određenog datuma izbacimo nešto, bilo šta, ne zato što smo imali savršen biznis plan.

A kad si jednom na tržištu, onda više nema izgovora i pretpostavki – bugovi treba da budu ispravljeni, mailovi odgovoreni, dokumentacija napisana… Tek tad kreće zabavni deo.

Our entrepreneurial motivation is not confidence, it’s an insatiable desire to improve. It’s not about thinking your ideas are better than everyone else’s, it’s about never accepting any idea as being best.

Jason Cohen, Why I feel like a fraud

Kada me je Vukašin zamolio da napišem tekst za StartHub (što još uvek nisam stigao da uradim), moj prvi komentar je bio: “OK, samo neću biti chearleadersica i neću pisati o A51 i activeCollabu”:

Nisam od onih koji vide nešto posebno uzbudljivo u “startupima”, niti se palim na tekstove o investicijama, velikim exitima, osnivačima koji su uzeli milione itd. Ne znam koji je start up Google juče kupio, ne pratim TechCrunch i nemam pojma koliko je para u drugoj rundi neka random internet firma uzela.

Ceo taj startup buzz je neka luda trka, a mi u Srbiji smo posmatrači ispred malih ekrana. Umesto najbržeg kruga imamo ko je najviše para digao, umesto sudara i otkazivanja bolida imamo vesti o firmama koje su pukle, i osnivače koji otvaraju svoje srce i dušu kako bi izneli svoje viđenje zašto su njihova “čeda” propala. I onda, u jednom momentu ugasimo televizor, izađemo napolje, sedne u auto i negde na putu nas sačeka rupa veličine omanjeg auto jer, ipak, živimo u Srbiji, a ne u Monaku (tj. Silicijumskoj Dolini).

Da se razumemo, ovo nije jedan od onih “Srbija je sranje i u Srbiji ne može da se napravi uspešan IT posao” tip postova. Samo hoću da kažem da su ovde pravila igre malo drugačija. Umesto sanjarenja o investicijama i sličnim glupostima, pametnije je brinu o tome kako ćete, recimo, stranim kupcima uliti poverenje da od vas kupi softver, kako ćete rešiti problem naplate, kako ćete sve to na kraju knjižiti, da li ćete moći da ponudite affiliate program i kako itd.

Jer, to je naša realnost, a ono što Paul Graham i ostale startup chearleadersice pišu možda važi, al’ ne mora. Treba biti svestan iz kog filma mi dolazimo i to iskoristiti kao prednost, a “američki san” prepustiti nekim drugim ljudima koji žive tamo negde, preko bare.

Credit: Fotografija preuzeta sa Wikipedije (dostupna pod Creative Commons Attribution/ShareAlike 3.0 licencom).

“The manager’s function is not to make people work but to make it possible for people to work.”

David Walker, u recenziji Peopleware knjige

Filmovi i popularna kultura, a i opšta ljudska priroda, daju kompletno pogrešnu sliku o tome šta i kako treba raditi. Uspešni ljudi koje znam i poštujem su gotovo po pravilu tiha voda, a ne flashy superstar stereotip kakav mediji serviraju.

Pre par dana sam pomenuo da se firma seli u novi prostor, mesto koje bi trebalo da nam obezbedi mir i tišinu, udobnost, a, da bude sreće i zdravlja, i prostor za rast u narednih par godina. Za razliku od dva prostora u kojima se A51 nalazio do sada, ovde napokon imamo odrešene ruke što se planiranja i opremanja tiče. Osnova prostora izgleda ovako:

Veća slika (~1000x1500px, 150kb)

Prostorije označene brojevima + WC su zajedničke:

1. Sala za sastanke. Sastanke ne držimo, ali je dobro imati jedno mesto sa velikim stolom, projektorom i tablama, gde ljudi mogu da se povuku i natenane pričaju i dogovaraju se, a da pri tome ne smetaju ostalima. Takođe, ovo je i džoker prostorija – ukoliko ikada budemo imali frku sa prostorom, ova prostorija može da primi 3 do 4 zaposlena. To nam nije cilj, ali eto, dobro je imati i taj sličaj pokriven.

2. Server soba. Mesto za mrežnu opremu, server, štampač i sav materijal koji uz to ide. Vrata se zatvaraju tako da buka i trepćuće lampice ne smetaju nikome. Budžak kakav se samo poželeti može.

3. Kuhinja. Kako broj ljudi raste, tako se i od kuhinje očekuje više. Ovde će ići frižideri sa pićem, kafemati, a i komplet kuhinjska oprema kako ljudi ne bi morali da izlaze napolje da bi jeli (svaki dan fast food nije rešenje, a gube vreme koje mogu pametnije da iskoriste).

4. Ćumez. Mesto koje će izgledom najviše podsećati na manju kantinu ili prostor za odmor, još nismo tačno definisali. U suštini, ovo je zajednički prostor koji nema prirodno svetlo (takođe i osnovni razlog zašto nije prostor za rad), tako da ćemo biti malo kreativni u pogledu osmišljavanja i opremanja ovog budžaka.

5. Telefonska soba. Pored nervoze usled jezičke barijere i vremenske razlike u odnosu na USA i Kanadu, jedan od osnovnih razloga zašto do sada nismo pružali telefonsku podršku je to što nismo imali odvojen prostor odakle bi ista mogla da se pruža. Zamislite da programirate u istoj prostoriji gde neko po ceo dan telefonira? Ja bih flipnuo posle pola sata i verovatno otišao u kafanu da radim.

Ostale prostorije su kancelarije za rad. Cilj je bio tako odabrati kako bi sve prostorije za rad imale prirodnu svetlost, kao i jednostavan pristup iz hodnika (da ne mora da se prođe kroz jednu prostoriju za rad da bi se došlo do druge).

Kako vreme i opremanje bude odmicalo, kačiću komentare i fotke, a za sada ovoliko

“Time spent supporting the old is time not spent building the new”

“At typical companies, “legacy” technology is something you figure out how to carry forward. At Apple, legacy technology is something you figure out how to get rid of”

John Gruber

Pogledajte ceo tekst ovde.

Normalan sistem, koji gleda sopstveni interest na duge staze bi trebalo ovako da funkcioniše:

“What we have here is stakeholder capitalism, not shareholder capitalism”

Klaas Hubner, za The Washington Post

Tekst iz koga je ovo izvučeno je o tome kako se treba posvetiti pravim vrednostima, čak i po cenu gubitka brzog profita, zarad izgradnje nečeg održivog i zdravog na duge staze, pa bacite pogled. Što se Srbije tiče, nismo mi tog kova.

Pre izvesnog vremena čuo sam zanimljivu priču od jednog vlasnika jedne velike firme (nije velika u zgradama i veoma velikom broju zaposlenih, već u profitu!):

Pretraživao on jednom prilikom neke specifične proizvode, i naleti na Web sajt sa odgovarajućom ponudom i cenama. Pored prikaza proizvoda stoji broj telefona i on nazove…

Čim je čuo da se neko javio na telefon, on krene sa pričom – Ja sam… iz firme…, trebao bih…

Ali ga u međuvremenu prekine dečiji glas koji je rekao:

“Tata kaki”

On od tada zove ovakve firme “Tata kaki“…

Eto, šta može da se desi kada imamo firmu u kući ili stanu

Rating: 0.0/10 (0 glasova cast)

Ako ste iz Novog Sada, u poslednjih nekoliko meseci ste verovatno primetili naglu pojavu većeg broja pekara pod nazivom “Kao Nekad“. Ovo nije jedini lanac pekara koje niču po Novom Sadu “kao pečurke posle kiše” u poslednje dve godine, ali ove su pekare dosta uočljive zbog neobično kvalitetnog konceptulnog pristupa samom izgledu pekara, postavke i izgleda proizvoda.

Pre nešto više od dva meseca, u mom komšiluku u  krugu od 300m od mesta gde stanujem otvorene su ove dve pekare. Bilo mi je veoma drago zbog toga što u blizini imam ove pekare, jer volim kada vidim da neko pokušava da se diferencira od konkurencije na kvalitetan način.

Porodično smo uzimali više različitih proizvoda iz ovih pekara, uključujući nihovu verziju domaćeg hleba, lenje pite, i najbolje od svega – kukuruzne štapiće. Ostali proizvodi su nam se porodično prosečno dopali (ima i boljih proizvoda, čak i u našoj okolini), ali ti štapići su stvarno mnogo dopali.

Pre nekoliko dana dok sam u toj pekari kupovao hleb, bacio sampogled u stranu gde se nalaze lenje pite, i učinilo mi se da su nešto manje nego što su bile ranije. Nisamobratio pažnju na to i izašao sam iz radnje sa kupljenim hlebom. Sutradan sam ponovo došao u pekaru i kupio kukuruzne štapiće i sedviče koje prodaju u toj pekari. Nisam gledao šta radi žena koja je pakovala naručene proizvode, već sam ponovo pogledao u pravcu lenjih pita i ponovo sam pomislio kako su ove pite manje nego što su bile ranije (zaboravio sam u tom momentu da sam isto pomislio i dan ranije).

Kada sam stigao kući imao sam šta da vidim – i sedvič (skuplji) i kukuruzni štapići su vidno izgubili veličinu koju su imali ranije (napomena: u ovoj pekari smo kupovali nešto na svaka 2-3 dana). Naravno, cene su ostale iste.

Kada su ukućani videli šta se desilo, kolektivno smo odlučili da nećemo više kupovati u ovoj pekari, jer inače u komšiluku ima sigurno još 7-8 pekara.

Brending nije samo pakovanje

Slobodna je volja kompanije na koji će način poslovati, na koji će način formirati cene i uticati na porast profita, li isto tako i mi kao potrošači imamo slobodnu volju da odlučujemo o tome na osnovu čega ćemo kupovati ili nećemo kupovati određene proizvode.

Svima vam je poznata čuvena priča sa stotinama picerija koje su se otvarale i zatvarale u poslednjih 20 godina, u kojima ste na početku imali pice sa puno sira, mariniranih pečurki, šunki, itd. Posle šest meseci na istom mestu odjednom na pici ima vidno manje sira, pečurke postaju zveže pečene, a ima nešto manje i šunke…

Smatram da je ovakav odnos firmi prema svojim klijentima krajnje pogrešan i poguban, a u isto vreme – sve ovo vreme, kada mi se nešto slično desi imam samo jedan komentar (uvek): “Da li vlasnici onih firmi koji smanjuju porcije svojih proizvoda uz ne menjanje cene misle da smo mi glupavi, ili da smo magarci, pa da ne znamo da su to uradili”.

U slučaju pomenutih pekara, bez obzira na sav sjaj konceptualnog pristupa “pakovanju” prodavnica, to ništa ne vredi ako mušterije smatraju da su izigrane.

Ne verujem da su pomenuti proizvodi baš svi u istom danu izgubili na veličini, ali se ispostavilo da sam to saznao odjednom, i nije mi se nimalo dopalo.

Rating: 9.7/10 (3 glasova cast)

Samo oni menadžeri koji su toliko “uljujlkani” u svoj poslovni uspeh mogu sebi da dozvole luksuz da se ne raspituju/interesuju za novosti u svojoj privrednoj grani. Ovakve stvari se dešavaju na tržištima gde vlada monopol, ili postoji veoma slaba tržišna ekonomija (“burazerska” ekonomija).

Činjenica je da svakodnevni poslovi ne dozvoljavaju mnogima da izdvoje dovoljno vremena za praćenje aktuelnih trendova koji pospešuju poslovanje u posmatranoj privrednoj grani.

Ako još niste, obavezno pogledajte prvi u seriji video materijala sa temom “Did You Know?”:

Poenta je u tome da eksponencijalno vreme u kojem živimo ima za posledicu da bi minimalno svake tri godine trebalo da se ozbiljno zapitamo koliko primenjujemo aktuelne tehnologije u osnovi svog posla, i da li ćemo uskoro biti u situaciji da gubimo profit, ako ne usvojimo ono što rade najbolji u svetu.

Autizam u IT industriji kao primer previda bitnih trendova!

U pogledu zaostatka u praćenju novih trendova iz oblasti sopstvene privredne grane najbolji primer predstavlja kompletna IT industrija (od prodavaca hardvera do kreatora i prodavaca softvera), za koju se sa strane veoma pogrešno pretpostavlja da predvode promene sa aspekta primena korišćenja novih IT tehnologija, a naročito primena korišćenja Interneta u poslovne svrhe.

Vi i danas možete čuti da osobe iz IT kompanija (naročito, nešto je bolja situacija u IT sektorima kompanija) i dalje pričaju nekim nerazumljivim jezikom kada žele da vam objasne prednosti korišćenja nekog “IT rešenja” (test: pitajte samo šta konkretno rešava njihovo “rešenje”, a da to objasne jednostavnim jezikom).

U poslednje vreme veoma često nailazim na slučajeve kompanija u kojima je položaj IT sektora toliko “jak”, da neke ozbiljnije promene sistema percepcije tokova poslovnih procesa u vezi sa Webom ne mogu uopšte da se primene, jer “Bože moj” nisam bio “niz dlaku” sa nadmenim osobama iz IT-a koji već 10-15 godina rade šta ih je volja, jer ih u firmi niko ne razume!

Opšte-poznati “strah” od društvenih medija

Korišćenje savremenih sistema komunikacije putem Interneta i njihova primena kroz poslovne procese u kompanijama u celom svetu veoma se sporo usvajaju na pravi način, a za to postoji veći broj razloga, od kojih je najpoznatiji strah od dijaloga – koji za posledicu daje gubitak kontrole nad porukama koje šalju kompanije.

Mnogo ozbiljniji problem leži na strateškom nivou, koji uključuje poslovnu odluku da li da se krene u implementaciju neke nove tehnologije (kao što je npr. zbir aktivnosti oko društvenih medija), i da li se može predvideti realna  poslovna korist koju puna primena te tehnologije donosi kompaniji (da li je uopšte isplativo implementirati određenu novu tehnologiju).

Gartner Hype Cycle

Kompanija Gartner je pravilno uočila da svaki novi tehnološki trend prolazi kroz veoma sličan ciklus efekata njegove primene.

Svaka upotreba nove tehnologije počinje sa nekim “adrenalinom” – “jao, što smo cool što to radimo!” – Tzv. Hype ciklus (Cycle). Na praju tog prvog ciklusa skoro se po pravilu dešava razočarenje, jer su očekivanja bila mnogo veća od realnih mogućnosti primene određene nove tehnologije.

Tek kada se posmatrana tehnologija uvede u realne okvire poslovnih zadataka i efekata u odnosu na konretno zadate ciljeve, a kada se prethodno stekne dovoljno iskustva da bi se definisala realna strateška opravdanost te tehnologije.

Praćenje novih tehnologija i njihova strateška implementacija u poslovne procese kompanije zahteva veoma razvijene sisteme upravljanja prikupljenim znanjem u kompanijama (knowledge management – kojom brzinom se u kompaniji usvaja primena novih znanja) i mogućnostima brze izmene poslovnih procesa u odnosu na potrebe primene novih tehnologija (change management).

Prednost nad konkurencijom kroz poznavanje dolazećih trendova

Praćenje važnih trendova iz oblasti u vezi sa poslovanje kompanije ponekad deluje veoma komplikovano, ali u osnovi pokazatelji o tome šta će se bitno dešavati u vašem poslu u narednom periodu se nalaze svuda, samo ih je potrebno prepoznati.

Interesantan primer praćenja trendova koji se još nisu pojavili može se videti kod pominjane firme Gartner koja je 2005. g. izdala procene značaja novih tehnologija koje će postati aktuelne između 2010. i 2015.! Preko ovog dokumenta se lepo može propratiti koliko su grešaka napravili istraživači iz ove kompanije u svojim procenama najbitnijih tehnologija u ovoj godini (hint – nisu pogrešili).

Praćenje adekvatnih izvora informacija (vesti) iz vaše industrije može vas pripremiti na bitne tehnologije u narednih pet do petnaest godina (pod uslovima da se ne dese neke velike katastrofe, ratovi i sl.), i kompletan problem se svodi na analitiku upotrebne vrednosti pimene konkretnih novih tehnologija koje se tek pojavljuju.

Rating: 0.0/10 (0 glasova cast)

It is clear to us that regardless of the number of changes we make, we see the need for more. Improvement is fun. One or two improvements uncover the need for other improvements.

John Smith, COO, Ross Controls

Pronađite još negde pare, sem u advertajzingu!

Veoma se često dešava da sam u situaciji kada objašnjavam (uglavnom studentima, na žalost) da kada kreirate Web projekat koji bi praktično trebalo da donosi zaradu isključivo od prodaje banera (advertajzing model zarade), morate znati da se nalazite u “polju gde se raspodeljuju mrvice”.

Gornja slika pokazuje raspodelu sredstava na tržištu oglašavanja (SAD) između top 50 sajtova u periodu od 8 godina. Sa dijagrama se može videti da 10 najposećenijih sajtova u proseku uzme 80 odsto para od tržišta oglašavanja, a da top 50 sajtova uzme dodatnih 10 odsto. Svima ostalima preostaje onih 10 odsto sredstava (postavlja se pitanje koliki je udeo u tržištu oglašavanja prvih 1.000 sajtova). Ovakva raspodela je slična na svim tržištima oglašavanja (i u Srbiji), a broj sajtova koji ulazi u 90 odsto raspodele kolača oglašavanja zavisi od razvijenosti tržišta (broj kvalitetnih Web sajtova) – što je manji broj kvalitetnih sajtova, manji broj sajtova uzima veći kolač tržišta.

VirtuelniGrad.com – Od poslovnog adresara do edukatora privrede

Obzirom na prethodno prikazane činjenice, podržavam i trudim se da predstavljam sve one online projekte koji uspevaju na smislen način (čitaj – poslovno održiv) da “pobegnu” iz advertajzing modela zarade.

VirtuelniGrad.com postoji osam godina i tokom prošle godine je uspeo da se izbori za status najposećenijeg specijalizovanog online poslovnog adresara u Novom Sadu.

Inače, kreiranje poslovnog adresara na Internetu je tehnički ne naročito zahtevno (naravno, sve zavisi od opcija koje se dodaju kod samog adresara), ali sa aspekta poslovnog modela ovog tipa sajtova – uspešni sajtovi ovog tipa moraju da imaju veoma kvalitetne klasične prodavce (tzv. tašna-mašna-laptop sistem prodaje, ili prodaja “od vrata do vrata”).

Tokom 2009. g. Dragan Nikolić, vlasnik kompanije Panonsoft koja stoji iza projekta Virtuelni Grad, sa svojim timom počeo je sprovođenje u delo konceptuelnog modela Grada kao komunikacionog modela koji koristi Privreda (kompanije, članovi ovog servisa) i Građani (posetioci samog sajta). VirtuelniGrad.com omogućuje građanima da “pronađu firme, usluge i proizvode, ali i da se informišu, upoznaju i zabave”…

Cela ova priča ne bi baš bila toliko interesantna za posebno predstavljanje da se u njoj ne nalazi odgovor na jednu veoma važnu (i strašnu) istinu – većina kompanija u svetu, ali i kod nas u stvari ne zna da posluje!

Ako ste ikada bili u kontaktu sa predstavnicima raznorodnih firmi i bili ste u situaciji da vidite kako te firme posluju, znate da većina firmi posluje po nekom automatizmu koji je stvoren na osnovu nekog osećaja, ali sigurno to poslovanje uglavnom ne postoji na osnovu poznavanja kako stvari u biznisu inače funkcionišu.

Većina vlasnika firmi u svetu i kod nas ne da zna na sistemskom nivou u svojoj firmi uspostavi tri osnovna segmenta održivog poslovanja kompanije na tržištu:

Kako ostvariti na sistemskom nivou dolazak do potencijalnih kupaca? (kako pronaži kupce?) – Sales Lead Management Kako potencijalnim kupcima sistemski uspešno prodavati proizvod ili uslugu? – Sales Funneling, Sales Pipeline Kako uspešno upravljati kompanijom? (kako donositi prave odluke o strateškim pravcima poslovanja kompanije)

Upravo odgovori na ova pitanja predstavljaju okvir trogodišnje online edukacije projekta VirtuelniGrad pod zajedničkim nazivom “Kako da poslujem Bolje?” (zbirka poslovnih znanja), čiji je cilj rešavanje konkretnih problema u vezi sa poslovanjem firme. Pored ove osnovne “literature” postoji još čitav niz aktivnosti i dokumenata koji imaju za cilj da reše drugi najveći problem kompanija – kako saznanje da se nešto u kompaniji mora menjati i sprovede u delo.

Kao što se i moglo pretpostaviti, nisu svi “članovi Privrede Grada” revnosni u usvajanju novih znanja koja im mogu pomoći da opstanu na veoma surovom tržištu, tako da možda nekih 10 do 20 odsto predstavnika firmi koji učestvuju u ovoj edukaciji stvarno i unose promene u svojim firmama.

Uspeh ovog sistema pretplatničkog modela počiva na veoma jednostavnoj, ali veoma zahtevnoj pretpostavci – ako korisnici servisa stvarno povećaju prodaju, koristiće i dalje ovaj servis. Upravo iz ovog razloga, ovaj tip poslovnog modela je veoma komplikovan za kopiranje (kao što je npr. jednostavno iskopirati sajt poslovnog adresara), jer je potrebno veliko znanje da se iskopira edukacija koja za rezultat ima povećanje prodaje klijenta!

Očigledna vrednost koja se daje klijentu omogućuje uspešnu prodaju!

Ovaj primer se lepo nadovezuje na prethodni tekst o načinima zarade online medija, obzirom da ako se pronađe način da se dođe do konkretnog zadovoljenja potreba klijenata, tada tržište koje je spremno da plati tu vrednost uvek postoji.

Rating: 10.0/10 (1 glas cast)

Ima tu jedna sasvim značajna stvar koju sve veći broj stručnjaka iz raznih komunikacijskih i menadžment oblasti zanemaruje. Ne vidi, možda. Elem, ova cela priča sa internetskom revolucijom,  ne prestaje da nas (prijatno-neprijatno zavisi od ugla u “ringu”) iznenađuje. Svakog dana nešto novo… U decembru 2009. FB prestigao Yahoo po broju jedinstvenih poseta, a (su)stiže i [...]

Kako vreme odmiče, activeCollab raste i postaje sve popularniji. Koriste ga neke od najpoznatijih firmi i univerziteta na svetu, kao i čitav niz malih, kreativnih firmi i organizacija.

Imamo niz ideja kako da se sam proizvod unapredi i razviju razni dodaci, tako da nam trebaju ljudi koji bi voleli da rade na ovom projektu. Ako ste dobar PHP programer ili na putu da postanete jedan, javite pa da sednem i popijemo kafu.

Tekst samog oglasa sa svim detaljima:

A51 is a small software development company from Novi Sad. Our focus is development of web based tools that help organizations get projects done by employing more communication and less management.

Our flagship product, activeCollab, is used across the globe by thousands of organizations, including some of the largest technology and media companies and well known universities.

PHP Programmer

Job Description:

Work on integration of activeCollab with other applications and services on the market (popular CMS platforms, invoicing and accounting services etc). Develop and share resources that help developers integrate and extend activeCollab. Other projects may include development of widgets, mobile applications and more, based on your interests and skillset. Anything else that you feel that would make activeCollab a better product and an integral part of the online productivity ecosystem.

What we offer:

Clean, quite, cozy environment where you can concentrate and get stuff done. We even offer home cooked lunch served in the office every day, so you don’t nede to worry about that and waste time and money. Opportunity to learn new and develop existing skills. Best equipment money can buy. Tools should never limit your creativity. Type of energy only small companies can offer. Make the difference! activeCollab is probably the best known software product coming from Serbia.

Requirements:

Simply put, you need to be a good programmer and natural problem solver. Must know technologies are PHP, MySQL, HTML, CSS and JavaScript. Experience with other platforms is a plus, but not required. Good written and spoken English. We offer tools and resources to improve your English, but good foundation is required. Candidates who are not able to work in office in Novi Sad Monday to Friday should not apply. Faculty degree is a plus, but not a requirement.

If you are interested and see a fit here, please fill out the form that is available on this page:

http://a51.wufoo.com/forms/prijava/

Thank you for your time!

Pre desetak dana su postavljene video ture koje na jednostavan način objašnjavaju najznačajnije activeCollab mogućnosti. U pitanju je devet video klipova, gde svaki bliže objašnjava po jednu sekciju već postojeće tekstualne ture:

Ture su trebale da budu spremljene mnogo mnogo ranije, ali nekako su se uvek neke druge stvari činile prečim tako da nam je trebalo više od dve godine dok se napokon nisu pojavile na sajtu. Prvo je bio problem to što se activeCollab 1.0 jako mnogo menjao, pa onda problem sa scenarijima i realizacijom, pa razna odlaganja jer su bitnije stvari trebale da budu rešavane i tako do u nedogled.

No, pre koji mesec smo se napokon dogovorili da ovaj projekat ima visok prioritet i da ga treba rešavati što pre. Celu priču su izgurali Goran, Ivana, Waldo i Waldov prijatelj koji je radio voiceover, a kome ni ime ne znam. Evo ih neke beleške, ideje i zapažanja sada kada je cela stvar ugledala svetlost dana:

U osnovi, kod ovakvih tura postoje dve krajnosti: čista marketinška priča i čista demonstracija proizvoda. Naše ture više vuku na merktinšku priču, ali nju prate i kratki prikazi proizvoda i nekih operacija. Bolje je objasniti kako će to proizvod potencijalnom kupcu olakšati život (benefits), umesto prostog nabrajanja mogućnosti, a u isto vreme nam olakšava održavanje pošto ne zahteva toliko česte izmene kao što bi čista demonstracija zahtevala. Jedna od stvari na kojoj sam lično insistirao od samog početka i što je dugo kočilo projekat je glas i priča koja prati video. Na netu postoji dosta tura koje prati samo tekst, bez priče, i ne sumnjam da su bolje nego da uopšte nema tura, ali… Moj stav od samog početka je bio da priča koja prati video, a koju čita osoba kojoj je engleski prvi jezik definitivno celu stvar diže na nivo ispod koga se ne bih spuštao. I dalje stojim iza toga… Zbog voiceovera, a i zbog toga što se sami nismo mogli posvetiti dizajniranju i montaži tura, odlučili smo se da unajmimo nekog da nam odradi posao. Od par ponuda koje smo dobili na Elance, odabrali smo Walda jer je imao par projekata koji su bili dosta slični stilu koji smo želeli da postignemo, kao i višegodišnje iskustvo u TV industriji. Waldo nam je u potpunosti rešio prvi, Intro video. Taj prvi, najduži i najkompleksniji deo je odredio stil ostalih tura, dizajn, piktograme… Sa ovim materijom, i uz Waldovu pomoć, Ivana i Goran su završili ostalih 8 videa. Ovde je Goranovo iskustvo sa montažom (neko vreme je pro-bono radio kao montažer na jednoj studentskoj TV emisiji za vreme faksa) jako dobro došlo i uštedelo jedan dobar polovan auto koliko bi inače bio honorar da smo morali opet da unajmljujemo animatora i montažera. Većina sajtova nema velikih problema sa protokom. Ovo se može bitno promeniti kada se na sajt doda dosta video materijala koji ljudi često gledaju, kao u našem slučaju. Za desetak dana, same ture su naprevile oko 100GB protoka, a nismo imali nikakve skokove u saobraćaju. Iz tog razloga, odluka je pala da se video materijal drži na Amazon S3 servisu, umesto da ga sami hostamo. Ne raspolažemo sa podacima da bismo mogli da donosimo bilo kakve zaključke o tome koliko ovakve ture utiču na prodaju, ali zdrav razum i stomak kažu da bi ovo trebalo da pomogne. Korisnici bolje razumeju o čemu se radi, a vi u isto vreme imate bolji medijum da prenesete poruku (audio + video šiju statičan tekst i slike). Nadam se da ćemo kroz pola godine, godinu raspolagati nekim konkretnijim podacima.

Ovi komentari su čisto posmatrački pošto sam imao minimum učešća u projektu – dok su rukavi bili zasukani i dok se radilo punom parom, ja sam putovao Azijom. Za neke konkretnije komentare, možete pogledati članak koji je Ivana pripremila i objavila na blogu firme. Same klipove možete pogledati u Tour sekciji activeCollab sajta.

PS: Svaka čast ekipa. Odoh ja sad opet negde preko sveta (Mongolija, Tibet i Nepal se čine kao dobra ideja). Možda se završi drugi proizvod do momenta kada se vratim

Obzirom na sporost Države da prati trendove sa aspekta potreba poslovanja putem Interneta, već godinama najaktivniji e-privrednici na različite načine rešavaju probleme u vezi sa što komfornijim online poslovanjem:

Npr. bez obzira na najavu skorašnjeg ulaska MoneyBookers-a i PayPal-a, u nekoliko reakcija na samom blogu i van njega, neki korisnici su jednostavno davali izjave tipa – “Pa šta ako će se to i desiti, inače imam MoneyBookers nalog već godinama…”. Slično važi i za online naplatu, gde je godinama najaktuelniji sistem naplate 2CO, koji od pre nekoliko meseci omogućuje i legalnu naplatu na devizni račun domaćih firmi! Znači, ipak postoji “proboj” monopola banke Inteza za pravna lica, ali iz inostranstva, ne iz Srbije.

Pored problema sa online naplatom, postoji čitav set problema sa računima u bankama, mogućnostima dostave robe iz Srbije (u slučaju izvoza), zahtevi za inostranim predstavništvima, isplata fizičkim licima i sl. koji se takođe godinama rešavaju na nivou kreiranja Off-Shore kompanija.

Ispostavilo da u svetskim razmerama kreiranje kompanija van zemlje u kojoj je sedište firme, predstavlja veoma veliku potrebu za različite razrađene biznise (btw. ozbiljna preporuka je ne kreirati off-shore kompaniju ako online prihodi nisu dovoljno sigurni i nisu veći od simboličnih).

Imao sam priliku da juče pričam sa g. Aleksandrom Dobromirovim, koji drži servis Off-Shore.net za usluge kreiranja Off-Shore kompanija već devet godina, i  na devet jezika! Prema njegovim rečima, manje od 3 odsto firmi u Srbiji ima svest o tome čemu sve mogu poslužiti Off-Shore kompanije, kada ste u situaciji da su vam prihodi u kategoriji koja je veća od zanemarljivih sredstava. Ovde možete videti primere upotrebe Off-Shore kompanija, koje inače predstavljaju sasvim legalan sistem poslovanja (uz konsultacije sa onima koji se razumeju u aktuelnu situaciju sa predstojećim restrikcijama u međunarodnom finansijskom sistemu).

Do momenta kada u ovoj državi bude bilo moguće normalno poslovanje, bez velikog stresa i velikih nameta, opisani sistemi korišćenja različitih inostranih “alatki” za “udobno” poslovanje biće sasvim solidna preporuka. To je veoma dobra konkurencija Državnom finansijskom aparatu, i trebalo bi da posluži kao podsticaj da Država brže rešava probleme u finansijskom sektoru za potrebe klasičnog, a naročito Internet poslovanja.

Rating: 0.0/10 (0 glasova cast)

Kupce, i ljude generalno, možete grupisati na milion načina. Jedna od podela je na:

Ljude koji kupuju Ljude kojima treba prodati

Osnovna razlika je u tome koliko energije vi treba da uložite kako bi do trgovine došlo.

Prva grupa su ljudi koji dođu na sajt, pogledaju materijal koji ste im spremili (benefits, feature liste, poređenja paketa itd), probaju demo i na kraju kupe ili ne kupe proizvod. U celom procesu mušterija dolazi u minimalan direktan kontakt sa vama. To je s jedne strane dobro (možete u potpunosti automatizovati prodaju), a sa druge loše jer nemate priliku da “pomognete” neodlučnoj mušteriji da kupi vaš proizvod ili se desi da mušterija neke mogućnosti i prednosti proizvoda jednostavno previdi.

Druga grupa su ljudi koji očekuju da im vi prodate proizvod ili uslugu – da popričate telefonom, dogovorite sastanak, organizujete demo u njihovoj kancelariji (PPT prezentacija i sav prateći jazz) itd. To je grupa ljudi koja će vam poslati email i zamoliti da ih vaš “sales rep” pozove na navedeni broj telefona (iako je taj isti email mogao biti iskorišćen za 90% pitanja koja imaju), grupa koja će se začuditi kada im kažete da nemate komercijaliste, već da na pre-sale pitanja odgovaraju isti oni ljudi koji prave sam proizvod…

Ne želim da kažem da je jedna grupa bolja od druge, ili da treba da se fokusirate samo na jednu od njih. Najbolje rešenje je dobro pokriti potrebe obe grupe, ali u samom startu, kada nemate ni dovoljno kvalitetan prodajni materijal na sajtu, a ni para i/ili iskustva da nađete dobre prodavce, treba bar biti svestan postojanja i potreba ove dve grupe.

Tek kada ih odvojite i počnete da razmišljate o njima kao o dva potpuno drugačija pristupa prodaji možete dobro da osmislite pristup kojim ćete im uzeti novce (na njihovo zadovoljstvo, naravno).

Kada je objavljena prva komercijalna verzija activeCollaba u oktobru 2007. godine, nismo imali jasan stav prema vraćanju novca. Do tada nam to nije bila bitna stavka pa nismo previše ni razmišljali o tome. Međutim, čim počnete da prodajete, vraćanje novca usled nezadovoljstva proizvodom (ili iz drugih razloga) postaje realnost sa kojom treba da živite. I izgradite neki stav o njoj…

Lepo prihvatite da će biti ljudi kojima vaš proizvod neće odgovarati i da će oni želeti svoj novac nazad. Nekada se proizvod ne pokaže dobro u praksi, nekada u refund periodu nađu bolje rešenje za svoje potrebe, nekada ne uspeju da nađu IT-jevca da podesi sistem itd. Razloga stvarno može biti dosta. Refund treba gledati kao trošak poslovanja pošto je u pitanju “safety net” koji kupci mogu iskoristiti ukoliko im se proizvod ne svidi. Najgore što možete imati je da kupac “tresne o beton” i završi sa nečim što mu ne treba ili ne odgovara, a dao je dosta novca. U tom slučaju budite sigurni da vas neće mnogo hvaliti svojim prijateljima. Kada je refund politika u pitanju, tu nema mesta egu. Niko ne traži novac nazad zato što mu se VI ne sviđate ili zato što hoće VAS LIČNO da povredi, već zato što mu proizvod i usluge koje ga platio ne odgovaraju. Najčešći periodi povrata novca koji se nude kod softvera su 30, 45 i 90 dana. Mi nudimo garanciju od 30 dana, ali vratimo novac i do 90 dana nakon kupovine ako ljudi traže. Ignorišite moguće zloupotrebe vaše refund politike. Jedna od bitnijih stvari koju sam naučio u zadnje vreme je da poštene ljude treba pustiti da budu pošteni, a ne tretirati ih kao kriminalce. 20 ljudi koji su imali dobro iskustvo sa povratom novca su mnogo vredniji asset od sprečavanja dvojice likova da zloupotrebe refund sistem. Procenat slučajeva kada vraćate novac je osetno veći za mlad proizvod, nego za zreo. Ovo treba znati kako vas ne bi uhvatila panika u startu. Najbitnije je unapređivati proizvod. Kasnije ćete imati bolji, konkuretniji i stabilniji proizvod, imati manje refunda i zarađivati više. Da ponovim – samo unapređujte proizvod! Kada smo već kod brojeva, procenat slučajeva kada se vaća novac je mali – do 5% za mlade proizvode (activeCollab 1.0.x je imao osetno manji refund ratio, ali do 5% mi zvuči OK za neke agresivnije varijante) i do 1% za zrele i stabilne proizvode (odavno smo ispod, ali radimo na tome da i to smanjimo). % raste kako počnete da koristite agresivan marketing, posebno ako pustite agresivnu affiliate ekipu u igru. No Questions Asked refund politika podrazumeva da prvo procesirate refund, pa onda postavljate pitanja. Ovakvo ponašanje pokazuje da vaša kompanija zauzima “Mi smo srećni samo kada je kupac srećan” stav (user centric umesto company centric), ali može biti problem zato što uskraćujete ljudima šansu da se predomisle (dešava se). Mi imamo tu politiku – prvo procesiramo refund, pa onda postavljamo pitanja. Refund je prilika da saznate šta ne valja u vašem proizvodu. Prosto pitanje: “Nudimo ‘No Questions Asked’ refund, ali stvarno bi nam značilo ako biste odvojili minut ili dva da nam kažete šta nije bilo u redu sa proizvodom.” Dobićete odgovor u 3/4 slučajeva, a taj feedback stvarno znači mnogo na duge staze. Saslušaj i popravi! Ako ne prodajete fizičku robu, već “nule i jedinice”, skoro da ne postoji razlog da ne nudite povrat novca ukoliko korisniku proizvod ne radi posao. Na novac treba gledati kao na formu vrednosti, i ako kupac nije dobio vrednost, ne treba da mu uzete novac. Simple as that.

Na osnovu ove liste stavki ste verovatno zaključili da sam veliki pobornik otvorene, iskrene i jednostavne refund politike i da smatram da je dobra za poslovanje. Uvek je dobro ukloniti prepreke, kako mentalne tako i fizičke, između kupca i proizvoda. Jedna od tih prepreka je rizik da čovek da novac za nešto što mu ne treba, a refund je jednostavan način da se ta prepreka ukloni.

Polako privodim kraju The Five Dysfunctions of a Team, pa čisto da zabeležim same probleme:

Odsustvo poverenja u ostale članove tima. Bez poverenja nema otvorenih rasprava, otvorenog priznanja kada se nešto dobro, ali i loše uradi / desi, priznavanja greške itd. U tom slučaju, tim je grupa stranaca koji samo gledaju kako da pokriju sopstveno dupe i odrade dovoljno da ne dobiju otkaz. Izbegavanje konflikta. Često se odluke donose bez učešća celog tima, nema diskusije i zajedničkog preispitivanja kako bi se došlo do najboljeg rešenja, a i kada ima, često se bitne stvari prećute kako bi se izbeglo suočavanje sa drugim članovima tima. Donete odluke tim ne gleda kao obavezujuće. Sve je super na sastancima i kada se dogovaramo, ali čim se raziđemo, opet svako vuče na svoju stranu i gledamo samo svoja posla. Zato sve treba detaljno pretresti, da svi iznesu svoje mišljenje i rezerve kako bi se našlo optimalno rešenje, nešto uz šta će svi stati i gurati, a ne biti u “Told you so!” fazonu kada se stvari ne razviju kako treba. Odsustvo odgovornosti (i cimanja po tom pitanju). Kada je odluka doneta i kada se tim nešto dogovori, onda svako ide svojim putem i radi svoj deo posla. Ukoliko nešto nije odrađeno, tim treba to jasno da naglasi i čak izvrši pritisak na osobu koja je “zatajila”. Odgovornost nije dovoljno samo prihvatiti, treba je i otvoreno očekivati od ostalih članova. Zapostavljanje rezultata. Tim je tu da bi ostvario neke rezultate. Ukoliko ti rezultati izostanu, ili pak članovi tima gledaju svoje lične rezultate i ego kao bitnije od zajedničkih, stvari nisu postavljene kako treba. Ono što tim rad i čemu teži treba da je veće od ličnih interesa.

© 2002 Patrick Lencioni

Sama knjiga je pitka i dosta se brzo prelazi. To ne znači da su informacije u njoj oskudne ili nebitne – samo da su upakovane u formu koja se lako “vari”.

Sličnom tematikom, ali iz malo drugačijih uglova se bave Egonomics (koliko ego igra ulogu u timovima i kakve sve probleme može da uzrokuje ako se otme kontroli) i First, Break All the Rules (uopšteno o ljudima i šta možete da očekujete od njih, a šta ne) pa pogledajte ako vas zanima.

PS: Svoj primerak “The Five Dysfunctions of a Team” sam nabavio sa Amazona, ali mislim da sam video prevedenu verziju u Mamutu (ex. IPS-u).

Ponuda novosadskih restorana na Donesi.com je sada znatno bolja nego što je bila ranije. Među restoranima koji su dodati u skorije vreme je i Grilos – restorančić iz Maksima Gorkog koji se specijalizovao za giros. Od njih sam poručivao par puta i:

Giros im je super i ne štede na prilozima Uredno dostave gotovinski rečun Uvek donesu klopu ranije nego što najave

Za #3 sam prvi put mislio da je greška – rekli 40 min, a doneli klopu za 20. To se onda ponovilo par puta, da bi u jednom momentu jednostavno prestao da mislim da je u pitanju slučajnost. Čak šta više, mislim da je u pitanju jedan jednostavan “trik” – najavi minimum usluge koji možeš da pružiš, pa onda gledaj da pružiš svoj maksimum, bez previše prethodnog šepurenja i halabuke.

Rezultat – jako pozitivan utisak koji ostavljate na kupca! Ne samo da niste izneverili ili prosto zadovoljili njegova očekivanja, već ste ih nadmašili, a nije vas koštalo mnogo.

Iz nekog razloga ostali restorani ne koriste ovakav pristup. Drugi restoran iz koga često poručujem je baš imao problema sa dostavom – najave najbolje vreme koje misle da mogu da postignu i onda kasne. Zbog toga sam u jednom momentu prestao da poručujem od njih. Popravili su brzinu dostave od tada, ali opet idu onom logikom – optimistična procena, pa ako kasnim, jbg – gužva u saobraćaju, viša sila ili šta već.

Primer gore je lokalni restoran, ali je princip opšt: Under-Promise, Over-Deliver. Mudar prisup očekivanjima i pružanju usluge je jedan od najboljih načina da napravite fanove od kupaca, a da vas to ne košta mnogo.

PS: Sve ovo ne bi funkcionisalo da im je klopa sranje.

Svi znamo onu staru: “Pare ljude kvare” ili blažu preformulaciju da bilo koji oblik moći nad grupom ljudi kvari osobu koja je ima. Čak je toliko ponavljana da je mnogi ljudi uzimaju kao istinu bez nekog preteranog razmišljanja.

Jedna zanimljiva perspektiva na koju sam naleteo (ne sećam se tačno gde) je to da novac ne kvari ljude, već da samo pokazuje kakvi su stvarno kada više ne moraju da budu fini. Zanimljiva perspektiva u svakom slučaju koja potvrđuje ideju na koju sam nailazio na niz mesta, a to je da su skromnost i zdrav odnos prema ljudima koji te okružuju značajniji nego novac i moć. Šupak sa parama je i dalje samo šupak, a ljudi ih baš i ne vole.

Neke od knjiga koje sam nedavno pročitao, a da se kroz njih provlače ideje o značaju veza koje gradimo sa ljudima, kao i o skromnosti: Egonomics, How to Win Friends and Influence People, First Things First, Good to Great i Plain Talk.

Software as a Service (SaaS) proizvodi uglavnom nemaju problem sa skokovima u broju zahteva za podrškom kada izađe nova velika verzija, ali to je klasika za proizvode koje korisnici instaliraju kod sebe (na desktop ili server). U tom momentu svi skidaju i instaliraju novu verziju, upgraduju svoje baze i šta sve ne tako da je sasvim normalno da pritisak na podršku osetno poraste.

To samo po sebi i nije naka tajna, ali je lepo potvrditi celu priču podacima:

Ovo je broj zahteva na activeCollab help desk (ne i na forum) u periodu od Nove Godine do 31. maja. Na grafu se tačno vide vikendi, radni dani, ali i momenti kada su lansirane značajnije verzije - pre svega prva activeCollab 2 beta, a onda i stabilna “dvojka” (activeCollab 2.1).

Užurban help desk i forum su slatke muke. Iako zna biti stvarno iscrpljujuće, uvek sam pre za to i lansiranje novih verzija, nego za stvari do kojih nikome nije stalo i/ili koje stagniraju u svojoj “stabilnosti”.