Planeta Srbija

Gde? - Biblioteka grada Beograda, Rimska dvorana.

Kada? - U sredu, 13. februara u 19 sati.

O čemu? - Knjiga Hansa Georga Gadamera “Početak filozofije” (Fedon, Beograd, 2007; prevod Božidar Zec).

Ko? - Mile Savić, Ivan Milenković, Saša Radojčić.

Share This

Novi broj kanadskog časopisa Macleans ( 27/08/07) donosi intervju sa Ljosom, a Palimpsest vam donosi prevod na srpski. Ne treba da čudi to što su teme uglavnom političke, jer Ljosino delo je oduvek bilo politički angažovano. Malo je naporno bilo uporno nastojanje novinarke ( Izabel Vinsent) da navede Ljosu da potvrdi da je Čavez alarmantna opasnost za region ( i indirektno za Ameriku i njene interese, dakako) - ali u suštini to je samo produžetak aktuelne severnoameričke retorike,a Ljosa je ipak daleko od lakog plena.

Peruvijski romanopisac Mario Vargas Ljosa, posvetio je veći deo svoje duge književne i kratke političke karijere borbi protiv autoritarnih sistema u Latinskoj Americi. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine, sa platformom o slobodnom tržištu. Iako je izgubio u korist malo poznatog profesora agronomije, Alberta Fudžimorija, nastavio je svoje zalaganje protiv totalitarizma kroz novinarstvo i romane. Napisao je više od 30 knjiga, a 1994. godine dobio je Servantesovu nagradu, najvažniju literarnu nagradu španskog govornog područja. Vargas Ljosa, koji je započeo svoju karijeru kao novinar u Peruu, redovni je saradnik novina u Španiji, u kojoj živi većim delom godine, sa svojom drugom ženom Patrišom sa kojom je u braku 41 godinu.

Njegov najnoviji roman, Travesuras de la Nina Mala , koji će u engleskom prevodu (The Bad Girl) biti objavljen u oktobru, pozajmljuje teme iz jednog od njegovih najpoznatijih dela, semiautobiografskog romana Tetka Julija i piskaralo. Travesuras de la Nina Mala je priča o Rikardu, prevodiocu idealisti, koji napušta Peru da bi živeo u Parizu, gradu svojih snova. Misteriozna žena, “loša devojka”, se, međutim, pojavljuje u ključnim momentima njegovog života, da bi ga mučila.

Q & A

Vratili ste se u Latinsku Ameriku, konkretno u Brazil, da promovišete svoju prvu knjigu, La Ciudad y los Perros, objavljenu na engleskom početkom šezdesetih godina pod naslovom ” Vreme heroja” ( u srpskom izdanju Grad i psi, prim.prev.). Kako je došlo do toga da napišete ovu knjigu, i kako je ona uticala vaš budući rad i perspektivu?

To je roman o godinama koje sam proveo na vojnom koledžu Colegio Militar Leoncio Prado u Peruu. Moje detinjstvo bilo je prilično zaštićeno od strane moje majke, bake i dede. Prva istinska trauma nastupila je kada sam otišao u vojnu školu. To mesto bilo je pravi mikrokosmos Perua, sa svim odbojnostima i predrasudama koje su postojale u peruanskom društvu u to vreme. Tu je bilo studenata iz svih ekonomskih slojeva, koji su morali da se podrede vojnoj disciplini. Za mene, ovo je bila potpuna novina, i na mnogo načina prilično traumatično iskustvo. Istovremeno, iskustvo je bilo zaista važno, budući da sam upravo tada otkrio autoritarnost po prvi put, i osetio prema njemu fizičku odbojnost. Bila je to ideja mog oca, da me pošalje u vojnu školu, misleći da će me to “izlečiti” od književnosti. Ali ono što se na kraju desilo je da mi je to dalo odličan materijal za prvu knjigu.

Autoritarnost je tema kojoj se uvek vraćate u svojim delima. Osim u Gradu i psima, toj ste se temi vratili i sedam godina kasnije, u Jarčevoj fešti, knjizi o poslednjim danima Rafaela Truhilja koji je trideset i jednu godinu vladao Dominikanskom Republikom. Totalitarni vladari su dominirali latinoameričkim pejzažom, ali u poslednjih nekoliko godina demokratija kao da se ustalila u toj regiji. Ali, da li je Latinska Amerika napravila korak unatrag, naročito izborom Čaveza u Venecueli 1998? On je pokušao da utiče na izbore širom regiona, i, kao vođa pete po veličini naftne sile, on ima na raspolaganju više od 30 milijardi dolara godišnje. Koliko je njegov uticaj osetan u Latinskoj Americi danas?

Ja apsolutno mrzim autoritarnost, levičarsku ili desničarsku. Nisam imao vremena za Pinočea, desničarskog diktatora, kada je bio na vlasti u Čileu. Čavez je odličan primer levičarskog diktatora, ali on je dinosaurus. On je veoma opasan, ali mislim da više nema uticaj koji priželjkuje.

U Peruu, Kolumbiji, Meksiku, on je pokušao ali ne i uspeo da utiče na izborne rezultate, da podrži levičarske populiste tokom izbora. U Brazilu je pokušao da zavede Lulu, ali Lula je otišao svojim putem, i on je primer progresivne levice u Latinskoj Americi. Lula je zapravo održao veoma strogu fiskalnu politiku, i dobre odnose sa Sjedinjenim Državama, koje Čavez otvoreno prezire. Njegov (Čavezov) pokušaj da osvoji Latinsku Ameriku propada. Bio je uspešan u Boliviji sa izborom Evo Moralesa pre dve godine, ali druge levičarske vlade ne prate njegove planove. One pričaju šta on želi da čuje, ali rade drugačije stvari. Uvode reforme slobodnog tržišta, kontrolišu rashode. To nije Čavezov model.

Ali Čavezov model svejedno deluje zastrašujuće, naročito u pogledu građanskih prava. Čavez je nedavno ugasio opozicionu radio-stanicu u Venecueli, i potom ućutkao preko 30 marketinških agencija. Zar ne smatrate to veoma opasnim razvojem događaja u Latinskoj Americi, regiji kojom su do pre samo 20 godina dominirali represivni vojni režimi?

Čavezovo zatvaranje RTV Karakasa samo je napujdalo opoziciju na njega (Čavez nije produžio dozvolu za emitovanje programa opozicionoj medijskoj kući RCTV). Represija medija je ogromna taktička greška sa njegove strane. Čak i univerzitet, tradicionalno levičarsko utvrđenje, odbio je da ga podrži u ovome. Osuda njegove politike postaje univerzalna u Venecueli. Mediji su protiv njega.

Čak su i umereno-levičarske vlade širom Latinske Amerike jasne u pogledu nepodržavanja cenzure. Čavez se smanjuje. Njegova moć ubeđivanja presušuje.

Ali ne možete poreći da Čavez, koji je pokazao otvoreno neprijateljstvo prema Sjedinjenim Državama nazivajući predsednika Džordža Buša “đavolom” i sklapajući prijateljstva sa američkim neprijateljima kao što su Severna Koreja i Iran, ne predstavlja opasan uticaj na regiju?

Slažem se da situacija deluje turobno. Pravi problem sa Čavezom su petrodolari. On može da potroši mnogo para da bi dobio ono što želi. On uništava venecuelansku ekonomiju i destabliše region petrodolarima, pokušavajući da potčini druge vlade. On je opasna osoba, ali ja mislim da je to što je uradio sa RCTV veoma ozbiljna greška.

Širom Latinske Amerike postoji jednoglasna osuda, ne samo od strane desnice, već i od levice, sa veoma malim brojem izuzetaka. Jer ja verujem da, u srži, latinoamerikanci poštuju i vole demokratiju, oni znaju vrednost slobodnog govora.

Šta je sa Nikaragvom, gde je vođa Sandinista, Danijel Ortega, nedavno izabran uz Čavezovu podršku?

Ortega govori glupe stvari da udovolji Čavezu, ali on te stvari ne radi. On nije žrtvovao odnos sa Sjedinjenim Državama. Rekao je da želi odnos poštovanja sa Vašingtonom, i za sada poštuje privatno vlasništvo i praktikuje fiskalnu odgovornost. Posmatrajte njegovo ponašanje. Ne mislim da je on Čavezov pijun. Mnogo toga je retorika. Njegovi govori su sumanuti, ali ono što zapravo čini je pragmatično.

A Kuba? Kakva je budućnost Kubanske Revolucije sada kada je njen harizmatični vođa oboleo i kada je marginalizovan? Da li mislite da Kastro shvata da su dani Revolucije odbrojani, naročito kada visoko rangirani borci gerile počinju da umiru? Prošlog meseca Vilma Espin, žena Raula Kastroa i herojska figura po sebi, preminula je posle duge bolesti, na primer. Da li mislite da je to podsetilo Kastroa na sopstvenu smrtnost, i možda nesposobnost da održi Kubansku Revoluciju u životu i nakon svoje smrti?

Znamo šta se događa na Kubi. To je praistorija. Taj čovek je bio na vlasti 50 godina, i to je sramota kontinenta. On mora stalno da se pojavljuje na snimcima sa Čavezom kako bi uverio Kubance da je Revolucija još uvek živa. Ali ono čemu zapravo svedočimo je kraj Kubanske Revolucije. Ona će izbledeti zajedno sa Kastrom, i ono što je važno za zemlju je tranzicija. To je ono na šta bi svet trebao da se fokusira sada: kako represivni režim pretvoriti u demokratiju kada njega više ne bude bilo? Kako Kubancima omogućiti bolji život, kako oporaviti upropaštenu ekonomiju?

Hajde da pomognemo Kubancima sa tranzicijom, isto kao što je svet pomogao Španiji posle Frankovog pada i Čileu posle Pinočea. Kubancima je dosta diktature i ekonomskih teškoća. Ne mislim da je Kuba i dalje model Latinske Amerike. Ali, ona to nikada zapravo nije ni bila.

Koja ste Vi vrsta pisca? Postoji li opsesija dok radite na knjizi?

Bolji sam u proceni tuđeg nego svog rada (1971. godine Ljosa je napisao dugu disertaciiju o delu kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa, pod nazivom ” Istorija bogoubistva”). Znam da sam završio knjigu kada osećam da više ne mogu da je prepravljam, da bih trebao preći na nešto drugo jer ću je u protivnom upropastiti.

Ali nikada nisam potpuno zadovoljan. Uvek želim da nastavim da je poboljšavam, a istovremeno ne želim da upadnem u zamku perfekcionizma. To parališe.

Da li ste ikada zažalili što ste postali pisac? Da li bi voleli da ste postigli veći uticaj kao političar, pobedivši na izborima u Peruu, da ste uticali na put kojim se država kreće?

Citiraću Flobera koji je rekao : ” Pisanje je način života”. U jednom trenutku mog života ovo je postalo tačno. Sada ne mogu da zamislim život bez pisanja. Ceo moj život okreće se oko mog književnog rada.

Istina je da literatura može imati politički efekat. Ona čini ljude osetljivijima u odnosu na svet u kom žive i čini ih građanima. Dodir sa tim svetom savršenosti, lepote, koherentnosti i racionalnosti koji postoje u svetu dobre literature, čini čitaoce mnogo svesnijim nedostataka stvarnog sveta. Dokaz je to što svi autoritarni režimi bez izuzetka pokušavaju da cenzurišu književnost, jer je mnogo teže manipulisati ljudima koji su svesni dobre literature.

Šta je sa Gabrijelom Garsijom Markesom koji je, kao i vi, književni gigant Latinske Amerike? Bili ste dobri prijatelji, dok ga niste udarili u meksičkom pozorištu 1976. godine. Ni Vi ni on nikada niste govorili o toj nesuglasici, koja je stekla status legende u modernoj književnosti. Iako ne govorite već 30 godina, imate istog agenta ( legendarna Karmen Balcels u Barseloni) i nedavno ste se složili da deo disertacije o Markesovom delu bude upotrebljen kao uvod u novo izdanje Sto godina samoće koje ponovo izlazi u Španiji i širom Latinske Amerike. Da li to znači da je na pomolu izmirenje sa Markesom?

Ne odgovaram na pitanja o tome.