Planeta Srbija

U subotu ujutru smo krenuli na vikend kod prijatelja iz Sevojna. Nije bila velika gužva na putu, tako da smo blizu Užica bili oko 11h. Krcate užičke ulice su nas malo usporile ali ni to nije predugo trajalo. Na samo jezero Perućac stigli smo nešto malo pre12.

Splav naših domaćina je simpatičan, minimalistički opremljen, verovatno kao i svi ostali takvi splavovi, ali sa svim potrebnim stvarima za vikend na vodi. Jezero je prilično čisto, mada tu i tamo naleti po neka prazna flaša od vode ili kečapa, kako kad, takvi smo kakvi smo… Dan je bio malo oblačan, što nam je i odgovaralo u odnosu na vrelinu prethodnih dana i baš onako usporen kakvi dani na vodu mogu da budu, laka nirvana. Bilo je tu plivanja, skokova u vodu, pecanja (Čeda je upecao 4-6 riba, zavisi kome priča o tome )… Ukratko, odmor od ludila svakodnevice, bez buke (osim komšija sa susednog splava koji su pevaliiii…), automobila i gužve. Uživancija.

Sa jezera smo otišli u mesto Perućac gde smo našli taj jedan detalj koji će da nam zagorča lep doživljaj (kažu da svaki lep događaj treba začiniti nečim ružnim jer se ružne stvari duže pamte, pa mi po toj poslovici…). Smeštaj.

Naš prijatelj nam je rezervisao sobe u Vili Drina, koja je stvarno sjajno opremljena i uređena. Obzirom da objekat ima dve zvezdice, prijatno sam iznenađena i spoljnim izgledom i unutrašnjim uređenjem. Problem je nastao kada smo ustanovili da u Vili nema trokrevetnih soba (kako smo prvo obavešteni) a ni dovoljno slobodnih dvokrevetnih da se svi udobno smestimo. Ipak, posle nebrojeno telefonskih poziva, podignutog pritiska i milion varijanti, smestili smo se. I lepo proveli noć. Malo nam je splasnulo raspoloženje zbog toga, nešto smo skratili večeru ali je na kraju sve bilo fino.

Nedeljno jutro je bilo oblačno i prohladno. Doručak koji je uračunat u cenu prenoćišta (1970 RSD po osobi) se služi u restoranu Vrelo, gde se reka Vrelo ili “Reka godine” kako je još zovu, najkraća reka u Evropi sa svojih 365m, slapovima uliva u Drinu. Posle toga smo prošetali duž čitavog toka reke , videli ribnjake i izvor. Ta šetnja nas je koštala sat i po vožnje više, jer smo za pola sata zakasnili da prođemo putem koji je bio blokiran zbog auto-trka koje su se tu održavale. I onda smo na Mitrovac otišli preko Kadinjače, pa u krug. I još nekih 4km pešaka do vikendice…

Predeli su predivni, divlji i baš onakvi kakvi treba da budu a ne urbanizovani kakav je npr. Zlatibor. Vazduh je čist i svež. U hladovini je bilo i baš hladno, iako smo svi imali dovoljno debelih stvari, tako da sam ja sve vreme posle ručka provela na okolnim livadama, manje u šetnji a više u lenčarenju na suncu.

Čim su trke završene (oko 16:30h) krenuli smo nazad. I još lepih predela svuda oko nas. I jedno pitanje, koje me ponekad zagolica, kad tako putujem ovom našom prelepom zemljom: kako li bi ovde sve bilo čisto i očuvano da smo neki narod kao Japanci a imamo sve ovo što nam je priroda bogato podarila?

Ovo je jedan okasneli post, koji sam napisala 13.06.2008., ali nisam objavila post jer je wireless internet nešto stalno kočio dok sam radila na sajtu… K’o da je hteo nešto da mi kaže

Prognoze su tokom jučerašnjeg šućmurastog dana najavljivale kišu i veću promenu vremena. Onda je po podne padala kiša ali se uveče razvedrilo pa sam se nadala da su prognoze pogrešne.

Noćas, negde oko pola tri, jaka kiša je razbila moje nade i san a onda je počelo nevreme kakvo nisam odavno čula a ni videla. Munje su pravile svojevrsni lajt-šou uz gromove zbog kojih su se uključivali alarmi na automobilima. Naravno, ustala sam i nekoliko minuta gledala zavese kiše koje su se spuštale strašnom snagom. Volim takve demonstracije prirode kojima nam pokazuje koliko smo nemoćni kada je ona spremna da pokaže svoju pravu snagu i moć.

Danas je malo zahladnelo, promiče neka sitna kiša i uopšte nije loše sa šetnju, možda čak i sedenje na nekoj suvoj stolici na plaži uz dobru knjigu i nekakvu aromatičnu kafu. Možda baš tako i uradim

Zasluženi, tj. više nego zasluženi odmor ispucao sam samo tako... Katastrofalno brzo je sve prošlo i iako smo u proputovanju bili svega 6 dana, osećao sam se tako iznureno kada sam opet došao na posao i seo za svoj Chameleon 2 da radim. Ipak, baterije su se napunile, a telo najpre svežim vazduhom i kaloričnom hranom. Čekamo dalje posle svadbe gde ćemo otići... Kako je bilo i šta se izdešavalo, evo malčice dužeg rezimea.

Sputnik se odmara, nakon klizanja po mokroj travi na Borikama

Goxxy Flickr foto galerija

Naročitih priprema stvarno nije bilo. Osim dodatog aditiva u menjač, zato što se malkice čuo, nije bilo potrebe za većim intervencijama. Niti za bilo kakvim, kada smo već kod toga. Ipak, na prvoj pauzi za odmor, nakon Loznice a prema Malom Zvorniku, kada sam povukao ručnu kočnicu bio sam izuztetno neprijatno iznenađen. Ne radi. Jednostavno, ne radi.

Ništa, odmah po ulasku u Bosnu i na prvom mestu gde smo popili kafu i sok (ja naiskap) podigao sam auto na dizalicu i skinuo oba zadnja točka da ustanovim problem. On se otkrio na zadnjem desnom točku, gde je sajla ručne kočnice jednostavno spala sa poluge. Vratio sam je nazad na mesto i ostatak puta prošli smo bez ikakvog problema. Vukao je fino, potrošio solidno goriva, klizao se po travnatom terenu u selu kod Borika... ali osim glupog kvara sa ručnom kočnicom, nismo imali nikakvih problema. Saobraćajnu policiju da ne spominjem. Dva zaustavljanja i jedna mala kazna :( Loše za jednog DIS-a.

Eh da, celim putem trasu nam je objašnjavao Medion-ov GoPal 210, GPS uređaj ugrađen friško u našem Sputniku. Posao je radio za medalju, iako se par puta možda malko pogubio. Ipak, ovo mu je bio prvi veći put kojim nas je vodio.

Biljana na Romaniji

Goxxy Flickr foto galerija

Kratko i jasno: Milići, Sokolac, Romanija, pa dalje od Rogatice ka Borikama i u jednom selu oko Borika i na kraju Zlatibor i Užice. Sve sem Zlatibora i Užica, bili smo kod Biljinih rođaka i isposećivali svakog koga smo mogli da posetimo. U odnosu na prošlogodišnji debakl po pitanju zdravlja i mog navikavanja na vodu-hranu-vazduh ove godine sam prošao odlično. Pio sam samo flaširanu vodu i definitivno utvrdio uzrok problema. Voda. Dobro, biće prilike da se naviknem na njihovu vodu.

Najduže smo ostali u Sokolcu, od nedelje popodne do srede prepodne. I najprijatnije se osećali, definitivno kod Biljinih , tj. kod ujaka i ujne koji su izuzetno prijatni ljudi. Vole da ugoste, pa to ti je. Svakako da sam se osećao prijatno u njihovom društvu pa mi nekako nije ni bilo čudno što sam tamo opušten i što se osećam kao kod kuće. Ipak, dom je dom, tako da sam čekao da dođemo napokon kući.

Stali smo gde smo sve mogli i gde smo se setili, a ovaj put smo dosta duže ostali u Višegradu kod poznatog mosta Mehmed-Paše Sokolovića. Tu smo napravili dosta fotografija, za razliku od prošle godine. Čak smo otišli preko ćuprije, u kafić i popili kafu i sok. Uopšte tokom celog puta fotkali smo koliko god smo mogli i snimali video kamerom koliko god smo mogli.

Biljana ispred spomenika na mostu Mehmed Paše-Sokolovića u Višegradu, malo pre ulaska u Srbiju

Goxxy Flickr foto galerija

Nakon Bosne na kratko smo došli na Zlatibor da se nađemo sa mojim prijateljem Milanom, njegovim kumom Peđom i Milanovom devojkom Vericom. Milana ne znam dugo, ali to što ga znam je više nego dovoljno. Proveli su nas kroz Zlatibor, bili smo na kratko u njegovoj vikendici, a onda se uputili u Užice da se malo prošetamo, popijemo kaficu i da probamo famoznu komplet-lepinju.

Iako je druženje bilo relativno kratko (od nekih 13h pa do 18h), proveli smo se jako lepo. Uopšteno govoreći, Užičani su jako prijatni ljudi, temperamentni, glasni (tu se poklapamo) i druželjubivi. Ko ih ne zna, treba da ih upozna.

Posle Zlatibora i Užica, došao je na red četvorosatni put preko Čačka, Gornjeg Milanovca, Mrčajevaca, Kragujevca, Batočine, autoputa Beograd-Niš, Smedereva, Kovina pa sve do Pančeva. Auto nas je i ovde lepo poslužio išavši bez ikakvih problema i do 130-140 km/h (pu, pu, da ga ne ureknem), tako da smo umesto prvobitno projektovanih 23:35 kao vreme dolaska došli u 21:55. Istovarili sve iz kola, presvukli se, namestili krevet i - spavanje. Raspakovali smo se tek narednih dana.

Put prema Zlatiboru, nakon Mokre Gore

Goxxy Flickr foto galerija

Veoma dobro. Možda malkice naporno, ali u suštini manje naporno od prošlogodišnjeg. Sve je išlo kako treba, i izuzev problema sa ručnom kočnicom - drugih nismo ni imali. Ipak, trajao je isuvše kratko pa jedva čekam pravi odmor nakon venčanja. U planu je jedna od sledećih zemalja: Grčka, Turska, Egipat ili Tunis. More je obavezno. O venčanju - uskoro ;)

Eto, pa ko želi da pogleda ovogodišnje slike sa putovanja po Bosni, naći će ih u ovom setu. A ko još nije bio u Bosni, svakako treba otići i pogledati šta se ima videti. Narednih godina, u planu su i Sarajevo. Samo da nađemo vremena, novaca, jer volje uvek ima...

Evo mene ponovo na najlepšem delu crnogorske obale. Put neću da pominjem, standardno kao i uvek, između 8 i 8 i po sati vožnje. Pauza jedna, neću uopšte da komentarišem. Put Bečići-Miločer je u fazi renoviranja, pa je tu potrebno voziti jako pažljivo i sporo.

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko sedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.

U vreme kada sam ja imala godina koliko moji stariji klinci sada, kada je Aranđelovac još uvek bio na banjskoj turističkoj karti SFRJ, kada je Jadranska ulica bila presečena na dva dela malim brojem lokala i kućica koje se nisu videle sa ulice, jedan od pomenutih lokala bio je kiosk za prodaju semenki i kikirikija u različitim oblicima, valjda i lizalica ali se toga već ne sećam tačno.

Sećam se jednog od braće koji su tu radili, nosio je naočare sa debelim staklom (što bi rekli Jagodinci “ki dance od koka-kolu” sa onim malo gutajućim o..) i kada nije virio do pola kroz šalter u izlogu, šetao je gradom na relaciji sportska hala - bioskop - fudbalski teren sa ogromnom korpom u rukama i šakama punim semenki uz neumorno grickanje i pljuckanje.

E, ova priča nema veze sa njima Doduše, nema neke velike veze, ali ima posredne.

Rođaci pomenutih semendžija držali su pravu pravcatu poslastičarnicu, kakve ja još uvek viđam samo u Sarajevu, sa sladoledom, tulumbićima, baklavama i onim aparatom što stalno meša neki sok. E, oni bi, kada zatvore na nedelju ili dve dana, koliko je njihov odmor od svih nas trajao, prilično neujednačenim, pomalo nesigurnim rukopisom napisali na papir iz obične sveske i okačili na vrata ovo što ja sada prepisujem od njih i kažem:

NALAZIM NA ODMOR

vraćam se 16. juna, možda se javim neki put sa mora, ali da se niko ne brine okačih obaveštenje

U periodu od 8. do 10.5. na dva kraja bivše Juge odvijaju se dva vrlo interesantna događaja vezana za IT scenu generalno. I oba događaja su druga po redu… Elem, u znaku dvojke su konferencije Web.Start i Glocal.

Web.Start je posvećen web preduzetništvu i tokom dva dana (08. i 09.05.) će okupiti ljude koji se bave razvojem novih usluga, pokreću sopstvena preduzeća i (naravno) traže finansijere za svoje projekte, kao i one koji su spremni da (pod određenim uslovima) ulože novac u perspektivne web poslove. Prošle godine sam stekao puno pozitivnih utisaka vezanih za konferenciju, pa sam se zato ove godine isplanirao tako da ispratim oba dana konferencije a da u Zagrebu provedem i dobar deo srede i subote te sedmice.

Prvi dan Web.Starta je tehničkiji, a iz mora predavanja & predavača meni nekako najzanimljivije deluju teme o kojima će pričati Marko Dugonjić Maratz (Šta korisnici žele?), Senko Rašić (Firma 2.0), Ivan Brezak Brkan (Novinari i ostala gamad - koja nam je prijeko potrebna), te Vuk Ćosić (Pisanje.com). Tokom drugog (Biz) dana pažnju mi “na papiru” privlače Andrej Nabregoj, Nicole Simon i Andraž Tori. Siguran sam da će i mnoga druga predavanja biti vrlo korisna i zanimljiva, a na spisku predavača i rasporedu predavanja možete svakako naći nešto što će vama privući pažnju. Prijavljivanje za prisustvo konferenciji traje do samog početka, tako da još imate vremena da odlučite da dođete u Zagreb makar na jedan dan…

A konferencija koju ću propustiti - Glocal 2.0, počinje takođe 08.05. a traje tri dana. Održava se na New York univerzitetu u Skopju i posvećena je fenomenu bloga. Kompletan program možete preuzeti klikom ovde, a pored raznih tema o kojima će se govoriti i diskutovati poput odnosa blogosfere i društvenih medija, građanskog novinarstva, uticaju weba 2.0 na mejnstrim medije ili cyberfeminizma u doba blogova, posebnu pažnju privlači nekoliko imena. Prvog dana će glavno predavanje održati Robin Hamman sa BBC-a koji će pričati o blogovanju i društvenim medijima, drugog dana, na temu vezanu za merenje uticaja blogova, govoriće Dragan Varagić, a trećeg dana (koji je posvećen kulturi i identitetu u online društvima) o parazitoidima će pričati Marcell Mars. Na kraju će biti održane i dve radionice namenjene onima koji žele da nauče neke tehnike vezane za blogovanje.

Sad, kad sam malo pažljivije pogledao program obe konferencije, žao mi je što ne mogu biti na dva mesta istovremeno. Voleo bih da mogu makar trećeg dana stići u Skopje, ali na žalost to nije izvodljivo… Možda jedino da zamolim organizatore raznih zanimljivih dešavanja da se u narednim instancama koordinišu i izbegnu preklapanje.

U petak 22.02.2008. sam celo prepodne provela u UDK u Tiršovoj, čekajući na pregled sa Janom. Ostatak dana u putu kući, ručku kod prijatelja, organizovanom zbog naših kumova koji su došli na par dana kod nas. Subota je bila dan za pripreme, poslednje kupovine i pakovanje stvari za put. Sve to uz Last.Fm radio, tek da ne čujem još neku glupost i da se ne osetim još gore nego inače zato što živim u zemlji Srbiji, sa sve političarima i narodom koji ih bira.

Doručak uz draga lica, oproštajni cmok, pakovanje u dva auta (kumovi išli sa nama ) i polazak. Dremka uz muziku u autu. Mokra gora, pauza uz čorbu, nerviranje zbog takse, granica, put, Romanija, Sarajevo, pite, ćevapi, sladoled, tufahije, opet auto i konačno Jahorina.

Obzirom da je kod nas bilo jako toplo, bili smo prijatno iznenađeni količinom snega na stazama. Videlo se da su prilazi žičari odrani, ali i da su padine bele. Parkiranje ispred apartmana “Prović“. Ponovo najgori deo putovanja, vađenje torbi iz automobila i zatim stvari iz tih torbi, stavljenih tamo nepunih 24 časa ranije. Dogovori oko toga gde ko spava i konačno zvanični početak odmora. Tišina.

Ponedeljak, poznata lica u Ski rentalu “Lavina“, Vesko, Boki, Radan,… Ski pas, skije i uživancija. Doduše, prva dva dana sneg se topio na 10-12°C, ali je bilo lepo biti na snegu i svežem vazduhu. Snega je bilo oko 45cm, što znači da su delovi najbliži početku i kraju staze bili mešavina snega, vode i blata, ali je zato na ostalim delovima moglo baš lepo da se skija. Ove godine je radila i staza kod hotela “Nebojša” sa sporim ski-liftom i blagom padinom za početnike gde je Jana provela svoje prve sate na skijama ove godine. Mi ostali smo skijali na Ogorjelici I i II jer nam je tamo bio najlepši sneg. Bilo je tu i padanja (neko na ruku, neko na glavu, kako je ko imao sreće ) ali uglavnom pravo uživanje.

Svakoga dana smo skijali do kraja rada žičara a uveče šetali ili uživali uz kaficu, grickalice i zabavne emisije na TV-u. Maksimalno sam izbegavala informativne emisije da bih se stvarno odmorila. Internet i blogovi koje pratim su mi baš nedostajali, ali sam uspela da ostanem dalje od tog iskušenja sve u želji da malo oporavim mozak od svakodnevnog ludila naše sadašnjice. Kad smo izlazili najviše vremena smo provodili u restoranu “Ognjište” u kome je ugodno, toplo i imaju dobru čorbu koja se služi u “činijama” od hleba. Treba pomenuti i dobru kafu, tufahije i sladoled.

Kao i svaki odmor, prošao je brzo i lako. Uz odlično društvo, smeh i skijanje, vreme za ponovno pakovanje prikralo se skoro neočekivano. Te subote staze su prestale sa radom oko podne, zbog jakog vetra koji se vremenom pretvorio u kišu a uveče u jak sneg. Do ujutru je na stazama bilo desetak centimentara novog snega. Iako je naše skijanje bilo završeno bilo je lepo videti sve to.

Uživali smo i u povratku, posle doručka u “Ognjištu” krenuli smo nazad. Vreme je bilo je lepo i sunčano, što i okolinu čini lepšom. Izuzetak je most na Drini koji je meni uvek lep. Posle toga ponovo granični prelazi, pauze uz put i opet Aranđelovac.

Možda se i naviknem vremenom

Put na Kopaonik smo odlagali nekoliko dana i na kraju krenuli u subotu rano ujutru. Stigli smo na vreme da kupimo ski pasove (3.100 din dvodnevni za odrasle) i da u devet sati sačekamo otvaranje žičare.

Zbog različitih, uglavnom meteotoloških razloga (veliki minusi, magla, veliki plus i topljenje,…) moji utisci sa skijanja na Kopaoniku nisu bili baš sjajni, pa sam i ovoga puta otišla tek da dodam još koji pređeni kilometar u svoje skijaško iskustvo. Ali, ovoga puta me je Kopaonik dočekao vrlo prijateljski

Sunce, temperatura malo ispod nule, sređene staze, nimalo gužve na žičarama, sve u svemu, kompletno uživanje. Prvih pola sata skijali smo na stazi “Sunčana dolina” koja je baš takva kako joj ime kaže, blaga, široka i sunčana (po težini plava) dok smo se malo podsetili kakav je osećaj biti na skijama. Ove godine radi i staza Krčmar (crna) koja je bila zatvorena od bombardovanja zbog kasetnih bombi i ona je bila naše sledeće odredište i staza na kojoj smo skijali skoro celoga dana. (Fotografije su na Flickru :))

Da se ne bi gnjavili oko traženja smeštaja na vrhu (gde je sve, uglavnom, puno ali nema mnogo skijaša na stazama) spustili smo se u Jošaničku Banju. Večerali smo u poznatom restoranu “Velež” (pastrmka je fenomenalna a i dimljene vešalice u sosu od kajmaka i pečuraka su vredne hvale) i to za novac kojim bi ovde u Aranđelovcu platili pola takve večere. Prespavali smo u novom hotelu “Oaza” (sajt još uvek u izradi). Za 1.000 dinara koliko je prenoćište (1.200 sa doručkom) dobili smo prostranu, toplu i čistu dvokrevetnu sobu. Sasvim dovoljno za odmor od skijanja.

Drugi dan je u mnogome ličio na prvi, opet sunce, sneg i skijanje. Moram da priznam da se na svakom koraku vidi koliko je uloženo u Kopaonik. Novi četvorosedi jako brzo razbijaju gužvu na žičarama, ratraci peglaju staze i u toku dana (bilo ravno nemogućem ranijih godina), osoblje na žičarama je tu da pomogne pri sedanju na sedišta, sve u svemu mnogo bolje nego ranije.

Kao što rekoh, moji prvi utisci sa Kopaonika nisu bili nešto, ali je ovaj vikend mnogo popravio tu sliku. Pravo skijaško uživanje

Crkva St. Margaret u Londonu, slikano 2005. godineGoxxy Flickr foto galerija

Od ove nedelje, 28. oktobra, pa sve do subote 3. novembra ponovo ću se obreti u Engleskoj, konkretno opet u Londonu i Portsmouthu. Hvala Bogu, pa ovaj put ne idem sam, već sam u društvu mog starijeg brata pa mi neće ni biti dosadno i imaću sa kim da podelim dogodovštine i svakodnevne situacije. Lepo je kada imaš sa kim da pričaš na maternjem jeziku. Prošli put, kada sam ostao tačno tri nedelje, petljao sam jezik kada sam pričao srpski, ali sam zato engleski sasvim tečno pričao :)

Elem, razlog odlaska ovog puta jeste projekat, ali i jedna stvar iza njega. Kako sam svaki prethodni put išao sa razlogom da se radi na projektu i da naučim način rada dizajnerske ekipe iz Portsmouth-a, ovaj put je za promenu obrnuta situacija. Boki i ja ćemo se naći i pred developerskom i dizajnerskom ekipom i pokušati da im objasnimo principe, prednosti i mane rada u .NET okruženju. Pošto su i jedni i drugi duduci za .NET (dizajneri pogotovo!) došao je red na nas da pokažemo svoje znanje i da dokažemo da nismo nesposobni, već naprotiv - da možemo da im pariramo na svakom polju, a na ovom i da ih nadmašimo i obrazujemo ih. Biće interesantno razgovarati o tome sa njima i ujedno svakodnevno rešavati probleme sa kojima se suočavaju. U petak nam je slobodan dan, hvala Bogu, pa ćemo se Boki i ja malo posvetiti shoppingu i možda nešto i kupiti. Znam da sigurno moram da kupim još onih hromiranih slova za mog Sputnika. I sigurno, nešto za Bilju :)

Ono što sigurno znam je da je, iako mi nije mrsko da odem na nedelju dana, ovaj put došao u malo nezgodnom trenutku - kada treba da finaliziramo kupovinu stana. Ok, suma-sumarum, moraće da me sačekaju svi vezani za ovaj proces da se vratim u subotu. O Bilji ni da ne pričam, svaki put vest o mom putovanju primi gorko. Sasvim razumljivo zašto, nije ni meni svejedno. Ali, ovaj put ćemo koristiti Google Talk i lepo razgovarati preko interneta, umesto da nabijem telefonski račun zbog roaminga.

Ah, da. Ko nije provalio slike sa desne strane, to su slike trenutnog stanja stana koji kupujemo. Više o tome kada zaista dođe u naše vlasništvo :) Odmah po potpisivanju kupoprodajnog ugovora ;)

Regionalno predstavništvo Logitecha je po svom lepom običaju organizovalo svoju godišnju konferenciju na mestu na kojem ranije to ova kompanija nije činila. Ovaj put su novinare iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovina i Srbije doveli u Poreč. Odnosno u turistički kompleks Lanterna na nekih 10ak kilometara od samog grada.

Put je počeo u sredu u 23h ispred hotela (Inter)continental na Novom Beogradu. Do odredišta smo putovali negde oko 10 sati (uz 4-5 zaustavljanja za pauze i 40ak minuta čekanja na granici). U Lanternu smo stigli taman da imamo vremena za doručak, odemo do svojih soba da ostavimo stvari i vratimo se do glavne zgrade odakle smo oko 10:30 krenuli do Poreča. Tamo smo dobili oko sat i po da se prošetamo, vidimo znamenitosti i generalno se opustimo… Svako je to činio na neki svoj način, Ana i ja smo pronašli točeno Karlovačko.

Tako smo u četiri grupe obilazili demonstracije novih proizvoda za kancelariju (fenomenalna Wave tastatura i simpatična Alto postolja za laptope, te web kamere sa Carl Zeiss optikom), igranje (neki nafurani zvučnici, kontroleri, vrlo simpa miš M9 i kulkul tastatura G15 - isto ime ali bolje izgleda), rad/zezanje u pokretu (još malo Alto postolja, wireless miš sa USB predajnikom koji viri 8 milimetara, malo dodataka za iPod i vrlo vrlo lepe torbe i rančevi), te na kraju stvarčice za dom (Harmony 1000 koji je već stara vest i fenomenalni MX Air - miš kojim možete mlatarati kroz vazduh…). Sve zajedno 2,5 sata na nogama što šetajući između četiri celine, što gledajući demonstracije i isprobavajući proizvode, što pijući kafu na pauzi…

Na kraju, u 18h smo dobili šansu da malo više vremena provedemo u sobama… Odmah sam se bacio pod tuš, presvukao i krenuo na večeru koja je počela u 20h. A onda je u 22h krenula zabava… Neki simpatični bend iz Hrvatske svirao je balkanske “standarde” (whatever that means) a bilo je piotrebno da prođe oko pola sata da se atmosfera zagreje te da deo ekipe koja je putovala sa mnom i slovenačka delegacija popune prostor između stolova postavljenih “k’o za svadbu” i da sve zaista uzavre… To je trajalo do oko 2h a onda je bio red da se malo i okupamo (kad smo već na moru) - Kojot, Ana i ja smo skupili hrabrost i brčnuli se u bazenu (odmah ispred mesta gde je bio party) i nismo se smrzli… Mada je izlazak zahtevao brzo brisanje i navlačenje odeće… I tek što smo se vratili na tulum, bend je objavio kraj… U 3h sam konačno bio u krevetu, a u 7:30 na nogama spremajući se za doručak.

Usledila je fina klopica, malo odmaranja u lobiju hotela, brzinsko pakovanje i napuštanje soba pre 10 te odlazak na karting i off-road adventure centar u blizini. Tu smo najpre popili kaficu dok smo čekali da se kolege koje su stigle ranije vrate… A onda su neki od nas posedali na quadove (ono što liči na motor ali ima četiri točka) a neki ušli u džipove. Meni nije bilo do prljanja, pa sam zauzeo pola zadnje klupe u jednoj Ladi Nivi. Strancu iz Logitecha (Michael beše) sam preveo ruske oznake za neke dve ručice (nešto u vezi diferencijala i promene stepena prenosa)… te je on krenuo da nas fino vozika. Doduše išli smo u koloni, ali davao je prethodnici dovoljno fore tako da može silovito prolaziti kroz baruštine… A onda je na pola puta volan prepustio meni

Toliko o tome… Na povratku smo uleteli direktno na roštilj, a potom je krenulo i takmičenje u vožnji kartinga. To sam lepo odgledao, a poslednju kvalifikacionu trku sam i snimio (postavu su uglavnom činile devojke iz srpske delegacije)… Sve to se okončalo negde oko 16h. Potom smo još jedno posetili Parenzo i oko 18h krenuli nazad ka Beogradu. Devet sati kasnije, na parkingu ispred (Inter)continentala me dočekao brat i odvezao kući… I još uvek se oporavljam, jer sam tokom svih ovih aktivnosti odspavao možda 2 sata u odlasku (ako i jesam bilo je sa prekidima), ona 4,5 sata u hotelu i nekih 20ak minuta na povratku…

A više slika koje opisuju ovo putešestvije očekujte kada ih dobijem od kolega, meni su baterije crkle na početku press konferencije i nakon toga sam samo uživao…

Meni je vrućine uvek previše. Nisam ljubitelj zime, ali ako moram da biram između +30 i -15, odlučujem se za ovo drugo. A, ako baš mogu da izvoljevam, biram 20-21. Kopaonik je meni veoma draga lokacija. Veoma često odlazim gore. Ponekada i samo jedan dan (dve noći) predstavljaju neverovatno punjenje baterija. Od Beograda do Kopaonika, nekom umereno brzom vožnjom stiže se bez problema za 3,5 sata pravcem - autoput za Niš do Pojata, pa zatim preko Kruševca na Brus.

Za smeštaj preporučujem Hotel Grand - posebno ako je cilj putovanja potpuni hedonizam. Grand je zaista u dobrom stanju, odlično održavan i s pravom nosi četiri zvezdice. Hrana u hotelu je korektna - veoma raznovrsna, no pomalo “dosadnog” ukusa. U svakom slučaju prihvatljiva.

Osoblje je ljubazno, hotel je veoma čist. Cena polupansiona u dvokrevetnoj sobi po osobi, zavisno od doba godine, varira od oko 32-33 do 40-42 evra, a za jednokrevetnu sobu desetak evra više. Ako putujete solo, na peglanje mozga (moj naziv za dan-dva čitanja na terasi i šetanja po planini) zahtevajte sobu s francuskim ležajem jer ako to ne pomenete, kao jednokrevetnu možete lako dobiti sobu sa dva kreveta. Orjentacije radi - CocaCola u hotelu košta 150 dinara, dakle nešto više nego u Beogradu. Savet je da flaširanu vodu ponesete iz Beograda - ako idete kolima, to nije nikakav problem.

Letnja temperaturana razlika između Beograda i Kopaonika je oko 15 stepeni. U ovom trenutku ovde je 31 stepen, a na planini 19. Kada je pre nekoliko nedelja kod nas mereno 44-45, gore je bilo 28. Noći su veoma hladne. Idealne za spavanje.

Zato, ako vam je dosta vrućine - moj topao (ili hladan) savet glasi: pravac na Kopaonik.

Moglo bi se reći da sam se proveo lepo. Moglo bi, da me nakon svega dva dana boravka u Bosni nije strefila takva "sraćka" i nisam imao dijareju čak 5 dana. I to intenzivno. Elem, pored svega toga mogu ovaj odmor nazvati uspešnim. Jer, ipak - odmorio sam se, što je i bio glavni cilj ovogodišnjeg putešestvija. Pa, da sumiramo šta je sve bilo i šta se sve desilo.

Most Mehmed Paše SokolovićaGoxxy Flickr foto galerija

Krenuli u subotu, oko 5 časova izjutra i lagano se vozili. Bio sam spreman kao zapeta puška na moguća maltretiranja Srpske i Republika-srpske policije i carine na granici dok nisam doživeo da me nisu skoro ništa pitali, a jedino pitanje "Da li imate da prijavite neke narkotike ili cigarete" sam smatrao poprilično smešni. I da imam (a nemam), ne bih ti ni prijavio, da znaš! Ali, prelazak granice sam zaista doživeo kao neku vrstu novog doživljaja. Vožnja po planinama i gudurama, tik uz reku Drinu i petnaestominutni odmor u hotelu "Vidikovac" mi je svakako prijala. Svo zelenilo mi je godilo očima, naročito nakon pančevačkih sumornih jutara i večeri. Da ne pominjemo smrdljivih. Subotu smo prenoćili u Milićima, kod Biljine tetke, a sutradan krenuli dalje. Sokolac, kao jedno od mesta gde smo bili dva dana je izuzetno lepo, a tek Romanija... U tri lepe materine odeš, izdrndaš automobil, psuješ sebe uz onu "tursku" kaldrmu (pa ono ni turci ne bi nazvali kaldrmom!) i onda... dođeš na poljanu. Zelenu, da zelenija ne može biti. Drvene kućice. Stari način života i čist, prečist vazduh! Idealno za šetnju i za odmor, da se prostreš po zelenoj travi i da dišeš. Stvarno dišeš...

Utorak popodne smo krenuli iz Sokolca, prema Rogatici i ka Borikama. Serpentina koliko voliš. A auto se sa svojih 1300 kubika malo mučio na velikim i uskim krivinama, punim uspona. Prespavali kod njene druge babe u staroj kući, u selu koje se sastoji od par domaćinstava. Sve stari ljudi, sve oronulo. I pitam se kako neko tu može da živi. I od čega. Radi da bi živeo, živi da bi radio.

Biljini rođaci su svi bili super prema meni. Ali kada malo bolje razmislim, kako i ne bi :) Iz poštovanja prema njoj na prvom mestu, a i valjda sam im se dopao ;) Drago mi je jako zbog toga. A još draže što sam njenog deda Sretena izdriblao i popio samo jednu rakiju. Kada te čovek svaka 3 minuta pita da li ćeš rakiju, a kada odbiješ pita da li ćeš pivo - to je svakako uspeh.

Jedino što mogu da iskritikujem jeste da 90% ljudi u Bosni voze VW Golf II. Za njih je to pojam dobrog automobila, a za mene uzročnik velikog broja saobraćajnih nezgoda. Mislim da bi se Vili zgrozio kada bi tamo otišao. I vratio pešaka, čak i da ode svojim Puntom. Ali, pozitivna strana je da je plin u Bosni oko 35-36 dinara, a kod nas... Tričavih 43-44. A ja još računao da ću u Bosni platiti plin skuplje :)

U nedelju uveče strefilo me. Da li zbog jakog vazduha, jake hrane, promene sredine ili pak vode sa Romanije... ja se dva puta izbljuvah i nebrojano puta uneredih tuđi toalet. Bilo me jako sramota, bogami. A kako i ne bi kada su se konstantno čuli čudni zvukovi iz toaleta, kada ga ja uzurpiram. I nikako da smirim dijareju, nikako. Ujutru se smiri da bi me preko dana opet strefilo. Jbg. Šta da se radi, trudili smo se da to što pre saniramo, pa se smirilo u sredu, da bi definitivno tek u petak na Zlatiboru prestalo. Taman kada smo otišli na bazen. Valjda mi je sunce prijalo, a i sramota je tamo puštati gasove pred tolike ljude.

Mali potok između dva puta ka VodicamaGoxxy Flickr foto galerija

Dakle, sreda, napokon. Krenuli sa Borika, preko Rogatice i Višegrada... Prelep grad, iako centar nismo sitgli da vidimo jer smo žurili da stignemo na Zlatibor kako bi se Ljuba vratio autobusom za Pančevo. Ali smo imali vremena da odemo i slikamo se na mostu Mehmed-Paše Sokolovića. Prelepo. Uslikao sam i prelepu panoramu sa sve Drinom (kao da može slika mosta u Višegradu da bude bez Drine!) Uskoro smo na Mokroj Gori prešli granicu sa Srbijom i punim gasom krenuli uzbrdo ka Zlatiboru. Bez problema smo prošli uspon ka Zlatiboru i to sa rekordnom brzinom od 90km/h, što me je začudilo jer smo prethodne dve godine prosto milili uz planinu.

Zlatibor je i ove godine prelep. Kao da te sve brige i problemi ostave čim stigneš tamo. Udahneš svež vazduh (još jednom) i prepustiš se svemu što te tamo čeka. A čekaju te lepi predeli, lepo i ne pretoplo vreme, divne prilike za izlazak i šetnju prirodi. Još ako ste sa nekim vama dragim tamo, užitak je potpun.

Apartman u kojem smo odseliGoxxy Flickr foto galerija

Bilja i nije očekivala neki specijalni apartman. A i kako bi kada je bila u pitanju dnevna renta od 20 evra. Ja sam se ipak nadao. Ispao je tako mali ali tako funkcionalan i simpatičan apartman da nam se zaista svideo. Imao je sve što treba, samo u malom pakovanju. Mali televizor, malu rernu sa dve ringle, mini frižider... Mikro stočić sa dve stolice za ručavanje u mini kuhinji. Ali, Bože moj, nismo svo vreme provodili u apartmanu kako bismo se sada žalili na njegovu veličinu. Naprotiv.

Bili smo tri puta na bazenu, kupali se i dobacivali loptom, uhvatili i neku nijansu (Bilja nijansu one braon - negro, a ja nijansu one crvene - indian). I pored mojih zdravstvenih problema i želja da odemo i na Mećavnik, Mokru Goru, Sirogojno, Vodice... otišli smo samo na potočić i tu se odmarali u nedelju. Posle razmišljam - ideja je bila da ove godine odemo gde smo svuda prethodne dve, ali cvrc - nismo. I razmišljam - bolje je što nismo. Jer smo se zaista odmorili, a onako bismo se po ceo dan mlatarali tamo-amo.

Naš Sputnik se odmara, kao i miGoxxy Flickr foto galerija

Pa, moglo bi se reći da je dobro preživeo. I pored svih priprema koje sam obavio, desilo se da sam u petak, dan pre putovanja, morao da zamenim levi zglob kod menjača. I pored toga makina je išla kao podmazana. Osim nekog tresanja volana pri 80km/h, što sam juče otklonio - uzročnik je bio nedostatak prstenja na felni koja se nije oslanjala na glavčinu. Znao sam za taj problem, ali nisam očekivao da će se toliko jako manifestovati. Sreća pa smo se pri povratku vraćali autoputem Niš-Beograd pa smo išli ni manje ni više nego 140km/h.

I sve bi bilo u redu na odmoru da pri dolasku na Zlatibor nisam primetio da malo pušta ulje. Gde? Na menjaču. Kako? Tako što oni koji su u petak menjali zglob nisu ga valjano stavili u osigurač i zaključali. Pa se izvukao malo i iscurelo je skoro svo ulje iz menjača. Na Zlatiboru sam kod jednog majstora vratio zglob nazad i dosuo ulje, da bih pre par dana uzeo novo Castrol 80W-90 GL-5 menjačko ulje. Ono u menjaču izbacio i usuo ovo novo. I sada radi tiho, kao švajcarski sir. Pardon, sat.

Početak putovanja, pre prelaska granice kod ZvornikaGoxxy Flickr foto galerija

Ako mene pitate, ocena koju mogu dati na skali od 1 do 10 je - 8. Prvo letovanje dobija jedva 6, drugo 8+, a ovogodišnje je jedino osakatila sraćka koja me je strefila. Da toga nije bilo, siguran sam, ma kategoričan sam da bismo se predivno proveli. Vreme nas je, sem dan pred putovanje nazad u Pančevo, savršeno poslužilo.

Ipak, ako mene pitate, dogodine ne verujem da ćemo ići na Zlatibor. Možda i odemo, ali moramo otići i na more. Moramo, jer sam ga se uželeo. Sledeće godine biće tačno 10 godina kako sam poslednji put bio na moru, i to sa ujakom. Taman na "desetogodišnjicu" ćemo Bilja i ja otići ili u Bugarsku ili u Grčku. Sputnikom, naravno! :D

Koga interesuju slike sa ovog putovanja, može ih naći na Flickr-u, u setu Travel and Vacations.

Dobro, nisu baš boys ali je ovaj momak opet sa vama. Haos u kojem sam napustio Beograd omeo me u pisanju pozdravne poruke kada sam odlazio, a ponovno navikavanje na gradski život mi već skoro 7 dana ne dozvoljava da objavim svoj povratak.

Beograd sam napustio 2.7. oko 23h. Moj budući školarac je krenuo sa mnom. Najpre autobusom do Mostara, a potom presedanje za Dubrovnik u koji smo stigli oko 14:30 sledećeg dana. Sačekali smo brod u 16h i na Šipan smo kročili oko sat vremena kasnije. Brod je pristao u Suđurađ, odakle nas je mini bus odvezao do Šipanske luke. To je put dugačak 5 kilometara preko polja, obradive površine dugačke koliko i put, a široke oko 1,5 km. Oko 17:30 smo ušli u kuću i dok je Kosta jedva čekao trenutak da baci u more, ja sam skupljao živce za čišćenje onoga što se nakupilo u prethodnih 10 meseci.

Prvih sedam dana protekli su u vrlo dosadnom rasporedu aktivnosti. Ustajanje oko 8, doručak, odlazak na kupanje i povratak kući između 10 i 11. Ja se bacam na sređivanje soba, pranje posteljina itd. dok se Kosta zabavlja igranjem, crtanjem… Pauze i ja provodim igrajući se (laptop je putovao sa nama) ili čitajući knjige (iz Beograda sam poneo Historijsku čitanku 1 Miljenka Jergovića i Na putu Džeka Keruaka; Valjarevićev Komo i Hemonov Nowhere Man, iako su kupljeni za dane odmora ostaju pročitani u Beogradu).

Onda 10.7. dolaze Nikša i Petar. Njihovo putovanje je obuhvatilo četiri zemlje, oko 900 kilometara i 16h puta. Ritam svakodnevice se menja. Ustajanje postaje kasnije, čitanje knjiga sve duže, a posle jednog odlaska na plažu Čerovići (15ak minuta hoda) premeštamo se ispred kuće. Tako da svaki dan počinjem knjigom, kada se ostali probude odlazimo u more, 15ak minuta se zezamo i onda nazad, knjige u ruke. Osnovali smo i maleni book club koji je čitao istovremeno na tri/četiri jezika (engleski, makedonski, hrvatski/srpski).

Tih dana je Kosta najavio svoj šoumenski talenat. Pričao je o tome šta znači reč peder, koju je najverovatnije čuo u Nišu pre našeg puta ka moru. Na sreću, naslutili smo na šta će to da ispadne i snimili smo ga. Dva klima, ukupno 6-7 minuta, pogledajte na YouTubeu.

U petak 13. odlazim do Dubrovnika da se pozabavim birokratskim pitanjima, a završavam kupujući još jednu knjigu (Nik Hornbi - Duži put do dna) te se nalazim sa Leom i Markom koji su upravo stigli iz Beograda. Zajedno odlazimo do Konzuma u nabavku, te brodom na Šipan.

U kući postaje gužva, ali tu nije kraj. Istog dana dolazi i Kostin drug Roberto iz Rijeke. Možda upravo tada počinje pravi odmor za mene. Kosta može na kupanje i sam (sa Robertom naravno), a i uveče ostaje duže napolju. Lea, Marko, Nikša i Petar mogu raditi šta oni žele - ja sam slobodan, kuća je prilično čista i knjige mi prosto cure kroz ruke. Prelazim na Pisma Matveju Aleksandra Ajzinberga i shvatam da moram što pre opet do grada.

Prilika se ukazuje već 16.7. Nikša i Petar kreću nazad ka Makedoniji (ovaj put kroz Crnu Goru i Albaniju), a ja odlazim sa njima do Dubrovnika i pravac Algoritmova knjižara u Starom gradu. Rezultat akcije: Frederic Beigbeder - 129,90 kn, Hornbijeva Kako biti dobar i Muškarci su iz birtije, žene su s placa Igora Kokoruša Lebowskog. Ovu potonju pročitam više od pola na povratku do Šipana, a narednih par dana završavam ih sve pa i jednu koju je Lea donela (Janet Evanovich - Metro Girl).

Poslednjih sedam dana i plivam više nego što sam navikao. Jednom prilikom sam oko 2 sata u vodi i prelazim 2,5 kilometra od kuće do Čerovića i nazad. Tih dana se trudim da nabacim malo kondicije koju ću pokušati da u Beogradu poboljšam. Samo da se spuste prosečne temperature, nabavim patike za trčanje i eto! Istovremeno, uživam u društvu mačaka koje nam slobodno šetaju kućom mada se uglavnom ne daju maziti. Na slikanje su otporne! Na Šipanu sam čitao i letnja izdanja Buga i PC Chipa. Ovaj drugi me oduševio novim dizajnom, a i za čitanje je sadržajniji. Posebno rubrika ITertainment (valjda sam je dobro napisao).

20.7. dolazi još ljudi iz Beograda - Gorazd (moj otac), baka Cirila i bivša tašta (valjda da brine o Kosti), a ja obavljam poslednje pripreme za evakuaciju. Već 21.7. u 11:15 hvatam mini bus do Suđurđa. Potom brod u 11:55 do Dubrovnika i od 17:15 autobus za Mostar i potom presedanje za Beograd. Za put sam si kupio časopise Enter i Mreža, kao i knjige Djevojačka večer (Karen McCullah Lutz) što je jedna od onih koje nikada ne morate pročitati i Che Guevarin Bolivijski dnevnik. (Tad sam kupio i jednu knjigu iz serijala Fear Street R.L. Stinea kao poklon ljubitelju horora Dr. Kuncu.) Nisam ih pročitao usput pošto sam, dok sam bio sposoban komunicirati, imao zanimljivo društvo.

Beograd me dočeo pun novih poslovnih ideja - trenutno vagam nekoliko interesantnih - i mogućnosti da koristim internet, ali odvikao sam se. Ne mogu da proveravam mejl non-stop - treba čitati još knjiga (ovde su me dočekale Sabatov Abadon, anđeo uništenja i Kratka istorija traktora na ukrajinskom Marine Levicke), pisati, družiti se… Odvikao sam se i od TV-a ali njemu ću se opirati, internet je ipak mnogo više od jeftinog načina za gubljenje vremena. A kako bih vas podstakao da sledećeg leta obiđete lepote Dubrovnika i Elafitskih otoka, planiram da narednih dana za Gdestinaciju napišem lep prilog upravo o Šipanu…

Mrčajevci - selo u Šumadiji, za mene isto kao mnogo drugih u kojima nisam bio. Do pre neki dan jedno što sam znao o tom selu je da je Miroslav Ilić odatle i da drug ima rodbinu tamo. Međutim, igrom slučaja (i ničeg pametnijeg da radim po ovim vrućinama) završio sam u Mrčajevcima. Naime, posetili smo druga (odnostno njegovu rodbinu).

Na prvi pogled sam se iznenadio, jer mi je selo izgledalo previše urbano za ono što sam očekivao, međutim čim smo sišli sa ibarske magistrale ispalo je da je baš onako kao što sam očekivao - malo saobraćaja, livade pored puta, planine u daljini, ne mnogo kuća… Da nisam znao gde sam, pomislio bih da sam u bosni, kod mojih. Ono čemu sam se unapred radovao me nije izneverilo - domaća kuhinja. Prvo veče smo otišli do malog izletišta na obali Morave. U stvari nije izletište nego sređeno dvorište nekog čoveka, ali izgleda da mu ne smeta kad ljudi navrate, pošto je bilo još ljudi. Čak i Miroslav Ilić ima vikendicu odmah pored.

Za drugi dan je bio planiran odlazak u Jagodinu da vidimo to čudo od Aqua parka što je tamo otvoreno. Četiri reči - bolje da nismo išli. Bazeni i sama organizacija tamo su bili OK, ali stići do Jagodine je bila umetnost. Od 12 sati koliko smo proveli van kuće, 9 smo bili u autobusima ili na staniciama, a samo 3 na bazenima. I za ta 3 sata sam malo izgoreo. Nije mnogo velika gužva na bazenima, ali je gužva ogromna na toboganima. Tolika da me mrzelo da uopšte pokušam da se dođem na red (mada nije da sam imao mnogo veliku želju, uglavnom su manji tobogani u pitanju). Kao šlag na tortu je došlo to da kad smo se konačno vratili kući nije bilo struje, što automatski znači da ni vode nije bilo… Nekako smo se malo sredili na pumpi i zakucali…

Jutros posle odličnog i obimnog doručka sam krenuo kući i na svu sreću uhvatim autobus sa klimom…

Sve u svemu, bilo je odlično. Do duše doživljaj bi bio mnogo veći da smo išli kolima umesto da većinu vremena provedemo drndajući se u putu. Postoji plan da odemo još jednom ovo leto, ali videćemo…

PS: Zakačio bih sliku, ali nažalost nisam imao aparat uz sebe, a sa mobilnim da slikam mi ne vredi. Nadam se da ću uskoro nabaviti neki aparat da upotpunim ovakve postove.

Sputnik, nakom kompletne zamene opruga.

Najveće su pripreme tehničke prirode. Kao i prethodne dve godine, tako i ove znam koja je rutina pre polaska na put. Pošto je ipak ove godine put nešto duži, za oko 400-500 kilometara, morao sam svoj auto dobrano da pripremim i osvežim.

Elem, automobil - takav kakav jeste - nije uopšte u očajnom stanju da bih se brinuo da li će izdržati kompletan put. Naprotiv, u pitanju jesu bile malo skuplje i veće intervencije i poneka iznenadna ali je skoro sve glavno rešeno. Pošto je Sputnik prešao oo 133.000 kilometara, pravi trenutak je bio da se zamene sve četiri opruge i prednji amortizeri (zadnji su zamenjeni prošle godine). Iznenadna intervencija podrazumevala je kupovinu i instalaciju novog hladnjaka, jer je stari počeo iznenada da curi - i to poveliko. Centriranje trapa se podrazumevalo, a sada je ostalo samo da se očisti karburator i automobil podesi da radi dobro i na benzin, jer nikada se ne zna... Možda ostanem bez plina na nekoj vukojebini... A nakon toga podešavanje plinske instalacije, odnosno da malo Lajci zavrnem šiju da ne troši urnebesno plin. Po gradu je umela i do 14 litara na 100 kilometara da posrče. Mnoooogoooo...

Da li je potrebno još nešto napisati? Lajka već dve godine izdržava sve napore ove planine.

Naravno, ostalo je da kupim i poneku sitnicu pre putovanja. SRB oznaku, retrorefleksivni prsluk, novu dizalicu (stara je dotrajala), kao i da izvadim zeleni karton za putovanje kroz Bosnu. Auto karte Srbije i Bosne su kupljene već na Sajmu automobila ove godine, pa ako se i izgubimo, neće biti problem. Sputnik bi definitivno ovim poslednjim kupovinama bio kompletno spreman za putovanje.

Takođe, odradili smo ovih dana i kompletne pripreme kada je u pitanju higijena, odeća i obuća. Spakovali smo se i pokupovali sve što smo mogli i pukli skoro 10000 dinara. Uh, kada razmislim... uopšte nije malo, uzevši u obzir da smo kupili po koju majcu, patike i kreme, šampone, pene... bla, bla.... Ali dobro, i to smo rešili. Sada smo i što se toga tiče spremni k'o zapeta puška.

Prateći neki plan koji imam u glavi (ali ne i na papiru - pametan piše...), skapirao sam da je još malo tehničkih priprema ostalo, da smo uglavnom pokupovali sve što smo mogli od higijene ali da ćemo nešto od hrane za put pokupovati tek dan-dva ranije. Ne nosimo ništa na Zlatibor kao prošle godine, iz dva razloga - zato što idemo prvo u Bosnu, a i zato što nećemo da prepunimo automobil sa takvim stvarima. Pokupovaćemo sve što nam zatreba tamo, na licu mesta.

I naravno - i u Bosni i na Zlatiboru ću imati internet konekciju preko Acer laptopa i K750i. Jeste da je u pitanju GPRS veza, ali će biti dovoljno da ostavim pokoju sliku na blog i da napišem šta se dešava. Do polaska sledeće subote... čućemo se još koji put.

Ako vam kažem gde ću i ove godine biti na odmoru pomislićete da sam zaista neki veliki obožavatelj tog mesta. Što kaže moj kolega Vili...

Nije da za mene nema drugih mesta (prethodne dve bili smo na istom mestu), ali su se okolnosti ovaj put poklopile i to u korist - pogađate već - Zlatibora. Osim činjenice da nije preskupo mesto za odmor, da mogu svojim Sputnikom bez ikakvih problema (pu, pu, da ga ne ureknem) doći tamo i da imamo još mesta da obiđemo pre i posle odmora - zaista se ova planina nameće kao jednostavno i praktično rešenje ove godine. I ove godine, odnosno.

Biljana i ja prošle godine na Zlatiboru, kada smo išli da vidimo vodopade kod Ljubiša

Elem, iako ima još nešto više od tri nedelje od kada počinje mojih dve nedelje punjenja baterija, plan je već dobrano razrađen i utanačen. Ideja koju Bilja i ja imamo je da 21. jula odemo u Bosnu, kako bismo videli njene rođake (iliti: ona videla, ja upoznao njih, oni upoznali zeta u pokušaju), zatim 25. krenemo ka Srbiji i Zlatiboru. Tamo ostanemo 7 noći i krenemo put Kragujevca kod mojih rođenih stričeva, sestara i brata, gde ćemo prespavati noć izmeđi prvog i drugog avgusta. I drugog avgusta krenemo nazad, put Pančeva. Total, put od jedno 2.000 kilometara. Kada se računa i vožnja gde sve planiramo da idemo... biće i 2.500 kilometara.

E, ovaj put planiramo da posetimo sve što smo posetili i prošle godine, ali natenane. Mokru Goru (po lepom vremenu, nadam se), Mećavnik, Sirogojno, vodopade, Vodice, Ljubiš, Tornik, spomenik i da to uradimo samo nas dvoje. Bez bicikala ove godine, bez ikakvih komplikacija sa društvom (iako ih nije ni bilo prošle godine, ove godine bi ih sigurno bilo jer je kuma Jeca trudna), bez obaveza i sa puno entuzijazma i želje za putovanjem i odmorom. Već pre mesec dana konstantno govorim kako jedva čekam dvajes'prvi jul da se spakujemo u Lajku i napokon krenemo.

Naravno, pre kompletnog putovanja treba da odradim neke stvari na kolima, kao što je zamena sve četiti opruge i eventualno prednjih amortizera, završetak kožnog enterijera i kompletan pregled stanja pred put. Ne želim išta nenadano da nam se desi, odnosno - ne volim iznenađenja. Iako imam jako pozitivno iskustvo sa putovanjem na Zlatibor i sa kolima koja nikakve probleme nisu pravila, imam tu dobru naviku da se kola pre većih putovanja maksimalno provere i srede. O tome kada se taj posao bude završio.

A do tada, do odmora, putovanja, svega što nas čeka - tri nedelje priče, događaja i vrlo uskoro - redizajn bloga u skladu sa letom koje je već počelo...

Prošle nedelje sam nešto više od 6 sati potrošio u redovima ispred austrijske ambasade. Najpre u utorak da predam zahtev za poslovnu vizu. Pojavio sam se tamo oko 6 ujutro, čekao do 8 kada počinje deljenje rednih brojeva… Dobio sam ga oko 8:30 i čekao još sat vremena da uđem i predam sva dokumenta. Nije bilo problema i sve je ličilo na to da ću dobiti vizu za dvodnevno putovanje do Beča i natrag. Istog dana nešto kasnije zove ljubazni ženski glas iz ambasade da pripupita kako mi se zove žena, kad i gde je rođena… Jeste da ne putuje sa mnom, ali izgleda im je i to potrebno…

Prema upustvu od utorka, juče se pojavljujem u 14h ispred da pokupim pasoš, a red za izdavanje dugačak nekih 40 metara. Izdavanje pasoša nije počelo do 15h, a onda je krenulo lagano… pa sve brže i na kraju (kada su završili oni koji dižu više od 1 pasoša, i koji su čekali u zasebnom redu) je prosto “leteo”… Tako uđem ja, sačekam još minut-dva da ljudi ispred mene uzmu svoje pasoše, dođem na red i…

Moj pasoš nije tamo gde i svi ostali, već na posebnoj gomilici sa malim papirićem koji kaže nešto tipa (ne da mi se da prekucavam) da je moj zahtev još u obradi i da će mi javiti pisanim putem kada ga reše… To bi i bilo ok da čekam neku ultra-mega dugu vizu za višestruke ulaske. Ali ja sam tražio vizu na 3 dana (od 11.-13.06.) sa jednim ulaskom, za poslovno dešavanje (press konferencija)…

Sad smišljam pravi odgovor kada mi stigne to “pisano obaveštenje”… a moja lična odluka je - ne putovati u zemlje za koje moram da vadim vizu. Osim za one gde to ne mora lično da se uradi - lepo platiš u agenciji i sve ti srede