Planeta Srbija

Идем сутра у НС да обавим нешто на факултету. Од поласка одавде до повратка проћи ће највише 12 часова (од тог 4 у путу тамо + назад). То зато што ћу да се сретнем са 1 или 2 друга после, нећу се вратити баш првим превозом. Да сам здрав као пре 3 године, ставио бих индекс у џеп од јакне, паре за карту и храну, запалио и вратио за час.Ех. Носим руксак са два паковања Роса воде, носим 4 пакета марамица јер ме уз све стисла и прехлада, носим таблету коју морам да попијем у 12 сати, носим паковање специјално припремљене хране коју смем да једем, а која ће ми бити ручак, а можда и ужина. У питању је пржено пилеће бело у ситним комадима, помешано са куваним Uncle Ben's gluten-free пиринчем, а све то у пластичној чинији за воћни јогурт или шта год је оно, она од пола литре велика... Затворено фолијом, па у папирној кеси, па у најлонској... Као кинеска за понети, само без укуса.Дакле, да сам здрав путовао бих лагано са индексом и парама за карту и храну. Овакав какав сам, носим и своју храну и воду и марамице и таблете...Добра страна је да постоји могућност да ће ми руксак ипак требати у повратку, ако не буде неке испале, а то се никад не зна... Јер ту већ ништа не зависи од мене...Како год, руксак + зимска јакна, кошмарна комбинација... Ако буде топло има да обучем кожну па шта буде...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Цимне ме малопре Горан и пита шта је са мојим блогом? Наравно, ја појма немам о чему говори, сад дошао из града и узео да прелистам нови Свет Компјутера пре доручка... Погледа, кад оно уместо мог блога - насловна страна google.com.Одмах сконтам да има неке везe са custom domain подешавањима на bloggeru, пробам да отворим buzz.blogger.com и status.blogger.com, oд тога први исто не ради и избацује исти резултат...Some users are seeing that their custom domains are forwarding to www.google.com. We are working to resolve the issue. — latest update on Tuesday, September 30, 2008И буквално у току тих минут колико смо ми причали, све лепо проради. Дакле, google/blogger техничка подршка коју не плаћамо, јер је то бесплатан сервис, ради брже и ефикасније од многих комерцијалних hosting фирми које би вас због овакве ситнице завлачиле 3-4 дана, поготово ако су домаће... Како човек да их мрзи и тврди да су зли, кад се убише да нама све лепо ради? Ето, и за српски интернет су урадили више него сви ми заједно - понудили су нам и претраживач, и сервис за блогове, gmail и календар и google docs и све остало на српском језику... Сад постоји и (какав-такав) превод са српског на велики број светских језика који можете да додате на свој сајт... Не сећам се да је то урадила и једна компанија у било којој сфери пословања... Икад?Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Суморно вече једног сивог јесењег дана изгужваног у ћошку лета. Манимо се патетике, хладно је, иако није "псеће време". Напољу сунце нешто провирује док је "вида", па ипак мрак пада већ око шест сати, а зима гризе без престанка, од јутра до мрака, који се скоро и не разликују. До пре недељу дана сунце је неумољиво пржило и сви су једва чекали расхлађење, да би сад одједном било претерано студено иако је температура изнад десет. Како то да је тако хладно а има више од десет степени?(још један намерно ненасловљен пост)Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Ишао сам да прошетам, искрао се из стана као и боично, спустио низ улицу и вешто пројуривши кроз центар, запутио једном од устаљених рута кроз периферију. Овога сам пута ишао полако, не журећи, не толико промене ради колико јер нисам журио назад, знајући да рачунар неће пуно напредовати у целоноћном послу који сам му задао пре поласка. Прве муње ухватиле су ме на семафору, скоро на другом крају града од куће, али нисам журио назад, осећао сам да неће бити веће кише. Наставио сам полако, ишао напред па се враћао, правио излете у споредне улице, све док прве капи кише нису почеле да ударају моју кратку косу кроз наслаге лишћа изнад главе. Тад сам преломио и окренуо ка кући, провлачећи се кроз наносе омладине која кишу није ни примећивала, уживајући у још једном петку када нема школе, нема обавеза бар за то једно вече, нема родитеља и наставника а алкохол мења руке у круг попут заједничке јавне тајне која их повезује заувек. Колико различитих погледа на исто вече, на исту уску траку тротоара разапету поред затворених излога и стогодишњих стабала... Не сећам се када сам покисао. Са врелином која нараста у слепоочницама, веома добро се сећам зашто одавно нисам :)Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Кажу да је имитација највиши облик комплимента, али мени лично се гаде људи који не знају да живе свој живот, већ трче да раде како сте ви урадили једном, макар и случајно, и претварају то у канон. Мука ми је од оних који воле ствари које волим ја, једу јела која ја једем, користе ствари на начин на који их ја користим, друже се са људима са којима се ја дружим, мудрују знањима која сам им пренео, хвале се подвизима које сам им ја предложио, па чак и трче да коментаришу на блоговима где сам оставио коментар... Још је горе када покушавају да вам докажу колико сте заиста слични и како треба да вам буде драго што су они ту уз вас и пуцају од среће да вам учине шта год...Ал' опет има свакаквих будала, а као што је интернет попут живота, и живот је попут интернета - block user ради у оба случаја :)Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Нешто се зезамо Баки и ја данас око тога да је скупље направити мали авион на моторни погон и даљинско управљање, него купити фићу и средити га да личи на прастари бетмобил из оригиналне серије стрипова. Додуше да је фића мало дужи, више би личио, али скраћена верзија...И онда погледам на нету, има људи са вишком времена и воље који су се тога већ сетили. Најдаље су отишли ликови са овог сајта, који нуде и нацрте Кит-мобила (тј. бетмобила који је возио Мајкл Китон у прва два филма, почев од 1989. године) за самосталну израду. Пазите - детаљне нацрте!Шта је паметно испало од овога? Сетио сам се да покушам да набавим оригиналну серију са Адамом Вестом, толико пута помињану у Симпсонима, Мућкама, на разним домаћим маскенбал-журкама... Ко се још не сећа уводне и завршне шпице са Бетменовим знаком изнад Готама, док пичи она уврнута музика (Бе-етме-ен, Беее-еетмеее-еен...!), и варница из млазница бетмобил-кабриолета... Црвеног телефона у ауту и Гордоновој канцеларији... Пингвина и његовог кишобрана...Добро, не сећају се они који тад нису били рођени :DАли иста ствар као Evil Dead 2 - данас је то непроцењиви класик!Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Ко би рекао да куповина неког јефтиног дигиталног апарата може да се претвори у пакао. Хиљаде статистика, података, ситних разлика наизглед истих сребрних кутијица... А све је почело са "нисам професионалац, немам пара за професионалну нити полу професионалну машину, узећу нешто јефтино да имам за блог и тако-то" али не лези враже... Са свих страна саветници кажу, немој A460, узми бар A470... Онда други кажу, ма то је лоше (а рецензије га хвале свуда по нету) узми А580... Онда ми лик из еснафа из Guild Wars (иначе професионални фотограф и дизајнер) пошаље на интерном форуму линк на рецензију на неком британском сајту, где су, за разлику од наших описа који га хвале, поменули једну скоро па неважну чињеницу - нема мануелна подешавања тако карактеристична за А класу. Како нема - лепо, нема. Ужас! Е па ноћас сам бацио пешкир у непознатом правцу, стиснуо црвено дугме и почео да паничим. Сви појмови у глави су се помешали (линије, дијагонале, трећине, експозитура, отвор бленде, ...) и сад који год текст погледам, ни у шта више нисам сигуран... Сад већ гледам, за моје услове прескуп A590 IS, можда бих га некако и навукао па се после сналазио... (а опет, све је то ниска класа, што је најгоре... ) али немам појма више шта читам и шта значи то што сам прочитао... Исплати ли се разлика од 1800 динара... Има ли сва подешавања потребна за "упери и сликај" (добро, то има сваки) али и "читај упутства, пробавај сам и учи" пут који треба прећи... При упутства мислим на књиге о фотографији, туторијале на нету, и слично, што одавно јурим и сакупљам...Покушао сам опет да се обратим стручњаку, ваљда му неће бити проблем да ми одговори... Ако уопште буде схватио шта сам га питао и шта ја заправо хоћу, јер више ни сам не знам...А можда кад одспавам, сутра да питам и колегу Енглеза...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Баш се вратих из шетње. Мрак, уличне светиљке и друмски радови, девојчице на скутерима и уморни зидари на степеницима продавница са пивом на млаком асфалту споредна су одлика једне лагане вечерње шетње. Јутрос сам прешао пет километара "по највећем сунцу", мало да ухватим боје, што би старији свет рекао, ово је сад било због слушања музике. "Емпечетворка" у уши и полако. Занео сам се па сам од десет до пола дванаест прешао више него што сам планирао, тако да сам напокон, ненамерно, успео да набацим преко 10 у Сомбору, додуше из 2 пута...Данас није било неког посла, све је већ завршено, или морам да чекам улазне податке. Мало сам јуче радио прелом за магазин, и данас хтедох, али још није урађена лектура па ми се не исплати док не буде финалне верзије текстова... Не заборавите, љубитељи писане речи ће 25. јула моћи да преузму августовски број - књижевност, филм, рачунарске игре, слободни софтвер, све редом потребно једном писцу/читаоцу.Осам пуних недеља како сам на дијети. Што би рекла једна другарица, "истопио сам се" и напокон могу да носим своје старе фарке које својевремено нисам могао да навучем, да не спомињем закопчавање. Сећам се да сам држао часове у школи у мојим "дебелим фармеркама" и нисам могао да ставим каиш, а сад носим ове старе и каиш належе на трећу рупу... Трећу сам носио у средњој... Друга је била на факсу... Стањио сам се више него што треба изгледа... Најважније је пак да се осећам доста боље, а као и наш патријарх Павле, и ја живим на чорби од парадајза. Кад ми буде још боље, довољно добро што б' се рекло, прво ћу да запалим возом до Новог Сада и подигнем потврду да сам студент (ко зна зашто, зна, осталима је неважна информација) а онда кад средим са том потврдом шта треба да средим, 'ћем купим један Монарх и пошаљем чика Уркету. Он то не зна, па је тајна, lol.Сад већ зевам, ваљда ћу напокон успети да заспем лепо, док се тихо врти A-ha, Analogue албум који сам помињао давно...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Најављивао сам велику акцију гребовања, и напокон је дошло време за њу. Преко 3 сата DV материјала сам успешно пребацио на комп, исекао одређене делове, монтирао, избацио шум, схватио шта сам све изгубио у преснимавању, шта имам а нисам ни знао да имам...Одлучио сам да не "узимам" све. Доста "интерно смешних" ствари које се мере десетинама минута сам једноставно обрисао. Остатке одавно преснимељеног крштења нашег ћелавца сам исто бриснуо. Негде постоји DVD са тим материјалом, али убијте ме ако знам где је...На крају сам извукао седам (7) сегмената, и то овим редом:Тераса - Шаман, Ћимокс, Алекса и ја блејимо на тераси, свира се гитара, смеје се, цуга и тако то...Кокошка - ово нећу да коментаришем, нисам ни знао да имам то, и верујем да ћу да обришем чим завршим обраду осталог материјала...Pizza за 100 динара - ово у следећем посту ;)Поплава 2 - Ако сте гледали "Пролеће" на youtube, онда знате о чему се ради. Исти период, можда и иста седмица, послеподневно време, мали Џибус и ја шетамо кејом и сусрећемо разне ликове од продаваца књига до дренажера... шта год то било...Ћимокс - Неки успутни интервју о односу Ћимокса и камере, те његовој педеруши... можда ће њему нешто значити... Да се не баци, мало је...Џибус - мали Џибус (дечко сад има дете, морам да престанем да га зовем "мали") у време кад се тек био уселио, вратио се мртав из града а његов суперзгодни, паметни, прелепи и страшно духовити цимер га буди рано ујутро гурајући му камеру у лице и испитујући разна срамотна питања ("Јеси нашао девојку?")Први мај 2006. - од зоре (док многи спавају а неки су будни већ 24 сата) до мрклог мрака и шетње на кеју - све редом преко гитарисања, малтретирања спавалица, роштиљања, певања, свирке увече...Жао ми је што нема неких ствари које сам могао искористити на нету - Студентски пасуљ за 100 динара, Проја за мање од 100 динара... био је цео пројекат, остала само пица, то ћу сад да "аплоадујем"...ЛМ, Џибусе, Ћимоксе, Алекса, ... имам нарезана 2 DVDa само, мораћете да се сналазите... Ко ме први контактира добиће свој примерак... осим Вјеверице, он има један гарантован јер је цар ;)Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Ето, прође и јун. Јесте, званично је лето почело у јуну, али сви знамо да је право лето онда кад људи почну да пале за Бугарску, Турску и Тунис. Није још нико спаковао кофере од ове екипе, али сутра многи пале, а ако не сутра онда ових дана...Шеки оде у Америку земљу велику, чика Boo ће до Емирата, и очекујем од њих двојице по разгледницу, почео сам да скупљам те картончиће, имам до сад Амстердам, Барселону, Будву... Лепо је видети где је лепо па се надати путовању једног дана. Дрвена ће до Босне и Хрватске, тако нешто... Ко још... Хм...Мени цео дан било нешто лоше јако, сад сам тек се мало освестио, иако се осећам као да горим, и слушам Ламбаду у пола три ујутро. Хм, све је ок ваљда...Е да, ових дана поново, након скоро две године, озбиљно размишљам о учењу шпанског. Прошли пут сам већ кренуо да се распитујем, био је у Јовиној гимназији курс Сервантес института, али самс е разболео... и сад таман контам пролази, али ето мало је горе... Вањда је то добро, реакција, борба организма... шта ли...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Сутра ће бити тачно пет недеља како сам на дијети због здравствених проблема. Не једем хлеб и пецива, ништа са квасцем, шећер или било шта са шећером (мед, воће, воћне сокове... даље да не говорим) нити шта масно, млечно... Живим на пиринчу углавном, са доста поврћа, и једва чекам да прође одеђено време да кренем да убацујем воће и друго поврће у исхрану. Од меса једем само пилеће бело. У суштини, после прве две недеље које дођу као неко навикавање, човек се запита зашто је јео све оно раније, отежавао себи, кад је сва храна без хлеба укуснија, а да не говорим колико је тело лакше и покретније нпр. без свињетине. Да ли ми нешто недостаје? Не баш. Нисам гладан, једем редовно, недостаје ми воће у суштини. Слаткиши? Не. Колачи? Не. Бечка шницла са помфритом? Па недостаје ми кромпир мало, углавном пире или рестовани, али месо не баш. И сад долази питање - зашто уопште све ово пишем, да се хвалим како ми не треба оно што не смем? Не. Пишем зато што све моје напоре, који како ми се чини иду јако добро, опструира "ненамерно" моја рођена кева. За неповеровати. Кад год је видим та жена грицка онај SL петит са чоколадом. Ја иначе не волим саму чоколаду, али те "чоко кексиће" обожавам. Ок, навикао сам да очекујем таква срања од ње, ипак је жена пушач а знамо колико су они увиђајни и толерантни према потребама других... Али кад је данас, иако сам је замолио лепо да то ни у ком случају не уради нема ни недељу дана, извадила тријумфално из фрижидера огроман воћни колач са масивним бројем 25 на врху остао сам без речи... Наравно, зна она да ја не смем да једем, није ретардирана, али то је за њих и ако неко дође (ко да дође, кад никог нисам звао и не обележавам ништа, мора да мисли на своје другарице). Схватам ја да ако неко од комшија / кућних пријатеља искористи прилику да сврати на кафу/ракију, мора бити нешто да се понуди, али могао је то бити неки кекс, чајно пециво... Или бар ако је већ направила колач, није морала да ми га гура под нос. Некако безобразно. Неодговорно. Изазивачки. Још ми је купила "дијабетичарски кекс" неки страни који нема квасац и има само фруктозу, и сад бих требао бити срећан због тога. Мислим, док га нисам имао, једноставно ми није падало на памет да поједем нешто слатко. Сад сам га морао сакрити у ормар да га не гледам, да га не би начео. А не смем да га начнем, јер не смем ни воће да једем још увек. И онда ме пита сваки дан "јеси пробао онај кекс што сам ти купила"... Углавном, жена се својски труди да поништи сваку самосталност коју имам, и коју сам крваво градио од 13. године на овамо. Имам утисак да би ме најрадије хранила цуцлом и неком храном за бебе. Са цигаром у устима. Морам да завршим факс и изгубим се одавде, под хитно.Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Ако тражиш нешто на дискети у ладици пуној дискета, којим год редом да кренеш, биће на последњој - Марфи. И у праву је.Додуше, тестирано на оптичким дисковима, али иста ствар.Причам са другарицом и споменем немам појма како и зашто да имам кратки снимак са апсолвентске вечери. И каже она - ја нисам била, наговарали ме али тад нисам хтела зато што сам мислила да си скот којег треба набити на колац и запалити и баш нисам хтела - и некако дођемо до тог да ја потражим диск на којем би то могло бити. Тада је тек било прошло 12, а видите колико је сад сати. Елем, кренем ја да тражим. Нема шансе. Претражио сам гомилу бекапа, нарезаних видео дискова (интерна индустрија - ауторски филмови) и свакакве глупости од снимака пролећног високог водостаја Дунава у пратњи 4 годишња доба, преко разних варијанти цртаних филмова у покушају (најчуднији је "Дебилци" за који су "војс ектинг" одрадили моји цимери... не знајући да их Ексе снима с леђа) до првог тестирања камере у мраку, кад сам хтео да докажем људима да може да снима ноћу "у боји", и успео.Онда кажем себи - ок, све има само апсолвентско нема - то није не знам какав снимак, има мање од 5 минута - успут, нашао сам mpeg1 запис са факса, док смо чекали једно предавање... Па оно, нема никог, долази једно по једно, сконтавају камеру и реагују... Није тешко унети камеру на факс, само да знате... чувајте се ви што узимате мито, камере стају у рукав, џеп... Углавном, кажем - имам само 3 касете, свака од сат времена... На једној мора бити...И кренем у прегледање мастера...Ух.Нашао сам... Видео упутство за спремање пице за 100 динара, никад гребовано на комп. Снимке од 40-ак минута прославе неког првог маја пре пар година. Куриозитет су Ћимокс и његова тадашња девојка, касније вереница, који се ту мазе и певају, а тачно годину дана касније, баш на први мај, су раскинули. Ту су и чика Рашид и тадашња његова девојка цецуљак, исто раскинули и они касније. Па онда делови Parodi central епизода, преснимљени ту и тамо... Па испадне комад снимка играња Magic карата... Ма лудило. Можда најуврнутија ствар остаје "држи кишобран да могу да пишам", снимак са дочека из војске, кад су појединци умакали хлеб у ракију, цртали перверзије по лицу уснулих алкоса са друге стране стола, те дерњали се на тераси уз гитару док је цимер (који нас је изненађено напустио крајем те недеље, не схватајући зашто он иде било куд) покушавао да спава јер ујутро рано иде на посао...Али - нема апсолвентског. Преснимљено.И таман да баталим, падне ми глупава идеја на памет да прегледам још једну футролу, у којој сигурно није, и баш један диск на којем су свих 5 епизода централе у dvd формату, кад оно - апсолвентско, и још пар стварчица...И лепо пребацим све у xvid, испод 10 mb да буде све, кренем да дижем на box, и блокира на 30%...А ево сад ће пет...Ништа, једно по једно...Него, да ли да пребацим све три касете на комп, и дигнем на youtube, онако без обзира шта ту има и ко би се могао обрукати? Или ипак не?BTW, екипа са факса слободно нека се јави да им дам линкове за преузимање оба видео записа... Нису на "цевки" већ заштићени приватном адресом и лозинком.Додатак: Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Какав трип. Не могу да верујем какву ствар сам сањао. Ово ћу морати да разложим на папир, само ако не заборавим...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Својевремено сам купио црну, тврдо укоричену књижицу у IPS у Новом Саду. Било је то... само мало... 19.11.2005. - пише унутра лепо, већ годинама на свакој књизи запишем кад је узета, немам појма што то радим, али ево сад је добро дошло. Око корица има онај лепи омот, са великим словима написаним речима Don't Panic и на сред предње стране црвеним испупченим дугметом, како већ правила налажу - са текстом Do not press this button. Све по пропису. Позада број 42, изнутра доста сјајног текста. Била је 980 динара. Ситница за тако сјајну књигу. Пуно за гладног студента.И сад како сам стално у кући због терапије, узмем да је прочитам. Хтедох и раније, али знао сам књигу на памет, и то што је на енглеском ме није привлачило превише јер сам имао те године крша других ствари које раније нисам читао. И на полици ми стоји ево две године, прва, сваки пут кад погледам полице са књигама видим њу, па иде Прачет, па Метисон, па Ле Гвин... Да не набрајам сад. И никако. До сад. Заправо, узех је пре пет дана, првог дана сам прочитао трећину, другог још мало, већ до Earth II, и после нешто паузе (ах тај chat-rpg) легнем око пола један и узмем мало да читам, и ето крај.А немам наставке. Ужас.Још горе што сад не могу да читам на српском. Као што не бих могао Џордана, Мартина, Хоб или било кога од осталих које сам једном искусио у оригиналу.Исто као што је "На Дрини ћуприја" непреводив на енглески. Да, све се може превести, текстуално, али језик није математика, и много тога написаног увек крије још више ненаписаног, а самим тим и непреводивог.Кад врата нису врата? Кад су тегла.Хвала ти Алнари ;)Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Сутра би, ако не дође до смака света, а ни један видовњак га није најавио за сутра, требао да буде 1. јун, и колико видим ово ће ми бити рекордан месец, чак 4 текста иду у штампу. У Свету Компјутера ће напокон изаћи Alexandria, а у Game|Play две рецензије и један текст о софтверу. Од већ предатих остаје Exaile за неки наредни број СК-а.Јунски рок почиње 2. али га пропуштам, јер сам под терапијом, која је одвратна и скоро па гора од самих мука које носи болест.Јун је месец кад ће се појавити Mass Effect у Европи, и надајмо ће игра бити достојна све те фрке око ње.Јун је месец у којем бих могао да купим напокон дигиталца, само ако бих некако дошао до 100 евра.У јуну ћу напунити 25 година, што је половина од 50 и четвртина од 100. Видећемо који од ова два последња рекорда има икаквих изгледа, обзиром на моје понашање.Јун, јун... не пада ми ништа више на памет, али слободно наставите...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Кад је била актуелна прича око рушења куће Вељка Петровића, највише сам се плашио да ће на томе остати - на рушењу. Jесте све то лепо - приватник, обећао нову, "исту" до улице, да врати таблу са ознаком - и контам, не исплати му се да сруши а ништа не изгради, али данас су свакаква времена, људи одустају од рођених кућа камо ли од Вељкове... Али ево, од ока, овако незавршену, рекао бих да личи... Отприлике то је та висина, тај број прозора, облик... Додуше све зависи од фасаде и завршних радова, али изгледа да човек држи реч.Сад кад би отворио једну бар просторију, и у сарадњи са историчарима којих има на претек средио то како треба, наплаћивао улаз један дан недељно (нема потребе да тако нешто ради сваки дан, светска пракса) и ставио тројезичну презентацију на интернет... Имао би лепу заоставштину иза себе, чак и ако није Вељко сам...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Гледао сам неки коментар и сконтао да је мој цртани филм о оперативним системима прегледан преко 3000 пута. Није то лоше, кад погледам да ни један од претходних није ни близу те цифре...Друго, GW слави три године. Три пута узастопно сам био трећи у тркању оних котрљана, и добио некако 10 победничких жетона, извукао једну ватрену воду, напио се (не ја, него лик) и све на екрану постало сепиа, замуљало се гадно, ни патуљачка пива нису равна овоме...Треће, био сам са Бакијем на некој tribute to Ramones свирци, и нико од нас није сконтао да је гитариста наша генерација из гимназије, то су нам рекли касније на улици. Штета што су у 2 прекинули све, па се завршило већ у 2.20... Глупост...Него, ваистину васкрсе, видели га људи...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Падне ми на памет да седнем и погледам свих 6 филмова за редом. Не могу да се начудим какво је то срање. Кад сам био клинац обожавао сам Star Wars. Сад гледам, све је уништено, ништа више није остало...Пре свега, нова три филма су очај. Светлосне сабље изгледају као пластичне цеви, док су старе, ручно доцртаване на фрејмове, са свим оним нетачностима и подрхтавањима од фрејма до фрејма - изгледале реалније, као необуздана енергија. Ко каже да од вишка (технологије) глава не боли... Да не говорим да је цела "прича" могла да стане у један филм од 2 сата... До старих нисам ни дошао, све се плашим да ми се сећања не униште до краја...А цела прича је тотално водена и незанимљива, у поређењу са огромном и епском причом иза првог KOTOR-a, саге о херојству и паду Ревана, његовом повратку на светлу страну и победи над самим собом и целом Sith империјом...У суштини, срећа је што нема баш-баш добре Star Trek игре... ;)Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Пробудим се ја тако, кућа мирна, све тихо. Доручкујем, седнем за комп - мирно, само 12 људи online у Pidgin-у. Троје ме цимну, двоје одмах повежем да међусобно причају, један оде у швалерацију... Тишина... Прво се збуним, али онда проверим датум и видим да је субота вече, а изгледа киша пљушти само овде, остатак државе је напољу - супер...Мобилни није зазвонио данима, нико не шаље порукице, не вибрира, не пишти и не дречи - уопште гледано, откако сам га искључио пре неколико дана потпуно сам се опустио, одморио и уживам...Не радим ништа, само седим и размишљам...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Шта значи писати на енглеском, макар и не владати језиком најбоље, и релативно гледано, бити неписмен. Мој блог о играма за компјутер, који има укупно 14 текстова, од тога само 4 рецензије, 3 подсећања на старије игре и опис 2 алатке за играње на широком екрану - овог месеца има више посета него овај блог који управо читате, који постоји од 2004. године.90% те публике долази путем разних кључних речи преко гугла. 9% долази преко гугловог претраживача слика. 1% са неких других претраживача и сајтова који линкују тај блог.Чињеница да писати ћирилицом значи аутоматски изгубити кључне речи које би потенцијално стајале у наслову, све оне (99%) људе којима неће пасти на памет да нешто куцају на гуглу ћирилицом пре него ударе ентер, ... али кад се погледа реално, и боље је тако, јер је ово мој лични блог који и није намењен освајању света :)Па ипак је занимљиво да нешто што постоји тек од новембра може да покупи толико велики део колача на гуглу...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Четврти дан. Данас сам много лакше истрчао, и мање се "истрошио". Можда је у питању промена руте, трчао сам према Селенчи и поред парка на булевару, мада сам приметио да бих можда могао да трчим на теренима Соколског дома (бивши дом партизана) јер су пре подне празни, нема неких тренинга или шта већ уопште буде ту... Видећу... Данас сам такође први пут нешто мало јео пре трчања (пола сата пре, нисам имао времена да једем сат, сат ипо раније како правила налажу) али сам прави доручак ипак оставио за после туширања, док гледам кулинарске мајсторије Декија и оног водитеља што трипује да је духовит док прича са тродимензионалним ликом по имену Ћуфта... РТС1 и даље увијен у снег, као и обично кад га уопште има, а чујем од људи да су и БГ и НС данима под ударом пљускова. Срећом, овде је суво, иако доста хладно и ветровито.Контам, да ме успут негде види разредна из средње, на лицу места би ме ухватила за руку и одвела на стрељање... Ја сам 4 године био онај што је седео у свлачионици на киши или причао вицеве испред исте на сунцу... Салу изнутра сам видео само док се дерала на нас што немамо опрему... Или смо болесни... Или се нисмо појавили на контролном из нечега... Једино сам знао да напољу играм ретко баскет лети, или фудбал зими по снегу... И то је то...А сад трчим из забаве... хехе...Наравно, 5 км пешачења свако вече је и даље главна забава, ово је само успут...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Малопре сам се вратио из шетње, и видим да се на телевизији не спомиње, али и у Сомбору су средњошколци прохујали центром, испаљујући ракете (једна је слетела на кров "српске читаонице" али срећом без последица) и узвикујући пароле "Косово је србија", али и веома ружну "идите из Србије", па се питам коме је намењена та друга, онима који су отишли или онима који немају пара да оду...Све у свему, не видим разлику између '41. и 2008. што се тиче поставке ситуације - пакт који нуди сигурност уз одрицања, или марширање около уз "Боље гроб..." пароле, с тим што су ови јадни људи најмање 3 пута у 100 година изабрали гроб и ништа нису постигли осим сопствене смрти...Надам се само да се неће поновити '41. или '91. јер све ово јако личи на то, једни прогласе независност, други унутар тога прогласе непризнавање, онда ови кажу "Ма шта ви..."Ко спава на сену треба да се плаши варница. Где ми спавамо ноћас? Или наредних година...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Управо сам дошао до једног крајње баналног закључка који је so damn true - већ сам га се делимично дотицао у неким песмама раније - али формулација, тако проста, је до сад остала неизречена:Нада покреће свет.Ништа друго. Ништа више. То је то. Сви циљеви, планови, све је унапред осуђено без наде. Нико ништа не би радио, нити покушавао. Звучи тако једноставно, свакодневно, непотребно за нагласити, али кад се нагласи, БУМ, колико је то заправо важна чињеница.Можеш једном мисли да покренеш или зауставиш круг људи, град, државу, цео свет... Дај им или одузми наду... а они који остану без наде су мртви одавно, чак и ако то не знају...Да не буде сад да измишљам топлу воду, не трипујем се да сам одједном филозоф, чисто размишљам нешто на глас...Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Како сам прошле године успешно заборавио 2 најважнија рођендана која сам требао да честитам (мојих кумова - обојице!) ове сам одлучио да обратим пажњу на разне "римајндере". Прошле сам се ослањао на гуглов календар, али ни он није свемоћан, и подложан је грешкама - људским :)Углавном, посматрам страницу са рођенданима на facebook-у и смејем се. Цела моја генерација пуни 25 ових дана, разбацано по месецима горе-доле по страници. Сећам се кад смо сви пунили 18, у средњој, па је сваког месеца било 3-4 журке за "осамнаести" и друштво се само селило са једне локације на другу а забава није стајала...И онда сконтам међу нама маторима (од нас ~25, преко Вас од ~27 до оних девојчица ситних што намерно више не остављају годину па се само дан види) гомилу клинаца који ове године пуне тек ~20, 21, 23... И стално су ту, проверавају, чекају, флертују, оцењују, продају...И сетим се, како је било лепо кад сам ја био млад. Па ми смо тад радили свашта. "Као" смо ишли на факс, али смо лутали градом до зоре. Свако вече се седело код некога и зезало уз музику, фудбал, причу... Али дефинитивно нисмо висили по цео дан на facebooku, а не висимо ни сад... тек по мало...Идем ја напоље, где је хладно и мрачно... а вама препоручујем 200 Degrees - The Darkness.Tekst preuzet sa http://www.walkersblog.info

Узмем јутрос мобилни и обришем преко десет девојака из именика.Не, ово није "ја сам фрајер и курчим се" фора, у питању су колегинице са факултета, и ни са једном од њих нисам имао ништа. Ваљда су зато толико дуго и потрајале у именику...Једноставно, погледам, и имам гомилу бројева људи које ја више никада нећу звати, нити ће они мене. Поред њих десетак био је ту и један једини мушкарац - неки Бојан што сређује абонентске, а чији број сам покупио од другове другарице друга, кад је требало мом цимеру својевремено да се прехрани или умре. Умро је. Али ове гледам - ова се удала и има дете, ова има дете али се није удала, ова је дипломирала и кажу отишла негде у централну Србију, ову сигурно нећу звати никада, са овом сам се чуо последњи пут пре 3 године...Да, ретко ми падне на памет да очистим именик, али ипак то чешће урадим него други људи. Један од мојих блиских пријатеља има бројеве телефона свих људи које је икад уписао у именик, као, никад не знаш кад ће затребати. Ма брате, ако ми неко са ким се нисам чуо годину дана затреба, онда стварно... Боље да га ни тад не чујем...Опет се враћам на то - ја сам некада давно стварно био у контакту са тим људима. Звучи крајње невероватно, гледајући имена странаца на екрану, али некада смо седели у групама од 2-20 после предавања, дерали се преко столова јер нисмо чули ништа од музике, виђали се сваког дана, по цео проклети дан... И онда ништа. Остарили, постали "трећа", проредили посете факсу. Постали "четврта" и виђали се једном до два пута недељно, и тад само оне који се појаве, ако је лепо време. Ја први нисам био на 90% од оних 6-7 предавања недељно у четвртој. А онда, апсолвенти...У контакту сам додуше са једно 6-7 људи са факултета, а само са једном особом у блиском контакту, да се каже да смо "на старом". Кад погледам и старе другове, цимере, и све остале из тог доба који немају везе са мојим факсом - од преко 20 људи са којима сам редовно гледао утакмице, организовао журке, седео по целу ноћ, дерао се уз гитару, причао, правио разна срања... У контакту сам са можда 4 човека. Више може бити, мање није, да не претерујем. Један се замало оженио прошле године, други сад очекује дете. Не знам шта су сви пукли око те деце, али хајд'.Од средњошколских другова данас виђам само два, а обојица су у Београду, и питање је дана када ће напустити ову јадну државу.Из основне никог нисам видео годинама. А сви смо обећавали последњи дан да ћемо се окупљати сваких пар година :)Поента? Немам појма. Пало ми на памет како се сви мењамо, и како ништа не траје, поготово ако се не потрудимо. Мене је очигледно болело уво за све те људе са којима нисам остао у контакту, иначе бих и данас био добар са њима. Али свеједно она особа која сам некада био ја, дружила се са њима и својевремено их је ценила довољно да не устане и оде из њиховог друштва...Ипак, понекад ми падне на памет неко тако леви, са ким никад нисам био посебно близак, и запитам се шта је било од ње или њега. Чуо сам да она ради у соларијуму. Није ме препознала кад смо се видели последњи пут пре 4 године. Њега сам срео на сајму, и добио опкладу да је лик ипак жив. Да га нисам усликао, нико ми не би веровао :DTekst preuzet sa http://www.walkersblog.info