Planeta Srbija

Sinoć se velikom Mozilla žurkom završila prvo E-Tvrđava u Nišu. Kao što sam već ranije najavio prisustvovao sam tom događaju i održao dva predavanja i proveo se nikad bolje. Evo kratke priče na tu temu. Uzgred, u Nišu su devojke mnogo lepe. I pođoh tako ja jednog sparnog jutra ka Nišu. Ovako počinju sve sage. Dobro, nemaju baš sve kao svoje konačno odredište Niš ali je duh rečenice pravi. Elem, pođoh ja tako ka Nišu. Bus Subotica - Niška banja. Donedavno sam mislio da su najgori busevi na svetu oni koje ima Timas iz Zaječara. Zaboravite to. Ime prevoznika: Jugtrans. Lokacija: Leskovac. Kategorija: 9. krug pakla. Ozbiljan sam. Bus je bio prepun starijih sugrađana. Kada kažem starijih mislim na 70+. A i temperatura u prevoznom sredstvu je bila negde oko 70. I da stvar bude jos zabavnija, zbog, jel te, datuma proizvodnje veći deo putnika je imao probleme sa izbacivanjem viška tečnosti… na sve izlaze. Tako da smo X puta stajali kako bi neka starija sugrađanka ili sugrađanin otišli iza busa da uživaju u krajoliku. Putovasmo, brate mili, kao da je Niš preko pola sveta. A nije. Imam u glavi kartu Srbije i znam da je fizički nemoguće da se ovako dugo putuje. Ali, moje su teorije ipak bile pobijene. Ovaj bus je u potpunosti izmenio opšte shvatanje kvantne fizike o vremenu i prostoru. No, posle nešto više od tri sata puta stigosmo u Niš. Nisam posetio ovaj lepi grad skoro 10 godina sigurno. Čak ni putovanje nazovi busom od Beograda nije uspelo da mi potpuno uništi raspoloženje. Ova rečenica vam sada zvuči kao uvod u: ali me je u potpnusti dotuklo kada sam… jel da? Moša! Da sam i bio loše raspoložen mislim da bi se čitav sivi oblak iznad moje glave raspršio u momentu kada sam video odbor za doček koji se sastojao od jednog mnogo lepog ženskog lica. Niko me nije upozorio na činjenicu da Niš ima jako lepe devojke pa sam iz busa izašao sa spuštenim gardom. To uopšte nije fer. Žalio sam se organizatoru ali džaba… jedan od organizatora mi se samo nasmejao. No, da se vratimo priči… o lepim licima Niša ću nešto kasnije. Cela ekipa predavača je bila smeštena u centru grada u hotelu Duo D. Ako idete do Niša i nemate gde da odsednete topla preporuka je Duo D. U sred Kazandžijskog sokačeta hotel za svaku pohvalu. Odlične sobe i sjajna usluga. Čista 5. Zašto volim svoj rad u FSFE i generalno u FOSS svetu? Zbog ovih putovanja. Ali ne samih putovanja već činjenice da u toku njih upoznajem neverovatne ljude. Jedan od takvih je i moj cimer iz hotela. Roman Tolić. Naš čovek koji već dugo živi u Beču odakle je došao da ispriča ljudima svoju sjajnu ideju koju je nazvao Film 2.0. Šta je to? Eee… neću vam sada pričati o tome. Uskoro ću napisati jedan tekst na tu temu. Pored Romana u hotel je tog dana stigla i Nevenka Antić koju svi znaju po radu u Creative Commons - ona je glavni krivac što su CC licence ušle u Srbiju. Dan je bio sparan i onako letnje naporan. Ne volim leto. Otišli smo do rovova niške tvrđave gde se sve zapravo dešavalo. Dočekala nas je gomila mladih ljudi koji su trčali na sve strane i završavali poslednje detalje. Kako se ispostavilo tih dana je Niš imao problema sa snabdevanjem strujom tako da je i sama organizacija bila zatečena… čitavo prepodne nisu imali struju. Ipak, kada smo došli činilo se da će sve ići kako treba. Čitavu organizaciju su na svojom leđima teglila tri momka. Ja vrlo dobro znam kako je teško organizovati bilo šta u Srbiji. Posebno FOSS događaj. Joomla! Day prošle godine sam organizovao potpuno sam. Zbog toga imam puno razumevanje za sitne propuste kojih je bilo. Ali sam siguran da će sledeće godine ovo iskustvo biti neprocenjivo za organizatore. Prvi dan je bio posvećen elektronskom biznisu. Ili je tako trebalo da bude. Ispostavilo se da su sva predavanja zapravo bila neeeeeviđeeeeno smaranje sponzora. Ljudi iz Pakoma su nas ubili u pojam. Jedino je Dušan Kaličanin, njihov kreativni direktor, bio interesntan tj. bar je znao šta priča. Zapravo, jedni je znao da javno nastupa. Ostali… dear Goth! Zašto, o zašto, naše firme imaju tu neodoljivu potrebu da kao svoje predstavnike šalju direktore i sl. ljude. Ljudi, javni nastup je nauka. Retorika, to je umetnost. Šta vam je? Zar nije smislenije poslati tamo nekog ko zapravo zna da sklopi dve rečenice a da se pri tom ne zbuni pet puta ili ne pročita tekst? Zaista ne shvatam u čemu je problem. U svakom slučaju, vajni govornici su učinili da padne mrak.. ovaj, ne, pao je mrak dok su oni završili svoje hvalospeve na temu aktivnosti svojih firmi. Nekima od nas je pao mrak na oči još pre toga. Nevenka i ja smo odlučili da zamolimo organizatore da se njeno predavanje o CC licencama i moje o GPL 3 prebaci za sutra te da mi otvorimo Open Software day. Tako i bi. Pošto smo rešili taj problem odlučeno je da idemo da žderemo i pijemo. Nikome ni na momenat nije padalo na pamet da ode da spava. U toku padanja mraka na oči smo upoznali dvojicu sjajnih likova - Tomu i Aleksandra. Toma je, kako svi kažu prvi srpski bloger. U svakom slučaju, ako ovo čitate na Planeti Srbiji otidite na link ispod onih opanaka gore desno. Pa pogledajte tekst O planeti Srbiji. Videćete da je idejni tvorac toga izvesni Zombi. E pa zaj Zombi se zove Toma i o njemu sada pričam. Sa druge strane, ukoliko ste čuli ili posetili bizBuzz IT seminar nekada onda ste čuli i za drugog čoveka. Aleksandar je mozak operacije koja se zove bizBuzz. Elem, ta dva super lika su rešila da nam budu domaćini za izlazak. Organizatore smo ostavili da odmore posle napornog dana… mada se ja ne bih ništa bunio da su neki od njih pošli sa nama… kahm, kahm. Dakle, prvo je valjalo jesti. Ja sam zahtevao da se jede lokalna hrana. Nikakve pice i talijanske salate nisu dolazile u obzir. Shodno tome smo završili i jednoj od onih kafana koje je i vreme zaboravilo. Molio bih da ako neko od ljudi prisutnih te večeri čita ovo napiše kako se kafana zvala. Meni je mozak stao. U svakom slučaju, naždrali smo se odličnog niškog roštilja. Ovom prilikom pozdravljam konobra koji nas je tako savršeno uslužio. Ništa kao humor sa juga da se čovek lepo oseća. Ne znam čoveku ime ali: samo održavaj svoje raspoloženje kod tog 6. piva i sve će biti kako valja. Pošto smo se najeli i postavili podlogu za propisno piće odlučili smo da se teleportujemo u kafe Sunset gde me je čekala jedna jako draga prijateljica iz Zaječara. Ako ovo čita ekipa koja je bila sa mnom te večeri molim da se uzdrže komentara, OK?! Dakle, četvrtak veče i mi u Sunsetu. Tada je tamo živa svirka. I to kakva. Zapravo, to mesto je bilo tako nabijeno pozitivnom energijom da ja prosto nemam komentar. A i lepim devojkama. Da li su vam ikada rekli kako su Nišlijke lepe? Nisu. Znam, ni meni nisu. Kriju to kao zmija noge. Ali provalio sam ih. I sada tajnu zabranjenog grada iznosim u svet… kahm. Zaneo sam se. Dakle, posle ko zna koliko piva i ne znam čega došao je momenat za odlazak na spavanje… u 4 izjutra. Ne sećam se kada sam se poslednji put tako komirao. Roman, kao svaki profesionalni geek, se odmah okačio na Net kako bi postavio slike i snimke naših aktivnosti. Uzgred, u Nišu imate wi-fi na svakom ćošku. Dakle, koma. Trajala je samo 4 sata. Kao najgori ludak sam ustao u 8. Navika. Počeo je još jedan sparan dan. Čitavo prepodne smo proveli u šetnji i ispijanju hladnih sokova. Onda je negde oko tri došao i Ivan Jelić. On je planirao da ostane samo tog dana i da pali za BG odmah posle predavanja. Preselili smo se svi na tvrđavu i posle skoro sat i po počeli. Ivan je držao prvo predavanje i govorio o Slobodnom softveru i svim onim stvarima koje uvek volite da čujete od nas dvojice. Zatim sam ja govorio o Slobodnom softveru… iznenađeni? Elem, govorio sam o Slobodnom softveru, GPL 2 i GPL 3 kao i o radu FTF-a. Popričao malo sa ljudima posle predavanja a zatim scenu prepustio Nevenki Antić. Ona je održala interesantno predavanje na temu CC licenci. Posle toga smo napravili malu pauzu. A onda, kada je prvi mrak prekrio tvrđavu došlo je vreme da ja malo pričam o Joomla!CMS-u. Opet nekoliko pitanja i kraj. Bar što se mene tiče. Kako nismo stigli da krenemo ni jednim busom pre 21:30 morali smo da čekamo onaj u pola jedan. No, ništa strašno. Pokupili stvari, klopali pa se vratili na tvrđavu gde smo se družili sa organizatorima i gledali kratke filmove koji su bili deo čitavog događaja. Video sam par sjajnih radova. Te večeri je bila planirana žurka širih razmera. Mi smo, na žalost, morali poći kući. Meni je iskreno žao što nisam mogao ostati na toj žurci kao ni na Mozilla žurci sutra uveče. I to je to. Bilo je zaista zabano i nije mi žao što sam nekoliko meseci skratio život putovanjem onim busom. Isplatilo se. E-Tvrđava je događaj sa neverovatnim potencijalom. Niš je divan grad i ja se uvek obradujem kada se nešto od IT okupljanja dešava van Beograda. Smorili smo više Beograda. Sve je ovde. Dosta bre! Iskreno se nadam da će lokalne vlasti shvatiti potencijal E-Tvrđave. Velika je šteta ako dopustimo da ostali lepi gradovi ove zemlje postanu slepa creva za događaje većih razmera. Ja ću svoj doprinos dati tako što ću uvek rado ići da govorim kada god neko pravi nešto van glavnog grada. A namera mi je da i Joomla! Day selim po Srbiji. Ali o tome kada dođe vreme. Hvala svima iz Niša na predivnom gostoprimstvu i divnom vremenu koje smo proveli dole… verujem da smem govoriti u ime ostatka društva koje je ovaj put spojio.P.S. U Nišu su mnogo lepe devojke… i neću vam oprostiti što ste to krili od mene. Čuješ Milorade? :PP.P.S. Očekujte i fotke uskoro… kao svaki pogubljeni geek nisam poneo svoju kameru ali su ljudi oko mene uradili brdo fotki.:)

Sinišin post sa tematikom putovanje od pre par dana mi taman lepo legao pred ovaj prošli weekend. Plan je bio da se skokne do nekih frendova u Pariz, rođendanska žurka u pitanju. Sjajna ideja, taman da obavim i neohodan šoping novog mobilnog prijatelja, imam neke svoje radnjice na bulevaru Magenta koje valjaju i do 40% jeftinije od ostalih. Naravno, ni ne pomišljajte da je roba “ispala iz kamiona”, nije moj stil. Polazak je bio u petak uveče..

Prva etapa je bila da pređem 500km u najkraćem mogućem roku. Da bi izbegao aero zagađenje odustao sam od aviona i odlučio se za TGV. Ma serem, izbor je totalno geekovski, morao sam da vidim kako funkcioniše onaj WiFi u vozu :))

U početku je bio sjajan osećaj. Voz se polako zaleće, na lokalnom portalu koji se nalazi na serveru u samom vozu gledate trenutnu brzinu kojom se to čudo kreće i tako.. prava egzotika.. Prvi pokušaji konektovanja na spoljni svet ne urađaju plodom. Server mi javlja da je konekcija nemoguća još nekih 100nak kilometara.. dobro, strpljiv sam. Posle tih 100nak kilometara i bolova u prstu od stalnog držanja na F5 tasteru Firefox/Google home page mi se pojavljuje.. Woaww, šta ćeš više za sreću :-))

E pa i nije nešto.. u stvari bolje je bilo da sam čitao neku knjigu nego što sam se zakucao ispred onog ekrana i celih 2 sata i 20 minuta pokušavao da provalim zašto mi veza puca svakih 10 minuta :( Pa se zadesi i ona afera 381 pa ja tu kao nešto pokušavam da kometarišem i govance mi “skuca” komentar. Kakav smor ponovnog pisanja..

To je ipak još uvek samo trial WiFi-a u vozu. Samo da vidiš kako izgleda, da se dobro naložiš i onda ide ona poznata frustracija., nemaaa više.. :(

Sa devojčicom istrčavam iz voza i bez izlaženja sa stanice gare de L’Est ulećemo u metro, pravac 15ti arondisman, ortak nas čeka sa naručenom klopom iz komšijskog japanskog restorana i konzervama japanskog piva. Vraća mi se polako raspoloženje, pravo veče za poslednji radni dan ove nedelje..

Celo subotnje pre podne provodim u špartanju 10. arondismanom. Tačnije celom dužinom bulevara Magenta pa sve do Place de la République u traženju nekog telefona koji će mi zamenuti ovu moju već preko tri godine staru Nokiju 6230. U početku sam bio zagrejan za poslednji model N95 8 Giga, ali me je Dinke posle kafe na Platou početkom meseca, slatko naložio na HTC modele.

Posle jedno dva sata sata pešačenja i X obiđenih radnji i šmekanja raznih HTC modela, u ovoj poslednjoj mi prodavac u ruke uvaljuje jedan od poslednjih HTC-a, HTC Touch Cruise. Kako mi je skliznuo u ruku, hemija između njega i mene se desila, što kažu, ljubav na prvi pogled. Pregledan Touch screen ekran koji se u trenutku povinuje zapovestima koje mu dajete. O detaljima telefona ću u jednom od sledećih postova kako je sada jedan od rekvizita od kojih se trenutno ne odvajam ;)

Ručak u malom i poznatom mi restorančiću, i popodne koje užasno brzo prolazi u simpa baru sa nekim licima koje nisam video celih godinu dana. Gledam na displej mog novog HTCa, već je 20h, uskačem u metro i palim na drugi deo grada na rođendan zbog koga sam inicijalno i došao u Pariz. (more…)

Putujem ja, oooo da, itekako putujem, putujem već godinama, od zdrave pameti prema razdoru uma i nedostatku razuma. Putovanja su stanja umne i tjelesne inkonzistencije, stanja koja opravdavaju greške, fulanja fudbala a ponekad i cijelog stadiona skup s pijanom publikom. Možda zato volim putovati.

Znajući da sam nigdje, znajući da ću ipak na kraju krajeva negdje stići, manje je bitno za koliko i gdje uopće. Bitno je da s vremena na vrijeme malo proputujem. Na dužim putovanjima najviše volim gledati ljude i spodobe oko sebe, ne želim puno ili uopće ostvariti bilo kakav kontakt s njima, zanimljiviji su mi ovako. Oh Bože koliko samo puta prozborih i došlo mi da si ovaj pogani jezik otkinem hrđavim kliještima i bacim ga susjedovim svinjama umjesto napoja! Na putovanjima se osjećam poput duha, nemirnog duha, nemoćnog u ovome svijetu, pasivnog gledatelja - valjda ljudi upadnu u to stanje uma i kad su pred onom debilnom telkom koju gledaju svaki jebeni bogovetni dan u svojim domovima ispijajući neku jeftinu i mlaku pivu iz vječno rastućih trgovačkih lanaca koji pružaju jeftinu alternativu originalnim proizvodima, ofarbanim u jebeno zeleno i kurvinski crveno…

Zamisli se kako na stolu imaš Konzum pivo, Konzum meso, Konzum salvete, Konzum čačkalice, Konzum salatu, Konzum kruh, pored tebe sjedi Konzum žena (jeftina, al ide jebiga) i dok slinite po starom mesu vi buljite u Konzum televizor koji naravno ne posjeduje cijeli RGB spektar nego stvara surealno bolesnu sliku od samo dvije temeljne boje, jebene zelene i kurvinski crvene … Koji užas…Dok putuješ jednostavno ne možes upasti u to stanje monotonije, uniformnosti i učmalosti - putuješ jebiga, sve se mijenja oko tebe, ovisno o brzini kojom putuješ, ali se naposlijetku ipak mijenja. Najžešći mi je onaj trenutak kad odlazim iz rodnog mi sela - ma kakav kurac speed, kakve droge, osjećam se ko da u gujsci imadem dva mlazna motora od kvintilijun ždrebaca mladih i ko da me sam vrag nosi naprijed - a u biti sam u jebenom busu ili autu, cmoljim jadnih stotinjak kilometara na sahat i od inercije ne osjetim niti “i”. Ali zabrijem si da je trip i pojačam malo mjuzu u skrpanim sluškama, otvorim pivo ako se ima i predam svoj život nekom tamo anonimnom vozaču u ruke, “Ma vozi Miško”. (more…)

Tako nekako bih mogao najkraće sumirati moje odsustvo ovih mjesec dana, bez bakrene žice i bez kompjuktora, nije mi falilo apsolutno ništa.

(Gablovi)

Slovenski drot mi je sumnjičavo pregledao putovnicu i drsko ju silovo polusuhim pečatom, opizdio je muhur posred stare engleske tranzitne vize, štede tintu kurve, prošao sam do prostora gdje bus staje i izvadio jedan duvan da zapalim onako prpošno protiv zakona, jebeš 200 eura i evropu i sve. Stružem svoju lijevu jeftinu Vans-icu od ivičnjak i skidam s njenog đona slovensku kišnicu te si mislim kako imaginarne granice utječu na ovaj moj mozak da se počne prebacivati u neki drugi mod rada, onaj zajbani. Pažljivo slažem bolesne rečenice u moždanu arhivu, one koje najčešće ne napišem u nekom postu, čudim se rezultatima, čudim se sebi najviše. Mučnine su nestale napokon, ostavljanje jebenog kokaina je najbolja stvar koja mi se dogodila prošle godine, uz još neka ostavljanja, evidentno je da moj sjebani organizam baš i nije najbolje podnosio bijelo pa se bunio kad god bih unio malo veću količinu hrane u svoje tjelešce ili nedaj Bože veću količinu arkohola - povraćanje neminovno. Ali sad je sve ko beba, ko dve bebe, opet bez problema riješim litru Jack Danielsa i veselo fićukam neku stvar od Natali Pizdar unazad dok načinjem drugu. Ovi praznici su počeli tamo krajem 12-og mjeseca u ZG, prvo je Filip odradio tetoviranje moje kompletne desnice ruke, jebo sam mu majku jedno petstopet s crtom puta, ali crte smo izvukli i zadovoljan sam rezultatom. Obišli smo “Dobar Zvuk”, jebeš birtiju u kojoj nakon 01:00 nemoš dobit ni hladne vode na šanku. Svi kosijaneri se sele i migriraju na kioske koji rade duže nego jebeni bircevi i tamo se troši arkohol. Fićo i ja smo čekali u redu za svendič i slučajno se povela neka priča o karanju, u to se okrenuo Ervin Baučić (onaj pjevač kosijaner dobrog glasa i stasa) i uključio se žestoko u raspravu o metodama karambe pa veli

“Ja svoju žensku prvo karam normalno pa onda malo u pičku”

- raščetvorio sam se napola od smijeha i suza … Koji lud leeeek … Zagrebački boravak su mi uglavnom činili ugodnim dragi mi prijatelji iz još dražih mi ZG bendova, njihove gostoljubivosti i jednostavnosti mi nikad nije dosta. Boravak u ZG sam zapečatio odlaskom na cugu s Mrakom, nakon kraćeg lutanja po Importanne-u smo našli neki podzemni kafić pa smo čakulali o autima, sajtovima i ljutim poslovnim podvizima. Ono što me uvijek veseli kad se nalazim s njim je nepobitna činjenica da u stvarnom zivotu nas dvoje nikada ne bi razmijenili niti riječ. Cyber povezani na neki uvrnut način uvijek nađemo neku temu za razgovor i naši argumenti izneseni u raspravi znaju biti toliko oprečni da je pravo osvježenje pričati s nekim tko ti ne klima potvrdno glavom cijelo vrijeme poput klona. (more…)

Današnji Buzz u francuskoj je svakako svetski rekord u brzini na šinama koji je postignut sa novim TGV (Train à Grande Vitesse - Voz velike brzine). Dostigao je celih 574,8 km/h !!

I ako se spektakl dešavao relativno blizu mene (na nekih 200tak km) morao sam da ga in-live otpratim na TVu, u popodnevnoj pauzi za ručak :) I pored toga, kao ljubitelj velikih brzina, osećaj je bio sjajan! Zvuk i prašina koji ostavlja iza sebe su zaista impresivni. Ovaj video je samo deo kada TGV postiže rekord, celu TV reportažu možete pogledati ovde, a na web sajtu koju je SNCF specijalno podigao za ovaj događaj imate i video na engleskom.

Jedini voz koji ide brže od ovoga je japanski Maglev koji je 2003. postigao neverovatnih 583 km/h!! Mada francuski inženjeri iz ALSTOM-a navode da ove dve tehnologije nisu komparativne. Maglev je voz koji lebdi na “elektro-magnetskom jastuku” dok je TGV “klasičan voz sa šinama”. Kao drugi argument navode i da je TGV voz spreman “za velike mase” dok je Maglev samo jedan proizvod iz labarotorije..

Sa strane to inženjersko prepucavanje :), meni je jako drago što ću od 10. juna biti od Pariza udaljen samo 2,5 sata i pored 500km razdaljine. Naime od tog dana kreće sa funkcionisanjem linija Paris-Strasbourg, koja će u sledećih par godina biti produžena sve do Minhena, a do 2010te i do Budimpešte. Na žalost iz ekonomskih razloga (potrošnja električne energije - cena karte) TGV će se u komercijali “klackati samo” 320 km/h..

Prvi put sam se TGV-om vozio pre par godina na liniji Paris-Brest i zaista sam bio imresioniran, kako brzinom tako i udobnošću i uopšte izuzetno visokim nivoom usluge koju dobijate u ovim vozovima. Ceo kvalitet usluge u stvari može da se ladno poredi sa kvalitetom u avio transportu. Po meni je čak i kvalitetniji kada uzmemo u obzir komfor koji se dobija slobodnim kretanjem do izuzetnog bara :) Naravno i sa samom cenom koja je malo niža od avio transporta.. Živeo 10. juni !! :))