Planeta Srbija

За 20. септембар је у Београду заказана "Парада поноса," манифестација хомо- и транс-сексуалаца увезена са милог нам Запада. Сасвим разумљиво, око тога се повела жучна расправа. С једне стране су невладници који Параду организују, и њихови спонзори у Невлади, који Параду сматрају врхунским остварењем толеранције, цивилизације и митских ЕУроатлантских вредности.Са друге стране су многобројни, али хетерогени противници. На пример, Двери су прошлог викенда организовале "Породичну шетњу." Покрет 1389 намерава да одржи ненасилну "журку" вече пре Параде. Али ту су и навијачи и организације попут "Образа," које намеравају да се силом супротставе парадирању хомосексуалаца.Много је тинте и електрона и магнетних таласа потрошено на аргументе једних и других (и трећих, петих и десетих), па не бих да доприносим какофонији. Покушаћу, међутим, да укажем на неке мање очигледне аспекте целог овог циркуса.Прво да појасним мој став о хомосексуалцима. Нисам убеђен аргументима да је то урођена појава, већ то сматрам за животни стил и ствар избора. Даље, мислим да је тај избор погрешан и друштвено непожељан - али истовремено не мислим да би требало да буде и противзаконит. Шта одрасле особе добровољно раде у спаваћој соби није и не треба да буде државна брига. Принцип којим се водим је "Живи и пусти друге да живе." Другим речима, толеранција.Проблем је, дабоме, у томе што се Парада не дешава у спаваћој соби, већ насред улице. Дакле, то није израз слободе говора или слободе организовања, већ узурпација јавног простора у сврху афирмације једног животног стила, избора и политички конструисаног идентитета. Не ради се ни о каквом протесту против угрожавања људских права хомосексуалаца; да је о томе реч, догађај у недељу би се звао рецимо "Протест за једнака права" или томе слично. Али параде традиционално организују победничке војске. А ово је још и парада поноса - дакле, не само захтев за толеранцијом различитости, већ набијање те различитости на нос окружењу.Тога су итекако свесни како хомосексуални активисти, тако и државни органи који их спонзоришу. Што ме доводи до другог проблема са Парадом. Наиме, у земљи која је задуженија него што је дужнички роб СФРЈ икада била, у којој стотине хиљада гладују, десетине хиљада копају по ђубрету а од привреде нема више шта да се опљачка, држава одваја из буџета новац за "Параду поноса"!Ваљда не знајући за ово, неки самозвани либертаријанци већ су изједначили Параду са Породичном шетњом. Као, и једно и друго су етатизам. Што би ономад рекао Оливер Млакар, "Да, али није битно." Јер "Породична шетња" је остварена у организацији тзв. цивилног друштва, без државних субвенција и присиле. Можда њени организатори прижељкују да држава наметне њихове моралне норме (које су, успут, став већине становника Србије), што је свакако погрешно са слободарског становишта, али они за остварење те жеље немају ни средство ни прилику. Насупрот томе, један од организатора Параде је управо држава, која тиме чини насиље против имовине (конфисковане од народа кроз порез), против слободе (наметањем хомосексуалних вредности и животног стила), па и против живота, стварајући атмосферу у којој насиље са потенцијално смртоносним исходом постаје малтене извесно. Према томе, овакво поређење је не само неумесно, већ и нетачно.Уосталом, зашто би политички хомосексуализам истинским либертаријанцима био прихватљивији од, рецимо, политичког расизма?Донекле сам разочаран и конзервативним критикама, типа "шта ли раде ови министри, па ово су двоструки аршини" и томе слично. Не зато што нису истините, већ опет зато што то није битно. Јер, мислим да је свак иоле мислећи већ одавно апсолвирао да логика и разум немају додирних тачака са тзв. Другом Србијом, односно Невладом која у њено име делује.Ево јуче сам баш коментарисао силовање памети произвољном дефиницијом "нормалности" коју је понудио један политичар. Али ми већ годинама постојимо у свету где су скоро сви релевантни појмови небулозно дефинисани. Ко то још може да сувисло објасни шта је то демократија, шта се подразумева под слободом, шта су то људска права? Комесари тзв. Друге Србије на све то спремно одговарају: те речи значе шта год ми хоћемо да значе у датом тренутку. Дакле, све што они раде је демократски, а све што раде њихови противници је фашизам. А то је управо она врста моралног релативизма коју су некада практиковали фашисти, нацисти и комунисти, а данас "демократе" на Западу.Пре него што уопште можете да разговарате, морате да дефинишете оквир расправе. Свака дискусија са људима који размишљају у овим оквирима је беспредметна, јер под истим речима подразумевате различите, често сасвим супротне, ствари. Нажалост, после дводеценијске "транзиције" и вишедеценијске владавине комунизма, логика и нормалност су до те мере поремећени да није више довољно рећи "па ваљда је свима јасно да је Х то и то" већ се мора рећи и зашто је Х то и то. Чисто да не буде забуне.С тим на уму, постаје јасније зашто се разилазим са НСПМ и Дверима (између осталих) у једном врло важном убеђењу. Наиме, они верују да држава треба да има одређену "васпитну функцију" (Слободан Антонић) док ја ту тезу апсолутно одбацујем. Друштво је то које васпитава, убеђивањем и резоновањем, па и психолошким притиском. Држава не убеђује, она намеће то што хоће, силом.Уосталом, држава се и дефинише као монопол силе на одређеној територији, који је прихваћен зарад заштите живота и имовине од насиља појединаца (криминала) и организованих странаца (агресије). Све остало - медицина, школовање, социјални рад, штимовање цене малина - све је то надоградња, накнадно учитавање и узурпација друштвених функција. Симболи сваке државе су пендрек и пушка. Али кад држава не може или неће да обавља своје основне функције - као што Србија под Невладом одбија да брани, или чак руши, интегритет земље - онда не може ни оне узурпиране да обавља ништа боље.Где онда у свему томе стоји Парада?. Знам да ће неко рећи: "Па добро, Соколе, јел'ти то онда мислиш да треба да бију педере, шта?" Мој приступ је више толеранција кроз капитализам. Шта год човек мислио о хомосексуалцима, они су овде само оруђе у рукама невладничког естаблишмента, средство којим се врши насилна "промена кода" у народу. То је прави проблем, то је стварни непријатељ. А кола се ломе на педерима, који су ушли у причу мислећи да им Невлада чини услугу. Заборавили, ваљда, ону народну "ко с' ђаволом тикве сади..." С тим треба да рачунају и они који ће у недељу хтети физички да насрну на Параду: она се и организује као провокација, да би дошло до неког испада, како би онда Невлада могла да донесе још строжије законе против било каквог отпора.За крај, споменуо бих још једну ствар о којој нисам чуо ама баш ништа. Наиме, није ми познато да је Исламска верска заједница реаговала, иако се Парада поклапа са највећим муслиманским празником, рамазанским Бајрамом.Прошле године је у Сарајеву већа група исламиста напала учеснике и госте затворене изложбе "геј" уметности - дакле, догађаја далеко дискретнијег од параде главном градском улицом. Исламска заједница БиХ напад је подржала и правдала тиме што је одржавање такве манифестације током Рамазана "увреда" и "провокација." Па шта ли је онда Парада поноса у Београду за Бајрам? Можда је реис Зилкић фин човек па неће да "таласа," али сасвим је примерено да се огласи овом приликом. По ћутању нису познати ни муфтија Зукорлић ни његов шеф, сарајевски реис Мустафа Церић, али сада свеједно ћуте. Искрено ме занима зашто.

Преносим у целини текст Фреда Рида (Fred Reed), некадашњег америчког маринца и новинара, данас колумнисте који живи у Мексику. Објављен је јуче, 7. септембра. Све грешке у преводу су моје, а сваки даљи коментар је сувишан.Децу убијају, зар не?Пре:Џошуа БернардПодигла се граја на интернету данас због новинарке Асошијетед преса, Џули Џејкобсон, која је сликала мучну погибију једног маринца, 21-годишњег каплара Џошуе Бернарда. Када је њена фотографија објављена, министар одбране (ха!) Роберт Гејтс љутито је покушао да натера АП да је повуче. Њима на част, нису. Ево једног типичног описа догађаја, који сам нашао на интернету:Гејтс је јуче после подне послао оштро писмо уреднику АП, Курлију. У писму се каже да Гејтс не може да замисли патњу Бернардове породице, и да је ”шокантан” Курлијев ”недостатак саосећања и здравог разума што је изабрао да објави фотографију њиховог осакаћеног детета на насловним страницама бројних новина. Овде се не ради о закону, политици или уставним правима, већ суштинској пристојности”.Ова фотографија за мене има посебно значење. Пре много година, у исто тако бесмисленом рату који је водио још један министар без савести, и ја сам био 21-годишњи марински каплар. И ја сам био рањен, мада не толико тешко, и провео сам годину дана у морнаричкој болници у Бетезди. После тринаест операција ока, и даље сам законски слеп - а све као резултат идентичне спољне политике.Мислим, кога брига, десило се. Мени је тренутно добро. Не плачи због мене, Аргентино. Ја сам жив - али овај момак није.И то ми не да мира. Јер, због свега овога можда на то гледам другачије од осталих новинара и уредника. Осећам отровни бес и хоћу да завитлам флашом на хладног, професионалног бирократу, васркслог МакНамару, који има таман онолико војничког стажа као Звончица, а шаље децу да гину у земље које са Америком немају баш никакве везе.Гејтс. Појмови ”пристојност” и ”несавесно” из његових уста базде на најгоре лицемерје. Гејтс је био директор ЦИА. ”Обавештајне” службе су морално смеће које цели свет презире, зато што муче, убијају и поткопавају државе, што за резултат има на стотине хиљада мртвих. КГВ, Мосад, ЦИА, Стази, Савак - све је то исто. Човек који руководи мучењем и убијањем нема право да говори о пристојности. Нема је ни трунке.Тешко ми је да верујем како Гејтс осећа било какво саосећање са погинулим момком и његовом породицом. Ако нећеш да деца гину у Авганистану, немој да их шаљеш тамо. Он их шаље. Како онда може да му буде жао?После:Чисто да вам огади рат. Неких 6.000 америчких дечака овако је страдало, али су медији пажљиво сакрили те слике. Пентагон је побио далеко више цивила у Авганистану и Ираку, а број осакаћених Американаца мери се хиљадама. Данас на Antiwar.com читам текст Џоа Геловеја, кога се сећам из бироа УПИ у Сајгону, насловљен: ”Рат у Авганистану не вреди још једног америчког живота.” Слажем се. Ни авганског живота. Шта су они скривили?Ту читам и други наслов, да је америчка авијација, савремена Легија Кондор, убила 95 Авганаца у још једном безумном бомбардовању. Ових дана, ми смо нацисти.Зашто се онда Гејтс толико љути на ратне фотографије? Пропаганда. Она је у савременом рату од великог значаја. Америка је још увек демократија, иако једва. Ако се успавана и необавештена јавност икада пробуди из учмалости, рат је готов. Пентагону је то савршено јасно. Добро се сећају катастрофе у Азији. Данашњи генерали нису научили ништа из Вијетнама - воде идентичан рат идентично глупо - осим једне ствари: најопаснији непријатељ је америчка јавност. Ви. Ја. Победа над Талибанима није посебно важна, чак ни пожељна. Кад нема рата, нема унапређења, нема нових уговора за оружје. Али ако Талибани не могу да победе Пентагон, може америчка јавност.Фотографије су смрт рату, децо. Убитачније су од мине поред пута. Гејтс не жели да успавана звер америчке јавности види право лице његових ратова.А у рату може да се види много. На пример, маринац без трећине лица и са пола плућа, који кркља док се дави у сопственој крви. Осакаћена и умирућа деца, која последњим речима призивају свето тројство смртно рањених: мајку, жену, воду. Човек који се тресе као епилептичар док покушава да не умре, иако је погођен у главу. Јесте ли икада видели мозак после прострелне ране? Ја јесам. Изгледа као компот од јагода.Гејтс не жели да ви то икада видите. Прво бисте се исповраћали, онда би купили флашу бурбона, па изашли на улицу. Он то добро зна. Си-би-ес би могао да заврши оба рата за седам дана, када би приказао шта се стварно дешава. Гејтс то не сме да дозволи. Све је пропаганда. Буш је забранио фотографије ковчега које авионима довозе кући, а ЦИА се очајнички супротставља објављивању слика мучења. Професионални садисти чине ствари од којих се нормалним људима повраћа.Други проблем су војници. У овим хоби-ратовима, па чак и у време мира, најважније је да се регрутима не дозволи да мисле. За тридесет година ратног извештавања, био сам сведок овога свакодневно. Да данас одем у Авганистан, могао бих насамо са пуковником да расправљам о рату. Али кад бих споменуо војницима да нешто можда није како ваља, пуковник би подивљао. Одмах после успављивања јавности по значају је заглупљивање војске и будућих регрута. Када би средњошколац видео слике крваве хрскавице и уништених зглобова, не би се пријавио у војску.Да ли ја мислим да штампа треба да објави овакве фотографије? Да. И то ”да” на стероидима. Сваки пут када одбију да покажу угљенисане лешеве који се још мичу, мртву децу и... (да станем овде), то за последицу има да још више деце страда на исти начин. Па ипак то раде. Наш ја занат за курве и продане душе. Само што курве бар поштено зарађују. А новинари убијају децу.Џули Џејкобсон је изгледа ретка птица у данашње време, новинар а не добровољни пропагандиста. Бог јој дао. Некад сам се питао да ли би жене могле да издрже као војни репортери. Више не (има их много у том послу). Некада сам звао зализане, нашминкане и крвожедне позадинце ”пичкама”, и тврдио да немају муда за рат. Сада више не могу. Џејкобсон има више ратног стажа од Буша II, Чејнија, Рамсфелда, Рајсове, Обаме, Бајдена, Гонзалеса, Клинтона, Перла, Абрамса, Кристола, Фејта, Подхореца, Краутхамера, Вила, Дершовица и Гејтса заједно. Ови људи - ако се људима могу назвати - убили су Џошуу Бернарда. Џејкобсон их је само ухватила ин флагранти.

Један од мојих омиљених аутора на НСПМ је Никола Танасић. О неким питањима се сасвим слажемо. О другим, не толико. Али сваки његов есеј је повод за размишљање, о томе нема спора.Тако је и са недавним текстом, ”Слава руског оружја”. Поводом предстојеће посете руског председника Медведева, а на годишњицу ослобађања Београда, Танасић подсећа на срамоту заборава доприноса Црвене армије у том подухвату. И то стоји.Стоји и један од закључака изнет пред крај текста:”Само ако смо свесни историјског континуитета свога пута кроз историју као вечитог презања за идеале правде, једнакости и слободе, само тада можемо знати шта нас је у садашњем тренутку снашло и шта нам је у будућности чинити.”Додуше, ово ”једнакост” мислим да више значи равноправност него уравниловку. Али ово је стварно тачно и треба да буде јасно свакоме ко хоће да буде и остане Србин (а не некакав аморфни ”грађанин Заједнице демократских еврорегиона Дунав-Морава” или шта већ).Међутим, оно где се разилазим са Танасићем (баш као и прошле јесени) је питање континуитета са комунистичком Југославијом. Читаоцима овог блога је познат мој став, поткрепљен доказима, да је комунизам на нашим просторима био србофобична идеологија, и да се до дана данашњег носимо са погубним последицама те идеологије. И то не нарочито успешно.Нећу да кривим комунизам за све проблеме данашње Србије, мада би рецимо било сасвим изводљиво да се за проблем наркоманије, абортуса геноцидних размера и насиља упре прстом у систематско разарање и обезвређивање породице које је било у сржи комунистичке идеологије. Али о томе неки други пут. Погледајте, међутим, све суштинске проблеме који нас муче. Прво, од комуниста наметнути комплекс кривице што постојимо, па се људима гади да кажу Србин и српски, да пишу ћирилицом, итд. А мањи су од макова зрна када нације вештачки направљене планским расрбљавањем (нпр. "Црногорци") на сав глас износе најцрње лажи како о нама, тако и о себи. Даље, од комуниста смо наследили лажни републиканизам и квази-демократију, која се данас манифестује као демократура и партитократија. Из тог времена смо наследили и једно апсолутно накарадно уређење земље, једну асиметричну, абортирану квази-државу коју онда лако комадају и крчме. Управо комунизам је спонзорисао великоалбански пројект на Косову и Метохији. Овде ћу да се зауставим, иако списак иде даље (индустрија, пољопривреда...).Нису тајне ни моје симпатије према монархији као принципу - мада не и тренутном претенденту на круну. И сад би неко, кад сабере два и два, рекао "Уф, види га, четник, само му брада фали!"Не би био у праву. Ем немам браду вредну поштовања, ем ми шубара лоше стоји. Али чињеница је да је генерал Михаиловић командовао легитимном војском легитимне државе. Да то није био случај, не би се Енглези толико трудили да краља Петра и владу у Лондону натерају да призна Тита 1944. Аха, рећи ћете, али признали су га. Па потписао је и Милошевић Дејтон, са све Хашким судом, али то не значи да је Хашки суд легитиман.Далеко од тога да тврдим да су Михаиловић и ЈВуО били анђели, али је њихова сатанизација производ комунистичке пропаганде, чији је приоритет био узурпација власти и рушење ”великосрпске буржоаске монархије”. Прихватање здраво за готово ”чињеница” о ”четницима” које смо учили по брошурама Титовим стазама револуције једнако је веровању да су Си-ен-ен и остали западни медији били апсолутно у праву током ратова деведесетих (значи, концлогори, масовна силовања, геноцид, завера за стварање ”Велике Србије,” итд.).Током вишегодишњег боравка у Америци, упознао сам многе људе чији су очеви избегли после рата као припадници ЈВуО, па и неке од тих избеглица лично. Неки су на мене оставили лош, а неки добар утисак. Али у оба случаја сам приметио да, иако много држе до српске културе и традиције, немају скоро никакав политички програм осим рефлексног антикомунизма. А од њега је слаба вајда. Друге емигрантске групе (нпр. Усташе) су знале врло добро шта хоће, и годинама радиле на том циљу. Српска емиграција није знала шта хоће, па зато није ништа ни урадила.Тај проблем циља имала је ЈВуО и за време рата. Борили су се за Југославију каква је била, иако се она и пре рата показала као лош аранжман, а 10. априла 1941. је постала немогућа. Комунисти су нудили утопију, али је она звучала стварније од повратка на старо. Обећавали су врли нови свет народу који је био уморан од погибије и страдања. Звучи познато?И док су усташка и албанска емиграција годинама припремале терен за васкрсење НДХ и Велике Албаније, колико је мени познато, ниједна српска организација у емиграцији није имала програм рушења СФРЈ како би се створила некаква ”Велика Србија”. Црна је иронија што је управо то пропаганда пришила Србима током ратова деведесетих, амнестирајући тиме сепаратизам Словенаца, Хрвата, Шиптара и ”Бошњака”. Међу Србима је Југославија универзално била схваћена као српска држава, иако је ова друга од оне прве узела само име.Ево је већ скоро седамдесет година од почетка рата помало еуфемистички названог ”Други светски”. У ствари се радило о два, можда чак и три различита рата. Оно што је почело као судар Немачке са Великом Британијом и Француском око Пољске, прерасло је у лето 1941. у истребљивачки рат против Совјетског Савеза, док је Америка ушла у рат на мала врата, испровоцираним нападом на Перл Харбор у децембру те године. Совјетска и англо-америчка кампања против Хитлера приведена је крају у мају 1945, док су Американци завршили рат против Јапана у августу. Згариште је подељено између победника, који су од своје победе направили мит о праведности.Да се разумемо, ја не стављам знак моралне једнакости између Хитлеровог Рајха и СССР-а, или англоамеричких бомбардера који су свесно и систематски побили стотине хиљада цивила, што запаљивим што атомским бомбама. Али рећи да су на пример, Енглези ратовали за спас човечанства - док су у стварности ратовали за опстанак своје Империје, жртвујући у том рату не само сопствени народ, већ и гомилу других - је у најмању руку цинично. Стаљин је био мегаломански зликовац своје врсте, и ”ослобађао” је окупиране делове СССР и земље источне Европе не ради њих, већ ради себе. На крају рата, западни савезници су Стаљину предали совјетске заробљенике ослобођене из немачких логора. Велики број њих је свирепо побијен, јер се њихово заробљавање није уклапало у мит о мудром другу Стаљину и вечито победоносној Црвеној армији. А Американци? Они су се борили не као некакви несебични спасиоци човечанства, већ да би послератни свет предводио Вашингтон.Још дегутантније су неке новије, ревизионистичке приче по којима је рат против Хитлера био праведан због његовог геноцида над Јеврејима. Никога, ама баш никога од савезника, било на западу било на истоку, није тада било брига за Јевреје. Штавише, информације о страдању Јевреја које су успеле да процуре из окупираних крајева биле су заташкане. Ни Енглези, ни Совјети ни Американци немају апсолутно никакво право да се ките перјем осветника Аушвица, а још мање да то користе како би своје понашање данас правдали потребом да се свет спасе од ”пакленог проблема геноцида”.Већ сам писао о проблематици ампутације значења када је реч о појмовима попут ”фашизма” или ”демократије”. Уместо стварног, Хитлеровог национал-социјализма, послератни победници су померили причу на апстрактни ”фашизам” како би онда у то могли да учитавају шта им је воља. Совјети су то радили до 1989, а Американци то раде и данас. На ту причу се примају како њихови квислинзи, тако и некадашњи комесари у потрази за неким туђим звездама. А да их питате шта је у ствари фашизам а шта антифашизам, добили бисте одговор сличан овоме: ”Па фашизам је то што раде они, а антифашизам је ово што радимо ми”.Кад то имамо у виду, свака прича о савременом сукобу ”четника” и ”партизана” добија мало другачију димензију. Југославије више нема, ни оне комунистичке ни оне претходне, краљевске. За какву год да су ратовали, са каквим год симболима на капама или шубарама, наши дедови су се ипак борили не против неког апстрактног ”фашизма”, већ против врло стварних ствари: страних окупатора (Немаца, Талијана, Мађара, Бугара), геноцидних Усташа, и живописних ликова попут Љотићеваца, Balli Kombetar и СС дивизија ”Ханџар” и ”Принц Еуген”. То што су се борили међусобно, у име идеологије, је трагично и тужно, али из данашње перспективе потпуно бесмислено.Да све буде још горе, Павелићев сан о Хрватској без Срба је већ увелико остварен; Босном вршља нешто још горе од Ханџар дивизије; на Цетињу не ”риче оџа” већ распоп Дукљанин; Косово су опет окупирали Албанци; а самом Србијом влада квислиншки и поданички режим у спрези са страним силама које су земљу окупирале и економски и политички. У таквим околностима, расправа ко је био у праву 1941. не само да је беспредметна, већ је самоубилачка.Идеја југословенства, било оног предратног било Титовог, Србе је у ХХ веку довела на руб нестанка. Како бисмо физички опстали, неопходно је да будемо свесни своје прошлости. Али постоји разлика између свести и учења на искуствима, и нездраве опсесије. Свеједно је јесмо ли робови заборава или робови прошлости. И једно и друго води у пропаст.Ако ишта треба да научимо из сопствене историје, то је да су странпутице заводљиве, а лака решења најчешће нису никаква решења. Ако успемо да васкрснемо из заборава оно што нас чини посебним, ако изградимо друштво и државу доследне нашем карактеру, онда ћемо не само опстати као нација, већ и изаћи из зачараног круга братоубилаштва и неслоге. Али ако наставимо да живимо у 1941, она ће наставити да нам се понавља.Фуснота (24. август 2009): Нису се ове моје речи честито ни охладиле на екрану, кад се појавио хвалоспев том неком апстрактном "антифашизму", учитан у фантазију Квентина Тарантина (који је изгледа после боравка у Србији добио инспирацију да имитира Вељка Булајића, шта?). Бољу илустрацију проблема о коме пишем овде нисам могао да наручим.

Крајем јула прошле године, премијер РС Милорад Додик је дао интервју ”Политици” у којем је изјавио да је РС ”бољи дио БиХ” и то аргументовао сљедећим подацима:У Федерацији је јавна потрошња 63 одсто, њихова пореска оптерећења су много виша. Код нас су доприноси на плате из фондова 48, а у Федерацији 61 одсто. Порез на добит у Републици Српској је 10, а у Федерацији 30 процената. Струја у Федерацији је за домаће потрошаче 30 одсто скупља него код нас. Да Република Српска није бољи део БиХ, онда 427 фирми из Федерације не би пребацило седиште код нас, чиме су постали наши порески обвезници. Због тога што већину новца из буџета троши на социјална давања, њу су хрватски политичари назвали „садака државом”.Већ тада је Федерација имала проблем да напуни буџет. Проблем је био и остао двострук: прво се високим порезима спутава привреда (тј. оно што је преостало од пљачкашке приватизације), а онда се сакупљени порези троше на подмићивање гласачке машине. Прије или касније, ово изађе на пресипање из шупљег у празно. Да иронија буде још већа, РС је дуго година послије Дејтона била фактички под санкцијама, док је Федерација (односно њен "бошњачки" дио) била права црна рупа у којој су нестале милијарде долара (марака, евра, шта год) бјелосвјетских донатора. Неке од тих пара су преточене у гиздаве џамије у саудијском стилу, са све крововима који се руше кад падне снијег. Нешто је отишло на виле и аутомобиле разних вођа и спаситеља, што у самој БиХ што у Турској или другим "пријатељским" земљама. Остало? Појела маца. Није онда тешко закључити да постоји узрочно-посљедична веза између федералног кокузлука и растуће реторике националне и вјерске мржње која извире из кабинета Хариса Силајџића и Мустафе Церића. Прије неки дан, то је изгледа установио и колумниста сарајевског Ослобођења, Јосип Вричко:U sad već skoro svakodnevnoj (avazovskoj) jadikovki, reisu-l-ulema Mustafa ef. Cerić je, ovoga puta nakon kontroverzne vjerske, ali i političke turneje po Kosovu, detektirao najveću opasnost za Bosnu i Hercegovinu i njezine Bošnjake.To su, jasno, Srbi - ma gdje bili...Jasno, u svome se neslužbenom glasilu [Cerić] obrušio na svako srpsko uho što učestvuje u državnoj vlasti, ogorčeno govoreći o blokiranosti BiH u srpskoj izvedbi. U reisovoj ispovijedi - s elementima hutbe - ima i istine. Ali, ako su doista Srbi s obje strane Drine (državni) remetilački faktor - što je s Federacijom, koju je, evo, i recesija pogodila znatno teže negoli Srpsku? Taj, dakle, po Daytonu bošnjačko-hrvatski entitet, gotovo u potpunosti kontrolira najveći bh. konstitutivni narod, pa ipak su federalne ulice i trgovi puni gladne djece, opljačkanih im očeva, prevarenih boraca itd. itd. A jesen će nedvojbeno biti gora. Takve slike po Dodikovom zabranu, koji je, u slaboj konkurenciji, doista postao bolji dio BiH, međutim, ne gledamo.Све се надам да ће ускоро доћи дан када ће босанским Муслиманима постати јасно да их нису опљачкали и унесрећили некакви митолошки "србоћетници" већ управо њихови "прваци." Можда ће тада коначно престати харанге, а стварни дијалог о некаквом заједничком битисању у БиХ постати могућ. Али можда се превише надам.

У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двjеста хиљада хрватских војника кренуло је у "ослобађање" Републике Српске Крајине - од свега живог, а поготово Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протјерано или побијено, у операцији названој "Олуја." Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - "Дан домовинске захвалности" - који се као такав слави и данас.Крајина је успостављена у прољеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, проглашење неовисности. Послије кратког али жестоког сукоба, крајем те године је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану УН посредника Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на "потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак" подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Интеграцији територије - али не и становништва."Олујом" је Туђман Павелићев сан о Хрватској без Срба претворио у стварност. Све је, изгледа, у избору савезника. Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негдје 1993. "Пензионисани" амерички официри обучавали су хрватску војску путем "приватне" фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили демократији и људским правима. Догађаји из маја и августа 1995 показаће шта под тиме подразумијева МПРИ."Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није вријеме да се буде преосјетљив."Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у прољеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосјетљиви ни за вријеме "Бљеска," ни за вријеме "Олује." Чувена је реченица тадашњег амбасадора у Загребу Питера Галбрајта да "Олуја" није била етничко чишћење, пошто то могу да врше само Срби!А Холбрук сигурно није био "преосјетљив" када је у јесен 1995 давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима тврдио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.Званични Загреб, дабоме, инсистира да је "Олуја," била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам "Домовински рат" (мајсторски украдено, право од друга Стаљина). Када је предсједник Србије Борис Тадић 2005. "Олују" назвао "организованим злочином," његов хрватски колега Месић љутито му је одговорио да се то ме ноже поредити са Сребреницом.Али хајде да упоредимо! У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници, УН трупе су се бар потрудиле да заштите Муслимане; у Крајини су само скренуле поглед. Босански Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је "Олуја" постала национални празник!Како да објаснимо ту "логику"? Који је то "принцип" који даје Космет као независну државу Шиптарима, јер су забога "страдали под српском репресијом", а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. свјетског рата, или уставном положају који су имали прије Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о "закону" по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ осим Србије?У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже "савршену логику која не одговара стварности на терену." Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.А та реалност коју стварају Абрамовиц његови истомишљеници у кулоарима Империје је да без обзира на околности, Срби увијек губе. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као "теорију завјере" и тврде да Срби имају комплекс жртве. Ово је злонамјерна замјена теза: "реалност" коју је на Балкану створила америчка Империја почива управо на миту да су сви остали народи жртве Срба. Посљедица америчке политике "демократије и људских права" је да Срба више нема на вијековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то вријеме Хрватска слави "Дан домовинске захвалности" и тужи Србију - за геноцид.O tempora, o mores...(инспирација за овај текст био је есеј из 2005. на Antiwar.com)

Док разни невладнички комитети, одбори, институти и иницијативе, покретани издашним донацијама са ”пријатељског запада” по земљи Србији годинама треште о некаквом фантомском бауку ”српског фашизма,” дотле се у суседној држави, коју баш ти невладници у сав глас хвале као цивилизовану, толерантну, културну и пример свега што би они хтели да од Србије направе, фашизам отворено и профитабилно велича.Ако неко још није чуо за лик и дело хрватског глазбеника Марка Перковића, познатијег као ”Томпсон,” имао је прилику да 19. јула погледа снимак његовог концерта из 2007. на загребачком Максимиру - са све усташким униформама, капама, мајицама и поздравима подигнуте руке. Тај снимак је, наиме, емитовао 2. канал Хрватске телевизије (ХРТ2), а преко кабловских мрежа могао је да се види широм Србије.Званичних реакција у Србији није било. Медији су нешто мало то прокоментарисали, а онда наставили да се баве дневнополитичким вампиризмом. Најгласније се бунио Ефраим Зуроф, директор центра ”Симон Визентал,” који је емитовање концерта назвао ”тешком увредом за српски народ.”Авај, распамећене и анестетисане Србе мало шта више може да увреди, па ни концерт који велича државу и покрет одговорне за свирепо и геноцидно убиство стотина хиљада њихових сународника. Усташе и њихови сарадници можда нису успели да до краја испуне свој циљ затирања Срба на ”повијесним просторима” НДХ, тако што ће ”трећину побити, трећину покрстити а трећину протјерати”. То је пошло за руком тек 1995. њиховом идеолошком баштинику, који је имао боље спонзоре.Али и овако слабе и тужне критике емитовања Томпсоновог опуса наишле су на осуду, кога ли другог него невладника и самоименованих моралних комесара. До пре неки дан фанатични борци против ”фашизма” (али само док је ”српски”) устали су сада у одбрану јадног, угроженог Томпсона и ”слободе медија.” Да управо они рутински не позивају на линч неистомишљеника и не крију жељу да у Србији постоји само једно мишљење - њихово - још би човек могао да им поверује. Овако, лицемерје је више него очигледно.Међутим, ни рефлекс који тражи забрану, цензуру или макар привремено искључење оваквих медијских ”садржаја” није сасвим на месту. Прво и пре свега, зато што пристаје на категорију забрањеног мишљења, али и зато што несвесно помаже невладницима у њиховој прљавој работи држања Срба у менталним оковима.Ево о чему је реч. Када, рецимо, Слободан Антонић критикује невладнике који су устали у Томпсонову ”обрану” од непостојеће цензуре, вели да такву врсту ”изазивачког цинизма” може да покаже ”само неко ко... ништа не зна о прошлости овог народа (па мисли да су речи "Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара" део некаквог рекламног спота за сувомеснате производе)”. Међутим, мене не би ни најмање изненадило да велики број људи у Србији заиста не зна о чему се овде ради и стварно би могли да помисле да се ради о реклами за кобасице!Опсесија ”српским национализмом” није карактеристика само пост-петооктобарског времена, већ и деценија индоктринације у ”самоуправном рају.” Последица тога је да се свако истицање паралела Туђмановог режима са Павелићевим, или указивања на чињеницу да су Туђмана директно подржали чланови усташке емиграције (нпр. Гојко Шушак), проглашава за манифестацију ”великосрпске пропаганде”! Као да је Усташе, Павелића, Лубурића, Францетића, Црну легију, Јасеновац и сл. измислила ”ратнохушкачка” РТС! Иста је реакција невладника на истицање континуитета исламског радикализма Алије Изетбеговића, или спомињања улоге муџахедина у Б-Х сукобу. Дакле, ни усташтво ни исламски џихад, ни терористички и шовинистички карактер тзв. ОВК не занимају невладнике; то је све ”великосрпска пропаганда” и једини истински злочинци за њих су увек и једино Срби.У таквом контексту, који је нажалост доминантан у медијима и образовању, не би ме нимало изненадило, понављам, да Срби млађи од рецимо 30 година немају појма ко су Усташе (бивше или садашње) или да у БиХ постоје џихадисти. Научили су да се стиде што су ”геноцидни”, да се извињавају за деведесете, ”Сребреницу” и тобожњи ”терор” над косметским Шиптарима, а немају никакав осећај нити елементарне солидарности са сопственим народом на Космету (”Па што тамо живе ако им је тешко?”) и у БиХ (”Избеглице-изелице!”), или његовим остацима у данашњој Хрватској, где још увек летују и чуде се што им секу гуме и разбијају кола. Нису заборавили сопствену историју и идентитет, већ нешто још горе - нису их никада ни научили.За време рата у БиХ имао сам прилику да се сит наслушам ”патријотске” музике у Томпсоновом кључу. И дан данас се накострешим кад чујем химну култу личности ”Првог у Бошњака,” коју је написао Дино ”Мерлин” Дервишхалидовић (и то не крије):ne bi sjala ovako jakoova moja lijepa avlijaja bi svjetlo zvao mrakomda te nije alijaНема никакве сумње коме је намењена, и у ком је контексту тумаче слушаоци у БиХ или рецимо Турској. Али док је не чују сопственим ушима, Срби којима причам о њој могли би да ту причу отпишу као ”великосрпску пропаганду”. Исти је случај и са Томпсоном и савременим усташтвом које он представља. Ко погледа, биће му јасно. И зато мислим да је нам је онај ко је дозволио емитовање Томпсоновог концерта у Србији, колико год ненамерно, у ствари учинио услугу.

Стара народна пословица каже, не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. Однос невладника из Србије према тзв. ”геноциду” у Сребреници кристално је јасан показатељ њихове неизмерне мржње према српском народу и држави (они себе не сматрају Србима, тако да дијагноза самомржње овде не приличи).Проблем, међутим, није у томе што некакве невладине (иако их финансирају владе - али иностране) организације праве циркус, већ што су оне само експонент целе једне политичке и медијске гарнитуре која је постављена на власт пре скоро девет година и која сваким даном све више терорише народ у Србији и испира му мозак. Најновији примери тог терора су макартизам против новинара и нови Закон о информисању. Све ово је сасвим доследно стаљинистичком моралу невладника, где само они имају право на мишљење, имовину, чак и живот.Ма колико да презирем њихове ставове и мишљења, ипак сматрам да требају да буду слободни да их искажу. Али постоји граница између слободе говора и мишљења и безочног наметања тог мишљења и гажења свакога ко тако не мисли. А они су ту границу већ давно прешли.О моралном, државном и сваком другом суноврату званичне Србије највише говори чињеница да водећи медији уз подршку власти намећу народу кривицу за прекодрински догађај с којим Србија нема ама баш никакве везе, а који се дегутантно назива ”геноцидом”. Ово упркос чињеници да је над Србима западно од Дрине и јужно од Ибра извршен врло стваран геноцид - тј. физичко уништење - током деведесетих; о оном из 1941-45 да се и не говори. Данашња Хрватска, Федерација БиХ и ”независна држава Косовија” су ваљда светли пример демократије и људских права, шта ли?Разни невладници и њима блиски властодршци и новинари на ово реторичко питање одговарају потврдно и савршено озбиљно. Па зар није Наташа Кандић била почасни гост на проглашењу ”Косовије”? Зар је није лично одликовао последњи председник СФРЈ, Стјепан Месић? Зар није почасни грађанин (муслиманског) Сарајева?Јуче су сви невладнички медији у Србији (дакле, скоро сви медији) трубили о ”сребреничком геноциду” на начин који малтене не може да се разликује од наступа исламског фанатика Мустафе Церића или ”првог у Бошњака,” професионалног србофоба Хариса Силајџића. А јутрос водећи дневни лист ”друге Србије,” Данас, објављује интервју баш са Силајџићем. Овај, дабоме, вергла своју излизану причу о томе како нема добрих Срба и како су сви они нацистоидни и геноцидни - а онда каже следеће:Охрабрује ме, међутим, што у Србији постоје људи, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, Соње Бисерко, уз снаге које их подржавају, и мислим да је то добро за будућност Србије али и цијелог региона - каже у интервјуу за Данас члан Предсједништва БиХ Харис Силајџић, осврћући се на однос Босне и Херцеговане и Србије.Штоно се каже на западу, ето вам истине из уста самог коња (from the horse's mouth): најбољи ”Срби” за Силајџића су управо најгори србомрсци, србождери и србофоби. Пошто су већ добили признања од Империје, Неовисне Републике Хрватске, Монтенигерије, Косовије, а сада и исламских фанатика, невладницима само још преостаје да их за господаре и моралне громаде призна и сама Србија. И чудним се чудом чуде како то признање, упркос свему, изостаје.

Jedva sam otvorio oči. Noć je bila napornija nego inače, jer nakon cjelodnevnog veličanja našeg vođe, jedva sam se dokopao postelje. Srušila me valjda težina nepravde USA imperijalista, koji žele toliko zla ljudima, a pogotovo nama.

Uz vođstvo i milost Kim Jong Ila, smo uspjeli da se odupremo i stvorimo moćnu vojsku koja će atomskim oružjem napokon pokazati svijetu našu veličinu!

Već odmalena, u školi, uz pomoć Ministarstva za istinu, učimo kako da pero iskoristimo kao oštricu mača i time doprinesemo borbi istine protiv imperijalista!

Mi se nećemo dati! Naše atomske bombe mogu srušiti USA kad god to mi poželimo!

Spasićemo i otvorićemo oči svim ljudima ovog svijeta, kad te imperijalističke svinje napokon dobiju ono što su zaslužili - okus atomskih raketa i čizmu našeg vojnika!

Živio naš vođa T…D….Kim Jong Il!

Nije lako biti Roćko u Sjevernoj Koreji, idem još malo zatvoriti oči.

A u snu…

Pristup i osnove savremenog političkog marketinga dugujemo zlom geniju Hitlerovog propagandiste Jozefa Gebelsa. Nedavno otkrivena i javnosti prikazana  kolekcija propagandnih plakata i ostalih “prigodnih” propagandnih artefakta izazavala je brojne kontroverze, ali i ukazala da je na polju modene političke promocije sve “već viđeno“.

Na slici (svastike se šire iz aviona koji krstati Nemačkom) možete videti jedan od političkih pamfleta nacističke partije sa sloganom “Hitler Uber Deutschland” iz daleke 1932. korišćen tokom ondašnjih predsedničkih izbora. Hitler i njegovi saradnici vrlo rano su shvatili moć političke propagande, a sam Hitler je u “Mein Kampf“-u naglasio “da je propaganda istinski strašno oružje u rukama eksperata“.

Za sve svje javne govore vršio je izuzetne pripreme, proveravajuči ispred ogledala ali i saradnika mnoštvo oratoskih poza, kako bi odabrao i kasnije zauazeo one najprodornije. Kada je zauzeo vlast, 1933. na mesto rukovodećeg “Ministarstva prosvećivanja i propagande” postavio je Jozefa Gebelsa koji je hteo da promeni naziv ministarstva nekim eufemizmom, ali se sam Hitler usprotivio tome.

Već krajem godine u sve veće gradske sredine instalirani su zvučnici i razglasni sistemi sa kojih se narod “prosvećivao”, dok su u seoske sredine zbog “tehničkih nemogućnosti” upućivani razglasi na kamionima (ovdašnja metoda radikala).

A kako bi omrzli Jevreje prosečnom Nemcu, kreirali su čak propagandne stone društvene igre pod nazivom “Juden Raus“, poput Yamba, gde je cilj da protera šest Jevreja iz Nemačke (?!) i druga (na slici) koja sankcioniše igrače koji staju na polja tuđih radio stanica (?! Radio Sende Spiel) - naravno samo ne nemačke su podobne.

I ne samo to, pored navedenog, organizovali su “prigodne” izložbe i umetničke svetkovine kako bi ukazali na neprosvećenost “nižih rasa”. Sva ova propaganda mašinerija nešto kasnije ostvarila je antiutopijsku viziju naconal-socijalista i sve zavila u crno, baš onako kako je crno na jednom od poseta.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Hitler, Jozef Gebels, Marketing, politički marketing, propaganda

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

При крају јучерашњег осврта на Бајденову мисију споменуо сам улогу медија у анестетисању Србије; линк који сам том приликом искористио иде на текст објављен пре неколико дана, који представља анализу ТВ програма у Србији. Према истраживању Новосадске новинарске школе програма РТС1, РТС2, ТВ Пинк, ТВ Б92 и РТВ1 и РТВ2 , на узорку од 7 дана (10-16. новембар 2008) од 6:00 до 24:00 часова, резултати су више него поразни. Неки подаци нису ништа ново: на пример, да већину играног програма представљају стране серије (што америчке и британске, што латинске сапунице), уз нешто реприза старе домаће производње. Али неке од статистика из ове студије су заиста занимљиве.Рецимо, једна трећина целокупног програма су вести ("информативни програм"), који се одликује "веома великим бројем емисија вести, а малим бројем и трајањем дебатних и истраживачких емисија." Упркос томе, у силним информативним емисијама занемарени су "међународни догађаји, догађаји изван Београда и економска збивања."По броју информативних емисија и дужини трајања предњачи Б92 (43,3%). Информативне емисије чине скоро деведесет одсто сопствене продукције Б92 (87,2%, тачније), за коју се оцењује да има "најсиромашнију жанровску разноврсност."Мој закључак из прегледа резултата студије је да се анестетисање народа спроводи преко РТС и Пинка, док је Б92 претежно усмерен на "информативни" рад (тј. непрестано понављање пропаганде прерушене у вести).Кад се с тим сабере поразна ситуација у српском новинарству, постаје јасно до које мере је Србија "поклопљена" шапом иностраних душебрижника и њихових домаћих промотера, и колика је потреба за истинским новинарством. И ту онда ступају на сцену аматери и идеалисти, наоружани мобилним телефонима, фотоапаратима, и интернетом...

... родила се Резолуција 171. Наиме, Представнички дом (House) америчког Конгреса је у уторак усвојио резолуцију у којој се позива на даље уставне реформе у БиХ у циљу стварања ”ефикасне и ефективне” државе која би могла да се ЕУроатлантски интегрише. Члан БХ предсједништва и самозвани лидер БХ Муслимана Харис Силајџић поздравио је резолуцију као ”конкретизовање” плана за стварање ”потпуно демократске и функционалне државе БиХ.”Нема сумње да Силајџић, који својим једноумљем комично подсјећа на великог везира Изногуда (можете готово да га замислите како мргодно гунђа, ”Овога пута, Фахрудине, постаћу Алија умјесто Алије!”) под ”потпуном демократијом” подразумијева принцип ”један човјек, један глас,” који је БиХ и одвео у рат. Али о томе у резолуцији нема ни ријечи. Што се тиче стварања функционалне државе, што Харис не крене од себе? Нико није тјерао ни њега ни СДА да Федерацију БиХ организују као десет аутономних мини-држава са мамутским бирократијама и конфискаторним порезима, која функционише горе него анархија у Сомалији. О корупцији, која се примиче ”стандардима” османске царевине из доба њеног колапса, да и не говоримо. Али дабоме, рјешење је укидање РС, а не реформа Федерације у нешто ”функционално.” Уосталом, сам Силајџић понавља, као изгребани ЦД, да је Република Српска ”геноцидна творевина” и да је зато треба укинути! Нема ту ни ”д” од демократије, ни ”ф” од функционалности.Међутим, попут свих Силајџићевих досадашњих небулоза (а за 17 година каријере, има их напретек), и ова се расплињује под свјетлом простих чињеница. Наиме, резолуција не предвиђа малтене ништа конкретно, осим позива да ОХР остане у БиХ и да се именује амерички изасланик који би директно представљао Вашингтон у босанском лонцу. Тај изасланик већ de facto постоји, у виду замјеника вицекраља. На тој функцији је од почетка увијек био Американац (тренутно Рафи Грегоријан). Ради се, дакле, само о промјени титуле, ништа друго. Све остало су опште констатације и већ много пута поновљена прича о европским интеграцијама, Венецијанској комисији, итд. Јесте да се позива на реформу БиХ како би она могла да уђе у ЕУ, али зар није Белгија таман толико подијељена, а усред ње је главни град Уније? Дакле, доњи дом Конгреса САД усвојио је резолуцију да све има да буде како је и досад било. Радикална промјена, нема шта.Што се самог Силајџића тиче, и његовог најновијег покушаја да лобирањем у иностранству стекне политички капитал код куће, довољно је рећи да се у резолуцији специфично спомиње ”априлски пакет” уставних реформи, који су написали Американци а који је управо он минирао. Каква год буде америчка политика у БиХ у скоријој будућности - а сигурно је да ће бити ограничена финансијском кризом и компликацијама на Блиском истоку, у Авганистану и Пакистану - све је мање сигурно да ће у њој бити мјеста за Хариса Силајџића.

Тужна је последица орвеловских времена у којима живимо, да су многе речи кроз праксу попримиле потпуно супротно значење од почетног. Тако је појам "невладине организације" у новијој српској историји постао везан за разне фондове, комитете, институте, иницијативе и центре, наводно независне и невезане за владу, односно државу у којој делују. Међутим, те невладнике по Србији итекако финансирају и контролишу владе - али иностране. Уместо да се ради о организацијама које су израсле из народа, реч је о организацијама које народ мрзе и презиру, радећи превасходно са својим савезницима у политичком животу на примени политичких циљева својих послодаваца и идеолога.Све ово кажем како се не би стекао погрешан утисак када РАС опишем као "невладину организацију." Она то јесте управо у оном изворном, неисквареном смислу. Реч је о групи ентузијаста чији је циљ да "обнове, унапреде и прошире постигнућа и наслеђе српске цивилизације, те духовну и физичку добробит Срба широм света, у сарадњи са свим морално прихватљивим, привременим или сталним савезницима." (како стоји на сајту организације, додуше на енглеском).РАС је организовала прошлогодишње демонстрације у Вашингтону против проглашења "Независне државе Косово." Бави се хуманитарним радом, помажући народне кухиње на Космету. А ове недеље је на њену иницијативу градско веће области Колумбија (познатије као Вашингтон) усвојило резолуцију којом се 22. април проглашава Даном помена на Јасеновац. Српски текст резолуције објавио је колега Читалац. Енглески текст, скупа са фотографијом оригинала резолуције, можете видети на сајту РАС-а.Донекле је разумљиво непознавање на Западу усташког геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима у 2. светском рату, јер је режим који је владао Југославијом од 1945 до 1990 то сматрао унутрашњим питањем. То незнање је, међутим, омогућило да усташка емиграција, која је почетком деведесетих пружила огромну подршку стварању нове хрватске државе, лансира тезе о "српској агресији" и "српском геноциду" над Хрватима, па чак и објави пропагандну "историју" по којој су Срби у ствари истребљивали Јевреје горе него Немци! Овим "прањем" НДХ заменом теза се предупређују критике за Туђманов пројект стварања етнички чисте хрватске државе, који је у највећој мери и остварен у лето 1995, заслугама европских и америчких савезника. Истовремено је у Србији стваран анимус према Србима западно од Дрине и Дунава, који су проглашени кривцима за санкције и сатанизацију Србије, иако су управо они још једном највише страдали. Данас невладници у Србији имају исти став према усташким жртвама као Туђман или Павелићеви идеолошки наследници.Због свега овога, представљање истине у свету о страхотама усташког режима је од огромног значаја, не само да би се на одговарајући начин одала пошта жртвама, већ и да би се спречила манипулација историјом и да би се стало у крај злонамерним подметањима апологета усташког режима и његових епигона да тог геноцида у ствари није ни било, како би онда Срби могли бити оптужени за савремене, фиктивне "геноциде". РАС је овом резолуцијом, која је на први поглед тек симболична а у ствари од огромног моралног значаја, учинио више у борби за истину, слободу и правду него све српске владе од октобра 2000. наовамо (о оној претходној да се и не говори). А реч је о свега десетак људи, великог срца и пуних љубави према свом народу и својој земљи. Замислите колико би се могло постићи да је таквих људи више.

Колега Вронски је већ реаговао на телевизијски наступ Бранислава Димитријевића, помоћника министра културе у Влади Републике Србије. На први поглед, ствар личи на типични пример непотизма и корупције која се данас у Србији узима здраво за готово, као да никад није било и не може да буде другачије. Међутим, ситуација је далеко озбиљнија од пуке чињенице да се још један татин син из круга двојке дочепао посла на народној грбачи. Димитријевић изгледа није само помоћник министра културе, већ фактички комесар за ”културну деконтаминацију” у Невлади. У последњем истраживачком експозеу структура које заиста управљају земљом Србијом, без обзира на вољу њених становника и сасвим супротно њиховим интересима, Слободан Антонић обелодањује не само шокантне изјаве ”доминистра” Димитријевића из ТВ емисије на РТС, већ и дотад непознате детаље његове каријере као култур-комесара савремене Србије. Према Димитријевићу, ”патриоте” попут Борке Павичевић и њених ”суборкиња” познатих нам већ имена, ”раде нешто што треба да промени одређен код у коме се ова земља са више или мање добрих разлога нашла.”Обратите пажњу на ту фразу: ”промени одређени код.” Шта Димитријевић, односно ”патриоте” које он протежира, хоће да ураде? Хоће да промене идентитет Срба, да их унапреде у нешто другачије, ЕУропскије, ”цивилизираније”, како они то замишљају. А како тај промењени код изгледа, најбоље илустрије Димитријевићева опсесија латиницом, као и одбрана ”уметности” усмерене на вређање и ниподаштавање Српске православне цркве: ”Бранислав се већ 2005. године прославио пишући апологију за "Метеорску кишу" Живка Грозданића. Реч је о једној бестидној инсталацији, гле чуда, нигде другде до у Центру за културну деконтаминацију, Борке Павићевић. Кроз ту инсталацију, наиме, Грозданић, који је иначе директор Музеја савремене уметности Војводине, приказао је сиротог патријарха Павла како немоћан лежи затрпан хрпом камења које је пало са неба због његове грешности и грешности СПЦ.” Овај историчар уместности који мисли да је покупио све знање овога света јер му је татица утицајни ”другосрбијанац” а познаје све ”кул” људе у кругу двојке, изван којег је све одвратно, прљаво, смрдљиво и назадно, хтео би да промени српски народ.Камо среће да је његово ”мењање кода” ограничено само на наметнуте границе несрећне Републике Србије, али не! Своју борбу Комесар Димитријевић одвео је право у Вашингтон, седиште Империје захваљујући којој он и његови саборци држе што министарске што медијске портфеље, и свакодневно развлаче памет Србима.Јуче је у Вашингтону отворена изложба ”О нормалности: уметност у Србији 1989-2001”, у Катзен центру за уметност Америчког универзитета...чији су аутори Бранислава Анђелковић-Димитријевић, директорка Музеја савремене уметности у Београду и, савим случајно, супруга Бранислава Димитријевића, као и особа која се случајно зове управо Бранислав Димитријевић, баш исто као и "помоћник министарства културе за међународне односе, европске интеграциjе и развоj менаџмента у области културе", баш исто као и "комесар павиљона Србије на Бијеналу у Венецији 2009. године", баш исто као и "саветник и гостуjући кустос Музеjа савремене уметности", итд, итд. (Антонић)Једно од дела на изложби је и Gott liebt die Serben (Бог воли Србе), Драгољуба-Раше Тодосијевића, датирано 1993/2002:Овако се, дакле, представља народ и држава у иностранству. Срећом (ха!), за протекле две деценије Срби су до те мере сатанизовани у западној јавности да сумњам да ће ико од посетилаца изложбе видети ишта одвратније него што су видели досад. Па ипак, сатанизација има другачију тежину када се њом баве сами Срби, ма колико организатори изложбе и аутори дела инсистирали да то нису. Зато мислим да Антонић греши када каже да ”хришћански и традиционални Срби не траже данас чак ни Димитријевићеву оставку. Они само моле да их Димитријевић и остали евро-усрећитељи са својим ”реформама” свега и свачега коначно оставе на миру.” Између комесара типа Димитријевића и Срба (оних, ”непромењених” и непрепрограмианих) није могућа било каква коегзистенција. Не зато што то Срби не желе, већ зато што ”реформатори” и ”репрограмери” то одбијају да прихвате. Да су у стању да прихвате Србе онакве какви јесу, то би досад и учинили. Међутим, одлучили су да силом мењају Србе и преобликују их у нешто себи прихватљивије. Док год постоје Срби, њихова мисија ће бити да их муче, клевећу, киње и понижавају, како би то престали да буду.Хоће ли им Срби то дозволити? Да ли су Срби заиста онолико трпећи народ колико њихови мучитељи мисле, да ће после свега што им се десило у последњих двадесет година, а да о претходном веку и кусур не говоримо, само да слегну раменима и наместе се да добију још? Историја чека одговор.

Није ни чудо што данашњи невладници, некадашњи другови из комитета, толико воле законе против "говора мржње"; они су у ствари ретуширана верзија некадашњег вербалног деликта, тј. начин за обрачун са дисидентима путем криминализације различитог мишљења. Не знам тачно облик тог закона у данашњој Србији, али ако је преписан са Запада (а већина таквих закона јесте), онда је сасвим извесно да је критериј за "говор мржње" да ли се неко осећа увређеним због нечега изреченог, без обзира да ли је то истина или не.Пре десетак дана сам са скепсом прокоментарисао иницијативу да се оснује нека врста српске Антиклеветничке лиге. Односно, сложио сам се са потребом да постоји таква институција, али не и са идејом да би требало да се користи тужбама за "говор мржње". Немогуће је борити се за слободу и правду средством које само по себи негира обоје. А "говор мржње" је управо то. О томе најбоље сведоче невладничке тужбе против свакога ко другачије мисли, од Добрице Ћосића до НСПМ.Када би у Србији постојало судство вредно поштовања, онда би ове тужбе против Ћосића и НСПМ представљале прилику да се сав апсурд медијске тираније набије на нос невладницима. Замишљам сцену у којој адвокат одбране чита неки текст који пљује по Албанцима, Муслиманима или Хрватима запањеном судији и присутнима, да би на крају открио да се ради о тексту Петра Луковића, Латинке Перовић, Биљане Ковачевић-Вучо, Борке Павичевић, Соње Бисерко, или Наташе Кандић (списку као да нема краја, зар не?), у коме су пљувани Срби, само су имена замењена. Зар то не би оголило сав апсурд данашњих "боркиња за људска права" и невладничких трабанта највећих влада на свету (САД и ЕУ)?Али колике су шансе да се овакво нешто заиста деси? Пре ће бити да ће се ови процеси вући по судовима неколико месеци без икаквог ефекта. Невладницима ни не треба да добију процес; и у поразу остварују циљ: одузели су неистомишљеницима време, новац и труд потрошене на одбрану од идиотских оптужби.Колико год бес против оваквог терорисања појединаца и медија био оправдан, узвраћање једнаком мером не би било ни издалека онолико ефикасно колико се можда мисли. Невладници ионако ништа не раде већ по васцели дан клевећу Србе, и за то су добро плаћени. Дакле, њихово време је немогуће протраћити на одбрану од тужби. Изречене новчане казне би платили из дубоких џепова страних спонзора (док још постоје, је ли), а искористили би пресуде да се представе као жртве зле државе и "клерофашиста" који им, ето, суде за вербални деликт. Јер, кад они користе репресивне законе да ућуткају неистомишљенике, то је борба за људска права, али када се ти исти закони користе против њих, то је онда диктатура.И мада је сваком иоле рационалном ово апсурдан поглед на свет, имајте на уму да су невладници још од својих компартијских дана убеђени у морални релативизам, и да добро и зло дефинишу "логиком" оног сиротог сточара из источне Африке: "добро је кад ми нападнемо суседно село и украдемо им стоку, а зло је када они то учине нама." Па зар се цела прича србијанских (намерно користим овај термин, јер они српски нису) невладника не своди управо на то да је "добро када други Србе убијају, протерују и отимају им земљу, а зло када то Срби раде другима"?Како онда да се друштво бори против ове пошасти? Њиховим средствима, пристајањем на њихове методе и контекст и визију света, сигурно не. Замислите, међутим, каква би била Србија у којој би био укинут вербални деликт, и у којој би судови били довољно ефикасни да овакве тужбе одбаце a priori као фриволне, а када их и прихвате да пруже прилику да се на процесу покаже сва морална беда тужилаца. У којој би јавност знала ко су власници новина у којима невладници шире своје отровне идеје, и о чијем трошку се све то ради, па би према томе могла да одлучи колико и да ли уопште да им верује.Можда сам наиван. Можда је мочуга једини начин да се обрачуна са невладницима, пошто срамоћење - иначе један од основних начина саморегулације друштва од памтивека - није од неке нарочите користи када се има посла са бесрамним људима. Али прихватањем њихових метода, прихватањем њиховог контекста, унапред прихватамо пораз и слажемо се да живимо како они желе: без части, достојанства, историје, културе и слободе. Такву апсолутно беду не може да олакша никакво материјално богатство, чак и када би нам га овакво ропство и донело. А неће.

Мустафа Церић, поглавар исламске вјерске заједнице у БиХ, воли да путује по свијету и представља се као умјерени, толерантни муслиман. Тако је прошлог четвртка стигао да отрчи до Париза, гдје је био гост Давида де Ротшилда, предсједника Фондације за сјећање на Шоах (холокауст) на састанку двјестотињак ”истакнутих интелектуалаца, историчара, академика и политичких личности из тридесет земаља, углавном из исламског свијета,” под називом Пројект Аладин.Како се наводи у саопштењу, објављеном на једном опскурном интернет-порталу, сврха ”Аладина” је да унапреди јевреско-исламски дијалог ”на основу међусобног познанства, поштовања и одбацивања негације или умањивања холокауста.” Домаћини су били УНЕСКО, бивши француски председник Ширак, јордански принц Хасан, бивши председник Индонезије Вахид и бивши њемачки канцелар Шредер.Церић је том приликом изјавио да је ”у БиХ на крају 20 вијека почињен геноцид над Муслиманима у Европи, неколико деценија послије Холокауста.” Ова ноторна лаж, најцрња пропагандна измишљотина, сама по себи представља релативизацију Холокауста. Али ”мировни муфтија” иде даље:”Довољно је рећи да Муслимани и Јевреји имају заједничко искуство прогона и геноцида у Европи: оба народа су протјерана из Шпаније (Андалус) у 15. вијеку, а сефардски Јевреји су нашли уточиште у Сарајеву, што најбоље свједочи Сарајевска Хагада, и оба су претрпила геноцид у 20. вијеку, Јевреји од стране нациста а Бошњаци од српских агресора.”Мустафа изоставља да су и његови ”Бошњаци” - тада ”хрватско цвијеће” били активни учесници у геноциду над Јеврејима. Колико је јеврејских кућа и дућана отето, а њихови власници нестали у Јасеновцу? Хагада коју Мустафа спомиње јесте током 2. свјетског рата сачувана (неки кажу да су је сачували Муслимани, други веле Хрвати) - али некако се не прича од чега је морала да је чува. Или од кога. Да није можда од ”српских агресора”?Колико је Јевреја остало у Сарајеву послије 1945? Колико их је у Сарајеву данас? Мало. Углавном су одселили у ”окупаторски” Израел, док се Мустафа братими са Хамасом и Хезболахом, чији је циљ уништење Израела и народа који тамо живи! А у међувремену путује по свијету на позиве бивших државника и УН бирократа и држи лекције о ”заједничкој историји страдања”, прича приче о наводном ”српском геноциду” и агитује против ”исламофобије.” Чак и да огроман број Муслимана из БиХ није учествовао у покољу Јевреја у 2. свјетском рату, а јесте, стављање у исту категорију са холокаустом погибије муслиманских бораца у јулу 1995. било би апсолутно дегутантно. Чак и да прихватимо број од осам хиљада погинулих, који потенцира званична пропаганда, може ли то да се пореди са шест милиона Јевреја страдалих у Хитлеровом пројекту истребљења, или са стотинама хиљада Срба страдалих у НДХ од каме и чекића, неријетко у муслиманској руци?Није ово први пут да се Јеврејима подмеће паралела између Срба и нациста. Џејмс Харф, директор у фирми Рудер Фин, признао је 1993. у разговору са француским новинаром Жаком Мерлиноом сљедеће:[Наш највећи успијех] је придобијање јеврејског јавног мнења... Предсједник Изетбеговић се у својој књизи "Исламска декларација" залагао за стварање фундаменталистичке исламске државе. Уосталом, хрватска и босанска историја обиљежена је стварним и окрутним антисемитизмом. Десетине хиљада Јевреја страдало је у хрватским логорима. Интелектуалци и јеврејске организације су имале сваки повод да буду непријатељски расположени према Хрватима и Босанцима (sic). Наш изазов је био да преокренемо тај став, и у томе смо успјели маестрално...Насамарили смо три велике јеврејске организације, Антидефамациону лигу B'nai B'rith, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес... Ово је био велики успјех. Кад су јеврејске организације ушле у игру на страни Босанаца (sic), могли смо одмах да у јавности изједначимо Србе са нацистима. Управо је Церић један од носилаца Изетбеговићевог пројекта "исламизације Муслимана". Као резултат тог пројекта, многи босански Муслимани данас носе хиџабе и подврнуте панталоне и слушају проповиједи бивших муџахедина по новосаграђеним саудијским џамијама. Да би се то десило, међутим, била је потребна прича о "српском геноциду" и Изетбеговићу (односно Церићу) као "бранитељима" Муслимана од истог. Прије 17 година, јеврејске организације на Западу су "насамарене" од стране плаћених пропагандиста који су свјесном замјеном теза представљали интересе својих клијената у Загребу и Сарајеву. Данас Мустафа Церић опет покушава да изврши идентичну подметачину. Хоће ли се јеврејске организације опет "упецати"? На њима је да покажу.

Да ли је Србима потребна Антидефамациона лига (АДЛ)? Питање звучи сувишно. Нађите ми један народ који је у последњих 20 година више оцрњен и оклеветан. Да се којим случајем Махмудин Ахмединеџад у свом говору у Женеви окомио на Србе а не на Јевреје, цела сала би му одговорила громогласним аплаузом. Чињеница да Срби немају никакав апарат којим би се на Западу борили против медијске и политичке дисквалификације и дехуманизације гледа се као признање да су све те оптужбе у ствари тачне. Јер, да нису, Срби би се бунили, зар не? Ко ћути, признаје. Додуше, треба имати у виду чињеницу да Срби нису имали никаквог приступа западном медијском простору од 1992. до рецимо краја 2000. Један од разлога свеобухватне блокаде био је и да се Србима одузме право на макар и вербалну одбрану од оптужби за агресију, геноцид, концентрационе логоре, "етничко чишћење," итд. Иако је службено та блокада укинута доласком "демократије," она се фактички наставила, што инерцијом што због активизма елемената на Западу који су уложили огроман политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице (како једном рече Крис Делисо).Трагична је иронија што се најбоља прилика за промену србофобичне климе на Западу пружила почетком 2001. Петооктобарски режим не само да није био вољан да нешто по том плану уради, већ је цела стратегија била да се признају све оптужбе и клевете и да се политиком предаје засите апетити србождера. Какав је учинак имала та политика, ваљда је јасно. Већ сам раније у неколико наврата истакао да, без обзира ко био премијер или председник, економску политику Србије још од 5. октобра 2000. воде "експерти" из Г17, који су се пре тога "прославили" пљачкашком приватизацијом у Русији. Сличан континуитет, међутим, постоји и у иностраној политици; од Горана Свилановића преко Вука Драшковића, српска дипломатија одише подаништвом према Западу (тј. Америци и ЕУ). Иако Вук Јеремић делује мање квислиншки од својих претходника, биће да је то заслугом његових реторичких способности, а не одсуством квислиншког деловања. Званичне српске власти не само да се не боре против сатанизације Срба и Србије, већ тој клеветничкој политици најчешће помажу, од иступа у стилу "да, али" до отвореног прихватања лажи и подметачина, а све у циљу "ЕУроатлантских интеграција." Што је најгоре, то обезвређује напоре и оне неколицине родољуба који се о свом трошку, из убеђења, боре против србофобије по блоговима и форумима, у писмима новинама и часописима, на округлим столовима и режираним универзитетским семинарима.Повод за све ово је недавна вест да су перјанице "друге Србије" поднеле тужбу против Добрице Ћосића за изазивање расне и верске мржње, јер је током НАТО агресије (тј. "хуманитарног цивилизовања") пре десет година изразио мишљење о Албанцима које се "боркињама за људска права" није допало. Шта би тек било да их је Ћосић назвао Шиптарима!? (То је, иначе, врхунски цинизам, да се "Шиштар" осуђује као погрдан израз када га користе Срби, иако на албанском значи - "Албанац"!) Не треба да изненади што ове некадашње другарице желе да васкрсну вербални деликт. У њиховом идеалном друштву, свако мишљење које се њима не допада било би најстроже забрањено; само оне и њихови следбеници би се сматрали довољно "цивилизованим" да уопште имају било какве слободе, од говора и мишљења до живота. С тим да би било какво скретање од грађанистичке догме аутоматски повлачило губитак свих права и слобода. Свака сличност са некадашњим режимом "друга Тите" или Брке потпуно је намерна.Медијски, политички, па ево и правни терор ових нео-Јакобинаца траје већ годинама, и коначно је довео до тога да Слободан Антонић на страницама НСПМ предложи оснивање српске АДЛ, која би "боркињама" одговорила истом мером. Несумњиво је да је нека врста одговора овом злостављању више него неопходна, али нисам сигуран да је овај приступ "сребрни метак" за решење проблема. Наиме, и сами родомрсци и њихов терор су симптоми. Права болест је комплекс слабости и кривице који је изграђиван барем педесет година, а можда и дуже, и чији су производ како острашћени србофоби "друге Србије" тако и Мали Слаби Српски Човек, и квислиншка власт и утучени, апатични народ који ћутке трпи понижења, увреде и лажи. Та родомрзачка клима је стварана не само најцрњом пропагандом и заменом теза, већ често и метком и пендреком. Сведоци смо да родомрсци немају нимало стида. Једини морал којег се држе је хедонизам. Захваљујући спонзорима са Запада, имају новца напретек, а и политичко залеђе, јер и власт служи истом господару. Дакле, чак и да их неким случајем неки суд у Србији осуди за клевету, говор мржње, или издају - што, имајући у виду наведено стање ствари није претерано извесно - то их не би богзнакако погодило. Ем што рачуне свакако не плаћају они, ем што би због осуде добили још веће донације као "угрожени бранитељи грађанског друштва од ретроградног шовинистичког клерофашизма." Све то скупа не значи да нека врста АДЛ није потребна. Итекако јесте. Али она сама по себи неће излечити Србију од вируса наметнуте самомржње, већ ће можда само ублажити симптоме. Само друштво које поштује себе, има кохерентан идентитет, зна одакле долази и куда иде, може да буде истински имуно на отров родомрзаца и квислинга. Они то знају, и раде свим силама на томе да такво друштво никада не настане. Одговара им садашњи "Болесник Балкана," јер им, као бедним паразитима, гарантује опстанак. Захваљујући између осталог и Антонићу, Вукадиновићу и осталој екипи окупљеној око НСПМ (али и Двери и Видовдана), Срби нису више сасвим несвесни истине о родомрсцима и квислинзима. То је одличан први корак. Нека врста АДЛ би била још бољи следећи корак. Али, да посудим Черчилову метафору, у борби за опоравак српства то неће бити почетак краја - већ само крај почетка.

(и глумити хероја објективности за малоумне слушаоце)Једног дана, о овом феномену ће се писати књиге. Медији, лагарије и остало. Притом, овде не мислим на Сиенен, Бибиси и ту братију. Већ знамо о њима све (сумњам да у свету има ико коме није јасно!), и ту објективност смо осетили (и осећамо!) на сопственој кожи. Верујем да би се дало израчунати колико је жртава однела њихова порнографија саосећања и крвожедна потреба за лешевима у ударном термину - као и опсцена дехуманизација жртава које долазе са погрешне стране (Џулијина анализа од пре пар година, са дистанце звучи још прецизније). Оснивач овог блога је дао и сам велики допринос феноменолошком дефинисању те патологије (видети радове аутора).Дакле, у овом случају ме интересује друга страна тог новчића. Ови независни, maverick, храбри, херојски... репортери и коментатори, који су стекли лепе каријере јер знају да скрешу естаблишменту. Знате већ модел, чак и није иманентан само новинарству; рекло би се и да је тaмo увезен понајпре из сфера индустрије забаве, која - премда је већ ДЕЦЕНИЈАМА најразмаженији део естаблишмента - и даље воли да лицемерно удара у жицу некаквог аутсајдерског дисидентства, и да се кити туђим перјем. Па тако и успешни и остварени милионери из самог срца мејнстрима, људи попут Шона Пена, Мајкла Мора или Бруса Спрингстина (човек свира на ПРЕДИЗБОРНИМ СКУПОВИМА једне од двеју америчких партија, притом,јасно, оне медијски далеко моћније), воле да, заговарајући најбаналније доколичарске селебрити-агенде, имитирају људе који су СТВАРНО стајали на црту естаблишменту у доба када је ваљало изнети заиста вредне циљеве: рецимо изборити се за расну једнакост током педесетих и шездесетих у дволичној атмосфери тадашње Америке, и у исто време стати на црту индустријско-војном комплексу и његовом дивљању у Вијетнаму. Многе је то коштало етикете "комуниста" (иначе, синоним за "ђаволово ванбрачно дете са лошим владањем" :) у хладноратовском речнику САД), неке и каријера. Набројану тројицу (и хиљаде клонова који се смешкају са ТВ-екрана и жању милионске хонораре), став није коштао ништа. Нити треба да кошта. Али је лицемерно кад позирају као да су прогоњени критичари Стаљина, управо побегли из гулага. Кад нису. ОНИ су естаблишмент.(Пену и Мору, ипак, ваља одати признање макар око става по питању Ирака, док је фасцинација Спрингстиновим бунтом напросто зачудна и бизарна).Елем, идентичан феномен је могуће пратити и међу глобалним новинарским звездама. Роберт Фиск важи за својеврсну институцију. После вишедецнијског рада и огромног нивоа личне препознатљивости (што није лако досегнути у тескобној џунгли модерних медија), Фиск има и присталице и опоненте (завредио је, чак, и својеврсно признање од стране неистомишљеника, реч названу сопственим именом).Фиск, дакле, критикује поступке западних центара моћи (поготово политику Вашингтона), често с добрим аргументом. Али, по правилу бирајући одступницу која се у његовој родној Енглеској зове easy way out. Дакле, ако се нечија политика означи као непоштена и пуна стереотипа (Фиск тако карактерише америчку политику према исламском свету), онда се, за сваки случај, ваља обрушити на неку трећу страну, која не ужива глобалну наклоност, и поентирати тиме што ће се та страна користити као мера компарације за неприхватљивост.Ми Срби смо се нашли у тој улози у последњих две деценије. Израел се налази у истој, још од свог оснивања. Поготово је светска алтерглобалистичка левица готово карикатурално једнострана по том питању. Њена мантра гласи: сваки блискоисточни муслимански фундаменталиста који своју агенду камуфлира критиком Запада, аутоматски постаје Че Гевара нашег доба... нема везе што се залаже за нестанак државе Израел, држава Израел је крива због тога што не показује довољно разумевања за оне који заговарају њено уништење. Поготово је (surprise, surprise) британска пропагандна активност по том питању перфидна и хистерична мимо сваке елементарне логике. Израелци, према БиБиСију, немају ни жене ни децу ни цивиле. Нико их не угрожава и и историјски немају разлога за страх. Као ни Срби (сетите се епских спинова БиБиСија из Босне, Крајине и Косова). Фиск је, у овом случају, чак и превазишао линију државне пропаганде своје земље. Ево шта пише пре двадесетак дана, на страницама чомскијевског ZMag-a (иначе често - али, видимо, не увек - квалитетног и информативног вебзина). Фискова тема је Авигдор Либерман, ново лице на хејт-листи светске либерално-левичарске критике. У осврту на неке Либерманове изјаве (фисковски извучене из контекста), аутор чланка каже:Извештавао сам из босанске кланице раних деведесетих и могу да изједначим Либерманов речник - о егзекуцијама, потапањима, паклу и заклетвама на лојалност - са језиком господе Младића, Караџића и Милошевића.Једна читатељка, у коментару испод текста на линку, поставља питање које су то тачно Милошевићеве изјаве те природе. Фиск јој свакако не би умео одговорити на то, све и да је прочитао коментар. Јер тих изјава нема. Али овде то није поента, нити је намера овог текста да адвокатише Милошевићу, Караџићу или било коме. На страну и чињеница да се у ратно доба дају и запаљивије изјаве него обично (мислим на Караџића, чије се реченице данас бесумчно истржу из контекста или тенденциозно преводе, као и изјаве Авигдора Либермана). Али све то није битно.Суштина ове показне вежбе хипокризије, коју је демонстрирао Фиск, крије у себи далеко опаснији арсенал. Када чињенице почну да се моделују према накнадно етаблираним стандардима, истина је убијена. Дакле, Фиску није пало на памет да помене и неке друге изјаве, реченице и књиге, које су и довеле до рата у којем су једну од страна предводили Караџић и Младић.Шта би са Изетбеговићевом Исламском декларацијом, у којој се заговара НЕОДРЖИВОСТ коегзистенције ислама са осталим верама? Са Туђмановим мрачним "повијесним књигама" у којима се негира Холокауст а Јасеновац своди на ситније претеривање? Са крволочном фашизацијом хрватског друштва по доласку ХДЗ-а на власт, слављеничким повратком одбеглих усташких ратних злочинаца у Хрватску, везивањем барјака под којима су у Другом светском рату убијани Срби, Јевреји и Роми? Није ли ТО био окидач који је Босну и Хрватску гурнуо у амбис ратног сукоба, јер - претећим махањем Хрвата и муслимана истим оним усташким и есесовским заставама под којима је побијена претходна генерација Срба у БиХ и Хрватској током Другог светског рата - и потомцима тих Срба је послата крајње отворена порука. Нису је крили ни СДА и ХДЗ тих година. Не верујем да је непозната и Фиску та околност.Човек је, иначе, доктор политичких наука, а не полуписмени провинцијски репортер послат у земљу за коју није ни чуо. Чак је и једна Кристијана Аманпур (након што је направила каријеру на блаћењу Срба), признала - наравно, када је све прошло -да је неонацистички режим Туђманове Хрватске повукао први окидач, плашећи Србе новим геноцидом. Колико ће Фиску требати времена да каже исто то? Ваљда док и последњи остатак антисрпског расистичког стереотипа у западним медијима не оде у прошлост. Како ствари стоје, начекаћемо се.И у антиизраелској пропаганди се користи ПОТПУНО иста матрица. Либерманове изјаве су "проблем", али се не говори ни реч о узроку тих изјава. Нити о нацистичкој реторици арапских екстремиста. Још кад би Фиск знао да је Авигдор Либерман прилично просрпски оријентисан, његовој срећи краја не би било. Имао би све своје омиљене негативце на нишану. И све геноцидне покличе разних ХДЗ-ова 1990 и Хезболаха 2008 у мирној заветрини прећутаних чињеница.

Реакција у Србији поводом јучерашње хашке пресуде државном, војном и полицијском руководству, наспрам онога што би требало да се деси у свакој држави чији народ иоле држи до себе, могла би да се опише као громогласна тишина.Читам реакције страначких и државних првака у јучерашјој Политици. Шта рећи него: "јао нама с њима"?Премијер Цветковић, на пример, или не разуме или неће да разуме суштину пресуде. Приговара да су казне "непримерено високе." Значи, слаже се да је пресуда исправна, да су се наводни злочини стварно десили и да су наводно били организовани, систематски, планирани, итд., али ето, претераше са казном? Какав мамлаз. И још вели: "сматрамо да сваки појединац и злочинац има своје име и презиме." Да ли то није свестан да су ова петорица осуђена за "заједнички злочиначки подухват," односно заверу државног врха, а не као појединци? Је ли Цветковић онда стварно ментално ретардиран или се само претвара? Оно, да аплаудирамо Тадићевом настојању да промовише људска и грађанска права дебила, али да није мало много?Мислим, није тешко да се види прави значај пресуде. Врло је јасан, рецимо, портпаролу ДСС-а:Андреја Младеновић оценио је да пресуда Хашког суда има за циљ да се оправда агресија НАТО-а на Србију и оправдају злочини које су Алијанса и албански терористи починили. „Осуђени су људи који су бранили земљу од агресије да би се прикрило да је прави циљ напада НАТО-а на Србију било отимање Косова”, изјавио је Младеновић.Проблем је, међутим, у томе што ДСС не зна (не може, не сме, шта ли?) да речи преведе у дела. Ни кад је на власти, а поготово кад је опозиција. Рентијери околности, што рече Слободан Антонић ономад.Пошто од опозиције нема неке вајде, хајде да се вратимо садашњим властодршцима. Александар Павић данас износи тезу да је ова пресуда у ствари круна политике ДОС-а, који већ девет година у континуитету води политику упропаштавања Србије:За сву „сарадњу“ са Хашким трибуналом током ДОС-овске деценије, Србија не да није добила ништа, већ је на себе натоварила још и одијум криминалне државне творевине. „Прагматични реформатори“ (заједно са реторичким националистима) нису успели да издејствују баш никакав контра-уступак... за изручивање целокупног војно-политичког врха трибуналу у Хагу.Јер, цитирам даље:Само је 1) пуки, а притом неинтелигентни аматер или 2) свесни издајник могао да се, у светлу процеса који су се тада водили у Хагу по косовској оптужници, упути у авантуру звану „тражење саветодавног мишљења“ Међународног суда правде. Јер, није било никакве сумње да ће се „косовски процес“ у Хагу завршити управо како се завршио и дати Међународном суду правде преседан који, у најмању руку, тешко може да игнорише. И да то никакав другостепени поступак неће суштински променити. Јер, онда то не би било у складу са мисијом Хашког трибунала – криминализација Србије као државе и њена трајна делегитимизација.Дакле, сада Међународни суд правде може комотно да се позове на одлуку Трибунала да је на Косову почињен систематски злочин против Шиптара (као што су урадили када су 2007. ослободили Србију оптужбе за "геноцид" у Сребреници - али узели здраво за готово да се он и десио, на основу пресуде Трибунала генералу Крстићу), и тако избегне да се замери још увек моћним спонзорима "независне државе Косово." Маестрални тријумф дипломатије и политике, нема шта.Питам вас још једном, јер ми заиста није јасно како људи то не виде: шта је Србија добила од "октобарске револуције" наовамо? Ништа од пустих обећања ДОС-а, али ништа, није испуњено. Чак и да прихватимо, аргумента ради, да је Милошевићева власт одговорна што је "завадила Србе са целим светом" (а што није тачно), је ли се то можда третман Срба и Србије поправио од тада? Или је постао још гори? Одговор је, надам се, сам по себи јасан.Тражили сте демократију, лупали у шерпе и дували у пиштаљке, палили скупштину и багерима насртали на телевизију. Сада имате демократуру, ако се ко усуди да демонстрира може да буде на смрт испендречен, скупштину и да запалите ником ништа (нико је ни о чему не пита, све одлучују страни гаулајтери и тајкуни) а Бастиљу сте заменили Бомбардером, који вас исто тако засипа лажима али сад за рачун другог господара. Створена је "независна" Црна Гора и дукљанска нација, окупација Косова је пре годину дана крунисана и формалним отцепљењем, оно мало привреде што је преживело деведесете је раскрчмљено, уништено или хендикепирано једностраном применом мртворођеног Споразума са ЕУ. Данашња Србија језиво подсећа на Русију из деведесетих - осим што се, је ли, нико није усудио да Русију прогласи злочиначком или геноцидном државом.Заиста се чини, као што то Павић аргументује, да ДОСманлије раде како за свој рачун (пљачка) тако и за туђи, односно да или служе страним господарима, или да њихово виђење будућности Србије сматрају својим. Суштинске разлике у последицама нема - води се "стара аустроугарска, новија коминтерновска и најновија англо-америчка балканска политика", Serbien muss sterbien!За оне који слабо диване немачки, послужиће израз који воле да користе наша донедавна "браћа" на западу: "Србе на врбе!"Мене нешто жуља око врата. А вас?

Чудан је случај Миладина Ковачевића. У америчкој верзији, тај (типични, је ли) српски силеџија из чиста мира и без разлога је брутално напао студента Брајана Штајнхауера у кафани, и толико га пребио да је Штајнхауер остао у коми неко време. Америчким медијима и политичарима је ова прича дошла као поручена, поготово пред изборе прошле јесени. Пошто су већ имали савршеног негативца (Србина) и савршену жртву (Јеврејина), некако им нису били занимљиви остали учесници туче. На пример, Мелиса Картахена, девојка Ковачевићевог друга Санела Софтића, коју је припити Штајнхауер наводно опипавао отпозада. Или Софтић, који је подвикнуо на Штајнхауера да се ”гони од моје девојке” да би га Штајнхауер на то ударио главом. Изјаве Софтића и Картахене у полицијском извештају наводе на закључак да је Штајнхауер отпочео сукоб - мада и Софтић и још један његов сународник присутан у тучи тврде да они, ето, нису тукли Штајнхауера по глави кад је пао на под. Значи, није баш све тако јасно и једноставно. Додуше, није ни Ковачевић ту испао цвеће. Шта је имао да се петља у кафанску тучу? Да помогне ”пријатељима” који су се после оградили од свега и кривицу пребацили на њега? Можда си добар кошаркаш, Миладине, али да си нарочито бистар - ниси.И онда долазимо до дешавања која су од њујоршке кафанске туче у име ”братства и јединства” направиле међународни дипломатски инцидент. Наиме, пошто је Ковачевић ухапшен, положио је кауцију од $100.000. Првобитно сам мислио да је то платила његова породица (занимљиво; одакле им?) али сад чујем да је у питању био конзулат Србије. Што представља много већи ниво ”услуга” него што обичан грађанин заслужује. Али ту није крај; Ковачевићев пасош је конфискован у полицији, да овај не би напустио земљу. Међутим, неко му је издао нови пасош, и Ковачевић се с тим пасошем брже-боље вратио у Србију, одакле по уставу и законима не може бити изручен у САД.Пре неки дан је лист ”Борба” објавио да је влада Мирка Цветковића договорила са Американцима да Штајнхауеровој породици исплати $900.000, а да не потражује оних $100.000 за кауцију. Амерички амбасадор у Београду Мантер је преговарао са министром правде Хоменом, а све је било иницијатива Хилари Клинтон, тврде амерички извори (Њујорк Пост). Међутим, ни овом исплатом се не уклања проблем да Американци још увек инсистирају да Ковачевићу суде!Сад влада прогони новинаре и уреднике ”Борбе” због наводног одавања државне тајне, али новинари су само радили свој посао. За разлику од владе. Јер, да је исплата милиона Американцима за резултат имала одустајање од кривичног гоњења Ковачевића, онда би човек још могао и да каже: ”Колико то све скупа било морално гадљиво, ипак је постигнут неки дипломатски успех, кафанска туча више није оружје у рукама америчких србождера.” Овако, Американци добише паре, али хоће и Миладина. Па ко је овде глуп?Има ту још нешто. Зашто власт у Србији (од неименованог дипломате који му је издао исправе до министара у Цветковићевој влади) оволико штити Миладина Ковачевића? Чиме је он то заслужио? И зашто се одједном власти у Србији држе закона, када их закон уопште не интересује када се ради о хашким оптуженицима? Је ли Слободан Милошевић ономад хапшен због нечега сасвим невезаног за Хаг, да би онда био предат Американцима па се тек онда писао Закон о сарадњи са МКТЈ? Ни данас се не зна ко је прошлог јула ухапсио Радована Караџића, али је и он изручен без саслушања (опет мимо прописа). Полицајцима који су на потоњем митингу на смрт пребили Ранка Панића не фали ни длака с главе. Али зато Урош Мишић, навијач који је бакљом ударио полицајца (у цивилу), добија 10 година. Где је ту право? Где је ту правда? Да не заборавим, шта је било са тим дипломатом који је издао пасош Ковачевићу? Да ли је због тога одговарао?На крају, Србија испаде талац Миладина Ковачевића, али још више и сопствених власти. Јер, да службеник у Њујорку није противзаконито издао пасош, не би било проблема са изручењем. Цветковићева влада не би имала прилику да прави идиотске нагодбе са Мантером у којима Американци добијају милион долара а Србија ништа. Или да због откривања те нагодбе прогони новинаре, који су једини у свему овоме заиста само радили свој посао.А Миладин? И за њега и за нас би било боље да је изашао пред амерички суд. Можда би тако научио цену лажног пријатељства и кафанских обрачуна. Овако, тај цех мора да плаћа народ Србије. Ковачевић је тако постао пример свима онима који би да раде шта им је воља, а да неко други за то сноси последице. Није онда ни чудо што га власти у Србији штите, кад им је малтене маскота.Додатак (27. 2. 2009): Одличну анализу "афере Ковачевић" из дипломатско-конзуларног угла можете прочитати на Видовдану.

Реакција Бориса Тадића (текст и видео) на изјаве ОВК терористе Хашима Тачија звучи као да ју је неко написао у намери да документарно докаже моју тезу о ”да, али” одбрани.Теоретски је могуће да је под ”страшним злочинима чије су жртве биле и Албанци и Срби” Тадић мислио на деловање Тачијеве ОВК; само и једино она је водила терористичку кампању како против српске полиције, војске и цивила (не правећи разлику), тако и против Албанаца који нису били вољни да безрезервно подрже њен ”ослободилачки” поход. Али нешто ми се ипак чини да је Тадић пре мислио на ”злочиначки режим” Слободана Милошевића, без чијег рушења Борис Тадић и његова партија не би били на власти.Али добро, хајде да великодушно претпоставимо да ова изјава може бити подложна различитим тумачењима. Следећа је, међутим, недвосмислена:”Конструктивност за Србију значи... трагати за решењем које не угрожава процес интеграције читавог западног Балкана у ЕУ, јер тако у ЕУ поново можемо живети као обједињене нације и културе под једним кровом.”Добро, где је Тадић био све ове године? Да можда деведесетих није био на Марсу, или у пећини, па не зна да је сто и кусур хиљада људи страдало зато што Словенци, Хрвати, ”Бошњаци” и Шиптари нису хтели да живе под истим кровом са Србима? Јесу ли они можда бранили Југославију од злих српских рушилаца, или су је сами рушили?Само неко глуп или злонамеран би могао да изусти овако идиотску мисао, која као да је написана у неком вашингтонском или бриселском кабинету (са све ”западним Балканом”). Или се можда Борис Тадић већ толико увукао својим газдама да прима њихове мисли осмозом и сам их артикулише, без суфлирања?Догађајима из деведесетих најбоље одговара дефиниција ”ратови за југословенско наслеђе,” где су се сви о некадашњу земљу ”огребали” што су више могли, а на штету Срба - њених првобитних оснивача и највећих улагача (било својевољно било под присилом).Прича о Косову које ће бити ”под истим кровом” са Србијом у ЕУ познати је рефрен управо ЕУропских комесара и НАТОкрата. Питање Косова је у ствари врло једноставно. Шиптарски терористи и њихови спонзори из САД и ЕУ се позивају на право јачег, односно освајање као једину мародавну чињеницу. Као ”аргументе” наводе на непостојећи геноцид, такозвану репресију, и етнички састав становништва (после три бруталне окупације и масовног етничког чишћења Срба, а масовног досељавања из Албаније). Насупрот њима су они који кажу да је Косово део Србије - по Уставу, међународном праву и конвенцијама, историји, традицији, катастрима... да су окупација покрајине и њена ”независност” противправни и неважећи. А без закона, ”реалност” је шта год може да се одржи силом; досад је ту силу имала Империја, али будимо искрени, докле то још може да траје? Косово није било српско само онда кад је страна чизма то омогућавала, била она турска, аустријска, немачка или америчка.Чињеница да се Тадић позива на окупаторску пропаганду доказује да он и не верује озбиљно да је Косово део Србије, већ то говори како би замазао очи Србима које је једва успео да превари причама о бољем животу, благостању које само што није, ЕУропској будућности и бесплатним акцијама вредним хиљаду евра. Обећања која даје својим газдама у Вашингтону и Бриселу лажни цар Борис доследно испуњава. За она дата свом народу га баш заболе нека ствар.Докле тако?

Упитате ли се икада зашто сте гласали онако како сте гласали у мају 2008? Да није можда на ваш избор "ЕУропске" будућности утицало обећање Млађана Динкића да ће сваки становник Србије да добије (акције вредне) хиљаду евра ако на власт дођу "прави" људи? Силне паре, хиљаду евра. Ни изблиза доста да плати стамбене кредите, или картице, или аутомобил, али ето, дели држава, џабе. Ко је луд да одбије, а?И гласали сте, и добили ЕУропство, од отимачине Косова до пузеће отимачине Војводине. Од фамозног "уговора деценије" са Фијатом не би ништа. Смедеревска железара, ономад продата Американцима у бесцење, због кризе малтене затворена. Једино од Руса стигоше паре, али ем што се Динкић свим силама трудио да тај уговор пропадне, ем што Партија од њих намирује прво вајдасашке сепаратисте, онда себе, а вама шта претекне. Ако претекне, дабоме. Да не спомињем "бриљантну" одлуку да се једнострано примени мртворођени Споразум са ЕУ. Од укидања царина на увоз до примене гомиле беспотребних прописа, све ће то неко да плати, дабоме. А да вам помогнем да однонетнете ко: није Динкић.Сад каже да никад није обећао тих фамозних хиљаду евра, већ само деонице које су процењене на толико, а сада, је ли, вреде далеко мање. Ето, шта се може, ударила криза, појела маца, дешава се. Па добро људи, докле? Ајде да сте бар продали веру за вечеру, дешавало се то у историји и раније. Одвратно је, али може бар човек да разуме разлоге, слагао се с њима или не. Али да се дедовина и достојанство продају за обећање вечере, које притом стиже од човека који вас годинама немилосрдно пљачка (све обећавајући бољи живот који ето, само што није)? И онда када се испостави да је обећање било лажно, тај исти човек каже да никада ништа није ни обећао?! Млађан Динкић очигледно мисли да је народ Србије глупљи од оваца. Да ће наставити да блеји док га он немилице шиша, а повремено и заскаче. Доза лажи, доза страха, и остаје се на власти довека. Или бар док нестане вуне. Није ваљда у праву?

Пошто живим у САД, немам могућност да гледам вести Гласа Америке. Видите, ГА је службена пропаганда Вашингтона, и њено приказивање унутар Америке је забрањено. Могло би да засмета прању мозга за које су задужени Си-ен-ен, Пи-би-ес, Фокс и остали, шта ли. Нисам у стању, дакле, да лично проверим шта је то амбасадор Роберт Гелбард рекао за ГА, па ћу да верујем на реч агенцијама како је јуче изјавио да ”Вашингтон мора да помогне Србији да напредује и консолидује демократију и стабилност.”Побогу, Бобе, зар Америка није довољно ”помогла” до сада? Прво је помогла да нестане земље која је коштала живота преко два милиона Срба, а притом је преко милион Срба или протерано или су постали грађани другог реда (ако су имали среће, је ли). Онда је и сама Србија дивљачки нападнута и један њен део окупиран, па је после на њему проглашена некаква ”независна држава.” Вашингтон је Србију искористио као експеримент за тзв. ”народну револуцију” која је после извезена у Грузију, Украјину и (неуспешно) Белорусију. У свем свом труду да ”помогне” Србији, Вашингтон помаже не само људе које је и сам Боб Гелбард назвао терористима, већ и најгори квислиншки шљам у самој Србији, како у власти тако и међу невладницима. “Балкан је врло значајна регија и САД би требало да блиско сарађују са ЕУ и Русијом како би сачувале напредак који је остварен током протекле деценије,” Гелбард је наводно изјавио за ГА.Напредак? Да, Вашингтон овај кошмар који сам управо описао зове напретком. Комбинацијом физичког и психичког насиља, коначно је остварио потпуну контролу над ”најзначајнијом земљом на Балкану која има утицаја на целу регију” (како је Србију описао Гелбард). Али ето, да буду сасвим сигурни, ускоро ће да је сведу на још прихватљивије границе...Некада изасланик Вашингтона за Балкан, док због напада искрености на тему ОВК није ”унапређен” у Индонезију, Гелбард је сада у Обаминој спољнополитичкој екипи. У том својству је критиковао сада већ бившег Императора који је ”потпуно игнорисао Балкан прве четири године” а онда се искључиво бавио Косовом.Али зар вашингтонски империјалисти и њихове преститутке у Србији не говоре већ годинама да је отимачина Косова требало да буде помоћ Србији да превазиђе стравичне болести зване култура, историја и традиција, које су јој сметале да постане истински члан међународне заједнице - лоботомисано посмодерно друштво које беспоговорно извршава налоге Империје? Из тог угла, Буш Мали је значи помагао Србији, баш као што је Клинтон пре њега бомбардовао из најбољих демократских намера. Свестан сам да сарказам некад није очигледан, па га ето наносим лопатом; ако сте заиста поверовали у овакву ”логику”, имам за вас дивно имање на плажи у Канзасу... Него, где смо стали? Е, да, Гелбард је стигао и да похвали ”веома добру власт са председником Тадићем на челу.” А зашто и не би? Тадић лојално извршава њихове налоге, а у међувремену глуми бригу за Србе и Србију. Смешка се док им ставља букагије и говори да је то у ствари цвеће. Дабоме да су у Вашингтону срећни и поносни. Зато живели, Срби - Ујка Барак долази да вам ”помогне”, баш као што су то пре њега радили Џорџ и Бил. Између пријатељске љубави братског америчког народа (представљеног кроз продуховљену политику његове демократски изабране власти) и апсолутне генијалности, поштења и способности (исто тако демократски изабраних, демократски демократујућих) српских власти, стиже вам боља будућности. Ускоро. Врло ускоро. Ма само што није. Него, да не заборавим, оно имање на плажи у Канзасу...

Нисам имао намеру да коментаришем недавну изјаву Ђорђа Балашевића да он говори "исквареним хрватским, такозваним српским". Свакоме ко има памћење дуже од пет минута ваљда је јасно да Балашевић окреће ћурак чешће него покојни Алија Изетбеговић (чувен по признању да ујутро мисли једно, поподне друго, а увече треће), и да га зато не треба схватати озбиљно. Оно јесте да је у стању да напише одличан стих (мада неки не мисле тако), али се, захваљујући његовој политици "добро јутро чаршијо, на све чет'ри стране" ти стихови углавном међусобно потиру. Од свих његових песама некако ми је највише остала у сећању једна коју мало ко спомиње, чак ни сам Балашевић: "Реквијем," са албума "Panta Rei" из 1988. Чак и они који су је тада певушили некако су прескакали "незгодну" трећу строфу:Времена су незгодна за момка као јакоји гледа своја посла...Нисам лутак да ме навију.Имам само Југославију.Све друге бакље без мене пламте,Команданте.Југославија већ тада није била у моди, већ је "свако племе" цртало границу. И гле чуда, данас кад су сва "племена" исцртала своје границе на рачун Југославије, коју је једино бранило оно племе међу којим Балашевић живи (а чији језик сматра "исквареним"), то је некако сасвим океј. И сад су сви Југоносталгичари. Зато сам климао главом јутрос кад сам прочитао суд Зорана Грбића да је Балашевић у ствари "југословенски националиста": А југословенство се увек најбоље доказивало пљувањем по Србији и свему што долази одавде. То што некима овде не смета његова прича и није толико чудно. Баш као што ни претходној генерацији нису сметали комунистички руководиоци који су радили на штету Србије, а у корист велике заједничке државе. Питање је једино докле ћемо овако? Можемо ли ми више да се поштујемо, барем малим делом онога колико себе поштују народи у нашем окружењу? (НСПМ) У томе и јесте ствар. Не брините за Балашевића; он се окреће као лимени певац на крову, увек како ветар власти дува. Не би ме нимало изненадило да у неко скорије време, како Грбић прогнозира, не испева неку оду Русима. Али чињеница да је Балашевић у стању да каже то што је рекао а да му Србија не замери говори више од свих анкета јавног мнења о поремећеном менталном склопу српског народа. Данас влада једна пажљиво култивисана клима самомржње, очаја и безнађа. Грађена је на темељима вишедеценијског идеолошког испирања мозга, обликована кроз санкције и медијску сатанизацију, да би на крају била наметнута кроз апсолутни примат "невладиних" медија од ДОСманске власти наовамо. Све ово је толико одомаћено, укорењено и свеприсутно да се већ сматра за "нормално." Зато се толико мало људи буни због Балашевићеве изјаве која би у свакој другој земљи била сматрана за скандалозну. Зато се прича о наводном "патриотизму" председника Тадића и министра Јеремића, иако су они само изговорили пар млаких фраза (а у међувремену раде сасвим другачије). Нормалног, а камоли бољег, живота неће и не може бити док се Срби и Србија не ослободе менталних окова у којима су већ толико дуго да су престали да их примећују. Док их разни Балашевићи на то - ненамерно - не подсете.

Kaži vilo bijela…, Ko to kaže, ko to laže…, Svilen konac, Željko Joksimović, gusle, Vidovdan…

Popodnevno političko ludilo na Trgu Krajine sa ciljem proizvodnje pristanka. Prolaznici cvokoću na ovom zubatom suncu, pokoji se osmijehne jer su mu pogodili pjesmu. Pružaju ruke i uzimaju letke, iako su im poštanski sandučići već danima puni istih.

Željeni efekat je kao kada kola sa muzikom, mali putujući cirkus, dođu u selo i okupe narod željan zabave. Zanimljivo je  da su naši političari ovu staru propagandnu tehniku upotrijebili doslovno, bez ikakvog uvijanja i prilagođavanja. Dođu na trg, postave šatru sa par jakih zvučnika, ispjevaju svoje i nestanu. Zašto bi nama trebalo bolje, kroz godine omudrili su taman toliko da znaju da nas mogu kupiti istom forom.

 Zloćka

У целом овом кавкаском метежу, изгледа да ће опет награбусити Срби. Шта год да званични Београд уради, не ваља. Ако подржи руску интервенцију, имплицитно подржава независност Косова (веле неки). А ако је осуди, остаје без моћног савезника у борби за Косово. Дакако, претпоставка је да је властима у Београду уопште стало до очувања Косова; мислим да је ипак очигледно да то није случај. Обрад Кесић, одличан аналитичар америчких прилика, овако вели данас у Политици да је ћутањем Београда поводом кризе на Кавказу пропуштена прилика да се брани Косово.Да је истакла лицемерје Бушових изјава о потреби очувања суверенитета Грузије у светлу његове политике према Косову, Србија би само повећала своје шансе да успешно лобира за подршку у Генералној скупштини УН за поступак пред Међународним судом. Званични Вашингтон сада грми о ”неповредивости граница” и ”неприхватљивости агресије” - а шта је онда било Косово? Манијак Мекејн каже да у ”21. веку државе не нападају друге државе.” Па шта је онда Ирак?Кесић је у праву да би ово резоновало међу малим земљама, па самим тим и у Генералној скупштини. Али да ли би имало икаквог ефекта на Американце или Енглезе? Мислим да и он зна одговор на то питање. Многе ствари иду Американцима од руке, али способност да се ставе у положај неког другог, и да себе посматрају туђим очима, није једна од њих. Американци заиста верују у дефиницију морала да је ”добро кад ми бомбардујемо некога, а зло кад неко бомбардује нас.” Закључак да власти у Београду ћуте зато што не желе да се замере Империји истицањем очигледног: ”да је неодговорна политика неких чланица ЕУ и САД помогла да се створи много опаснији и нестабилнији свет; такав у коме владавина закона сасвим уступа место владавини оружја” пун је погодак, дабоме. Да је Београд рекао такво нешто, можда би и оставио неки утисак међу земљама и народима којима нимало не прија каприциозност Империје (било ове америчке, било неке друге, прошле или будуће). Али хајде да будемо озбиљни на тренутак; да ли је реално очекивати од ове власти да брани икакве принципе, па и државност Србије? Само постојање црвено-жуте коалиције и њена генеза доказ су да Србија и није држава.Само једна ствар ми смета у Кесићевом коментару: кад каже да је Србија требало да подржи интегритет Грузије, јер тиме не би увредила Русију, а ојачала би свој аргумент о принципима и међународном праву апропо Косова.Не верујем да Кесић озбиљно мисли да би подршка интегритету Грузије добила Србији поене на Западу. Чак штавише, можда би тамошњи моћници учврстили своје убеђење да је њихова политика притисака, уцена и пропагандног развлачења памети Србији исправна, јер ето сада се Београд толико труди да буде ”ЕУропски” да критикује Русију. Српски аргумент да је Косово одвојено силом, мимо права и реда, је ваљан сам по себи. Њега земље које су створиле ”републику Косово” не прихватају не зато што је слаб или погрешан, већ зато што не желе. Уосталом, теза да је ”Грузија попут Косова” - односно, да су Руси у Грузији урадили оно исто што је НАТО урадио Србији поводом Косова - а која се чула из многих (углавном, али не искључиво, западних) извора у протеклих десет дана не само да није истинита, већ је и штетна. Зашто? Па зато што амнестира НАТО, који је окупирао Косово у име терористичке УЧК, мимо икакве правде и права, под апсурдним изговором наметања ултиматума из Рамбујеа. Ово што је Русија урадила у Осетији и Абхазији није исто. Напротив. Паралела са Осетијом није Косово (које је НАТО ), већ Крајина. О томе сам већ писао:У обе је живело становништво различито од земље којој су номинално припадале...Обе су створене као последица сепаратизма; Хрватска се отцепила од СФРЈ, Грузија од СССР. Обе су биле одговор на напад нових власти на права њихових становника: Срби су избачени из хрватског устава, док је Осетију режим у Тбилисију званично укинуо. Обе су изашле као победници у сукобу са државним трупама и постале de facto независне после примирја 1992.И једно и друго примирје су гарантовале суседне земље: Србија и Русија. С тим што Русија 2008. није Србија из 1995. Крајину су уништиле хрватске трупе које су обучили и наоружали Американци. И грузијске трупе су наоружали и обучили Американци, а операција заузимања Осетије је по свему подсећала на ”Олују.” Док се нису умешали Руси.Имајте то на уму, пре него што олако кажете ”Па да, Грузија је исто као Косово.”