Planeta Srbija

Evo nas na Kopaoniku, treću zimu zaredom. Obično smo na skijanju one nedelje kada je Sretenje, zbog što manje izostanaka školaraca, ali ove godine tajming je drugačiji.

Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri . Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list  Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.

 

Možda će delovati neorganizovano, ali dan posle prve posete Valensiji, krenuli smo ponovo tamo. Takav je bio raspored jer su momci za taj dan imali karte za košarkašku utakmicu Power Electronic Valensija – Bizikaia Bilbao Basket (72 : 79) pa smo iskoristili dan najbolje moguće.

Prva stanica – Mesta(l)ja (Mestalla) fudbalski stadion na kojem se igraju utakmice València Club de Futbol. Namerno kažem “na kojem se igraju utakmice” jer se sve ostalo: treninzi, pregledi, dogovori, opuštanje, masaže … odigrava u sportskom kompleksu van centra grada. Na stadionu, čije su svlačionice i ostale prostorije namenjene igračima i sudijama spartanski opremljene, se samo igraju utakmice. Obilazak uključuje i posetu ložama (lep pogled na stadion, televizori, bife … ali sasvim zvučno izolovane, pa ko voli, godišnji zakup je 80,000 €), predsedničkim prostorijama, sobe sa trofejima, tunela ka stadionu, i izlazak na sam stadion.

Detalj – zaštitni znak VCF-a a i samog grada je slepi miš, pa smo tražili objašnjenje od vodiča -  1238. slepi miš je probudio ili već nekako pomogao vojsci Jaima I Osvajača da preuzme Valensiju od Mavara i u znak zahvalnosti kralj je dodao slepog miša na svoju zastavu i krunu Naravno, postoje i druge verzije legende ali meni je ova sasvim ok.

Pošto je to bila moja prva poseta fudbalskom stadionu, za početak – odlično

Pošto smo ostale same, Milica i ja smo krenule u obilazak. Nismo imale mnogo vremena za nas, nekih dva sata, ali dovoljno da prošetamo kroz turistički centar, da vidim Katedralu i El Miguelete. Mrak nas je omeo da obiđemo još nešto ali ne i da uživamo u raznoraznim suvenirima i što je neizostavno u Španiji, bocadillos-ima

 

www.flickr.com Bebika’s Valencia – drugi dan obilaska photoset

Najviše volim odmor daleko od kuće – niko ne zove jer zna da sam daleko i ne mogu ni da dođem a ni da pomognem a ni ja ne razmišljam šta je i kako je kod kuće, jer sam daleko Poziv za dvonedeljni boravak u inostranstvu pa još na obalama Mediterana se ne odbija pa sam drugu polovinu maja provela u Španiji (España).

Prema planu i programu, krenuli smo put Beograda 15. maja ujutru. Negde oko podne smo se iz Beograda zaputili u Temišvar, kombijem Gea tursa. Put je trajao nekih 5 sati zbog dužih zadržavanja na granicama, prouzrokovanih nejasnim datumom važnosti pasoša jednog od putnika, argentinca. U kombiju nije bilo klima-uređaja, pa je u nekim momentima bilo baš toplo, ali važno je da smo stigli na vreme. I više od toga, pošto je avion za Valensiju kasnio sat vremena u poslaku. Sve u svemu, 12h pošto smo seli u kombi na Novom Beogradu, bili smo u stanu naših ljubaznih domaćina.

Sagunto i Puerto de Sagunto (luka) su stari i novi deo grada u kojem je moja naj, naj, najbolja drugarica (a od pre nekoliko godina i kuma) živela u protekle četiri godine.

Specificnost ovog, ali i okolnih mesta su lepe zgrade, mada često skoro sasvim prazne. Pre dvadesetak godina bilo je “in” imati stan na mediteranskoj obali, pa je građevinska industrija cvetala. Sada ni 30% tih stanova nije popunjeno, naročito od kada SEKA vlada Evropom i još van turističke sezone. Uprkos krizi, cene nekretnina nisu smanjene pa sve te lepe zgrade sa sređenim dvorištima, baštama i raznim dodacima čekaju neka bolja vremena da prime stanare.

Još jedna specificnost su kružni tokovi, u čijem centru su najrazličiije skulpture, što pomaže pri orijentaciji Ulice u ovom gradiću su uglavnom jednosmerne i postoji pravilo parkiranja, tako da je npr. tokom prve polovine meseca parkiranje dozvoljeno samo na jednoj strani ulice, a tokom druge polovine na drugoj, tek da ne bude slalom vožnje u uličicama. Trotoari su popločani, uokvireni dobro održavanim rastinjem, lepo za videti i prošetati.

Mediteran je ovde plitak u priobalnom pojasu, tako da se lepo umoriš dok stigneš do dela mora gde je dublje od 150cm. Uprkos tome, jake struje su uvek prisutne pa se dešava da talasi budu visoki i do 2m a bez daška vetra. Vetar najčešće duva svakoga dana, različitim intenzitetom, pa zna i da prevari – zbog njega  nemate utisak koliko je toplo i koliko je jako sunce, što dovodi do toga da se lako izgori. Ipak, lepo je sve ovo videti i provesti neko vreme tamo.

Valensija – jedan od tri najveća grada i druga po veličini luka u Španiji, tridesetak kilometara udaljena od Sagunta, bila je odredište koje nismo hteli da propustimo. Sa dugom isotirjom, upečatljivom arhitekturom i najvećim akvarijumom u Evropi vrlo privlačno turističko odredište.

Prvog dana kada je bilo oblačno i prohladno, uputili smo se u “Ciudad de las Artes y las Ciencias” (Grad umetnosti i nauke). Već pri ulasku sam bila fascinirana izgledom “grada”. Svaka građevina je jedinstvena i prepoznatljiva – Hemisferik (muzej filma i planetarijum) ima oblik oka, Muzej nauke predstavlja skelet kita i tako redom (sve lepo piše u Wikipediji )

Najupečatljiviji deo ovog kompleksa svakako je “Oceanografic” sa preko 500 različitih vrsta morskih životinja i oko 45.000 primeraka. Izgrađen je u obliku lokvanja a jedna u nizu specifičnosti je da je u njemu 42 milona litara morske vode koja može da se prečisti za 4 sata. Najjači utisak na mene su ostavili tuneli čiji su zidovi od specijalnog (i vazda izdržljivog) stakla (i/ili plastike neke, znaju to konstruktori) kroz koje se prolazi, tako da iznad i pored vas plivaju velike raže, kornjače, raznorazne vrste riba i naravno ajkule. U dogovoru sa školama organizuju se noćenja u tim tunelima, tako da najhrabriji klinci spavaju sa ajkulama Za detaljan obilazak Okeanografika treba najmanje 4 sata, a za kraj smo ostavili delfinarijum i predstavu sa delfinima i njihovim trenerima. 

www.flickr.com Bebika’s Valencia photoset

Prošlo je godinu ipo dana kako su nam ukinuli vize, nadam se da smo počeli više da putujemo. Evo par stvari iz ličnog iskustva koje će, nadam se, pomoći da putujete brže, bolje, konfornije i jeftinije. Kupovina karte Svako putovanje počinje kupovinom karte. Moj prvi savet je da se naoružate karticom i strpljenjem. Karticom, zato što ćete kartu kupiti na Internetu. Strpljenjem zato što ima

Nedelja – 13. mart 2011.

Palatu Belvedere je napravio princ Eugen Savojski početkom 18. veka, sa željom da po lepoti i raskoši prevaziđe Schönbrunn. Nije baš uspelo u potpunosti ali je i on prelep. Sastoji se iz Gornje i Donje palate (koje su danas slikarske galerije) i vrtova između njih. Za razliku Schönbrunna u kojem su sačuvani nameštaj, slike, odeća i predmeti koje su koristili njegovi stanovnici ovde je svaka soba izložbeni prostor.

U Gornjem Belvederu (koji je u vreme Eugena Savojskog služio za prijeme i važne prilike) stalnu postavku čine uglavnom slike najpoznatijih austrijskih slikara: Gustava Klimta, Egona Šilea, Oskara Kokoške, Ferdinanda Georga Valdmilera. Pored toga tu su i po jedna Moneova, Pikasova i Rembrantova slika, tek da na tren budemo blizu radova svetski poznatih slikara…. Meni su se najviše dopale slike F.G. Valdmilera jer su realistične i detaljne, precizne skoro kao fotografije. Naročito one koje su rađene tehnikom ulje na drvetu.

U Donjem Belvederu (u kojem je Eugen Savojski živeo, pored zimske palate u Beču) izložene su slike autora iz 20. i 21. veka. Sada je tamo izložba slika Egona Šilea Portreti i autoportreti. Potrebno je mnogo više vremena od par sati da se sve slike pažljivo odgledaju i da se srede utisci, ali vredi svaki minut proveden tamo.

Posle Belvedera, vratili smo se u centar grada. Šetali smo okolo, uživali u lepom vremenu i građevinama dok nismo došli do Kuće leptirova u Burgarten-u. Napravljena kao botanička bašta u kojoj se uzgajaju i žive leptirovi, vrlo je neobičan (i jako topao) prostor. Nije velika i brzo se obiđe ali je lepo videti.

Moje sledeće odredište bilo je austrijska Nacionalna biblioteka (Österreichische Nationalbibliothek) dok se ostatak društva odmarao. Ova biblioteka jedna je od najvažnijih u svetu zbog skoro 200.000 knjiga iz perioda od 1501. do 1850. godine koje čuva. Od toga je oko 15.000 knjiga koje su pripadale Eugenu Savojskom i one su smeštene u prelepoj baroknoj “Izuzetnoj sali” (State Hall). U tom delu su i četiri globusa koji prikazuju zvezdano nebo (sažvežđa) a koje je radio Vinćenco Koroneli (naučnik koji je bio posebno poznat po izradi globusa). Sala je prostrana, visoka, oslikanih tavanica i zidova, pravo remek delo arhitekture i umetnosti.

Prater – zabavni park, nastavak obilaska (iako smo se dvoumili između Pratera i Muzeja nacionalne istorije ali valjda je bilo dosta umetničkih dela i istorijskih podataka za jedan dan…) postoji još od 18. veka a 1897. godine je napravljen Veliki točak (Wiener Riesenrad) u čast proslave zlatnog jubileja Franca Jozefa I. Pored istorijske pozadine, ovo je moderni zabavni park tako da par sati u njemu proleti.

U Prateru nas je zateklo veče, pa smo ostatak dana proveli u šetnji po Karntnerstrasse (glavnoj ulici u Beču), ušli u katedralu St. Stefana (Stephansdom) i proveli neko vreme unutra. Katedrala se renovira, pa su svuda oko nje skele sakrivene platnima koja su odštampana detaljima sa katedrale koje pokrivaju tako da se izdaleka uopšte ne vidi da su to platna, već vidite katedralu kakva je inače.  

Ponedeljak – 14. mart

Pakovanje, spremanje za put i odlazak u zoološki vrt (Tiergarten  Schönbrunn), jedan od najstarijih ali i najmodernijih u Evropi (proglašen za najbolji evropski zoo vrt u 2010.). Pošto jedna odrasla osoba mora da bude sa decom, to sam bila ja. Nije da sam baš bila oduševljena, zoo vrt k’o zoo vrt ali bilo je lepo videti džinovske pande, zaštitni znak vrta. Lepo videti ali iz sadašnje perspektive, uvek bih se opredelila za neki muzej (mada su me i tada nadglasali da idemo u vrt).

Sve u svemu, sjajan vikend. Mnogo toga je ostalo što nismo uspeli da vidimo, ali svakako korisno iskustvo. Beč nije toliko daleko pa se nadam da ću ponovo biti u prilici da idem u taj divni grad.

www.flickr.com

Prošlogodišnji izlet sa decom do Đavolje varoši je bio pun pogodak, tako da smo još od tada planirali gde ići dalje. Kako su klinci imali veeeliku želju da putuju u inostranstvo a sada smo bili u prilici da im takvo putovanje priuštimo, naše odredište je bilo Beč (Vienna).

Kada na internet pretraživačima otkucate “What to see in Vienna” dobijete najmanje 30 mesta koje svakako treba videti (pogledajte npr. ovde), tako da sam odmah napravila uži izbor uz pomoć koleginice koja je već tamo putovala, s’ obzirom na činjenicu da smo u Beču planirali da budemo samo dva (recimo dva i po) dana.

Prva stanica u Austriji, posle nekoliko sati vožnje kroz Srbiju i Mađarsku, bilo je “outlet naselje” Parndorf. Pored preko potrebnog odmora od vožnje, kafe i ostalih osvežavajućih pića, tu ima veliki broj prodavnica, tek da na samom početku putovanja otarasimo kupovine, da nas kupoholičari u porodici posle ne gnjave sa tim. Zbog višesatnog zadržavanja, u Beč smo stigli tek oko 18h. Odredište – hotel Tabor. Hotel se nalazi blizu centra grada, ima tri zvezdice, u odnosu na cene smeštaj je sasvim korektan. Nedaleko od hotela je stanica podzemne železnice tako da se odatle vrlo lako stiže do svih delova grada. Relativno kratka večernja šetnja pokazala nam je koliko su lepe zgrade u Beču i koliko toga ćemo morati da ostavimo da detaljno pogledamo neki drugi put (ako ga bude).

Subota – 12. mart

Zamak Shonbrun (u originalu je to Schönbrunn) je bilo mesto koje nismo hteli da propustimo. Napravljen daleke 1569. godine u  dolini reke Wien,  kao kraljevski lovački letnjikovac Katterburg rimskog cara Maksimilijana II, a u 17. veku pretvoren u rezidenciju austrijskih careva, vremenom dograđivan po volji vladara, zamak Schönbrunn je1996. uvršten u UNESCOv spisak svetske baštine u Evropi (a evo i zašto). Sam zamak je impozantna građevina, koja prikazuje moć i bogatstvo Habsburga. U okviru obilaska zamka pogledali smo 40 soba, vrtove i vidikovac. Pošto fotografisanje u zamku nije dozvoljeno, ostaje da se deo unutrašnjosti pogleda na već objavljenim fotografijama na internetu ili u vodičima. Obilazak je trajao nekoliko sati, tako da smo posle toga, umorni i smrznuti zbog hladnog vetra koji je duvao uprkos sunčanom danu, odlučili da sledeća stanica bude akvarijum (Haus des Meeres). Tamo smo videli interesantne vrste zmija, riba i korala ali i bili malo razočarani ajkulama jer smo očekivali neke veće primerke. Kraj dana smo proveli u Dunavskom tornju.  Donauturm je vidikovac 252m visok a specifičnost su restoran (na 180m) i kafe (na 160m) koji se okreću oko tornja.

Umorni i pretrpani utiscima klinci su ostali u hotelu a mi smo krenuli u još jednu večernju šetnju. Cilj nam je bio cafe-restoran Le Loft koji se nalazi na vrhu hotela a pošto ima predivnu tavanicu i sav je u staklu, jako lepo izgleda sa ulice. Unutra je moderno namešten i prostorom preovlađuju boje sa šarene tavanice čiji delovi menjaju boju. Neobično. A i prave  pink lady baš fino

www.flickr.com

Pre neki dan sam se sreo sa prijateljicom koja radi u B92 i kao rezultat našeg ćaskanja ispao je ovaj tekst: Himalaji – kako je biti na krovu sveta?

Već sam sa jednim prijateljem koji želi da poseti Nepal pričao o praktičnim stvarima, tako da – ako bi još neko probao nešto slično i ima pitanja, slobodno neka me kontaktira pa ću pomoći koliko mogu.

Povučena rekom optimizma, pogledam malo po ovom mom sajtu i ustanovim da nisam napisala ama ni slovce o jednom prelepom avgustovskom vikendu 2010. Računam, nikad nije kasno, pa da opišem sve ono što smo tada videli.

Dan za danom, klinci rastu i u jednom trenutku vidim: nisu više klinci. Otimaju se, hoće sami na more sa društvom, more sa nama dođe kao društvena obaveza. Nije da se bune što idu i sa nama, ali pravi provod je sa društvom. Srećom, još dobro pamtimo nas u njihovim godinama, pa računamo da je svaki dan sa njima plus za nas i da ih ne bi mnogo “smarali” biramo gde idemo sa njima, za vikend. Lepo svima

Prošle godine, 2o. avgusta, čini mi se, krenemo sa decom put juga. Pošto je taj jug daleeeko, prvo svratimo u Jagodinu, na kupanje, bućkanje po bazenima, klizanje po toboganima i sve ostalo kako je red u Aqua parku. Posle toga, ručak u etno-kući Konak. Klopa korektna, pogled fenomenalan, jer je restoran na uzvišenju iznad Jagodine, pravi vidikovac. Pošto se dan polako približavao kraju, većali smo gde da spavamo i odlučili da to bude Prolom banja. Moj najjači utisak iz Prolom banje je da ste opasani planinama i da samo vidite parče neba. A 28 km dalje se nalazio cilj ovog putovanja – Đavolja varoš.

Ova neobična tvorevina, zvanični kandidat Srbije u izboru za “7 svetskih čuda”, je stvarno nezaboravno mesto.  Postoji nekoliko legendi o nastanku zemljanih figura a meni se najviše sviđa ona koju je u svojoj knjizi Đavolja varoš – grad Božije srdžbe iskoristila  Danica Bakić. Po vrelom danu je bilo jako prijatno šetati kroz šumu kuda vodi put do figura. Tu se nalaze Jama saskih rudnika i crveno vrelo a na samom kraju puta, vidikovci sa kojih se figure najbolje vide. I neke zaista podsećaju na ljude, namrgođene Turke sa turbanima. Potpuno fascinantno. Mogla bih nadugačko da opisujem figure, kako izgledaju sa jednog a kako sa drugog vidikovca, ali je najbolje da se sve vidi uživo. Daleko jeste ali vredi.

Opčinjeni figurama i pregrejani na suncu, spakovali smo se u auto i krenuli put Niša. Odlučili smo da tamo provedemo ostatak dana i noć, pa da ujutru nastavimo put kući. Lep grad, Niš. Šetali smo po tvrđavi, glavnoj ulici i obližnjim sokacima, slušali muziku niških bendova (promakao nam Nišvil za nedelju dana) jeli gomile i gomile mesa, kako je ovde i red, uveče opet šetali, pili koktele/sokove, kako ko. Sve u svemu, lep provod i u Nišu.

Najtužniji deo svakog putovanja, povratak kući. Kako se približavamo poznatim predelima, svi su nekako tiši i zamišljeniji. Do sledeće prilike.

Ah, da, fotografije (za sada) samo za Jelicine facebook prijatelje. Dok ih ne ubacim na Flickr.

 

 

Da se kratko javim. Prošlo je već dva meseca od prethodnog posta, pa da se ne brinete da mi se nešto opasno loše nije desilo na putovanju koje sam nedavno spominjao Od tad se zbilo par stvari koje su mi okupirale manje više svu pažnju tokom tog vremenskog perioda.

Ovo je tek pre neki dan finalizovano, ali se kotrljalo već par meseci – novi prostor za firmu. Postojeći prostor nam je već polako postao tesan, bar za način na koji ga mi koristimo (imamo veliku dnevnu sobu sa kuhinjom i trpezarijom koja otkida pola dostupnog prostora, a u njoj niko ne radi), pa smo gledali da se prebacimo u nešto komfornije.

Za razliku od dve kancelarije kroz koje je A51 rastao do sad, u ovom novom prostoru napokon imamo odrešene ruke da ga uređujemo kako hoćemo. Sreća, radost! Na slici dole je jedan od prvih nacrta, koji u suštini pokriva najgori slučaj i daje odgovor na “Koliko maksimalno ljudi može da radi u tom prostoru?” Finalni plan do koga smo došli je osetno drugačiji (definitivno nećemo trpati 9 ljudi u jednu prostoriju), ali o tome ću detaljnije pisati kasnije, kako radovi budu napredovali.

Jedna od prvih, radnih verzija

Jedna od stvari koja je takođe zaživela posle dosta krčkanja je i activeCollab Timer, naša prva desktop aplikacija. U pitanju je program koji smo ponudili besplatno, kako bismo olakšali korisnicima praćenje vremena. Čak ga i sami koristimo već par nedelja i na osnovu dosadašnjeg iskustva topolo preporučujem: pratite kako trošite vreme, otvara oči.

Windows + Mac

activeCollab 3 polako dobija svoju finalnu formu. Nova tema (i interfejs) se simbolično zove Evolution i stvarno je cela priča evolucija na osnovu svega onoga što smo u prethodne tri godine naučili, kako sa interfejs strane, tako i što se mogućnosti tiče. Sada već nismo u prilici da sebi dozvolimo loš i nestabilan release, tako da ova “evolucija” baš traje. No dobro, sve što valja zahteva vreme, a brzanjem bismo samo izbacili nešto osrednje.

Biće uskoro i screenshoti, bez brige

Dalje, putovanje koje sam pominjao, a o kome nisam hteo da detaljišem, da ga ne ureknem, je bila moja tronedeljna poseta Nepalu i Himalajima. Put je počeo kratkom posetom Istanbulu odakle sam dalje leteo za Kathmandu. Tri nedelje provedene u Nepalu su se sastojale od dvonedeljnog treka Sagarmatha nacionalnim parkom, sa jednim usponom na 6000+ metara vrh (Island Peak, 6189m), a ostatak vremena smo proveli u glavnom gradu, u obilascima, nabavci opreme, kupovini suvenira i svim ostalim sporednim aktivnostima.

Stvarno bi mi trebalo mnogo i vremena i prostora da opišem detalje celog put, za šta sada nemam vremena. Do tad, dve teaser fotografije:

Naš kamp, 5200m, pred uspon

Izlazak sunca na dan uspona, 6000m

Bile je tu još svašta nečeg drugog, ali ovo su neke od najznačnijih stvari koje su se desile u prethodna dva meseca. Detaljnije o svemu u budućim postovima.

Nekada u polušali pomenem da je Pandorina kutija otvorena sa mojim prvim godišnjim odmorom prošle godine. Ako se izuzme Hrvatska, koju gotovo da i ne smatram stranom zemljom, pre toga ni jednom nisam išao za inostranstvo. Međutim… Kada sve saberem, od tog puta za Egipat do danas, za nešto sitno preko godinu dana, bio sam cela 3 meseca kojekuda po inostranstvu – od Italije i Grčke (auto-stop i kampovanje), plus 8 ili 9 zemalja po Bliskom Istoku i jugoistočnoj Aziji (backpacking).

Kako se novo putovanje približava (ako sve bude kako treba, trebalo bi da letim 2. oktobra), tako se polako prebacujem u taj režim – prave se fotokopije pasoša, rešava putno zdravstveno osiguranje, štampaju rezervacije, pere i slaže oprema koju već imam, a nabavlja nova, koja nedostaje i sve po redu. Za razliku od prvih putovanja, stvari sada teku rutinski. Kao da ne idem ja na put, već nekom drugom pomažem da se spremi, pa kad završim mogu da nastavim sa svojim obavezama.

Zanimljiva putovanja obogaćuju i menjaju čoveka, a što uvrnutije zvuče “na papiru”, to je šansa da se iz njih više dobije veća. Provereno! Putovanje je prilika da se izađe iz komfora svakodnevice, proba nešto novo, uradi nešto zanimljivo, upoznaju neki novi i drugačiji ljudi, dožive nove uspomene, kako lepe tako i neprijatne, prošire vidici i razbiju predrasude.

Još uvek se sećam blagog grča koji se mogao videti na licu dve devojke iz Švajcarske koje smo pokupili u Kolombu. Em su se devojke prvi put odlučile na sličan put, em su se posle Švajcarske (koja funkcioniše kao sat), odjednom obrele u ludilu železničke stanice glavnog grada Šri Lanke, pa odmah zatim u trećoj klasi voza koji ide na 2 metra od obale okeana za Gale (seća se neko Queen of the Sea nesreće? to je taj voz), pa onda sa voza pravo u bajai da se juri smeštaj koji smo našli tek kroz 4 sata, u drugom gradiću… Već sutradan su bile “k’o velike” – sa rupijama računale kao sa francima, znale gde je dobra klopa i šta valja, počele da se cenjkaju kada primete da ih deru i sve po redu.

Takve stvari se pamti ceo život, ali se ne doživljava na trosedu ispred televizora ili na plaži u Budvi, koju overavate od kada znate za sebe. Dovoljno mi je da se setim takvih momenata i da mi je savršeno jasno zašto sada pakujem backpack iako cela stvar i dalje zvuči suludo. Odgovor na “Čemu sve to?” ću imati kada se vratim i kada se utisci slegnu, kao što sam ga dobio tek 3, 4 meseca posle puta po Aziji.

PS: Evo je jedna slika koju sam napravio u Vatikanu, pre koji mesec. Put na koji sada idem nimalo ne liči na tu posetu Rimu, a to je upravo ono što ga čini tako zanimljivim. Kada se vratim, pišem o detaljima i utiscima, a sada jezik za zube, da ne ureknem

Dok smo kampovali u Grčkoj, prijatelj mi je preporučio da pogledam Long Way Round. U pitanju je lepo dokumentovana avantura (put oko sveta na motoru) koju mnogi priželjkuju, ali za koju retki imaju petlju da je ostvare. No, da ne odlutam na tu stranu o avanturama, mnogima i retkima, ima vremena za te priče…

U jednoj od epizoda s početka, dok su još uvek u Evropi, Ewan i Charley obilaze neku crkvu, šta već, gde se u fontanu baca novčić za želju. Tipično turistička stvar, ali me zainteresovao Ewanov komentar (parafraziram):

Nije li tipično za zapadne kulture da kupujemo želje novcem? Kao da će novčić pomoći u njenom ostvarenju…

Evo ga jedan ekstreman primer. Grad Rim izvuče svaki dan oko 3000 EUR iz fontane Di Trevi, a taj novac se dalje koristi u dobrotvorne svrhe. To je baš dosta želja!

Po legendi, ko baci novčić u Di Trevi sigurno će se vratiti u Rim. Lepa želja! Ko ne bi voleo da se vraća iznova i iznova Večnom Gradu?

Čak i ja, koji postajem sve ciničniji kako vreme prolazi, sam bacio par novčića, za sebe i za prijatelje. Ostao sam tanak jedan obrok u nekom fast food restoranu, ali ko ga šiša – ako bar neko od ekipe ode do Rima, biće to money well spent. U najgorem slučaju, donirao sam 5, 6 EUR dobrotvornim organizacijama, što samo po sebi i nije loše.

Logički gledano, nema previše smisla bacati novac u fontanu, bunar, šta već, zarad želje. Jednostavno nema. Ali, taj ritual je tipično ljudski, pa ako ga već ljudi toliko praktikuju, što ne izvući maksimum iz njega:

Iskoristi momenat da fino, natenane razmisliš o tome šta stvarno želiš u tom momentu. Bez brzopletog zaletanja zato što je gužva i svi se tiskaju da požele svoje želje. Polako… Danas ljudi toliko brzo žive da jednostavno ne znaju šta stvarno žele. Zapamti želju i baci novčić. Zasuči jebene rukave i, ako ti je stvarno stalo do toga, radi na tome šta god da si sebi zacrtao. Većina uglavnom preskoči ovaj korak.

PS: Cela ova priča o željama mi je često padale na pamet zbog refrena Airplanes koju sam baš dosta slušao u zadnje vreme. Toliko o zagriženom ljubitelju ekstremnog metala…

Prethodne dve nedelje proveo sam u Trstu, na školi o kosmologiji (koju je organizovao ICTP). Isto mesto kao i pre dve godine, druga tema, godišnje doba, ljudi. Pogledajte deo događanja zabeležen na fotografijama.

[Show as slideshow] 1234...232425►

© Milan Milošević for Svet nauke, 2010. | Permalink | 0 komentara | Add to del.icio.us

I druga nedelja našeg junskog odmora počela je sunčano i toplo. Ponedeljak smo, standarno, proveli na plaži i u hladovini, zavisi od dela dana. Uveče smo šetali po Budvi, išli na kolače i sve lagano. Negde oko jedan sat posle ponoći počela je agonija zvana stomačni virus. Da ne prepričavam detalje, jedva sam sačekala jutro. Bila sam iscrpljena, praznog želuca i relativno loše raspoložena. Dan je protekao uz mineralnu vodu, spavanje, instant supe i na kraju povišenu temperaturu koja je izazvala još spavanja. U sredu sam bila kao nova. Opet plaža, sunce, more, uživancija.Petak je bio rezervisan za provod sa ćerkama Išle smo u Budvu, u kafić Hacienda i pile Mojito koktel. Jana, naravno, bezalkoholni

U subotu smo se polako spremali za povratak i čekali otvaranje novog dela hotela Maestral i koncert Severine i Željka Joksimovića. Otvaranje je bilo fino, uz bogat švedski sto, simpatičan izbor pića i dug i efektan vatromet. Koncert je počeo posle  pola 11 i trajao do pola dva-dva. I Severina i Željko Joksimović su odlično pevali i zabavljali publiku. (Fotografije kad Čeda objavi na FB i da dozvolu da ih i mi ostali koristimo )

Sve u svemu, odličan provod. Uz par zdravstvenih trzavica, tek da ne bude sve super

Ove godine opet imamo ludilo u kući zvano “upis u srednju školu”, te su nam datumi klasifikacionog ispita odredili termin za letovanje. Tako smo stigli u Pržno 6. juna, najranije ikada.

Onako kako su naši putari generalno iznenađeni snegom u decembru tako su i ugostitelji širom Svetostefanske rivijere bili iznenađeni lepim vremenom. Jeste padala kiša i bilo hladno da dan-dva pred naš dolazak ali, po meni, to nije razlog da plaže budu neočišćene, da u more ne može da se uđe od velikog kamenja (jer je to isto more pod dirigentskom palicom maestra Juga povuklo sav pesak koji je moglo) i da nema ni jedne kante na plaži.

Ipak, lepota ovog dela obale, uz temperature niže nego u Srbiji, mali broj turista i mnogo poznatih mesta i osoba doprinose da letovanje protiče sasvim opušteno, onako kako treba. Još da nam je mirnija glava … gde bi nam bio kraj?

www.flickr.com Bebika’s Letnji odmor, jun 2010 photoset

I ako bi današnji post trebao da bude posvećen dobitnicima web kamerica kod mene na blogu, rešio sam da to ipak objavim na Twitteru negde kasnije večeras a da iskoristim par sati slobodnog vremena pre povratka u Beograd da napišem svoja iskustva sa prošlonedeljnog putovanja u Skoplje i 5 rođendana sajta komunikacii.net dok je još sveže.

Makedonija je jedina zemlja bivše SFRJ u kojoj nikada nisam bio, kroz Sloveniju sam prolazio, u Hrvatskoj sam češće nego kod mojih kući, Sarajevski ćevapi su krivi za moj izgled a u Crnoj Gori sam se poslednji put osetio kao Brus Li. U jednom neobaveznom razgovoru sa Darkom posle BizBuzza ako se ne varam, sam mu se i požalio na tu činjenicu i on je obećao da će prvom prilikom to promeniti. Naravno, nije ostalo samo na obećanju te sam dobio poziv da budem gost na 5 rođendanu  bloga komunikacii.net i održim predavanje o marketingu na društvenim medijima koje sam imao prilike da predajem i u Nišu, a kako sam poznat kao “belosvetska skitara” naravno da nisam odbio, jedini izazov je bio otići do Skoplja, održati predavanje i vratiti se u jednom danu (oko 900 km) zbog poslovnih obaveza. Nikakav problem, i onako sam u martu pre toga već prešao 4000 km :D

Za one koji nisu upućeni komunikacii.net je najposećeniji makedonski blog koji se bavi medijima iza koga stoji četvoročlana ekipa (Darko, Mite, Sead i Jana) koja je između ostalog zaslužna i za dosta kvalitetnu Glocal konferenciju koju su ispratili ITDogađaji. Zajedničkim snagama se nalaze u istoj poziciji kao i većina blogera na Balkanu, da relativno nerazvijeno i pasivno Internet tržište probude i razmrdaju inspirišući ljude oko sebe da uplove u vode Internet biznisa. Verujem da su delom u tome i uspeli, a broj ljudi koji je posetio samo dešavanje u tome može i da me podrži. Evo i fotkica sa dešavanja čisto da osetite deo atmosfere.

O samom predavanju ne bih trošio previše reči jer je već viđeno, osim što je možda postojao strah da me ništa neće razumeti. Međutim odmah po ulasku u Darkova kola shvatio sam da se tamo sluša muzika uglavnom sa ovih prostora i da skoro svi razumeju srpski/hrvatski, a makedonski kao jezik je dosta sličniji našim od recimo slovenačkog tako da problema u komunikaciji nije bilo što treba da nas ohrabri da se okrenemo malo i ka Makedoniji.

Kad sam se već dotakao Makedonije, ne mogu da se ne setim svog prvog odlaska u Hrvatsku i o tome koliko sam oduševljeno pisao o Zagrebu. Skoplje je nešto drugačiji grad od Beograda i Zagreba, prvo što vam oduzme dah jesu planinski vrhovi iznad Skoplja prekriveni snegom a onda ulazite u grad pun različitosti, od spejs šatl zgrada do gomile gradilišta pa čak i u samom centru grada. Pomislite na trenutak da je to grad koji napreduje i gradi se a onda u razgovoru sa lokalnom ekipom shvatite kako to stoji godinama tu tako poput čuvenog Prokopa u Beogradu. Druga su nam imena država ali bolujemo od istih bolesti, što vam je nekako razlog više da zavolite mesto i ljude koje ste posetili (greater affiliation :P).

Naravno, provod je onakav kakva ti je ekipa, a tu nekolicinu sati imao sam prilike da provedem sa Darkom i Miteom (Mitom, Mitetom :)) u njihovoj vrlo inovativnoj kancelariji, saznam mnogo više stvari  o tržištu MK, učestvujem u kreiranju jedne jako cool ideje vezane za okupljanje ekipe sa Twittera sa celog Balkana (čuće se tek :)) ali i shvatim da postoje još veće pljeskavice od naših :) Posao u Beogradu je ujutru čekao pa sam u ponoć morao da palim nazad sa Skopljem u lepom sećanju. Hvala momci i nadam se da se vidimo opet uskoro!

Napravila sam novi blog na kome ću da pišem samo o putovanjima - o svojim iskustvima sa istih, ali i o mestima gde bih volela da idem - i gde ću nadam se, nekada zaista otići :)Blog se nalazi ovde i za sad sam prebacila postove na temu putovanja koje sam pisala ranije, a napisala i jedan novi o Egiptu.Ako nekoga ova tema zanima, voli da putuje i ima nešto zanimljivo da kaže/preporuči, neka slobodno to na novoj lokaciji i podeli sa univerzumom! :)

U nedelju sam se vratila sa skijanja.  Ove godine smo bili na Kopaoniku i to je moje prvo višednevno skijanje na ovoj planini. Do sada sam išla nekoliko puta na dan ili najviše dva i činilo mi se da moji utisci nisu potpuni ili verodostojni, ali sada mogu da donesem pravi sud

Da ne bude da sam previše zahtevna, oštra, kritična … za početak da kažem ovako: kako se primicao kraj zimovanja sve sam više postajala ubeđena da je sve stvar navike i mesta gde počneš da učiš da skijaš. Za mene je to Jahorina i uvek mi je ostajala u lepom sećanju, bez obzira na vreme, količinu snega i smeštaj.

Pa da krenem od početka: vreme je bilo loše, uglavnom magla uz vetar i zavisno od dana i sneg.  Jednog dana je čak padala i kiša a u subotu je to bio pravi pljusak. Kažu ljudi koji žive gore da ne pamte kada je na vrhu planine padala kiša.  To verovatno jer sam ja bila tamo .

Staze nisu bile dobro sređene, jer se “peglaju” posle pet, kada se zatvore za skijaše. Ukoliko tokom noći padne sneg, kao što je bio slučaj u noći između nedelje i ponedeljka, koga briga, skijajte po novom snegu i razbijajte sami prolaze. A kako se ja loše snalazim u prostoru, nikako mi nije prijalo prelaženje sa Karamanskog dela planine na Pančić ili tamo dalje na Gobelju, naročito po magli i vetru … ali to je do mene

Valjda zbog vetra i magle žičare su išle brzinom puža, tek da se dodatno smrznemo dok nas otpela do vrha. Ništa od nekadašnje brzine. Prvi sunčani dan je bio petak. Pogled seže ko zna koliko kilometara, blag minus taman koliko da se ne topi, malo skijaša na Gobelji, fine staze, nema gužve. Bilo je tako dobro da sam mogla da pretpostavim da neće da traje dugo.  Oko podne se ponovo naoblačilo i počeo je da duva vetar zbog kojeg su, oko 2, sve staze zatvorene. Takva nam bila skijaška sreća

Sa druge strane, zbog te magle i lošeg vremena skoro sve vreme smo skijali zajedno, pravili pauze uz sjajne krofne u “Rtnju”, gledali kako nam Jana beži niz padine i navijali da Čeda ne padne u pokušajima da izvede egzibicije, sve to uz Jelicin nezaobilazni osmeh, tako da smo, računajući i vreme provedeno posle skijanja imali priličan broj sati kvalitetno provedenog vremena u krugu naše porodice. Šta još očekivati od odmora?

www.flickr.com

U par navrata tokom našeg puta po arapskim zemljama i Severoistočnoj Aziji mi je palo na pamet kako je pomalo čudna stvar da ljudi iz Srbije idu leti na odmore.

Donekle je apsurdno to da je tada lepo vreme i u Srbiji i da ne dobijaju ništa posebno time što idu u Grčku, Hrvatsku ili Bugarsku. Zašto trošiti veliko parče godišnjeg odmora na odlazak na more kada jedan ili dva produžena vikenda mogu super da posluže za punjenje baterija. Opcija za te kratke “izlete” ima mnogo: odlazak na neku od naših planina ili banja, poseta prijateljima na selu, komšiluku (Hrvatska, Bosna itd), neki rafting i slično.

I onda, kada zazimi i upekne minus, uzme se godišnji odmor i poveže sa novogodišnjim praznicima, pa pravac neki tropski raj:

Zalazak Sunca, Hikkaduwa, Sri Lanka

Na Šri Lanku se recimo može leteti za oko 300 eura iz Istanbula kada se karte nabave na vreme, ne treba nikakva viza (pečat u pasoš kada sletite i to je to), a dvokrevetna soba košta manje od 20 dolara dnevno u mestu kao što je Ikaduva. Ljudi koji umeju da se cenjkaju mogu i osetno bolje proći što se smeštaja tiče, samo se ne treba stideti i tražiti dobar deal.

Šri Lanku sam uzeo samo kao primer. Tu su i Tajland i Indonezija i Kambodža i Laos i mnoge druge zemlje u kojima se čovek može jako lepo provesti, uživati u lepom vremenu, plažama, rekama, novoj kulturi, kuhinji i aktivnostima, društvu lokalaca i turista i sve što ide uz to, za isti novac koji ljudi potroše kada odu na dve nedelje u Grčku na primer.

Da ne dođe do zabune, i meni je cela ova ideja nova. Zahvaljujući dvomesečnom putu na kome sam bio imao sam prilike da iz prve ruke vidim neke od navedenih zemalja, vidim cene smeštaja i hrane, raznih izleta i aktivnosti. Kada se uporede cene u Grčkoj, Hrvatskoj ili Crnoj Gori, ove zemlje su jeftinije što kompenzuje cenu dolaska do njih, a iskustva i osećaj je potpuno nov i drugačiji. Neke to možda malo i straši, ali apsolutno preporučujem svima koji imaju bar malo avanturističkog duha (ne treba mnogo za većinu destinacija).

Da ne počinjem o tome koliko predrasuda jedan ovakav put ruši i za koja si iskustva bogatiji kada se vratiš…

Mislim da možemo puno da učimo o triatlonu od danaca. Ne postoji neki poseban razlog zašto baš učiti od danaca osim što je Danska je mala zemlja (6 miliona ljudi) sa uglavnom lošim vremenom a sa ekstremnom koncentracijom kvaliteta u triatlonu. Nemam vremena da se bavim statistikama ali verovatno zemlja sa jednim od boljih odnosa [...]

Danas nam je zadnji dan u Indoneziji tako da se put polako privodi kraju. Još su nam ostale neke stvari nasitno: koji dan na Šri Lanci i po jedno popodne u Singapuru i Dubaiju. A prošli smo dosta: Bugarsku, Tursku, Siriju, Jordan, Maleziju, Vijetnam, Tajland i Indoneziju. To je stvarno dosta država za period od nešto manje od dva meseca.

Nevesta, Umayyad džamija, Damask

Lepota kod takvog brzopoteznog putovanja je što za kratko vreme vidiš dosta mesta, ali je loša stvar što nigde ne ostaneš dovoljno digo da bi video bilo šta više od par bitnijih znamenitosti. Nekada treba i da odmoriš i napuniš baterije, pa onda ostane gorak ukus jer si “straćio” vreme na neki tropski raj, a mogao si da odeš na Krakatau, Komodo ili Borobudur.

Poznati pogled na Riznicu, Petra, Jordan

Naravno, ništa od tog vremena nije protraćeno jer je sve to deo puta. Kako se put polako privodi kraju, drago mi je da sam obišao tolika mesta, ali i znam da sam ostao “dužan” zemljama koje su mi se svidele. Sirija sama po sebi nije ostavila previše jak utisak na mene (ako izuzmem Umayyad džamiju, jedno od najsvetijih mesta na planeti), ali mi je zato Indonezija baš prirasla srcu zbog svoje raznovrsnosti i bogatstva, Vijetnamu sam dužan bar dva meseca kako bih natenane obišao jug i sam sever zemlje, Tajland smo samo zagrebali po površini, a od Malezije nismo ni M videli (par dana u Kuala Lumpur skoro da se i ne računa jer je zemlja skroz drugačija od onoga što se u KL može videti).

Detalj iz Muzeja Pismenosti, Hanoi, Vijetnam

Daleko od toga da mi je bilo šta žao, čak ovakvo putovanje vidim i kao veliku prednost. Uvek imam drugi osećaj kada posećujem mesto na kome sam već bio. Stvari su poznate, bude se uspomene, a sa mestom i ljudima imam mnogo prisniji odnos. Svaku od ovih zemalja u budućnosti mogu da posetim sa prijateljima i doživim je na skroz drugi način, a, kad sam već tu, obiđem i neke stvari koje sam propustio prošli put.

I za kraj još par zanimljivih fotkica koje sam na brzinu našao (tek treba da izvučem best of kolekciju):

Tropski raj, Koh Phangan, Tajland

Pogled na selo sa visećeg mosta, Bukit Lawang, Indonezija

Detalj iz Velike Palate, Bangkok, Tajland

Na ovom putu smo prošli kroz osam zemalja tako da smo imali priliku da vidimo sve i svašta što se hrane tiče – od hramova brze hrane (u svakom većem gradu ćete naći bar jedan McDonalds, KFC ili Burger King), preko fancy restorana (fancy varira od zemlje do zemlje), pa do restorana koji više liče na auto-mehaničarkse radionice nego na mesta na kojima ljudi jedu i tezgi na ulici (kupite hranu na ulici, primaknete solicu i tu jedete, na sred pijace).

Posle svega, mislim da je najbolje držati se lokalne hrane:

Namirnice su sveže Lokalci spremaju tu hranu već decenijama i vekovima i znaju sve trikove Prilika je da probate nešto novo ili poznato, ali spremljeno na drugačiji način. Ako mi se nešto ne svidi, uvek je lako ostaviti Uvek ćete proći jeftinije sa lokalnom hranom nego sa “uvoznim” varijantama

Naravno, i sa lokalnom hranom treba pažljiv. Jedno od pravila kojih se držim je da neću jesti na mestu gde ne vidim bar par ljudi kako sede i jedu. Ukoliko vidim restoran koji mi se učini sumnjivim, ali je pun lokalcima koji krkaju – tu već nema greške. Postoji razlog zašto su ti ljudi tu, i meni je lično zanimljivije sesti i jesti sa njima, nego juriti KFC.

Na slici: morska hrana u Džakarti, pod nekakvom štarom uz kamiondžijski put (definitivno van dela koji turisti uglavnom posećuju). Ovde upućeni lokalci idu na seafood, a mi smo tu završili na preporuku prijatelja. Škampi u slatko-kiselom sosu – čista desetka!

Kako stvari stoje, 28. oktobra (sad u sredu) bi trebalo da krenem na svoj prvi backpackerski put. Zemlje koje obilazimo? Svašta nešto: Sirija, Jordan, Šri Lanka, Vijetnam, Tajland, Malezija i Indonezija. Originalno je trebalo da se ide preko Rusije, Mongolije i Kine, ali se od toga odustalo iz praktičnih razloga: skok cene karte i rasporadaja karata za voz koji je inače bio u igri. No dobro, daleko bilo da južna tura nije zanimljiva, a Rusija, Mongolija i Kina mogu malo da sačekaju.

Iako mi cela stvar u glavi još uvek izgleda potpuno daleko i apstraktno, to je tu – za par dana, tako da evo nekih sitnih beleški, uglavnom praktične i paranoidne prirode. Svaki put nosi izvesne rizike i treba ih biti svestan, ali opet – da se stalno gleda na “Šta sve može da se desi!” ne bismo nikada kročili van svojih domova, a kamo li putovali.

***

Briga o zdravlju na putovanju je vrlo bitna stvar jer konstantno izlažete telo naprezanjima i šokovima u vidu promena klime, hrane i vode, dugih napornih putovanja itd. Na sajtu Kluba Putnika Srbije ima odličan članak o putovanjima i zdravlju, uključujući i listu lekova koje bi trebalo da se ponese. Ostali tekstovi u Iskustveniku su takođe jako korisnik.

Što se vakcina tiče, o njima treba razmišljati minimum 2 meseca pred put. Na primer, vakcina za Hepatitis B se prima više nedelja, tako da sam za to zakasnio, a voleo bih da to ima pokriveno, čisto da ne boli glava. No dobro, šta je tu je – rado ću poslušati preporuku doktorice: “Drž’ se dalje od krvi”. Dogovoreno doktorka!

***

Trgovina opijatima u Maleziji se kažnjava smrtnom kaznom. Nije ti baš svejedno kada vidiš Death Penalty ispisan velikim crvenim slovima u svom pasošu (lupe crveni pečat, na dno vize). Savet je da se ruksak prepakuje pred ulazak u Maleziju, čisto da budeš siguran da ti u džepovima nije završilo nešto što ne bi trebalo da bude tu.

***

Videćemo da li će 32l backpack + “poštarska” torba za laptop i ručni prtljag (od koga se ne odvajam) biti dobra kombinacija. Možda ću i proklinjati dan kada sam odlučio da uzmem to umesto 55l backpacka i ruksaka koji će moći da ide u njega i koji ću vaditi po potrebi.

32l backpack (Deuter Act Trail) je namerno manji. Svi koji putuju savetuju da treba spakovati što manje stvari, a nema ništa bolje da to osigura od samog fizičkog ograničenja torbe. Sadržaj ormara ostaje u stanu, a ja na leđima nosim samo ono što je apsolutno potrebno (plus laptop i punjač kao jedinu neobaveznu stvar). Konkretan model je prevagnuo u odnosu na druge zato što ima jednostavan prilaz dnu ruksaka.

***

Od elektronike nosim laptop i foto aparata (plus punjači). Naradije ih ne bih ni nosio (manje brige i kilograma na leđima), ali pošto put traje dva meseca, ipak ne želim da budem skroz bez računara. Stvarno ne vidim ništa loše u tome da se tokom leta slože fotke i napišu utisci sa Šri Lanke. Ili pak baci koja linija koda u senci palminog drveta na Baliju, uz prvu jutarnju kafu. Recimo

Laptop je dve godine star MacBook. Solidna mašina u malom pakovanju (Core 2 Duo sa 4GB RAM-a, oko 2.5kg sa punjačem) sa jako dobrom wireless karticom i dobrom autonomijom (isključite wireless, smanjite osvetljenje ekrana i baterija traje 4h). MacBook Pro ostaje u Novom Sadu – em je velik, em mu baterija traje max 3h.

Foto aparat je Canon PowerShot SD780IS (kod nas ide kao Ixus 100IS ako se ne varam). Malen i kompaktan, a snima i HD video tako da može da posluži ako odlučim da kačim “putopriče” umesto pisanija i fotki. Samo da još negde vidim za neki mali tripod…

Stvarno bih rado prošetao “Marka”* Azijom, ali pošto ne može da se osigura (max osiguranje prtljaga do 200e, i to uz Comfort polisu), neću da se igram. Skupo, veliko, bode oči – za sada ostaje u Novom Sadu. Ovaj put idem eksperimentalno, da “opipam puls” tim dalekim zemljama, a kasnije uvek mogu da se vratim na foto ture.

* Tepanje kameri © Ivana Jurčić

***

Par dana sam jurio torbu za laptop i stvari koje ću svakodnevno vući sa sobom. Lista zahteva:

poštarka, da u nju može da stane i laptop i peškir i voda i sitnice koje kupim u prolazu, prostrana da bude dobar companion rancu od 32l, treba da odradiš dve stvari da bi došao do glavnog dela (bar čičak + cipzar, ako ne i nešto malo ozbiljnije), glavni deo, gde ide laptop može da se zaključa malim katancem, ali da se katančić ne vidi, za “gradsku vrevu”, lako dostupan džep za sitnjarije, da ne moram malo-malo da otvaram celu torbu samo da bih došao do maramica ili sitnog novca.

Možda sam paranoik, ali ono što sam čuo o sitnim krađama je da se dešavaju svugde i da su čist oportunizam i greška samih turista (momenti nepažnje ili nemarnost). Sitnice kao što je katančić ili torba vezana za nešto što ne može da se pomeri dosta pomažu.

Izbor je na kraju pao na Proteo Casual Messenger torbu i neke klasične (na ključ) katančiće koje sam našao kod lokalnog ključara. Tu je i jedan mali katančići sa šifrom, za situacije kada treba samo da osiguram torbu od otvaranja (šetnje gradom npr).

***

To je to za sada. Kao što vidite, u pitanju su čisto praktične i često pomalo paranoidne beleške, bez i jednog pomena mesta koja ćemo obići. O tome nekom drugom prilikom… Ako imate neke komentare, savete ili anegdote vezane za navedene zemlje, pucajte. Tu sam do srede.

IDEM NA KRF u sredu 19. avgusta!

Petak je bio rezervisan za skijanje u Austriji (kako je lepo kad sa jednom vizom možeš da prođeš kroz nekoliko zemalja i da vidiš i uradiš mnogo interesantnih stvari …) o kojem odavno slušamo. Naši prijatelji skijaju tamo poslednjih dvadeset sedam godina (!!!) i nikad im nije dosta. Sada je i meni jasno zašto.

Već obučeni u pozajmljenu opremu, sa spakovanim skijama, pancericama, kacigama i naočarima jer tamo retko ko skija bez kacige, krenuli smo u 6h. Kiša nas je pratila celim putem do St.Galenkirša (St. Gallenkirch) odakle polazi gondola, pa smo, inače zbunjeni različitim prognozama, u sebi navijali za neko bolje vreme u toku dana. Dok smo kupili ski karte (30€ dnevno) i iznajmili pancerice za mene (10€), kiše više nije bilo, pa smo malo bolje raspoloženi seli u gondolu šestosed i krenuli sa 1000m nadmorske visine ka 2300m. Što smo bili bliže vrhu, pogled je bio lepši i snežniji

Silvretta Montafon skijalište opisuju kao najlepšu i najbolje razvijenu ski oblast u Alpima. Takve epitete i zaslužuje jer su staze prelepe, široke, dobro ispeglane i pravi raj za skijaše svih kategorija. Čak je i sneg nekako drugačiji, rastresitiji i paperjastiji. Ima staza za svačiji ukus a gondole i ski-liftovi su priča za sebe. U šestosedima su sedišta kožna i greju se. Postoji kapsula koja se spušta skoro skroz do skija, kada pada sneg ili je jak vetar tako da se u ski-liftu ugrejete i malo zaštitite od hladnoće. Kapsule se automatski zatvaraju kada skijaši siđu, da sneg ne bi padao i kvasio sedišta.

Skijali smo od 9 sati ujutru negde do 16h, kada se staze i zatvaraju uz dve pauze, jednu za ručak i jednu za kafu i slatkiše (kako su samo ukusne knedle, punjene džemom od šljiva, prelivene sirupom od vanile i posute makommmm). Kako je odmicao dan, vreme je bilo sve bolje, pa smo negde do 14h dva puta obnavljali sloj kreme za sučanje, jer je bilo sunčano i toplo. U odnosu na broj skijaša koje Montafon može da primi, staze su bile skoro prazne pa je samim tim bilo lakše i lepše skijati.  Stvarno je to bio dan za uživanje i pamćenje tokom kojeg smo prešli više kilometara nego za 3 i po dana skijanja na Jahorini i koji je prošao u dobrom raspoloženju, još boljem skijanju i što je najvažnije bez ikakvih nezgoda.

Jedini minus u svemu tome je što smo videli kako izgleda skijati u Montafonu, pa ćemo Kopaonik, Jahorinu ili neka druga, nama bliža i pristupačnija skijališta doživljavati sasvim drugačije.

U Beringen smo stigli oko 7 uveče, taman na vreme za večeru i pripremu za sutrašnji povratak kući. Sve u svemu, napornih ali prelepih osam dana u tri evropske zemlje.

Krenuli smo iz italijanskog dela Švajcarske u nemački. Odredište – Beringen, mesto u kome žive prijatelji koji su nas nestrpljivo čekali.  Ukucali smo adresu (kao i međutačku – pumpu drugog prijatelja kod koga smo planirali da svratimo) u navigaciju i krenuli. Sve je bilo u redu dok nismo krenuli ka Cirihu posle kratke pauze na pumpi. Sad se više i ne sećam, ali mislim da je bio neki nesporazum oko izlaska sa kružnog toka (uputstvo navigacije se nije poklapalo sa znakovima na putu) tako da smo prošli kroz sam centra grada. Možda to tako i treba ali nam jeste malo podiglo pritisak. Sledeći problem, auto put koji se ravnomerno račva na polu-levo i polu-desno a navigacija daje instrukcije “produžite pravo”. Pa,  šta je pravo ?!?! Uz malo sreće (na jednoj takvoj raskrsnici pola nas je bilo za levo, pola za desno, Mića je vozio desno …), malo uputstava i malo putokaza stigli smo na željenu adresu. I svima je laknulo   Zatim draga poznata lica, priče, klopa i sve tako nešto fino.  Planovi za sutradan, raspored za spavanje i noć.

Vreme se pokvarilo još dok smo se približavali Cirihu prethodnog dana, tako da me izmaglica i jak vetar uopšte nisu iznenadili tog jutra. Ipak, nismo se dali omesti u planovima pa smo krenuli ka Randenturmu – osmatračnici na osam spratova sa koje se, po lepom danu, pruža pogleda na okolinu (na fotografiji je snimak takvog nekog dana). Tada se samo nas dvoje popelo do vrha i jedva sam od vetra uspela da napravim neku skoro sasvim nejasnu fotografiju, na kojoj se vidi magla i tačkice u daljini.  Ali smo ga bar “overili”

Priroda u okolini Beringena je bogata i ima šta da ponudi posmatračima, čak i po ružnom vremenu. Vodopadi na Rajni (Rheinfall)  su najveći u Evropi i slika su koja stvarno pokazuje jačinu prirode. Došli smo relativno rano, pa je radila samo jedna suvenirnica tako da nismo imali gde ni da se ugrejemo i da kroz prozore posmatramo ovaj veličanstveni prizor. Uprkos hladnoći i vetru, prošetali smo malo okolo, bacili pogled na zamak koji se nalazi iznad samih vodopada ali se renovira pa nismo mogli da ga obiđemo. Uprkos svim tim sitnim nedostacima, imali smo šta da vidimo, pa smo zadovoljni krenuli dalje.

Šafhauzen (Shaffhausen)  je grad malo veći od Aranđelovca. Centar grada je pešačka zona, gde se mogu videti vrlo interesantne zgrade. Pored proizvodnje satova, ovaj grad je poznat i po izbočenim prozorima na kućama tako da gledaju na dve strane. Vrlo interesantna zgrada je i “Kuća vitezova” (ili tako nešto nisam baš sigurna u prevod originalno ime je “Haus zum Ritter”) koja je specifična po svojoj oslikanoj fasadi, skoro kao ikonopisanoj, rad slikara Tobiasa Stimera.

Još jedna interesantna građevina u Šafhauzenu je dvorac Munot, kružna tvrđava iz 16. veka, do koje vode vrlo strme stepenice, i koja se nadvija nad gradom, tek da se odmah pretpostavi da su u njoj živeli ljudi koji su nekada gradom i upravljali. Pogled na reku i sam grad je jako lep ali je nama kompletan doživljaj malo pokvario ledeni vetar. Posle kratke pauze uz kaficu i sokove, vratili smo se našim domaćinima da nas i dalje goste. Cirih je bio predviđen za sutra ali najviše kao šoping-tura.

Pošto je nas 6 krenulo u Cirih, sa osnovnom idejom da se obiđu neke prodavnice, od sightseeing-a ništa. Posle obilaska jednog tržnog centra koji nam je bio uz put, uputili smo se u ulicu Banov, koje se mi sećamo od ranije. Tamo smo se razišli u strelce i šetali gde se kome dopadalo. Mi smo opušteno prolazili pored velikih i malih prodavnica, zavirivali po sporednim ulicama, kupovali greb-greb lutriju, pili kafu i jeli bavarsko pecivo. Iako nismo obišli neka lepa mesta u Cirihu, sasvim zadovoljavajući dan.