Дан је почео одвратно - буђењем. Нешто, тамо негде, свирало је непознатом мелодијом и питао сам се у својој паучинастој чахури зашто се до ђавола неко већ не јави на тај мобилни. Онда сам се пробудио и схватио да је мој, да сам пре пар месеци ставио Barcode brothers, Flute, као звук аларма, само га од тада нисам користио. Погледам проклетињу, кад оно 15 часова. Рана зора, ајд' да устајем...Како се у недељу селим, морао сам да обавим последње припреме данас, и оставим баш-баш последње за сутра: да вратим књиге у библиотеку, да пребацим адсл уговор на цимера, набавим себи микрофилтер, те спакујем све што могу данас, а оставим компјутер, бицикл и неке ствари потребне на дневној бази до недеље...И кренемо цимер и ја, а њему још рођендан данас, немам шта да му поклоним, па сам му дао празан канистер за вино - воли па ће му требати. Библиотека - вратим књиге. Гледао сам како их госпођа раздужује, да не би добијао непожељну пошту за већ враћене, што је знало да се деси. Надајмо се да неће опет. Одемо до нашег суперкул провајдера, кад оно, сталне девојке (која је јако лепа, слатка, културна и љубазна) нема, а одвратна особа за пултом нас обавести да то не може тако и да се "подаци у бази не могу мењати" а да нисмо ни требали адсл да пријављујемо на газду. Напомена да на сајту њиховом лепо пише "име и презиме власника телефонског броја" и његов матични број, резултовала је глумљењем лудила, тако да сам ја почео да се свађам, а цимер је искулирао и платио за сведећи месец... Највећи проблем је био што уопште нисмо хтели да мењамо ништа у бази, само да постојећи уговор заменимо новим - са његовим потписом. Не може то, ко вам је рекао да може? Па ваша колегиница. Немам ја колегиницу, идите код ње! Не знам ја ништа! - То видим...Онда кренем да тражим микрофилтер. У Новом Саду? Па нема то. Иста она на почетку поменута љубазна запосленица провајдера ми је раније рекла да можда има у Миленијуму код Спенса. И одем ја да нађем то, успут ме окарактеришу као "сникерса" и објасне ми уз осмех које су радње Јеврејске, док сам ја покушавао да питам где је та коју тражим. Кад сам већ код предрасуда, старије жене се уплаше кад ноћу касно упаднем у радњу да купим слаткише, а на редовним местима се праве да ме не познају. Толико о дискриминацији и предрасудама. Социјални експеримент.ЛМ, каже лик у Миленијуму - Нема тога код њега! - Па знаш ли где има, наивно ја питам, а он одговори да би купио 100 комада да зна, јер су јако тражени, сваки дан неко дође и пита...И тако ја обићем гомилу радњи (Паком, ПЦ4У, ...) и нико нема, сви кажу - јако је тражено али годину дана их нема... Па људи, ако је нешто тражено онда се то ваљда набави? Е сад, фора је што сам од друга добио адсл модем који се качи на мрежну карту и лепо ће да ми ради под Убунту линуксом, али уз њега није дошао филтер, па морам да набавим један. И већ одустајем, седам сати прошло, нисам јео, кап воде нисам попио, ја у ролци и кожној јакни, готов... У Железничкој, код Макијата, има нека мала радња ИТТ или тако нешто, имају крша пуно филтера - 420 динара. Да ли је то скупо, не знам, био сам очајан. Ако је још неко, нека иде тамо.
Онда дођем кући, у 20 сати, доручкујем, и дође друг да ми помогне да се пакујем. Искрено, мислим да караван ћалетовог друга неће бити доста, боље да је тражио неког друга са комбијем. Као што рекох, бицикл, комп и сличне кабасте ствари нисам још спаковао - само скрипте, уџбенике, белетристику, Свет компјутера од 3 године, оно мало одеће (која заузима можда 10-20%) и гомилу глупости које су се накупиле за моје 3 године које сам у пакету провео овде - роштиљ, базен, тигањи, лампе, тањири, комплет плехова за пицу, ... Истовремено, на тераси, цимер слави рођендан :) Не питајте.Потом долази Мита, да му овјасним како се ради администрација ворд преса. И после, изађемо да прошетамо, и одемо од Матице до моста Слободе, па назад кејом до Дуге, испричамо се како годинама нисмо, на крају трачајући бивше девојке и причајући о поезији, прози и гледању филмова без титлова, а све је почело са преплашеним Енглезима на Егзиту који су се бојали да у нашем друштву оду по пиво 200 метара од кампа, а касније певали другу причу...И тако, након пет сати ујутро, ево ме у стану. Гледам неких 10-ак огромних кеса у које је стало 3, 3 и по године мог живота, и једина ствар која ми је чудна је - како нема никог на нету у ово доба, Пиџин зврји празан...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info
