Скуп блогова на српском језику
Ako je neko juče slučajno gledao sunovrat čuvenog Rafaela Nadala u četvrtfinalu Mutua Madrilena Mastersa, sigurno je osim očajne igre broja 2 primetio i tragikomičnu instalaciju ( ili je to trebao da bude performans?) Bossovih manekenki sa šljaštećim Boss “tetovažama” na bujnim grudima, dugim pletenicama, čudnim crnim senkama na butinama i listovima, nakrivljenim kačketićima od kojih nisu videle ni prst pred nosom a kamoli loptu za kojom zbog uskih, drečavih pink mini haljinica ionako nisu mogle da potrče, i tako dalje, i tako dalje, jednom rečju - katastrofa!
Ovo nije prvi put da “ballgirls” ( skupljačice, ne perja već loptica) budu obučene u brendiranu uniformu ali u Madridu je to zaista poprimilo odlike neukusa: u sportu u kom i šetanje publike po tribinama remeti koncentraciju igrača, jedna manekenka diskutabilne motorike, u drečavom miniću, sa svim adutima maksimalno otkrivenim i bling-blingom na (D!!!) grudima zbog kojih bi i slepac progledao na silu - zaista je poslednja osoba na svetu kojoj je trebao biti poveren zadatak hvatanja zalutalih lopti. A kamoli dvadesetak takvih manekenki koje po terenu trče kud-koja u svim mogućim pravcima, i to jedva (”glaaadna sam”), sve u sitnim (”piiiiški mi se”) koracima, posrćući ( “slomila sam nokaaat”) kao da imaju dve leve noge, povremeno se sudarajući jedna sa drugom, pa sudija mora da ih podseća, kažiprstom, odakle su krenule i kuda su pošle, usred igre. Nije ni čudo. Imale su dvonedeljni trening pre turnira da nauče da hodaju u ravnim cipelama, ali ih niko nije naučio kako da za manje od 15 minuta izvade lopticu koja se zapetljala u (nekvalitetnu!) mrežu posle snažne ali neuspešne serve. Kad vidiš koliko je mukotrpan i strog selekcioni proces i trening volontera za druge turnire širom sveta, prosto moraš da pomisliš da je Špancima kvalitet (i nivo) meča poslednja rupa na svirali.
Mislim, sve je to super, lepe su manekenke, tetovažice, minići, ali brate ne na teniskom meču, ‘alo! Šta je sledeće, striptizete između setova? Čirlidersice? Nauljene promoterke kupaćih kostima koje kruže oko mreže, kao u bokserskom ringu, posle svakog gema ?
Opšti utisak blogosfere, ali i pravih medija, je da je Madrid jedini turnir gde su teniski asovi neskriveno sekundarni (a možda ni to). Isto se desilo i 2004. i 2005. godine, kada su se protiv manekenki na terenu bunili i španski zvaničnici (zbog seksizma) i mnogi gledaoci (zbog neukusa) i Agasi ( zbog ometanja koncentracije), ali ne vredi, modna pista je montirana posred terena i, ako išta, Španci su je ove godine podigli na još vidljiviji nivo. Ne bi čudilo da sledeće godine obuku modele u crveni bebi-dol i puste krdo bikova na teren da ih razjure. Tennis players need not apply.
Federer iznervirano vrti glavom dok mu, tokom meča sa Lopezom, izuzetno obdarena manekenka dotrčavajući dodaje peškir. Prilično sam sigurna da će imati šta da kaže na tu temu posle turnira.
Da li je trivijalizacija tenisa neophodna za njegovu popularizaciju? Da li je ovo simptom postupne degradacije belog sporta na nivo šou-biznisa? Ako jeste, cenim da pravi poštovaoci tenisa ipak ne bi imali ništa protiv da njihov sport ostane marginalan u odnosu na NBA utakmice i WWE mečeve, a da menekenke ostanu tamo gde deluju kao da znaju šta rade - u časopisima i na modnim revijama. Osim toga, mnogi slavni teniseri počeli su kao “ballkids” - i taj sportski duh i praksa motivisanja najmlađih tenisera ne sme da nestane pred modnim trendovima i marketinškim trikovima. Daj klincu koji trenira tenis da hvata loptice svojih idola i sutra ćeš možda imati još jednog teniskog asa na terenu. Ne znam šta sutra možeš imati ako taj isti posao poveriš manekenkama. Iznervirane igrače? Povišen nivo testosterona u publici? Nepregledne redove devojčica pred vratima modnih agencija? Povećanu stopu suicida među nesrećnicama koje nisu dovoljno “savršene”?
I za kraj, digresija (!). Za slučaj da niste ovo videli, evo kako je prošla jedna, doduše jednostavnije obučena i baš simpatična manekenka koju je Nole sasvim slučajno u Madridu pre par dana ostavio bez daha. Isplatilo joj se, dobila je aplauz i zagrljaj. Priznaćete, nije malo
Dakle, da izvršimo kratku rekapitulaciju znanja koja smo stekli povodom najavljenog skupa neonacista u Novom Sadu za 7. oktobar 2007. kao i povodom, istog datuma i u istom gradu održanog, antifašističkog skupa građana “Stop fašizmu”.
1. Dok Čanak u svom radikalnom maniru nije pozvao građane Novog Sada da se sa neonacistima obračunaju letvama kad se već svi odgovorni prave grbavi i ćute - priča se svodila isključivo na trtljanje o neonacistima, nagađanja o definiciji slobode govora, dileme o demokratiji, zagovaranje ignorisanja najopasnijih društvenih anomalija i tako dalje, i tako dalje, whatever.
Oprostićete, o Čanku se može misliti šta se hoće, ali iz ovoga sledi logičan zaključak da nam je Čanak preko potreban jer tek njegovo aludiranje na fizički obračun, a ne neonacističko aludiranje kako bi bilo razumno, mobiliše policiju, institucije i političare.
2. Posle dužeg premišljanja policija ipak brani skup neonacista u Novom Sadu.
Ovo govori da, iako poslovično tromi, ograničeni i nezainteresovani, pripadnici MUP-a Srbije (doduše nesposobni da momentalno i samoinicijativno, te u skladu sa opisom svog radnog mesta i Ustavom, reaguju na neonacistička okupljanja ili najave istih) ipak poseduju (neoprostivo visok) donji prag razdražljivosti, ili - sposobnost da poskoče kad ih neko podbode iglom u dupe. Ovo je veoma pozitivan znak. Imaju puls. Još uvek dišu. Za instituciju koju spopadne katatoni stupor kad god treba da odradi ono za šta je plaćena, i to je nešto.
3. Policija izjavljuje da pripadnicima klerofašističke organizacije Obraz nije neophodna dozvola za “šetnju” najavljenu, opet, za isti dan, u istom gradu, u isto vreme.
‘Ajde? Znači, sledeći put kad neonacisti budu rešili da normalan svet zaspu kamenjem, nesmetano će to uraditi tokom šetnje, umesto tokom skupa?
4. Pogranična policija vraća sa granice grupu neonacista iz Slovenije i Poljske, koja se uputila na neonacistički miting u Novom Sadu.
Neverovatno, ali istinito! Pogranična policija ima oko i za nešto drugo osim, kako smo do juče verovali, uboge švercere kobasica i “sumnjive” iseljenike (okej, okej - strane plaćenike) u poseti rodnoj grudi. Ovom prilikom čestitala bih pograničnoj policiji na makar i polovično obavljenom poslu. Jeste da su na skup u Novom Sadu nekim čudom dospeli neonacisti iz Slovačke, ali i hapšenje Slovenaca i Poljaka je velika stvar. Uz malo sreće, jednog dana moći ćemo bez blama da tvrdimo da je IQ u srpskoj policiji ipak na donjoj granici proseka, a ne ispod nje. Momci, iz ovoga i vi morate izvući pouku. Sada kad znamo da ste u stanju da sprovodite evropske i šengenske standarde, znaćemo i da prosto niste voljni da ih sprovodite u svakoj sledećoj situaciji u kojoj podbacite.
5. Najavu neonacističkog skupa osuđuju LDP,LSV, G17+, romske stranke i DS, veliki broj vanstranačkih organizacija i pojedinaca, uključujući i Maju Gojković (SRS), gradonačelnicu Novog Sada.
Opa bato! Nije za čuđenje što SRS i DSS izostaju, jer dok je neonacista u Srbiji, nacionalistička ideologija ovih stranaka deluje ublaženo. Činjenica da je Maja Gojković osudila istu stvar kao i njoj omražene, ideološki sasvim daleke stranke, a uprkos ćutanju sopstvene centrale - treba da oglasi signal za uzbunu. Ovo govori da Maja silno želi novi mandat i da je spremna na svaku (ideološku) žrtvu ne bi li ga dobila, te da je mnogo veći strateg nego što to možda deluje na prvi pogled. Maja je, naime, opasnija od Šešelja, jer je spremna da pojede sopstveno govno da bi vladala. Građani Novog Sada, ne dajte se zavarati. Strategija je jedno. Ideologija je drugo. Dokazana korupcija je treće. A naša stvarnost sasvim četvrto.
6. Antifašističkom skupu prisustvuju lideri svih političkih stranaka, osim SRS,DSS i - DS!
Sasvim dovoljno rečeno. Pojedinačne pristalice DS-a da, vrh stranke - ne. Iz ovoga sledi da je vrh DS-a za salonsku verziju borbe za slobodu naroda, suviše fina za ulična okupljanja i slične građanske nebuloze. Takođe sledi da je DS izgubio vezu sa građanstvom, kičmu i političku hrabrost. S kim si - onakav si, kaže narod, i ne greši. Ako već govorimo o političkim strankama, jednu opciju u podjednakoj meri ideološki definiše to s kim je izašla na ulicu, kao i to s kim je ostala kod kuće.
7. Policijski kordoni blokirali su prilaz Dunavskom parku gde su neonacisti planirali svoj skup. Pojačano prisustvo policije vidljivo je u celom gradu.
Svaka čast! Iste pohvale kao i za pograničnu policiju. Jeste da ste upalili na gurku, ali bolje ikad nego nikad. Jednaku lekciju izvucite iz ovog - svaki sledeći put kada podbacite znaćemo da je to zato što ste tako hteli a ne zato što niste umeli bolje. Odgovornost, o ta omražena reč! Vreme je da se vrati u opis radnog mesta srpskog policajca.
8. Do suočavanja i sukoba dve grupe je ipak došlo, uprkos obećanjima ministra i nekih marginalnih Deda Mrazovih pomoćnika u smešnoj uniformi, da će policija sukob sprečiti.
Naravoučenije: od policije ne očekuj da deluje preventivno, očekuj da se samo ponaša kao da joj je to cilj. Ne zovi 92 u pomoć pre nego što ti odista bude razbijena glava, ili tome slično. Policija na pretnje nasiljem ne naseda. Pravo na zaštitu imaš tek nakon što si linčovan. A i tada samo pod određenim uslovima.
9. Portparol novosadske policije Stevan Krstić povodom incidenta izjavio je “da je policije bilo u dovoljnom broju i da je ona mogla da interveniše tek kada su se stekli zakonski uslovi za to”, odnosno tek kada je počela obostrana provokacija i fizički obračun dve grupe kod ograde Doma vojske.
Dokaz lekcije pod tačkom 7. Dok te napadaju- ništa. Ali drzneš li se da uzvratiš, možda i bude nešto. Pazi samo da se to “nešto” na kraju ne desi tebi. Budi nežan. Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Sve po bontonu.
10. Kamenicom je pogođen i šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava Pavel Domonji, koji je prevezen u bolnicu.
Sreća u nesreći, nažalost. Ili kako već to da kažem a da ne zgrešim? Helsinški odbor, međunarodna institucija. Kako se srpske institucije pokreću na akciju tek kada ih neko spolja stisne tako da samo što ne procure kao rovito jaje, ovo možda znači da ćemo uskoro MORATI, hteli mi to ili ne, odgovaralo to nekom ili ne, da konačno zakonom regulišemo pitanje slobodnog govora, kao i pitanje postojanja neonacističkih organizacija, a sve u cilju dodvoravanja Evropi i svetu, nikako u cilju regulisanja javnog reda i mira te zaštite sopstvenih građana. Ili se ja to samo nadam? To be continued…
11. Postoje navodi da su policijski kordoni u trenutku suočavanja dve grupe licem bili okrenuti učesnicima antifašističkog skupa a ne učesnicima neonacističkog skupa kod Beogradskog keja.
???? Ako je ovo istina, povlačim reč, pandurijo. Nema nikakve nade za vas. Glupi ste kao tocilo, i jednako neodgovorni, još uvek.
12. Kako Beta javlja:”Po završetku skupa građani su krenuli ka Dunavskom keju, kada ih je verbalno i kamenicama napala grupa od tridesetak pripadnika Nacionalnog stroja koji su se nalazili u Dvorištu Doma vojske na Beogradskom keju.”
Kako drugi izvori javljaju, radi se o Pivnici “Dedinje” u Domu vojske. Da li je Dom vojske još uvek zvanično Dom vojske? Ako jeste, neko treba da se zapita nad pivnicom i okupljanjem neonacista na posedu Doma vojske. U tom slučaju, neko treba i da odgovara.
13. Krajem 2006. godine G. Davidović osuđen je na godinu dana zatvora zbog upada na antifašističku tribinu u Novom Sadu 9. novembra 2005. godine, maltretiranja prisutnih te izazivanja verske i rasne mržnje i fizičkog napada na učesnike tribine. Kako čitamo ovih dana u novinama, Davidović je još uvek na slobodi do “pravosnažnosti presude”.
A, koliko godina treba da protekne u Srbiji da bi presuda postala pravosnažna te da bi smo konačno čuli odluku Vrhovnog suda na žalbu okrivljenog i poslali nekog u zatvor? Da je čovek o kom se radi danas bio u zatvoru sigurno ne bi bio na Beogradskom keju. Pri izricanju presude 2006. godine, sudija Bjelobaba izjavila je:”Neka ova presuda bude učitelj svima za buduće dane i da se ovako nešto više nikada ne desi.” O, da. Tako su dobro savladali “lekciju” da su rešili da utvrde gradivo. Sedmooktobarska lekcija za srpsko pravosuđe glasi: Shit, or get off the fucking pot you morons!!!
14. Pomoćnik načelnika Uprave policije Željko Nikač poručio je građanima da mogu biti mirni, jer će policija nadgledati okupljanja u Novom Sadu. Ničić je takođe rekao da se ove retrogradne grupe prate. Ministar Jočić uveravao je narod da do sukoba neće doći jer će ga milicija sprečiti. Neonacisti su se ipak okupili ( doduše na drugoj lokaciji), u zasedi čekali da građanski protest prođe Beogradskim kejom (čitaj, da im zeka dođe na zicer), i uspeli da fizički povrede učesnike antifašističkog skupa pre nego što ih je policija pohapsila.
Mislim da bi bilo korektno da svi koji su davali lažna obećanja i uveravali narod da može biti spokojan i da mu nikakva opasnost ne preti - daju neopozivu ostavku. Odmah. I da MUP prestane da laže kako se izvesne grupe prate, jer ako je MUP zaista “pratio” ovu grupu, znao je i gde se ona okupila 7. oktobra u Novom Sadu, iz čega proizilazi da milicija namerno ništa nije učinila da taj skup (ne znam kako se inače zove okupljanje 50+ ljudi istim povodom, na istom mestu, verovatno su se kao i na novosadskoj tribini 2005. “slučajno i pojedinačno zatekli tamo”) rasturi. Kako god okreneš, neko svoj posao nije obavio kako treba i red je da za to odgovara. Lekcija srpskom narodu : jednom pandur, uvek lažov.
15. Strašno je. Svako ko nije iskusio strah povodom ovih događaja - ili je glup ili je lud, ili je s “njima”. Ali, setite se, ko ono reče ( Pavić?) : “Jedan od sigurnih puteva u pravu budućnost (jer ima i lažne budućnosti) je ići u pravcu u kome raste tvoj strah.” Nama druge budućnosti nema. Ne budemo li išli prema svom strahu, budućnost neće biti dostojna življenja.
Svim učesnicima antifašističkog skupa želim da iskažem svoje divljenje i svoju zahvalnost, na hrabrosti koju su pokazali pojavljivanjem u Novom Sadu, u svrhu odbrane osnovnih vrednosti civilizovanog društva. Svim povređenim ljudima želim brz oporavak i dobro zdravlje. Svim političkim partijama koje nisu osudile najavu neonacističkog skupa i koje nisu podržale antifašističko okupljanje želim da što pre dospeju na margine srpske političke scene, i provedu ostatak karijere tamo gde im je i mesto., u društvu ostalog šljama. Svim ljudima direktno odgovornim za incident želim što srećniji put u kolektivni zaborav. Da vas ne vidimo opet, srbomrsci. Nikad više.
BRAVE PEOPLE OF BURMA: DON’T GIVE UP! THE WORLD IS DRESSED IN RED FOR YOU !
Krajem decembra 1996. godine, studentski protesti u Srbiji polagali su, van svih ispitnih rokova, test izdržljivosti : šibani vetrom, ignorisani od strane medija i političara, studenti širom zemlje još uvek su bili ujedinjeni u svojim zahtevima ali je entuzijazam ipak kopnio. Već toliko šetnji, toliko lupanja u šerpe, duvanja u pištaljke i uzvikivanja parola, već toliko zahteva, performansa i javnih ličnosti na skupovima, a nacionalna televizija ćuti, baš kao da se ništa značajno ne događa. Dobro upoznati sa jedinom istinom onih vremena, da se, u paralelnoj stvarnosti skrojenoj po meri i za potrebe vladajuće partije, ono što nije objavljeno na Dnevniku nikada nije ni dogodilo - studenti su preispitivali svoje metode; iscrpevši sve dovitljive ideje za skretanje pažnje na sebe, polako su ostajali bez municije i bez nade.
Onda se jednog popodneva na improvizovanu binu u novosadskom Studentskom gradu popeo novinar Nezavisnog Đorđe Randelj i svojom interpretacijom jednog gotovo nezapaženog detalja studente Novog Sada ponovo digao na noge. Parafraziraću, jer me sećanje više ne služi kao nekad. Randelj je rekao nešto slično ovom: Nedeljama već marširate ulicama Novog Sada i niko vas ne primećuje. RTS još nije preneo vest o vama, pa ljudi valjda ne znaju da postojite. Interesantno je, međutim, baš sam juče gledao Dnevnik i interesantno je da je tu bila i jedna vest o studentima koji protestuju u Burmi. Bio je i snimak, gomila studenata okupljena oko jedne zgrade, sedi u tišini i neće da se makne. I onda je uz taj video spiker pričao o borbi studenata za demokratiju, o režimu koji ignoriše mladost koja svoje vreme umesto u učionicama provodi na ulici. Govorio je i o istrajnosti studenata u svojim zahtevima i o tragičnom stanju ljudskih prava. Dragi studenti, ja mislim da neko u RTS-u radi za nas! Neko vas ipak vidi, i iako ne može da vas prikaže, on aludira, jer je na vašoj strani. Ne odustajte. Izdržite. Borite se do kraja. Ne mogu da vas ignorišu zauvek. U jednom trenutku moraće da vas i zvanično ugledaju.
Tako su studenti Burme za mene postali simbol NAŠE borbe za pravdu i istinu. Mnogo kasnije, shvatila sam da su svi studenti koji protestuju protiv svojih režima zapravo jedinstveno telo sa jedinstvenim ciljem. Još kasnije, shvatila sam da je naš režim bio mila majka naspram burmanske vojne hunte.
Tog dana šetnju smo završili kod ozloglašenog novosadskog Dnevnika, i neko je iz jednog od prozora proturio tri prsta. Hajde da ne zalazimo u simboliku. Zna se šta su ta tri prsta značila. I Dnevnik je uporno ćutao o nama, ali neko nas je i tamo ipak video.
Kada su počela da pristižu pisma podrške iz sveta (poštom, e-mailom, diktirana preko telefona) koja smo čitali na skupovima, svima nam je laknulo. Studenti iz Baden-Virtemberga su čuli za nas i podržavaju naše zahteve. Studenti sa Geteovog Univerziteta u Frankfurtu takođe. Gospođa Cucuz iz Čikaga. Aranka iz Budimpešte. Novinar iz Japana. Linda iz Holandije. Potpuno nepoznati ljudi čiji životi teku nezamislivo daleko od nas, a koji su na neki način, negde već, čuli za našu borbu i poželeli da nas podrže. Ne mogu da opišem koliko nam je to značilo. Taj tračak svetlosti koji nam se ukazivao kao vesnik spasonosnog izlaza iz dubokog pećinskog mraka. Naš glas se ipak čuje.
Dok ovo pišem, nad studentima, monasima i građanima Burme vojni režim već jedanaesti dan vrši nesputano nasilje koje će u istorijskim čitankama kroz deset godina biti označeno kao Tienamen 21. veka, iako je i burmanski masakr 1988 ( poznatiji kao 8888) bio daleko krvaviji od Tienamena, sa konačnim brojem žrtava od preko 3000. Burmanci su od juče potpuno odsečeni od ostatka sveta, jer je režim doslovno UGASIO internet u celoj zemlji i time efektivno stao na kraj slobodnom protoku informacija u strane medije. Ako svet ne vidi - sve može nesmetano da nastavi da se događa: nasumično pucanje na nenaoružane monahe i studente, hapšenje, premlaćivanje i brutalno mučenje protestanata čiji je jedini greh to što nakon 50 godina surove vojne vladavine žele da žive normalno, bez straha od progona, u skladu sa demokratskim vrednostima i osnovnim ljudskim pravima. Strani novinari su izbačeni iz Burme. Jedan japanski novinar koji se zatekao tamo juče je ubijen. Hunta je nemilosrdna u svojoj odlučnosti da protest uguši po svaku cenu, tim pre što ga sada predvode monasi ( koji su za Burmance najsvetija bića na svetu, i samim tim, imaju ogroman uticaj na narod); more narandžastih mantija koračalo je ovih dana ulicama Burme simbolično zaštićeno nejakim lancem izukrštanih ruku studenata i građana. A onda je počelo da se po njima puca. Tek tako, jer se može. Do danas: na desetine mrtvih i ranjenih, stotine zatvorenih, opkoljeni manastiri i uništena sela.
Snimci i fotografije su se proredili ali čudesnim putevima ipak dospevaju do javnosti. Pogledajte neke od njih ih na youtube.com ili na Amnesty International.
Osećam potrebu da učinim nešto jer najgore stvari tek dolaze, i iako deluje kao da ne postoji način, prisećam se našeg, daleko benignijeg protesta i znam da njima u ovoj situaciji podrška sa druge strane sveta mora značiti još daleko više.
Ko Htike je Burmanac koji živi i studira u Londonu. Nakon jučerašnjeg gašenja interneta u Burmi njegov blog Ko Htike’s Prosaic Collection ostao je jedan od poslednjih izvora izjava svedoka sa lica mesta, i slika nasilja i masakra koji se sprovodi nad nedužnim stanovništvom Burme. Htike je neumoran u prenošenju svakog detalja, svake prošvercovane fotografije - a svaka reč i svaka slika znače da je neko negde rizikovao život da bi vest o brutalnosti režima katapultirao u svet. Htikeov moto je ” Gde postoji volja- postoji i način”. Ja vas pozivam da posetite Htikeov blog i da mu date podršku za ovo što radi, ili uputite otvorenu poruku protestantima u Burmi. U sumornoj burmanskoj noći pritisnutoj strahovima i neizvesnošću, neko će, na neki način već, možda baš u vašim rečima pronaći tračak nade. Verujte mi kad kažem - svet je daleko rezonantniji nego što nam se ponekad čini.
Uputila bih vas i na tekst Hjua Grifitsa na B92 blogu kao i na listu oružja (i opskrbljivača) burmanske vojske. Takođe, u Amnesty International tekstu, videćete gde smo sve i kada bili navedeni kao izvoznik oružja ( i to zemljama pod vojnim embargom, a zahvaljujući državnoj firmi SDPR Yugoimport) . Neka svako prosudi za sebe. Srbija verovatno i danas krši EU embargo na izvoz oružja u Burmu a 2004 godine 30 srpskih inženjera posetilo je Burmu kako bi se obavile neophodne popravke na Soko G-4 avionima. Uopšte nije važno da li to rade i drugi i u koliko većoj meri, potrebno je zahtevati od odgovornih da naša zemlja ne podržava surovi vojni režim koji se na najbrutalniji način obračunava sa svojim građanima.
Dalje. Ako želite da učinite nešto, pošaljite poruku svojim političkim predstavnicima u zemlji u kojoj živite, kao i burmanskom ministru inostranih poslova i zahtevajte puštanje na slobodu svih pritvorenih protestanata i monaha i prestanak nasilja nad nenaoružanim ljudima.
Foreign Minister Nyan Win Ministry of Foreign Affairs Naypyitaw Union of Myanmar
Fax: +95 1 222 950 OR +95 1 221 719
E-mail: mofa.aung@mptmail.net.mm
Ukoliko vam je potrebno, ovde imate prigodan tekst za ovakvo pismo.
Nemojte odmahnuti glavom i reći - ma kao da će to nešto vredeti. Vredeće. Što ubeđenije režim veruje u to da je uspešno izolovao svoje građane od sveta, to će ih brutalnije kažnjavati. Mi ne možemo mnogo, ali možemo da im damo do znanja da SVET VIDI I ZNA. Svaki uspešan atak na fizičko nasilje jednog režima nad civilima, bio je uslovljen neumoljivim pritiskom internacionalne javnosti i strahom od budnog svetskog oka.
U decembru 1996, kada je vest o studentima iz Burme tako lekovito delovala na studente iz Novog Sada, burmanska hunta zabranila je pohađanje univerzitetske nastave ( zabrana je trajala do 2000. godine!) i time praktično ukinula više obrazovanje u zemlji. Studenti su se tih dana bunili protiv kontinuiranog kućnog pritvora vođe Nove lige za demokratiju - Aung San Suu Kyi. Suu Kyi je osnivač ove partije, koja je još 1990. godine odnela ubedljivu pobedu na burmanskim izborima. Izbori su, naravno, bili poništeni, a Suu Kyi je od tada provela 11 godina (!) u kućnom pritvoru. 1991. godine dodeljena joj je Nobelova nagrada za mir. Postoje navodi da je, usled pojavljivanja na prozoru svoje rezidencije 22. septembra 2007. kada je protestna povorka prošla njenom ulicom,ponovo odvedena u ozloglašeni Insain zatvor.
Dok ovo pišem, pristižu i vesti da satelitski snimci od juče i danas pokazuju nasilno dislociranje seljaka, fizičko uništavanje sela, okruživanje manastira i pojačano prisustvo vojske u svim delovima zemlje. Politički analitičari tvrde da pravi masakr tek predstoji, ukoliko se međunarodna zajednica ne pokrene odmah. U protekla dva dana, UN je poslao specijalnog izaslanika u Burmu, Amerika je uvela nove sankcije, a ljudi širom sveta juče su protestovali ispred burmanskih ambasada.
Za kraj:
Najnovija vest o Burmi na B92 nalazi se ovde.
Prodemokratski aktivisti u Burmi zamolili su svet da obuče crvenu majcu u znak solidarnosti. Pridružite se.
Burmanska ambasada u Beogradu, ako je adresa još uvek ista:
Kneza Miloša 72, 11000 BeogradTEL: (011) 645-128
Pišite, zovite, okupite se, prošetajte se ispred njihove zgrade u crvenoj majci. Radite po sopstvenoj savesti.
Proteklih nedelja sam svašta počela da pišem ali nikako da završim. Više sam vremena provodila čitajući - što knjige, što blogove. Onda, sticajem okolnosti, otkrila sam “novog” pisca koji je, na žalost, umro 2003, ali je na sreću - pre toga - napisao par debelih knjiga. Krizirala sam nedelju dana nakon završetka US Opena. Sad mi je bolje. Kupila sam džinovsku gramatiku engleskog jezika. Od Baneta sam dobila 4 knjige, koje sam pročitala za dva dana. Definitivni favorit : zbirka priča Pravi dan za u ribe. Preporučujem svima koji su voleli seriju “Grlom u jagode”. Bane ti si car. Hvala na pošiljci. Nadam se da ću jednog dana uzvratiti istom merom.
Nešto sad čitam o ideji da se model Hongkonga upotrebi za rešavanje statusa Kosova. Ne znam koliko u ovoj priči ima istine, ali ja mislim da je ovo genijalna zamisao. Zaista. Mislim da bi vremenski rok trebao da bude recimo 100 godina. Da Kosovo funkcioniše kao država u državi s tim da ne može da se odvoji i ne može da ima vojsku. Pa za 100 godina da vidimo šta ćemo. Računam, 100 godina je dovoljno dug period da svi kojima je Kosovo glavni adut za održavanje na vlasti - momentalno izgube motivaciju. I sasvim dovoljno da odumru svi koji danas zagovaraju izolaciju od sveta i huškaju na rat. Do tada, naša će politička zrelost napredovati bar do rane mladosti. Da ne odlučujemo šta ćemo sa ostatkom života u 6. razredu osnovne škole. Mislim, smešno je i pokušavati rešiti problem koji nadilazi sve državne strukture i svu državničku pamet i diplomatičnost. To je kao kad bi smo dete koje ne ume da hoda terali da trči. Smešno je rešavati išta dok nam se Velja Debilić kandiduje za predsednika , Legija daje intervjue iz zatvora u kojima po hiljaditi put “sve otkriva” (završi više, mame ti, i crkni!) kvazilegalista iznalazi alternativna tumačenja Ustava a demokrate su toliko prestravljene radikalima da bi i samu demokratiju prodale samo da njih ne vide na vlasti. Da se ne zajebavamo. Mirne duše dozvoljavamo organizaciju nacističkog skupa u srcu multietničke sredine kakva je Vojvodina, a ovamo ćemo kao biti diplomatični? Ovo bi nam bila idealna šansa da “pitanje svih pitanja” odložimo za neki drugi put, neko vreme kada ćemo eventualno umeti da na neko jebeno pitanje damo inteligentan odgovor. Pitanje je, naravno, kome ovo ne bi odgovaralo. Koštunici sigurno- njemu je potreban Državni Problem Br 1. zbog kog je rešavanje svih drugih gorućih problema ( a naročito pitanje njegove nepodobnosti na datoj funkciji) prigodno svedeno pod izdajništvo najgore vrste. Iskreno govoreći, nisam sigurna da se još neko nešto pita. Svi ostali su, ispada, sitna buranija. Koštunica je postao mama i tata nacije.
Znate li vi za onu staru kinesku kletvu - Dabogda živeo u interesantna vremena?
Ima istine u tome. Nama se, izgleda, baš posrećilo.
Pa eto, uskoro će 4 , ja “ustajem” za 2,5 sata a još nisam legla. Umesto da dovršim tekst koji sam započela oko 10 uveče, ja preturam internet ne bih li našla koji upotrebljiv e-mail kako bih se nekom na*ebala svega po spisku. Oprostićete što ovo postavljam na engleskom, hoću da kad neko ukuca Western Union u browser sledeći put, između ostalog pročita i ovo.
———————————————
Wow, they really are a tough bunch to get hold of, aren’t they? Western Union customer service officials are hidden better than Ratko Mladic, it would seem. If you don’t know who Ratko is, tough luck. Look it up if you’re curious. Anyway, here’s why I won’t do business with Western Union anymore, and neither should you if you intend on making an online or telephone transaction. What follows is my e-mail regarding a very bad experience I had last night after I made a dumb choice of sending money over the phone instead of going into the agent’s office like I usually do. The longest way round IS the shortest way home, it would seem. Lesson learned.
Attention:
Debbi Joyner, Manager, Internet Services, PO BOx 4430,Bridgeton MO 63044
CC:
Tom Lysinger, Vice President, Quality and Customer Service, PO BOx 4430, Bridgeton MO 63044
Linda Hunden or Ann Barret, Telegraph Service, 13022 Hollenberg Drive,Bridgeton, MO 63044
Complaint also filed with:
1. Better Business Bureau, Online Complaint System
2. Ripoff Report - www.ripoffreport.com
4. Customer Service Western Union Financial Services, Inc.
21/09/2007
Ms Joyner,
On September 21st , I phoned 1-800-CALL-CASH in order to send funds thorugh Western Union over the phone. I got to speak to one of your representatives. The agent took my credit card information, address and phone number, and advised me that I will be transferred to the Validation Department before the transaction can be completed.
Validation Department agent also took my information and said that she could not find me on www.411.ca - Canadian directory- and therefore could not process my transaction. I asked for a cancellation number and she said that it will be the same number that I got as a confirmation of transaction minutes before. The number for my transaction is 513-XXX-XXX. She also advised me that funds will be refunded in 2 weeks. This was a problem. These funds must be received by the intended receiver by the end of the day, September 21, 2007. I do not see any justification in Western Union locking up these funds for as long as 2 weeks. I asked to speak to a manager and got to speak to a supervisor # 904, who stated his name was Mark.
I asked Mark what can be done to refund these funds right away, and he said -nothing, it is Western Union’s procedure and nothing can be done as the charge already went through. Mark was not very helpful and short of giving me the mailing address for customer complaints, he did nothing to remedy my situation.
Ms Joyner, these are my issues with your company’s policies:
1. Nobody advised me prior to putting the charge through, that I HAVE TO BE IN THE CANADIAN DIRECTORY FOR VERIFICATION PURPOSES. Not only is this requirement, to put it politely, utterly senseless, since many people choose not to be in the directory due to privacy concerns - it is also discriminatory. You are, in fact, discriminating against people that do not want to be bothered by telemarketers. But my main concern here is - why wasn’t I made aware of this requirement prior to being charged for service that you can not, or choose not to provide?
2. It is unacceptable to CHARGE THE CUSTOMER’S CREDIT CARD PRIOR TO PERFORMING FULL VERIFICATION OF CUSTOMER’S IDENTITY, IF THIS IS SUCH AN ESSENTIAL PART OF THE TRANSACTION PROCESS.
3. THERE IS NO JUSTIFICATION FOR YOU HOLDING THE MONEY FOR WEEKS, ESPECIALLY SEEING HOW QUICK YOU ARE ON WITHDRAWALS. THE REFUND SHOULD BE IMMEDIATE AND DONE THROUGH “MERCHANT DELETE” - I spoke to my bank right after I spoke to the supervisor # 904, and I was told that it is not true that the transaction can not be immediately reversed from your side as Mark had stated. So, it’s only that Western Union is unwilling to do it. This is not how you should treat your customers because your customers might become unwilling to do business with you in the future. I know I have.
I intend on disputing this charge and should any interest fees result from this transaction I will hold Western Union responsible. I do not like being treated like an idiot whose money is at Western Union’s disposal, and I do not like being told that although you took my money before verifying my identity by ridiculous method of 411 lookup, you can’t do anything about giving it back equally fast. I am not here for you - you are here for me. Western Union should get this straight. Most of all, I dislike businesses which do not value their customers and which do not properly disclose all conditions of a transaction before a customer is stuck with a charge that will inconvenience him / her.
Aside from aggravation and potential interest fees, your company also locked my money in, thereby making it difficult for me to honour the occasion that this money was needed for. I hope you can appreciate that something like this should be resolved ASAP.
I expect an apology and prompt action in refunding my money by the end of the day. I have been using your services for 10 years, but will think twice before using them again as, luckily, you are not the only money transfer service operating in Canada. I am willing and ready to go to any extent in order to advertise Western Union as an unreliable and unprofessional business with unsatisfactory customer service and questionable and deceitful business practices.
Signed…
Moderna srpska drama u četrdeset reči.
Izbor boja proizvoljan i lako promenljiv. Mesto: bilo gde da se sretnu dva Srbina inače zdravog razuma. Vreme: današnje. Diskusiji prethodi: neka već medijska ujdurma u kojoj su Srbi nepravedno namazani govnima.
Crni i Beli gledaju program strane televizijske stanice. U toku su vesti. Drama počinje sad:
Crni : Pa bre uvek mi Srbi krivi, drndaju nas k’o beba zvečku!!!!
Beli : Šta je batice, da nisi i ti prešao u “patriote”?
Crni : Jedi govna. Evo sad ću odmah tebi za ljubav da se ogrnem u zastavu i stavim nož u zube.
Dubinskom analizom ove kratke ali višedimenzionalne drame dolazimo do srži problema pod radnim nazivom “Cinizam vs Kvazipatriotizam”. Za potrebe ovog teksta, zanemarićemo suptilne razlike između cinizma, ironije i sarkazma, i pod cinizam svrstati sve to zajedno. Ionako uglavnom deluju udruženim snagama.
Istraživanja u oblasti socijalne psihologije i psihologije ličnosti odavno su utvrdila postojanje sindroma stavova, odnosno, skupina stavova koji oko sebe okupljaju brojne principijelno srodne stavove, i koji se kod pojedinca najčešće javljaju upravo tako, u grupi, kao sindrom. I danas aktuelna Ajzenkova teorija hijerarhijske strukture stavova navodi četiri nivoa stavova, od kojih je najviši nivo ideološki, onaj koji okuplja određene niže, podređene stavove. Takođe, izvesni sindromi se često okupljaju formirajući time, recimo u slučaju političkih stavova, specifičnu političku orijentaciju. Tako, na primer, rezultati istraživanja objavljeni u knjizi “Autoritarna ličnost” ( Adorno et al, 1950) upućuju na sindrome antisemitizma, političkog konzervativizma i etnocentrizma koji zajedno čine stav višeg reda: antidemokratsku orijentaciju. Rekao bi čovek, patriotizam mora da onda dolazi u paketu sa nekim drugačijim sindromima koji formiraju neku drugačiju orijentaciju. Jeste, mora, osim ako se radi o anomaliji.
Kao nekad na divljem zapadu revolvere i vinčesterke, u Srbiji danas moderni kauboji potežu patriotizam o svakoj prilici koja to može a ne mora i, uglavnom, ne zahteva. Sama leksema označava uzvišena osećanja ljubavi prema svojoj domovini, ali je brutalnom zloupotrebom u protekle dve decenije u kolektivnoj svesti nacije izjednačena sa etnocentrizmom, značenjem kojim se ludi ponose a pametni ga se stide. Stoga, trorečenična drama. Zgražavanje nad iskrivljenim značenjima sasvim je opravdano; problem nastaje kada počnemo da zaboravljamo pravo značenje reči i da je nerado koristimo u pokušaju da sebe jasno stavimo van sindroma etnocentrizma,ili da sebe ne označimo kao autoritarnu ličnost.
Kako je došlo do te tragične zamene značenja, i kako se desilo da primena novog značenja toliko dobije na snazi da su i oni koji patriotizmu znaju definiciju odustali od upotrebe ove reči u cilju očuvanja ličnog dostojanstva i samopoštovanja?
Svi dobro znamo kako je nas je Slob - Soc mašinerija dislocirala iz domena realnog u domen psihodeličnog. Paralelna stvarnost koja je spletena oko nas a kojom su dominirale parole orvelovskije od ” Rat je mir” i ” Sloboda je ropstvo”, insistirala je na tezama da je crno ustvari belo, da je istina čista laž, da sumnjivi iscelitelji leče bolje od lekara, da nadrividovnjaci više znaju o našoj prošlosti nego mi sami pa time i budućnost mora da im je jasna, da leševi stižu iz rata u kom ne učestvujemo a da smo svi zajedno žrtve belosvetskog kidisanja na nebeski narod. Zloupotrebom javnog jezika pravovremeno je neutralisan svaki mozak iole podložan uticaju a ipak dovoljno promućuran da bi mogao zadavati probleme. Kako navodi Duška Klikovac u tekstu O javnom jeziku, imenice nadređenog nivoa čija konotacija ukazuje na organizovane, kontrolisane i efikasne pojave - poput akcije ili procesa - koriste se za stvaranje dojma sposobne birokratije dorasle svim zadacima, zahvaljujući kojoj pojedinac uopšte ne treba da se angažuje jer “neko stručan i sposoban drži konce u rukama”. Ali to nije sve. Forsiranje izvesnih stavova u paru sa izvesnim (značenjski suprotnim) terminima (sloboda, pravda, istina, srpstvo, srboljublje, pravoslavlje, rodoljublje, nacionalni interes, nacionalni ponos itd) dovelo je u svesti korisnika jezika do jake asocijacije između ovih stavova i ovih termina, čime je zapečaćena i sudbina patriotizma. Odjednom se javilo društveno prihvatljivo ime za sve moralno neprihvatljive pojave i radnje. Neki su brže bolje skočili u taj voz videvši u tome svoju šansu i time je ova nadrealna praksa stekla ogroman broj korisnika i simpatizera i postala, praktično, normativni deo naše političke kulture. Bez konkurencije i bez naročite smetnje, u Srbiji današnjice, neo-nacisti i nacionalisti su najglasniji u promociji te nove, patološke verzije patriotizma. Mnogi oportunisti, koji do pre dvadesetak godina nisu smeli ni da šapuću o svojim ubeđenjima, na vreme su iskoristili ideološki haos devedesetih da provuku kroz ušice ubojite igle patriotizma najniže i najbedastije ideje koje sa njim veze nemaju: one o istrebljivanju Roma, negiranju holokausta, velikoj i etnički čistoj Srbiji, svojevoljnoj izolaciji od sveta pod parolom suvereniteta i tome slično. Ali stvar se ne zaustavlja na tome. Patriotizam je samo jedna reč a ima ih toliko koje u našem narodu, zbog zvučnosti i značenja koje su nekada nosile, imaju status moćnih reči ( power words) - onih koje svakom, i logički neispravnom, argumentu daju takvu težinu da se i sam pokušaj opovrgavanja smatra apsurdnim, a često i nemoralnim. “Moćne reči” sastavni su deo retorike kojom se u reklami prodaje proizvod, a u politici - ideologija. Srpstvo, rodoljublje, pravoslavlje. Nacionalni ponos, nacionalni interes. Mnoge jake, velike reči i izrazi odoše u tom vozu na koji su naskočili i Kurta i Murta i svi njihovi do juče neznani rođaci.
A oni koji ostali da stoje na peronu?
E, oni su posegnuli za cinizmom i sarkazmom kao vidom bunta, mentalnog samoodržanja i povratnog udarca očigledno brojnijem neprijatelju. Imali smo običaj da kažemo: ko nije poludeo, nikad i nije bio normalan. Što je imalo da znači da u društvenom kontekstu u kom smo se zatekli, sve postaje prilično opravdano, čak i agresivnost, čak i mržnja, čak i autodestruktivni cinizam. Ne, nije cinizam oduvek bio autodestruktivan. U početku je bio samo očajnički pucanj u prazno, izraz samopoštovanja u doba poniženosti. Bio je zabavan u doba kada ništa nije bilo zabavno. Bio je jedino oružje protiv ludila u kom smo se zatekli, ili možda ugriz za ruku kako bi nas slomljena noga manje bolela. Svejedno. Bio je. A onda je prestao da bude bilo šta sem autodestruktivnog ponašanja koje šteti ne samo pojedincu koji ga ispoljava, već i mogućnosti moralnog oporavka šire društvene zajednice. Taj cinični, otrovni diskurs koji se ustalio kao najzastupljenija alternativa nazadnom, primitivnom i etnocentričnom, odavno nam samo šteti.
Mnogo je primera ciničnog diskursa u javnim raspravama i njegovih posledica u privatnim promišljanjima. Dok čitam neke prelepe tekstove o patriotizmu, sasvim saglasne sa mojim stavom o datoj temi, ipak mi jeza prolazi kičmom od nelagode koju u meni bude pozivi na “očuvanje duhovnih vrednosti” i “jačanje nacionalnog bića. Karakteristična etnocentrična retorika, reklo bi se, ona koju već godinama zloupotrebljavaju najveći unutrašnji neprijatelji našeg naroda, naravno pod parolom patriotizma. Od te tako silovite i dosledne zloupotrebe, većini dobromislećih ljudi se smučila i sama pomisao na bilo šta patriotsko, rodoljubivo i srpsko. Sasvim dostojanstvene i pozitivne reči beskrupulozno su kidnapovane iz našeg rečnika i niko nije učinio ništa da ih vrati tamo gde im je mesto. Ne samo to, domećemo ulje na vatru nehotično priznajući monopol i korisnička prava koja na te reči ostvaruju neonacisti, nacionalisti, srbomrsci, kvazipatriote, nadrirodoljubi, istinski državni neprijatelji, jednom rečju šljam svih šljamova, u društvenom, moralnom i svakom drugom pogledu. Na primer, šta zapravo činimo kad kažemo ovakve stvari, i evo, citiraću prvo sebe:
Čistokrvne patriote i zakleti rodoljubi, drugim rečima jedini među nama koji još nešto vrede….
A onda i druge:
One iste patriote koje su svojevremeno poručivale kako se Srbija saginjati neće….
Srpske patriote opet prete - u tekstu o javnim pretnjama novinaru
“Patriote” i “Rodoljubi” -naslov teksta o javnoj raspravi o ratnim zločinima
Pod navodnicima ili ne, svejedno je. Te se reči, javno, i dalje koriste u kontekstu govora o svemu antidemokratskom i antigrađanskom potkrepljujući time ovu opasnu asocijaciju, a privatno izazivaju averziju, baš kao što zakoni klasičnog uslovljavanja predviđaju. Priznajem da me uvek zabavlja čitanje i pisanje posprdnih tekstova, ali moram da primetim, posle ovoliko vremena, da poentu tih tekstova shvataju isključivo oni koji već dele mišljenje sa autorom. Malo smo se zabavili, ali treba znati kad je dosta, kada zabava prerasta u čisto besposledično traćenje vremena. Ako čista pamet ne zvoni na uzbunu svaki put kada primeti plasiranje nedopustivih asocijacija, onda je i ona deo problema, a nikako deo rešenja. Krajnje je vreme da se kidnapovane reči vrate u naš rečnik i to pre svega upotrebom u pravom značenju i odgovarajućem kontekstu. Ja prezirem etnocentričnu ideologiju, ali ne razumem zašto treba da se osećam neprijatno u prisustvu izvesnih reči na koje etnocentristi bez ikakvog alibija polažu pravo. Dosta mi je njihovog okorištavanja o reči kojima nikada neće naučiti značenje, i dosta mi je sopstvenog i tuđeg povlađivanja tom beskrupuloznom trendu. Vreme je da se uspostave semantička pravda i red. Da se hirurški odstrane semantičke izrasline na površini izvesnih termina i fraza i da se oslobodi njihovo pravo značenje.
Spremnost na samokritiku i povremeno proveravanje sopstvenih stavova, ubeđenja i ponašanja, izraz su ( između ostalog i političke) zrelosti. Jedini način da izvesnim rečima vratimo pravo značenje je da iskoristimo asocijativnost sopstvenih mozgova i da se vratimo, ma kako nam to teško padalo u početku, na osnovne definicije spornih reči, da počnemo da ih koristimo tamo i onako kako definicija nalaže bez obzira na nelagodu. Putem sistematske desenzitizacije možemo ponovo naučiti sebe da ispravno reagujemo na pokradene reči. Averzivne reakcije vremenom se gase, to su potvrđeni zakoni asocijativnog učenja. Sve dok ovo ne uradimo, naša moć da promenimo nešto van sebe zapravo je zanemarljivo mala. A ako nam namera nije da promenimo nešto, onda je naša priča potpuno besmislena pa bi nam pametnije bilo da ćutimo.
Patriotizam je uzvišeno osećanje ljubavi prema svojoj zemlji. Srbija je ime za geografsku širinu i dužinu u Evropi. Srbija je ime naše zemlje, i sva druga latentna značenja treba da se pravilnom upotrebom ignorišu kako bi se potkrepio proces normalizacije odnosa prema Srbiji, pre svega u Srbiji, a za dalje ćemo videti. Srpsko znači : potiče iz zemlje Srbije ili joj pripada. Pravoslavlje je ogranak hrišćanstva. Nasuprot dugo potkrepljivanim asocijacijama, osećanje patriotizma nas ne kvalifikuje kao zaklete mrzitelje ostatka sveta a ljubav prema svojoj zemlji ne isključuje kritički osvrt na negativne procese u njoj. Pripadnost naciji nije isto što i pripadnost njenim retrogradnim strujama, a fašistoidne organizacije koje su se obrele pod kišobranom Srpske Pravoslavne Crkve ne polažu moralno pravo na pravoslavlje ( baš kao ni SPC), niti sa njim zapravo imaju ikakve veze. Ako ste pravoslavac, ne znači da podržavate klerikalizam. Rodoljublje vas neće svrstati u isti koš sa ratnim zločincima. Prepoznavanje nacionalnih interesa ne podrazumeva simpatije prema nacionalističkim strankama. Sve to, sve to, i još mnogo toga, a na kraju - ako ste isključivi cinik, onda ne koristite ni sebi ni drugima, a štetite svima i svemu. Cinizam može jedno vreme da niveliše frustracije normalnog koji se našao u ludnici, ali dugotrajnom i isključivom upotrebom počinje da hrani groznu bolest perpetualne zajedljivosti koja metama našeg cinizma samo pomaže da se bolje ustanove u povlašćenoj poziciji. Naši resursi do te mere su posvećeni našem cinizmu, da ništa korisno nismo sposobni da preduzmemo. Cinizam doprinosi bolestima srca. Ali i šire, doprinosi bolestima društva. Šta mi to onda, zapravo, postižemo, dok sa dozom na izgled uzvišenog cinizma potpomažemo metastazu bolesnog diskursa? Tiho ubijamo sebe i neprimetno doprinosimo sunovratu zemlje koju ipak, duboko u sebi, volimo. Put u pakao popločan je dobrim namerama, kaže poslovica iz 16. veka (često pogrešno pripisana Semjuelu Džonsonu). Vreme je za samokritičnost.
Sigurno nije lako odreći se omiljenog oružja u korist semantičkog puritanstva, koje u vrednosnom haosu našeg društva deluje jednako smešno kao pištolj na vodu u borbi sa Golijatom. Ali ako shvatimo da stanje u kom se sada nalazimo predstavlja svojevrsno ropstvo, da nam je nametanjem averzivnih reakcija i negativnih asocijacija ustvari neosetno oduzet jedan deo lične slobode, pri čemu uglavnom mislim na slobodu izražavanja i mišljenja, možda će biti lakše? Imaju cinizam i sarkazam svoje mesto u govoru i mišljenju, ali ne treba da ga zaposednu do te mere da sami sebi izgledamo patetično kada ih se, povremeno, odreknemo. Ne zagovaram potpuno odricanje, samo svesno preispitivanje i samokontrolu.
Cinik zna cenu svega, ali ne zna vrednost ničega- rekao je Oskar Vajld. Dugo nenadgledan i olako shvaćen, reaktivni cinizam baš kao i reaktivna depresija može iz ničeg da se izrodi u nešto dovoljno komplikovano da zaliči kao da mu nema leka. Svemu ima leka. Oporavak nakon dugotrajne bolesti nikada nije brz i lak. Bebećim koracima kroz vrata, bebećim koracima do lifta, bebećim koracima na ulicu, do apoteke….Volja da se preduzmu ovi koraci predstavlja neoboriv dokaz samopoštovanja i brige o sebi, i konačno, istinskog patriotizma.
——————————————————————
Ima dosta interesantnih tekstova na temu odnosa patriotizma i nacionalizma. Evo dva:
I ovde, o knjizi od istog autora.
Tekstova na temu nakaradne upotrebe reči patriotizam takođe ima, ali ne dovoljno. Mislim da bi o ovome trebalo mnogo više da se piše, govori i razmišlja.
Dok Toronto tek u julu uživa u proleću koje nas je u aprilu mimoišlo, Evropa preživljava još jedan toplotni talas. Od 2003, čini se da to više nije izuzetak, već pravilo. Afrička klima u Evropi, stvar za duboko razmišljanje.
Dok su u Banjaluci na 62C na suncu pržili jaje, u Beogradu su to isto radili na 50C a u Novom Sadu na 40,5. U Rumuniji , Grčkoj, Mađarskoj, mahom svim zahvaćenim zemljama, uveden je vanredni režim rada, snabdevanja vodom i rashlađivanja. Državne zgrade koje se rashlađuju, otvorile su svoja vrata stanovnicima koji nisu te sreće da u kući imaju klima uređaj. Radno vreme je skraćeno ili se radi dvokratno, u Turskoj su državni službenici dobili slobodan dan kada je temperatura prešla 40C. Neke zemlje su objavile potpunu obustavu rada. U kriznim situacijama, država je ta koja reaguje i pritiče u pomoć. Postoje zakoni. Postoji protokol. Postoji plan aktivnosti. Vanredne mere u Torontu, kada toplotni talas potraje, uključuju otvaranje rashladnih centara - zgrada u vlasništvu grada koje imaju jake klima uređaje. Radno vreme radnika koji posao obavljaju napolju se skraćuje.Izvoze se cisterne na ulicu. Na televizijskom programu i radiju apeluje se na stare, majke sa decom i astmatičare da ne izlaze iz kuće. Daju se obrazovni programi koji govore o toplotnom stresu i udaru, kako ih sprečiti i kako uopšte prepoznati kad si u nevolji. Ministarstvo za Socijalni Rad države Srbije, međutim, dočekalo je da vrućina bude u punom jeku da bi konačno reagovalo preporukom poslodavcima da poštuju Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Što znači da je država obznanila fakat da je mnogo toplo i da nesrećnici koji rade po krovovima i livnicama verovatno imaju problema sa disanjem i radom srca, ali je ostavila savesnim i zabrinutim poslodavcima da akomodaciju planiraju po sopstvenom nahođenju. Ništa zabrana, ništa naređenje. Dobro, bar su se gradovi malo organizovali. Malo, nedovoljno, ali ipak. U Beogradu cisterne sa pijaćom vodom na 22 mesta u gradu osvežavaju građane koji moraju da idu na posao, jer produktivnost ni slučajno ne sme da opadne zbog vremenske nepogode. . JKP „Vodovod” u Leskovcu postavio je u centru grada cisternu sa pijaćom vodom, a „Komunalac” pojačano, u više smena, zaliva zelenilo u gradskom parku i rashlađuje centralne gradske zone. Zavod za javno zdravlje uveo je celodnevno dežurstvo kako bi se građanima u slučaju potrebe pružila prva medicinska pomoć i apelovao pre svega na hronične bolesnike da se bez preke potrebe ne izlažu suncu u vremenu od 10 do 17 sati. Kragujevac, Niš, svako se snalazi kako ume, neko bolje, neko lošije. O svim ovim aktivnostima čitala sam u dnevnim novinama.
Lepo, lepo. A, Novi Sad?
Novi Sad je, pod gvozdenom pesnicom i zbog isprazne glave Njihove Maje, spao na infrastrukturu i zapao u nebrigu kakva se viđala samo u planinskim selendrama do kojih struja i voda ne stižu. Postali smo vukojebina, jedino što nas ima više nego u zapuštenom selu. Imamo samo jednu javnu česmu sa ispravnom pijaćom vodom i četiri cisternice oko kojih se Vodovod stisnuo kao da će da se porodi pre vremena ako ih izveze na ulicu. Kažu ” obezbeđujemo dovoljno pijaće vode”. Treba imati minimum zdravog razuma, ipak, da bi logičkom dedukcijom došao do zaključka da nemaju svi para da kupuju vodu u flašicama i da nemaju svi privilegiju da imaju klima uređaj u stanu a naročito da po vasceli dan sede u njemu, ne idući na posao i ne brinući o računima koji, izvesno, neće zakasniti samo zato što nas je zadesila surova klima. Treba imati malo liderskog rezona pa shvatiti da ponekad Grad ipak mora da brine o svojim građanima. Ali, nema stručnog kadra za zdravorazumsko razmišljanje u Majinoj vladi. Maja se, kada vremenski uslovi dozvoljavaju, napoleonski šeta ulicama grada pokazujući svoju novu garderobu i svog telohranitelja koji kaskajući za njom nosi kese iz Zare i Mexxa. Kada vremenski uslovi ne dozvoljavaju izlazak na popodnevni, ničim izazvani, kad svi drugi ljudi rade, korzo - Maja sedi u prijatnoj svežini svog doma, jer ne zna šta bi drugo. Ipak je ne plaćamo toliko da bi i na 40 stepeni šipčila pod punom ratnom opremom duž Zmaj Jovine. Što je mnogo- mnogo je. Osim toga, nikakva depeša iz Haga nije stigla, čist račun duga ljubav. Sad, po varoši se priča da je Maja na godišnjem odmoru, u egzotičnim krajevima gde rastu palme i pirka vetrić sa juga, te da se zato ne oglašava. Kako bilo, Novosađani su prepušteni sami sebi, na milost i nemilost uglavnom nemilosrdnog Sunca.
Mi smo čudan narod - sve znamo bolje od lekara, medicina je besmislica kojom se bakću oni što nemaju pametnijeg posla. Čudne glavobolje i druge bolove ne smatramo dovoljno zabrinjavajućim, otežano disanje nam je kao dobar dan. Znam, i sama sam bila spremna da monstruozne migrene trpim do nesvestice. Mislimo da nam ni Sunce ni mraz ne mogu ništa, i generalno - preventivu smatramo nebuloznom rabotom. Čitam u novinama o tome da treba nositi flašicu vode sa sobom, često se polivati po glavi, ne biti dugo na suncu, zatražiti pomoć lekara ako nam pozli. Onda se pitam - a kad prosečan čovek u našim krajevima zna da mu je pozlilo? Pa, uglavnom kad se probudi u nepoznatoj sobi, ne sećajući se kako je tamo stigao. Simptomčići koji tome prethode uglavnom se ne shvataju dovoljno ozbiljno. Brinem brigu za mog tatu koji i po ovim vrućinama istrajava u svojoj nameri da na placu sagradi ono što mu je bilo u planu. Najviše brinem jer znam sa kakvom nezainteresovanošću on odbija svaku insinuaciju da fizički rad na visokim temperaturama predstavlja veliki rizik bez obzira na subjektivno osećanje da ti je sasvim dobro budući da odlično podnosiš vrelinu. Brinem i za sve one ljude koji misle da su nedodirljivi i da im Sunce ništa ne može. Da na ulici umiru neki drugi. Neki svileni idioti koji padnu kad vetar dune jače. Nije tačno. Naš organizam ipak ima neka ograničenja, koliko god mi voleli da mislimo da smo posebni. Da nas malo više obrazuju o ovakvim temama, možda bi ozbiljnije shvatali stvari. Ali što ne znaš, ne može ni da te brine. Pa evo, da se zna.
Toplotni stres - kolebanja temperature toplotnog jezgra organizma usled nedovoljne rehidracije, preteranog gubitka tečnosti i dužeg boravka na visokim temperaturama . O ovoj temi više možete pročitati ovde, a ja vam dajem skraćenu verziju, zlu ne trebalo. Tek kada sam zbog posla bila primorana da uzmem kurs iz prve pomoći i veštačkog disanja, naučila sam da od prve pomoći nema ništa ako čovek ne zna 1. kada treba da je ukaže i 2. kako. I naučila sam koliki se broj besmislenih smrti koje je bilo moguće sprečiti, desi zbog čistog neznanja osobe koja je u nevolji ili onih oko nje.
Polazeći od najbezazlenijih posledica, toplotni stres može dovesti do:
Osipa kože ( najraniji simptom).
Toplotnog edema - oticanje ekstremiteta. ne zahteva lekarsku intervenciiju, prolazi u roku od 1-2 dana ako se boravi u rashlađenoj prostoriji.
Toplotne sinkope - gubitak svesti i smanjenje pulsa, do kojih može doći već nakon 2 sata fizičke aktivnosti na povišenoj ambijentalnoj temperaturi. Prva pomoć: premestiti osobu u hladniju prostoriju, postaviti u vodoravan položaj i ukoliko se svest povratila, davati male gutljaje hladne vode. Zahteva lekarsku intervenciju.
Toplotnih grčeva -nevoljni spazmi muskulature gornjih i donjih ekstremiteta, uglavnom tokom rada ali i 2-3 sata nakon fizičke aktivnosti. Mere pomoći : preći u hladniju prostorjiju i piti ohlađenu slanu vodu ili komercijalne napitke za rehidraciju.
Toplotnog iscrpljenja -preterano znojenje,vlažna i hladna koža, pad krvnog pritiska, usporen puls, poremećaj oštrine vida, mučnina, povraćanje. Prva pomoć: oslobađanje od odeće, rehidracija hladnom vodom, prelazak u hladniji prostor po mogućstvu sa strujanjem vazduha. Može da pređe u stanje toplotnog udara, zbog čega je neophodna lekarska pomoć (intravenska rehidracija).
Toplotnog udara - najteža komplikacija termičkog stresa, zahteva neodložnu lekarsku pomoć. Do ovog stanja dolazi na visokim ambijentalnim temperaturama uz visoku vlažnost vazduha. Kompenzacija poremećenog sistema regulacije (znojenjem) dovodi do potpunog kolapsa usled čega prestaje odavanje telesne temperature znojenjem, koža postaje suva i topla, telesna temperatura prelazi 40C i srčani rad se ubrzava. Uglavnom mu prethode drhtanje, iritabilnost, mentalna konfuzija,vrtoglavica, povraćanjei jaka glavobolja. Međutim, toplotni udar može da se javi i iznenada bez ikakvih simptoma, kada u samo 10 minuta telesna temperatura narasta do preko 40 C i organizam je praktično već počeo da otkazuje. Prva pomoć: skidanje odeće, vlaženje kože hladnom vodom ili potapanje u hladnu vodu. Zahteva hitnu lekarsku pomoć. Može da dovede do kolapsa kardiovaskularnog sistema, otkazivanja organa i smrti.
Još malo informacija koje nećete naći na gore navedenoj stranici:
Toplotni udar se javlja u dva oblika.
Izvršni - ćešće se javlja kod mlđjih osoba koje se izlažu teškim fizickim aktivnostima u dužem vremenskom periodu na visokoj spoljnoj temperaturi.
Klasični toplotni udar - češće se javlja kod starijih osoba, osoba koje boluju od hronicnih bolesti, pogotovo kardiovaskularnih i veoma mladih osoba. Obicno se javlja leti tokom toplotnih talasa, pogotovo kada oni nastupe iznenada, je je ljudima potrebno 7 do 10 dana da se aklimatizuju.
Sunčanica nije isto što i toplotni udar, mada mogu da se jave istovremeno i dele simptome kao što su povraćanje, vrtoglavica i jaka glavobolja. Toplotni udar dešava se usled boravka na povišenoj ambijentalnoj temperaturi - sa ili bez sunca, a sunčanica je posledica boravka na suncu. Simptomi sunčanice su još i crvenilo lica i zujanje u ušima. Prva pomoć za sunčanicu sastoji se u prelasku u rashlađenu prostoriju i rashlađivanju tela, naročito glave- polivanjem ili oblozima. Sunčanica nije ni malo naivna: usled zagrevanja glave, telo pokušava da rashladi mozak slanjem većih količina hladne krvi u glavu. Posledica je oticanje krvnih sudova u mozgu, mozak jednostavno natekne od relativno naglog povećanja volumena. Simptomi ovakve pojave su jako slični potresu mozga i nisu uopšte bezazleni. Ozbiljni slučajevi sunčanice mogu se završiti i dugotrajnom nesvesticom, pa i komatoznim stanjem i smrću.
Prema tome, pamet u glavu. Ne dajte se zavarati, jer dok vi mislite da vam nije ništa i odmahujete rukom na vrtoglavicu i tahikardiju, vaš organizam radi prekovremeno, pokušavajući da vam pomogne da ne padnete u nesvest. Kada se umori od opterećenja, organizam počne da otkazuje, malo po malo. Prvo znojne žlezde, pa vid, pa sluh, pa mišići, pa svest, pa unutrašnji organi i na kraju - srce. Kada ta lavina konačno krene, ponekad je kasno za prvu, drugu ili treću pomoć. Spašavanje svog ili tuđeg života zavisi najviše od toga da li umete da prepoznate poslednju šansu za spašavanje.
PS - Nikada se nemojte rashlađivati ventilatorom u zatvorenoj, toploj prostoriji. Ovo može znatno ubrzati toplotno iscrpljenje. Ventilator treba da stoji što bliže prozoru, ukoliko je spoljašnja temperatura niža od unutrašnje. Ukoliko nije, bolje je ne koristiti ništa.
PPS - Interesantno je da Crkva koja toliko brine o blagostanju svojih podanika poslednjih godina, nije otvorila svoja vrata građanima koji nemaju gde da se rashlade. Mislim, spasenje i to. Imalo bi smisla. U nekom drugom gradu, u nekoj drugoj zemlji….
Shvatim ti ja tako jedan dan da nema smisla što imam i francuski i nemački i španski i mađarski rečnik - sve jezici koje ne govorim ali pomalo razumem - uz to desetak raznovrsnih engleskih, dvosmernih i jednosmernih, sinonimnih, frazeoloških, kolokvijalnih, kakvih hoćeš - sve imam, samo srpski nemam. Ne računam malecne rečnike jezičkih nedoumica na poslednjih dvadeset strana pravopisa i gramatike, ne računam Leksikon stranih reči i izraza iz 1988. Treba mi bre pravi rečnik, debela knjiga, đavo je odneo šalu onog dana kada je Koke stajao na utrini a ja ostala u rebusu. Što se mene tiče mogao je stajati i na jajetu ili naglavce. Imigrantske muke su pregoleme. Pa se tako zaputim još isto veče u jedinu srpsku knjižaru u Torontu, ma velika je sreća da imamo i tu jednu. Nezavisna knjižara u Kanadi (a verovatno i drugde) spada u one poslove kojima se čovek bavi iz ljubavi prema knjigama, večito sa glavom tik iznad vode, sve pljuckajući u odbrani od potonuća.
Dobar dan, dobar dan. Jeste vi ta i ta, ja sam ta i ta. Meni, znate, treba rečnik srpskog jezika. Žena prasne u grohotan smeh. Ali stvarno mi treba, šta košta da košta. Lako bi mi za koštanje, devojčice, kad bi imali srpski rečnik. Ali nemate? Ali nemamo. Pa jel’ može nešto da se naruči? Kako da ne, može evo antikvarno izdanje srpskohrvatskog rečnika u izdanju Matice srpske. Poslednji komplet smo tražili 8 meseci, dok nekog nije snašla dovoljno velika muka. Au! Aha. Antikvarno izdanje, razumeš, teško se nalazi, teško se doprema, mnogo košta. Pa dobro nije valjda da nema baš ništa drugo? Pa, srpsko nema. Ali eno ti tamo Rečnik hrvatskog jezika. Može da posluži. To svi kupuju sad, da ti kažem. Ide k’o ludo. Dobro, mislim se, sad ćemo odmah da testiramo taj hrvatski rečnik. U. Utrina. Opštinska, zajednička livada koja služi za ispašu. Opa bato!
Patriotizam u iseljeništvu je čudna stvar. Ili smatraš da se on podrazumeva i trudiš se da dostojanstveno predstavljaš svoju zemlju u svakodnevnom životu ma koliko je, tebi u inat, sramotili njeni zvanični predstavnici, ili ga na sva usta reklamiras i potkrepljuješ bistrenjem zastarelih političkih događaja, oživljavanjem prošlih ratova i izričitim odbijanjem da kupiš hrvatski, slovenački, kapirate, nekog zakletog neprijatelja već - proizvod. To je pitanje časti u oba slučaja. Zavisno od toga kako ko shvata čast. Ja volim i Kraš i Pionir i Fruktal i Next, slovenački kiseli kupus još uvek smatram najboljim u gradu, bosanska pekara ima najbolji burek a srpska radnja najbolju ljutu kobasicu. Tavče na gravče zna se - isključivo u makedonskoj birtiji. Potrošački patriotizam i šovinizam bilo koje vrste ne konzumiram.
I tako ja već desetak meseci govorim -hrvatski. Bez većih problema. Kad nema Ćire dobar je i Andrija, bogu hvala na Anićevom jednotomnom rečniku, spasao me je golemih muka. Ruku na srce, Ćira bi zaista avanzovao da, za početak, u okviru svog programa za očuvanje nacionalnog ponosa i časti, shvati da je jezik najdragocenije nacionalno obeležje. Da ga treba čuvati, negovati, promovisati, kontrolisati. Da ne treba dopustiti da ga vaspita ulica jer tako samo može da postane društveni problem sa kojim niko neće znati šta i kako. Ali Ćira je raspušten, lenj i bahat i mnogo zainteresovaniji za brendiranje svoje persone nego za očuvanje sopstvene ličnosti. Dok ćirtriote samopregorno rade na odbrani poslednjeg branika države razjebavajući u procesu sve što valja, Srbija priča sergliš pod vođstvom Trend Setera Nove Srpske Jezike. Valjda se to zove kolateralna šteta. Kaj ne?
Razmišljajući u tom pravcu, zaključim da ustvari već dugo ne postoji nikakava sistematska kontrola nad srpskim jezikom, a kamoli usmeravanje, pa kako bi postojao rečnik? U jezik su nam se tokom protekle decenije uvukli anglicizmi u tolikom broju da zvučimo kao srbokanađani (pogrdan izraz za one Srbe u Kanadi koji kombinuju reči oba jezika u istoj rečenici, što zbog neznanja što iz folirancije; tipični primeri srbokanadskog govora su : tejkam kera o džaketu ( vodim računa o jakni) , uplatio sam inšuranc ( uplatio sam osiguranje) , idem u šapu ( idem u prodavnicu), kancelovao sam pretplatu ( otkazao sam pretplatu). Tako i u Srbiji, od kada govorimo anglosrpski da bi zvučali pametnije, idemo u šoping, posećujemo hepening, pijemo ajs-ti, borimo se protiv seks-trafikinga, slušamo brifing, emitujemo spotove u prajmtajmu, fanovi smo muzičkih grupa, pohađamo wellness programe, reklamiramo se na bilbordima, podižemo revolving kredite, brendiramo državu. Naravno svaki jezik sadrži pozajmljene reči, i u nekim oblastima, u nekim slučajevima, to je sasvim opravdano. Postoje reči koje su se dugotrajnom upotrebom ustalile, naročito u slučaju stručne terminologije. Strana reč može da odgovara zbog zvučnosti. Ali treba imati meru. Tehnologija koja napreduje sumanutom brzinom, a dolazi nam uglavnom iz Amerike, uvek dolazi u paketu sa jezičkom novinom. Update,download, motherboard, ipod, blackberry - engleski jezik je doslovno živ i u procesu stalne metamorfoze. Merriam-Webster rečnik svake godine unosi u svoju bazu podataka na stotine novih reči. Ovo naravno nije rečnik književnog jezika, i mnoge reči u njemu ne bi prošle stilsku kontrolu, ali ovakvi rečnici su neophodni zbog toga što korisnici jezika moraju imati neku referentnu tačku, izvor za proveru i dopunu svog znanja. Borba između jezičkih čistunaca i progresivaca je prirodna i neophodna - jezik stiče nove reči hirovitošću svojih korisnika, a biva pročišćen i objašnjen stručnom analizom. Neodbranjen od suvišnih anglicizama za koje postoji odgovarajuća domaća reč, srpski jezik je, razumljivo, sasvim nepripremljen za ozbiljnije okršaje sa novim idejama kojima preko noći treba dati ime. Zašto bi i smišljali nova imena za nove ideje, ako i postojeće reči pompezno zamenjujemo engleskim?
Posledice globalizacije jasno su vidljive u jeziku jebene stranke. Globalizacija je, uostalom, samo eufemizam za amerikanizaciju, pa anglicizmi nužno slede. Neosporno je da je engleski postao zvanični jezik globalnog sela, da bi opsesivno ograđivanje od njega moglo da dovede jedino do toga da u 22. veku jedan mali jezik, kakav je naš, postane prevaziđen i nefunkcionalan. Ali stihijski, nekontrolisan upliv engleskog jezika u srpski koji se javio uporedo sa prividom društvenih reformi početkom 21. veka prosto niko ne usmerava. Rečnik nam kreiraju nedoškolovani novinari i estradni umetnici razmećući se svojim hepeninzima, brifinzima i forin ofisima, svako po sopstvenom nahođenju, sa transkripcijom u ličnoj režiji. Čak i naučni kadar podleže anglo maniji, pa tako moje kolege pohađaju “edukacije”, organizuju “velnes programe” a na stručnim forumima oglašavaju se poslovi za ” projekt menadžere” i pablik rilejšns ” poslove, bez pardona. Saradnja sa jezičkim stručnjacima ne postoji, kao ni sistematsko preusmeravanje neopravdanih, ishitrenih, proizvoljnih i često pomodarskih jezičkih improvizacija koje sakate govorni i pisani jezik primenjivanjem engleskih lingvističkih normi na srpski, i unošenjem nedoslednosti i haosa u naš jezički poredak.
Da je problem poprimio opasne srazmere pokazalo je i istraživanje Olge Panić-Kavgić, asistenta na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, čiji rezultati nedvosmisleno govore da većina govornika srpskog jezika zapravo uopšte ne razume na stotine anglicizama kojima su svakodnevno bombardovani putem medija. Da stvar bude gora, ne samo da ih ne razumeju nego često toga uopšte nisu svesni, odnosno - pogrešno ih tumače. Kontraefekat je očigledan - od pozajmljivanja stranih reči u korist brže i lakše komunikacije dospeli smo do potpunog zakrčenja komunikacionog kanala u kom ima više šuma nego korisnih informacija. Ako se ovako nastavi, uskoro će nam trebati prevodioci. Čitajući kulturni dodatak na B92 ( a to je još najblaži primer) pitam se koliko smo blizu dana kada ukoliko ne govorimo engleski, više nećemo razumeti srpski:
“…nisu bili na listi top ten favorit”
“Konačno je dobar line up na glavnoj bini”
“…nastupiti dvadesetak bendova indie orijentacije“
I tako dalje.
Izvesno je da za mnoge stvari mi jednostavno nemamo reč. Nema ko da je smisli. Mi smo odrasli u svetu u kom nisu postojali koncepti kao “ageism”, “timeshare”, “cyber bullying” ili “telecommuting”. Ali svet se promenio i iako promene do nas po pravilu stižu sa velikim zakašnjenjem, one ipak stižu, i organizovan napor imenovanja novih koncepata mora da postoji. Lav Vigotski, jedan od pionira razvojne psihologije, tvrdio je da iako mišljenje može postojati bez jezika, semiotika unutrašnjeg govora ima funkciju intervenišuće varijable, odnosno, predstavlja medijator koji mišljenje izdiže na jedan viši, otmeniji nivo. Oprostite na stranim rečima u prethodnoj rečenici, ali to su stručni, kod nas prihvaćeni termini. Ako uzmemo u obzir da su mišljenje i jezik tesno povezani i da jezik ne samo da uslovljava nego i mnogo govori o načinu razmišljanja govornika - šta to onda govori o nama, i kakva nam se mislilačka budućnost sprema pod trenutnim jezičkim okolnostima? Jasno je da jezik nije izolovan sistem koji danas možemo striktno urediti a sutra će sve da bude na svom mestu. Stanje jednog jezika je u milosti njegovih govornika, ali ako se složimo da među govornicima postoji izvesna hijerarhija to jest da jedna skupina govornika uči od druge, a druga od treće a treća se savetuje sa krajnjim jezičkim autoritetom - u ovom slučaju sa stručnjacima za jezik, onda postaje jasno da se koliko-toliko povoljno stanje može postići kontrolom izražavanja u vrhu, i sa vrha, što će se sigurno odraziti na stanje na dnu. Jer jezik se pre svega uči oponašanjem.
Izgleda da je stanje našeg jezika, uopšte, u velikom problemu. Ne samo da se obilno služimo stranim jezikom gde mu nije mesto, nego se ne cenzuriše ni pogrešna upotreba maternjeg jezika. Novine, televizija, knjige koje se prodaju u 50 hiljada primeraka - sve gore od goreg. Prevodi filmova i novijih knjiga su skandalozni. Samozvani (a često i legitimni, nagrađivani) prevodioci uvode u kolektivnu čitalačku svest monstruozne rečenične konstrukcije koje su sasvim van duha srpskog jezika. Pri tome često nisu sigurni ni u pol imenice koju koriste. Tako u jednom romanu koji je izdala Narodna knjiga čitalac, između ostalog, čita da su : “mnoge osobe zaključili” , “pristalice su igrali” i tako, dosledno, još mnogo toga što vređa uho i osećaj za jezik, ako ga poznaješ. Dotična knjiga je Raj na drugom ćošku. Prevod je ovom maestralnom romanu i njegovom autoru pljunuo u lice, a čitaocu pokvario ugođaj. Problem je još veći za one koji jezik još uvek uče i koji štampani tekst doživljavaju kao izvor proverenog znanja. Lektorske službe većine izdavača i gotovo svih sredstava javnog informisanja podbacuju bez greške i time lično kumuju produbljivanju nepismenosti u Srba. Povrh svega, ne postoji ni kontrola sadržaja govora - šta se govori, o čemu se govori. Pred kamerama ili na ulici. Sve u svemu, grdno loše stanje. Treba početi od nečeg. Verovatno od vraćanja kulture u jezik, jezika u kulturu, i kulture govora i pisma u svakodnevni život.
Dok SANU završi svoj čuveni rečnik u 40 tomova, srpski jezik više neće ni postojati. Vidim da Srbosof planira on line rečnik, a probnu verziiju Srpskog elektronskog rečnika nisam imala priliku da isporbam. Novine javljaju da Matica priprema jednotomni Rečnik srpskog jezika za jesenji sajam knjiga. U čekanju, Rečnik hrvatskog jezika mi dođe kao voda žednom. Od neprocenjivog značaja.
———————————————————————————-
Nekoliko online poduhvata za svaku pohvalu, iako je pouzdanost sigurno relativna.
Imala sam i link za prevode kompjuterskiih termina, neko mi ga je ostavio na nekom od blogova, ali sada više to ne mogu da nađem. Ako neko ima, javite, kao i za bilo koji drugi srpsko-srpski rečnik online ili offline.
Sto se zabavne strane jezika tiče, posetite Vukajliju. Upozoravam da neki unosi nisu politicki korektni, dok su neki krajnje vulgarni i primitivni, ali ima ih mnogo zaista zabavnih, vredi probati.
Takođe, htela sam da šmilustrujem ovaj tekst ali posle petog pokušaja odustajem. Ako neko ima da priloži šmilustraciju, dobro je došao.
Shmilustracia 3.0 - Trula jabuka lažnog patriotizma
A u sredini, baš kao na slici, košt(un)ica.
Čistokrvne patriote i zakleti rodoljubi, drugim rečima jedini među nama koji još nešto vrede, popeli su se na branike države pa sa ugodne visine kamenuju bogohulnike koji se drznu da pokažu da bi voleli da vide normalizaciju, ako ne može u političkom onda makar u ličnom i društvenom životu. Kada se od samopregorne odbrane nacionalne časti umore, patriote i rodoljubi odlaze kućama. Zasuču rukave, saspu u svoje mlohave stomake kilo krvavice, po’ litre pasulja, dva crna luka i flašu rakije, pa kada ih zgađene žene proteraju iz bračnog kreveta na trosed u dnevnoj sobi jer smrde na znojčinu i luk, žestoki momci, svi listom članovi žestokih udruženja sa žestokim imenima, u inat ženama odu u obližnju kafanu, gde svoju poljuljanu muškost u društvu istomišljenika vraćaju ispirajući usta najnovijom “vodicom” koja je preko noći ušla u modu i osvojila tržište:
” U ovom sudbonosnom trenutku kada se izmučenoj Srbiji radi o glavi, kada nam dušmani otimaju teritoriju, kada gubimo svoju istorijsku kolevku, u ovom trenutku ONI nemaju pametnijeg posla nego da…”
Rečenica se nastavlja neograničenim brojem mogućih završetaka, na primer
… da postavljaju pitanja o slobodi medija
… da se bave međunacionalnom tolerancijom
… da se bune protiv zagađenosti vazduha
… da raspravljaju o svetskim trendovima
To je naime, ovih dana, šef, mama i tata svih argumenata, argument-car, argument-bez-premca, argument na koji - ako ne želite biti nazvani izdajnikom i nasađeni na kolac -morate ostati bez reči.
ONI su, neizostavno, večito neki obični ljudi, marginalci tako reći, koji su se drznuli da se vrate življenju života (uključujući sve glavne i sporedne stvari koje ga čine), u “odsudnom” trenutku koji traje 20 godina.
ONI ne shvataju, naime, da bi im najčasnije bilo da legnu i umru, odmah. Jer, besprizorno je, priznaćete, potpuno je besramno, u ovom trenutku baviti se bilo kakvim mislima koje se ne tiču odbrane Kosova i formiranja vlade; i ne samo to, prijatelji - neprihvatljivo je uopšte biti živ ako ste takav !
Molim, slomio si nogu? Nije te sramota strvino jedna, istorijski čas samo što nije kucnuo a ti se tu kreveljiš kao neka babetina! Izgorela ti kuća? Ma nemoj pričati! Nama gori pod nogama, svinjo nezahvalna, Srbija samo što nije sagorela u mukama, a tebi je neka straćara bitnija od sudbine čitave nacije! Puk’o ti vodenjak? E jebote šta su ti žene! Sad si našla šta će da ti pukne, Srbija puca po šavovima a tebi baš sad naspelo da se porađaš, možeš misliti, izgubismo Kosovo, ali ne, molim lepo, gospođa prvo mora u bolnicu a posle ćemo već videti šta ćemo bez Kolevke!
Ovakve su, prijatelji, i reakcije na otvorene, ponosno potpisane, brutalne pretnje “novih srpskih nacionalista” da će u sred Beograda u subotu napraviti pokolj ako se neko samo drzne da ima drugačije mišljenje.
Devedesetih godina su nas privodili zato što smo, oh, tako očigledno, radili protiv države ispisujući grafite, organizujući koncerte i sprdajući se sa likom državnog heroja broj jedan. Danas, međutim, kada državu jebenu Srbiju mažu fašističkim govnima, sve ponosno potvrđujući svoje namere putem proglasa i dajući im pečat legitimiteta potpisom, baš tako, crno na belo, “jebaćemovammamupoklaćemo vas, Đoka, Pera i Mika, adresa ta i ta”, to dakle ne smrdi, to nema potrebe suzbijati, na to se ne reaguje, Pretnje smrću smo odavno prevazišli, gospođice, ‘ajte molim Vas, kada bi smo reagovali svaki put kada neko nekom uputi takvu pretnju ili je pak ispuni, bili bi smo do guše u poslu, glavu ne bi stigli da dignemo, na šta Vam ličimo mi, na fabričku traku, na neke fizičke radnike, ne bavi se Ministarstvo unutrašnjih poslova takvim tričarijama, A ministar, da li se on bavi, Taman posla, pa nije ministar sisao vesla, on je ozbiljan čovek i bavi se ozbiljnim problemima od nacionalnog interesa, nego, sačekajte samo trenutak gospođice, Rade, daj vidi molim te gde su se zavukli ovi što ruše državu u konspiraciji naivno se pretvarajući da mirišu cveće i pevaju pesme o slobodi, kao da mi, molim Vas, ne znamo šta to znači, kao da smo rođeni juče, i uhapsi ih sve a posle ćemo ih već unakrsno ispitivati i tući dok ne propljuju krv pa će oni majci priznati odakle su i pod čijom direktivom rušili državu!
Šta je, dakle, izjavila policija povodom otvorenih poziva na linč neistomišljenika ili na formiranje hrišćanskih i drugih milicija pod okriljem korumpirane crkve i oskrnavljenog pravoslavlja?
A političari?
Pa makar neki ministar, majku mu?
Iko?
Niko?
Eh….
Primerno, drugovi, primerno, nema šta… Kako mislite, drska sam? Ne, ne drogiram se, kakve to veze ima? Ne, ne zalažem se za legalizaciju marihuane. Seksualno opredeljenje? Hetero, zašto pitate? Moram priznati, osećam se kao na saslušanju. A vi to samo onako, informativno? Ne, nisam popila svu pamet sveta. Molim? A, zauzeti ste. Prečim stvarima? Od nacionalnog interesa? Aha, pa dobro, izvinite ja… Naravno, razumem, u ovako odsudnom trenutku kad Srbija gubi deo svoje teritorije, kada ministarske fotelje samo što se nisu pretvorile u bundeve, kada još nemate pojma ko će kome zapravo biti šef, naravno, pa nemojte se uzrujavati gospodine ministre, gospodine predsedniče, gospodo poslanici, nisam imala nameru da dolivam ulje na vatru, da vam stajem na muku, da vam pritiskam čir, ja sam samo mislila, Ma šta ste Vi mislili gospođice, Vi nemate moralnog prava da mislite, u ovom istorijskom, sudbonosnom, tako reći presudnom trenutku za Srbiju Vi ste našli da mislite, vidi molim te, ona našla da misli, da se pita, da od nas traži kule i gradove, a mi samo što nismo osedeli, oćelavili i požuteli, zube izgubili od muke, mi, moderni srpski velikomučenici, kako ste samo nezahvalni, gospođice, dok spoljašnji neprijatelj steže obruč a unutrašnji buši i jača, Vi ! našli da napadate jedine preostale patriote, ljude koji su spremni glavu da daju za otadžbinu, heroje koji još jedini znaju šta to znači biti Srbin, treba da Vas je stid i sram, kako se samo nedolično ponašate u ovom teškom momen…
A ja, naivna, mislila, kako će neko sad brže-bolje krenuti niz famoznu potpisničku listu ( od koje se vidim pojedini i ograđuju, zlu ne trebalo) , pokucati na vrata organizatorima, inspiratorima i članovima, postaviti po koje pitanje, dati po koju odlučnu i strogu izjavu glede ustavom zagarantovanih prava ili zabranjenih fenomena…Jer, nije važno šta mislimo o marihuani, homoseksualnosti ili Kosovu. Važno je pravo na život. I važna je sloboda.
K vragu! Izgleda i političari jedu krvavice, pasulja i luka. Ja drugo objašnjenje nemam.
Hugh MacLeod (www.gapingvoid.com)
Pritisnutoj problemima oko prelaska na wordpress, u stisci sa vremenom i iznerviranoj nedostatkom istog, po ko zna koji put mi se “javilo” da bi sve one stvari koje čovek ne voli da radi ili oseća kako radeći ih gubi dragoceno vreme, trebalo prepustiti nekom drugom. Naravno, uz nadoknadu. A pre toga, bilo bi fer da svako to može da priušti. Pomislite samo koliko bi to učinilo za globalnu ekonomiju i tržište rada! Ne znam koliko bi trebalo zarađivati da bi to bilo moguće i običnim smrtnicima, estradne i holivudske zvezde ne računam. Zaneta idejom, počeh nadanuto da izlistavam, u sebi, sve te stvari koje rado ne bih radila ako baš ne moram. Inače sam od onih koji imaju do tančina razrađen plan za skoro svaku malo verovatnu eventualiju, pa i suočavanje sa iznenadnim dobitkom na lotou. Ali, to već znate.
A evo šta ne znate. Kada bih dobila premiju i mogla sebi da priuštim taj bezobrazluk, rado bih se odrekla sledećih obaveza:
1. Kupovine bilo čega osim knjiga, jakni i poklona ( unajmila bih Personal Shoppera ili srpski, personalnog kupca; taj lepo ode i za svoje pare kupi sve što misli da će ti se dopasti a što zna da ti treba, pa onda dođe kod tebe, ti na miru i uz kaficu odabereš šta valja a šta ne, platiš, a njegovo je da se bakće sa vraćanjem neželjene robe)
2. Premeštanja sezonske garderobe iz ormana u orman ( unajmila bih Personal Organizera ili srpski, personalnog organizatora; taj lepo zasuče rukave, pa ne samo da premesti i složi stvari tamo gde treba da budu, već i osmisli efikasnu organizaciju ormana sa garderobom, ili ostave, ili kuhinjskih elemenata, ili ormana sa svim onim stvarima koje ne koristiš ali će ti jednom sigurno trebati… i nije mu žao da đubre baci, kao tebi)
3. Vođenja brige o plaćanju računa i sređivanju papirologije (unajmila bih, prosto rečeno, računovođu; taj se bakće sa tvojim brojevima i čuva tvoje papire)
4. Svega vezanog za blog, a što nije pisanje ili komunikacija sa živim bićem (?)
Opa! Ovde ću da prekinem sa listanjem, jer sam munjevitom ali detaljnom analizom tačke 4 došla do besplatne poslovne ideje koju vam stavljam na uvid. Za džabe. Ako sad mislite - niko ne daje besplatno ništa što stvarno vredi, varate se. Ovo vredi ali ja od toga nemam ama baš nikakve koristi upravo zbog tačke kod koje smo stavili tačku. Nije, dakle, u pitanju baš čist altruizam, ali svoje stado slobodno možete dovoditi kod mene na ispašu jer vam neću podaviti krave samo zato što moje ne daju mleka.
Moram, međutim, naglasiti, da od ovog neće imati koristi ljudi koji imaju savest kao ni oni koji imaju život ( ali ih može zabaviti, zato nemojte sad prestati da čitate).
Ovoj senzacionalnoj ideji kumovale su dve stvari: ovih se dana u blogosferi baš mnogo piše o - blogosferi, a ja na poslu baš mnogo radim na analiziranju vrtoglavog usložnjavanja pristupa izvesnim profesijama. Ne očekujem deo ostvarenog profita, ali hoću da mi se ukaže priznanje jednog dana kada se otvori katedra za izučavanje ove materije, te da se spomenu moje zasluge svaki put kad se piše o korenima ove nesumnjivo avangardne ideje. Ukratko, stručni termini koji slede u daljem tekstu zaštićeni su autorskim pravom, samo ja na tastaturi ne umem da pronađem znak za to, pa moram naokolo, u skladu sa mnogim drugim komplikacijama na ovom blogu.
Elem.Već znamo da uvek može da se unajmi neko ko bi rešavao tehničke aspekte bloga. Posmatrajući kojom brzinom blogosfera napreduje i razmišljajući o potencijalu ličnog bloga, razlozima iz kojih ljudi uopšte pišu blogove ( koji sadrže, ali nisu ograničeni na - reklamiranje biznisa, reklamiranje svoje malenkosti, zarađivanje putem oglasa, dopuna rezimea, traženje muža/žene, traženje izduvnog ventila, traženje đavola, autopsihoterapija, palamuđenje palamuđenja radi itd.) kao i o činjenici da učestvujemo u istorijskom trenutku koji predstavlja začetak nečega sto će uskoro postati nauka baš kao što su i mnogo banalnije stvari u severnoj Americi stekle taj status i izrodile adekvatnu profesiju koja se kasnije proširila na ostatak sveta ( kao na primer profesionalni sastavljač rezimea ( CV), profesionalni trener za blefiranje na poslovnim intervjuima, profesionalni personalni organizator ili profesionalni aranžer egzotičnog cveća) zaključila sam da je na pomolu još jedno u nizu profitabilnih zanimanja budućnosti - profesija pod radnim nazivom: Lični blog agent (LBA) ili jednostavnije Blog agent ( BA). Ako je ikada postojao povoljan trenutak da se uskoči u sedlo dok trka još nije počela, to je sada. Obrazloženje sledi.
Opis radnog mesta Ličnog blog agenta:
1. Obezbeđuje adekvatnu promociju bloga u blogosferi i šire - prijavljuje blog na relevantne liste i takmičenja, osmišljava strategiju za dodvoravanje VIP blogerima, pronalazi dobre prilike za promociju bloga u drugim medijima, na primer mnogobrojnim, lažno potpisanim hvalospevima, posećivanjem dotičnog bloga sa što više jedinstvenih IP adresa kako bi se stvorio utisak posećenosti i popularnosti itd.
2. Odrađuje neophodan PR i rešava krize tipa - pretnje smrću, povlačenje lika i dela blogera po drugim, neprijateljski nastrojenim blogovima, raskrinkavanje blogerovog identiteta, maliciozni atentati na blogerov imidž i ugled itd.
3. Kontaktira izdavače ( muzičke, književne), galerije i poslodavce, već po potrebi i ciljevima blogera; demonstrira finansijsku isplativost sklapanja posla sa blogerom, prikazivanjem prethodno prikupljenih ali ako treba i lažiranih podataka itd.
4. Pregovara sa advokatima u slučaju tužbe ili potpisivanja kakvog ugovora
Neophodne kvalifikacije:
1. Da imate vremena na pretek ( odnosno, da nemate život)
2. Da imate visoko razvijenu veštinu komunikacije ( odnosno, da ste čas vuk čas jare)
3. Da ste probojni i samouvereni ( odnosno, da nemate suvišnih skrupula, da ne odustajete ni kada vam se deset puta kaže”ne” i da tri puta potvrdite kada vam se kaže “da” )
4. Da ste uvek informisani o najnovijim događanjima u blogosferi (odnosno, da kada ne radite na promovisanju blogova svojih klijenata špijunirate konkurentske blogove, prepisujete ideje koje imaju dobru prođu, i istražujete nove trendove kako bi vaš klijent uvek bio aktuelan)
Poželjne kvalifikacije:
1.Da ste pismeni
2.Da govorite bar jedan strani jezik
Nemam pojma koliko bi ove usluge mogle da koštaju, ali sasvim sigurno ima ljudi koji bi za njih bili spremni da plate. Naravno, i ovde bi se ubzo raslojili agenti slavnih i agenti anonimnih, i oni koji naplaćuju sumanute sume novca samo zato što im se može. Agenti bi jednog dana i sami morali da imaju agente jer u beskrajno komplikovanom svetu odnosa sa javnošću i takmičarski nastrojenom tržištu rada, tako stoje stvari. Tako bi daljim usložnjavanjem stvari dobili profesije kao sto su Blog Agentov Agent (BAA) ili Menadžer Blog Agentovih Agenata ( MBAA), a to bi već dovelo do potrebe da se formiraju profesionalna udruženja umesto da miševi kolo vode, iz čega bi konsekventno nastala i funkcija kao što je Visoki predstavnik udruženja MBAA za odnose sa javnošcu (VP UMBAA) i mnoge njoj slične. Sada već diskutujemo o budućnosti ali da bi se bio uspešan, mora se gledati u daljinu. Kada se dovoljno osnaži, UMBAA će neminovno osnovati lobi grupu, i nadležnim institucijama predložiti zakon o regulaciji BA profesije ( ZRBAP), po kom će svaki BA morati da ima visoku školsku spremu stečenu pohađanjem četvorogodišnjih studija za Blog Agente pri Fakultetu političkih ( nego šta!) nauka, a svaki Menadžer će morati da ima minimum Masters zvanje. Profesija će, verujte mi na reč, tako to ide, u roku od samo 5-6 godina postati potpuno zatvorena za šarlatane, blefere, one koje mrzi da idu u školu i one koji imaju samo talenat i ništa drugo. Ali, i tu postoji (kratkotrajna) uteha - ovom profesionalnom elitizmu će se stati na kraj formiranjem novog udruženja, gde članstvo neće biti uslovljeno četvorogodišnjom diplomom već samo sertifikatom koji bi se sticao kombinovanjem iskustva ( minimum 2 godine) i šestomesečnog ubrzanog kursa pod nazivom Blog Agent Specialist ( BAS). Ovo udruženje - Blog Agent Specialist Society ( BASS) - pružaće agentske usluge početnicima koji jos nemaju pojma, studentima koji od usta odvajaju za internet konekciju ali im je jasno da je najvažnije da svoju posebnost u samom startu kontekstualizuju, kao i starima koje je neko ( iz udruženja) ubedio da im blog treba zarad povoljnijeg pozicioniranja u globalnom društvu. Da bi potukli ovu jeftinu i sramotnu konkurenciju i zaštitili visoke profesionalne standarde, članovi UMBAA će u protiv napadu formirati “umbrella” organizaciju pod nazivom High Commission for Professional Standards in Blog Agentism ( HCPSBA) . Članstvo u ovoj organizaciji sticaće različita nezavisna i sindikalizovana udruženja Blog agenata na osnovu priloženih dokaza stručnoj spremi individualnih članova. Bez toga, ništa od članstva - a članstvo je prestižna stvar, potrudiće se da poentiraju advokati HCPSBA, jer će vam omogućiti da za samo $49.99 godišnje dobijete grupno osiguranje protiv tužbi od strane nezadovoljnih blogera koji smatraju da su vašom praksom oštećeni, te pristup najboljim, najbrutalnijim, najinteligentnijim i najnaj advokatima koji će vaše interese braniti od beskrupuloznih napada, na najefikasniji mogući način. Čim se ovo pročuje, klijenti Blog Agenata povući će paralele, uposliti analogije, i doći na ni malo revolucionarnu ali nesumnjivo isplativu ideju da i za mizernu propast svog bloga mogu da tuže nekog i dobiju odštetu! Krenuće parnice, sudovi ce biti zatrpani sitnim procesima, i posle nekog vremena sudije će, isfrustrirane količinom posla, početi iz obesti i inata automatski da presuđuju u korist svakog klijenta u sporu sa agentom bez osiguranja - pa puklo gde puklo. Ovo će izazvati negodovanje u redovima nezavisnih agenata a CNN će početi da spekuliše o tome da li HCPSBA potplaćuje sudije koje ovim putem indirektno rade u njihovu korist. U isto vreme, u Bagdadu će biti pobijeno 120 Iračkih policajaca i 200 civila u jednom danu, execution style; Bush će tražiti od kongresa da mu ispiše blanko ček za mirovne napore u Iraku i daleko od očiju javnosti poslati (mirovne, nego kako!) trupe u Iran, koji će na tu pogrešno percipiranu okupaciju odgovoriti vatrom; i - “Iran hoće da uništi američki način života, dajte bombe da ih raskrinkamo” vikaće Bush! Ali ne dajte se zavarati to je samo diverzija, rata je uvek bilo i biće a prava kriza leži u nerešavanju urgentnih pitanja sunovrata blogoagentske profesije.
O čemu sam ono pričala, aha, dakle, pumpanje priče o potplaćivanju sudija pašće u drugi plan onog momenta kada krene pumpanje priče o iranskom napadu na američke mirotvorce, te će problematika kojom se ovde bavimo izgubiti na značaju. Pokradeni za dobru porciju medijske pažnje, podršku svekolike javnosti i bankrotirani od strane nemilosrdnih sudija, nezavisni i neškolovani agenti neće imati drugog izbora osim da samoinicijativno istaknu belu zastavicu, i upuste se u neke prizemnije poslove , na primer u fabrikama za preradu šecera i pakovanje mesa. HCPSBA će da likuje, a UMBAA će, u suton bespoštedne borbe za dostojanstvo svoje profesije, na monopolskom konju odjahati u susret nepresušnim poslovnim prilikama.
I sad pitam ja vas, zar nije ovo prava šansa da se, ukoliko se imaju početne kvalifikacije, koliko danas zajaše taj konj i da se spremno dočeka ZRBAP čija primena, možete me citirati, neće biti retroaktivna?
Vizija, dragi moji. Vizija.
Jonathan Swift, čovek koji je Gulivera poslao među Liliputance, on je dakle rekao, nisam to ja izmislila: “Vizija je umetnost viđenja onog što je drugima nevidljivo”.
Da imamo više vremena i manje skrupula, moja bi nam vizija donela neslućeno bogatstvo.
O, evo ga. Našla sam znak koji mi je trebao. Tražila sam ga na pogrešnom mestu. Nije ni sad kasno.
Dakle:
©
…ljudi ubijaju ljude.
Tako nekako ide omiljena poslovica članova National Rifle Association (NRA) - udruženja koje u američkom Kogresu lobira protiv eventualne državne kontrole pristupa oružju, poznatije kao “gun control”. NRA se poziva na drugi amandman Ustava koji u originalu glasi : “A well regulated Militia, being necessary to the security of a free State, the right of the people to keep and bear Arms, shall not be infringed.” Ukratko, odredbu koja se odnosi na službu u organizovanoj državnoj miliciji krivo tumače kao ustavom zagarantovano pravo i slobodu pojedinca da poseduje oružje. Još kraće - krše zakon i niko im ništa ne može jer u prave džepove sipaju zeleno.
Hm…hm…hm. U redu. Ljudi ubijaju ljude. Evidentno. Ali vatrenim oružjem, ljudi ubijaju ljude EFIKASNIJE. O tome malo ko ima šta da kaže.
Juče, 16. aprila , student Virgina Tech Univerziteta Cho Seung-Hui je između 7:15 i 9:45 ujutro ubio 32 osobe a potom i sebe, prethodno ranivši njih još dvadesetak a sve to koristeći dva automatska pištolja kupljena 36 dana ranije sasvim legitimno u lokalnoj prodavnici. Zapanjuje količina municije koju je imao kod sebe. Ranjene osobe u sebi su imale i po tri metka. Cho je ciljao u glavu, grudi i abdomen. Prva dva ubistva desila su se u spavaonicama, gde je hladnokrvno i iz još nepoznatog razloga pucao u devojku i momka koji su spavali u jednoj od soba. Dva sata kasnije, usledio je pandemonijum u jednoj od zgrada sa učionicama. Cho je zabarikadirao izlazna vrata vezavši ih lancima, i idući od učionice do učionice pucao na svaku pokretnu i nepokretnu metu. U tom procesu, poginulo je 30 ljudi. Ovaj masakr danas nazivaju najbrutalnijim u novijoj američkoj istoriji. Detalji polako postaju poznati, i slikaju jednu stravičnu sliku o izolovanom, usamljenom, nesrećnom i mentalno nestabilnom momku koji je kao izgubljeno dete ostavljao mrvice za sobom veoma dugo, ali te mrvice nije imao ko da sledi. Još u osnovnoj školi bio je otpadnik, ćutljiv i izolovan. Nije imao drugove. Želeo je da bude pisac i pisao brutalne tekstove o porodičnom nasilju koji su zabrinuli profesoricu engleskog . Policija je bila obaveštena. Uhodio je devojke po studentskom domu i kada su ga cimeri otkrili, rekao je da će da se ubije. Proveo je dva dana pod nadzorom, u skladu sa zakonom. Policija je bila opet obaveštena. Imao je imaginarnu devojku koja je u njegovoj mašti bila super model i zvala ga Spenki. Bez obzira na sve, Cho je sasvim legalno i nesmetano kod lokalnog dilera kupio dva pištolja -Walther P22 i Glock 9mm .
Od juče ujutro, TV stanice emituju program o ovom događaju 24 sata dnevno. Hipnotisana nacija upija informacije o krucijalnim detaljima Choovog života uključujući šta je jeo, na kojoj je strani kreveta spavao i koju je muziku slušao (Collective Soul, btw). Počasti se Nacijo, još malo pa nestalo!!! CNN je bez presedana - intervjuišu se studenti, rođaci i roditelji nastradalih koji ni sami ne znaju šta hoće da kažu ali su sigurni da nešto već hoće; članovi raznih školskih sekcija koji su konačno dočekali svojih 5 minuta slave na malom ekranu; glupavi bivši cimeri u dresovima univerzitetskog fudbalskog tima koji se na pitanja novinara zgledaju kao u dosluhu i keze kao filmske zvezde na crvenom tepihu primajući komplimente o sopstvenoj osećajnosti prema svom čudnom sustanaru; lokalci koji ne mogu da prestanu da se oduševljeno smeškaju konzumirani idejom o tome da će se pojaviti na nacionalnoj televiziji; oni koji su poznavali Choa iz osnovne škole, oni koji ga nisu poznavali ali im je bio malo čudan, kao i oni koji su bacali đubre u isti kontejner i čiji je pas zapišavao drvo pored kog je Cho svakog dana prolazio na putu do škole. Ponosni vlasnik prodavnice oružja u kojoj je Cho kupio pištolje svečano izjavljuje za kamere da je momak imao uredna lična dokumenta i da je bez problema potvrdio njegovu adresu -municiju je verovatno kupio u trafici preko puta.”Cho mi nije rekao zašto kupuje oružje”- kaže on.
No shit Sherlock! Osim toga, šta bi to dobro donelo? Podsetiću vas na to kako je Borat kupovao pištolj kod naivnog, ali ozbiljnog, vlasnika prodavnice oružja:
Borat, naivno: Dobar dan, ja bih da kupim pištolj. Koji bi bio najbolji za ubijanje Jevreja?
Vlasnik prodavnice, sasvim ozbiljno: Pa, Glok devetka ili četres’petica.
Čekaj, stani. Glok devetka? Nešto mi je poznato…Ah, da. I Cho je pucao iz istog pištolja.
Da. Ljudi ubijaju ljude. Ali, da li bi čovek naoružan nožem uspeo da nanese ovolike i ovakve povrede i usmrti ovoliki broj ljudi pre nego što ga neko savlada? Ili čovek naoružan viljuškom? Bilo čim što ne pljuje vatru?
Još uvek čekam da čujem makar i jednu reč o kontroli oružja, dok jedan od najjačih lobija u američkom Kongresu ležerno priprema PR strategiju za lokalizovanje štete. TV stanice predvođene CNN-om im velikodušno ostavljaju dovoljno prostora i vremena za to, svesrdno gaseći nacionalnu žeđ za senzacijom. U Americi ništa novo. 80 miliona Amerikanaca mirnije spava sa pištoljem ili puškom pod jastukom. U ime 4 miliona svojih članova, NRA godišnje utroši 180 miliona dolara na lobiranje. Zajedno sa Hrišćanskim konzervativnim pokretom, NRA čini pokretačku silu koja održava republikance u Beloj kući. Administracija ih nagrađuje ignorisanjem poziva na pooštravanje zakona o naoružanju i indirektnom sabotažom UN mera protiv globalnog šverca oružja. Više o NRA lobiju možete pročitati ovde. O tome kako demokrate izvrdavaju temu jer se boje da pred predsedničke izbore razljute naoružane birače koji bi onda mogli glasati za već proverenu konkurenciju, može da se pročita ovde.
U međuvremenu, Cho posthumno dobija mnogo više od pažnje koju je za života silno želeo,a pravi heroji ovog užasnog incidenta, kao profesor koji je poginuo držeći vrata da Cho ne uđe u jednu od učionica dok svi studenti ne iskoče kroz prozor, ostaju samo epizodni glumci čija hrabrost služi tek kao romantična podloga za nastavak sage o školskim pucnjavama.
Bušova izjava?
“Oni koji su poginuli, bili su na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme”.
Ni reči o pogrešnim zakonima.
“Sve što je potrebno da bi zlo trijumfovalo, je da dobri ljudi ne učine ništa”
Edmund Burke
Odmah ću zamoliti one koji čitaju ( i koji će biti dovoljno zainteresovani da pročitaju do kraja), da učine nadljudski napor i da se suzdrže od komentarisanja na temu nezavisnosti Kosova. Ne želim da se na ovom mestu upuštamo u tu priču, ima mnogo drugih , pogodnijih blogova i foruma koji mogu da služe u te svrhe. Ovo nije te
