Planeta Srbija

Како сам у видеу распакивања телефона Nokia E7 напоменуо, у старту сам помислио да је разлика између њега и модела N8 само у тастатури, али сам се преварио. Осим хардверске QWERTY тастатуре, E7 је опремљен и екраном за пола инча ширим од оног код старијег брата, па још потпомогнут ClearBlack технологијом која побољшава видљивост на отвореном. Read more ...

Јуче сам снимио видео и пар фотографија мобилним телефоном Nokia E7, и по доласку у фирму требало је да их пребацим на лаптоп ради качења на фирмин јутјуб и фејсбук. Међутим, нисам понео USB кабал за повезивање, а видео од ~190 MB није ми се слао е-поштом, плус тај лаптоп нема Bluetooth, а ни (мој) блутут донгл нисам понео од куће. У фирми не постоји одговарајући кабал за повезивање и једини начин за пребацивање снимљеног материјала под клаузулом ХИТНО је преко WiFi локалне мреже. Али чиме? Read more ...

Ако здраво за готово узмемо савремену пословицу „Ако немаш Фејс — не постојиш!“, и искомбинујемо је са оном „На Фејсбуку су људи са којима си ишао у школу. На Твитеру су људи са којима би волео да си ишао у школу.“, долазимо до закључка да су друштвене мреже један од веома битних аспеката савременог хомосапиенса. Нокија се (недовољно) потрудила да корисницима E7 паметног телефона учини што једноставнијим присуп овим веб садржајима.

Виџет и апликација за друштвене мреже подржава само Твитер и Фејсбук, што ћу оценити као делимично прихватљиво обичним корисницима — то су најпопуларније друштвене мреже, али очигледно неприхватљиво циљној популацији модела E7 — пословним корисницима којима је можда и важнија мрежа Линкедин. Истина, постоји самостална апликација коју је направио развојни тим Линкедина, али она није интегрисана у поменути виџет. Read more ...

Да ли сте приметили да шта год да радите негде у позадини певуши некаква музика? И где год да се окренемо чује се неки звук. У дигиталном облику звук можемо да ухватимо, обрадимо, сачувамо и слушамо, па ћу делом и због тога у трећем наставку серијала „Програми за Линукс“ навести четири слободна програма за ове намене. Ви свакако можете да погледате и неколико предлога за канцеларијске и графичке послове, а за видео, Интернет и опште алатке ћете се стрпети до следећег пута. Read more ...

O wow efektu sam često pričao jer sam i sam najveći zavisnik od istog. Znate onaj osećaj kad Vas pukne sreća jer ste doživeli nešto neočekivano, drugačije, totalno cool što vas tera da sledećih 5 dana pričate konstantno o tome, postavši verovatno objekat za izbegavanje od strane bližeg društva, ali to vam ni najmanje ne smanjuje doživljaj.

Photo credit: Mark Storey

Nisam poznat baš kao veliki fan Star Wars/Star Trek serijala, jer sam nekako iste preskočio u detinjstvu a kasnije me snašlo već mnogo čega drugog tako da se moja persona zadovoljavala Matrixom, kao ultimativnom zajedničkom temom svih geekova. I sad kad se pojavio novi Star Trek, verovatno isti ne bi primetio da Sylar iz Heroja, nije u ulozi Spocka, i da se u međuvremenu nisam postao ovisnik o seriji Big Bang Theory, koja između svih geek relikvija Star Trek ističe kao jednu od najbitnijih. Mislim da nikad neću zaboraviti scenu kada Penny poklanja salvetu sa potpisom Leonarda Nimoya, prvobitnog Spocka, Sheldonu i kada ovaj duboko u sebi gaji nadu da ce na osnovu DNK koji nađe na maramici uspeti da klonira najpoznatijeg učesnika Star Trek serijala na planeti. Inače od kako je krenuo film, Twitter je dosta poludeo kada je Star Trek tag u pitanju, gde je film dobio dosta pozitivnih komentara, pa posle svega toga kako jedan geek poput mene da se ne prikloni pokretu

Obzirom da sam, sa svojom standardnom movie ekipom prošli film gledao u Steru (Watchmen, ocena 4/10) ovog puta je red došao na Kolosej, obzirom da je novootvoren i kao ajd da promenimo. Ovo je, ispostaviće se, glavni krivac WOW efekta Kolosej je definitivno najbolji bioskop u kome sam do sada bio. Platno je znatno veće nego u Steru recimo, a zvuk je, blago rečeno preedobar. U pojedinim scenama filma, poput recimo tuče u klubu, ili scene u kojoj neko čudno stvorenje juri JTK-a imate osećaj kao da ste zaista prisutni u sceni, što je možda cool kada su neke ljubavne scene u pitanju ali verujem da bi mi srce stalo na pola filma da je neki horor u pitanju. Od sada, kada je gledanje filmova u Beogradu u pitanju, Kolosej je jedini izbor!

Sam film je audio vizuelni spektakl, iza kog dosta lepo upakovanom pričom (iza filma stoji JJ Abrams koji je zaslužan za serijal Lost), koja se vraća u same početke Star Treka, detinjstva i rane godine glavnih aktera Jamesa Tiberiusa Kirka i Spocka, i objašnjava kako se oformljava čuvena posada Enterprajza. Glavne zamerke na film, došle su upravo od stare Star Trek zajednice, koja je možda izneverena činjenicom da je Vulkan uništen, ili uvođenjem nekih novih koncepata poput alternativne realnosti, ali i pored toga film zaista ima odlične kritike. Ne otkrivam previše, ipak morate da odete u bioskop da biste doživeli film, kako neke stvari zaista nije lako prepričati, imate zaista najtopliju preporuku od mene, koji ću sigurno još jednom pogledati film

Dif-tor heh smusma ili jasnije svima Live long and prosper!

Došlo vreme da se pogleda i SAW V (a kao da je juče bilo vreme za III i IV). Ono što se meni ovde svidelo je pravac u kome priča ide. Naime, ovaj nastavak priča dve priče. Jedna je retrospektiva prethodnih nastavaka, i inače glavna priča petog nastavka, dok je druga priča predviđena za stare [...]

Zanimljivo:

- Predviđamo da knjige ne moraju da imaju recenzenta, jer je to neka vrsta cenzure - smatra Vehovec i dodaje da je važno da se izdavači izbore da ne plaćaju katalogizaciju publikacije, niti pojedinačne ISBN brojeve, kao što je to običaj svuda u svetu, a kod nas je uvedeno kao veoma neobična praksa.

Reč je o izjavi Romana Vehovca, direktora izdavačke kuće Vega media, takođe i direktora Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Vojvodine. Govori se o predlogu novog Zakona o izdavaštvu koji će Poslovno udruženje podneti vladi.

U poplavi loših, piratizovanih, šljampavo priređenih i još šljampavije odštampanih izdanja, puka činjenica da neka knjiga ima CIP i ISBN, počela je da se uzima kao merilo koje knjigu i onoga ko ju je na svet dao, koliko-toliko legitimizuje. Trošak za izdavača nije veliki - par stotina dinara po izdanju. Pretpostavljam da samo po sebi pribavljanje CIPa i ISBNa nije sporno. Postojanje ta dva broja nije garancija da se između korica ne nalazi smeće, ali nepostojanje je skoro sigurni indikator smeća. Izdavačima nije problem da plate katalogizaciju, čak im i dobro dođe da njihova izdanja to imaju, samo traže da to bude besplatno. Ne mogu baš da kažem da razumem. Nije kvaka u parama. Pa u čemu je? U principu? Kojem? Ne bavim se izdavačkim poslom, ne znam kako je ta materija pravno rešena u svetu (znam samo da knjige imaju ta dva broja), pa nemam ni približnu predstavu o tome šta se iza brda valja.

Zato imam predstavu o predlogu da se relativizuje uloga recenzenata. Institucija recenzije je zaista mogla, u nekim drugim vremenima, da bude (i bila je) paravan za cenzuru. Danas i ovde ona to nije. Danas i ovde svako može da objavi šta god mu je volja. Nije ni skupo. Nije problem ni pribaviti recenziju - plaćenu, neplaćenu, ozbiljnu, šarlatansku, popustljivu ili strogu, kratku ili podužu - svejedno. Recenzije su, zapravo, postale besmislene. Ne garantuju nikakav kvalitet. Niti čuvaju izdavačke kuće i njihove urednike od promašaja, niti su putokaz čitaocu, on se povodi drugim razlozima. I - ukoliko se na to mislilo i to htelo - knjigama recenzenti zaista nisu potrebni. Kod ozbiljnih izdavača koji drže do sebe, postoje drugi mehanizmi kontrole kvaliteta, a kod neozbiljnih i onih koji na svet izdaju štampani papir a ne prave knjige, stvar neće spasiti ni recenzija nekog nobelovca.

Ali, možda - uvek ima neko ali i neko možda - ako nisu potrebni, to ne znači da recenzenti nisu poželjni. Naime, nije baš sasvim svejedno ima li ili nema neka knjiga recenziju, makar i u vidu pisanog mišljenja nadležnog urednika, kao što nije svejedno ni ko je potpisao recenziju. Izdavač će sam proceniti da li je to njegovim knjigama potrebno ili nije. Kad u rukama bude imao smeće koje mu se isplati da objavi, izdavač neće ni tražiti recenziju (kao što je mnogi ni sada ne traže, nego samo u impresumu potpišu ime nekog nepostojećeg čoveka). Kad u rukama bude imao potencijalni bestseler, izdavač će možda tražiti recenziju od autora čije ime može dodatno da doprinese prodaji, iz čisto marketinških pobuda. Recenzije će možda tražiti urednici stručnih edicija, ili pojedine izdavačke kuće za izdanja koja se budu štampala parama fondacija ili državnih agencija. Ili će fondacije i agencije za te stvari angažovati sopstvene recenzente, a da ne bi finansirali baš makar šta. Možda će se i država, unutar institucije otkupa za biblioteke, opredeliti da podrži samo recenzirana izdanja - mada je tu dobar filter i stručna komisija koju formira Ministarstvo.

Na kraju, ono u celoj priči najlepše: ne samo da neće više biti sramotnih recenzija u kojima se hvali nešto što ni autorova najbliža rodbina ne može da čita, a razlog tome nije nepismenost rodbine, nego neće više biti ni negativnih recenzija, koje bi autorima takvih dela stajale na putu! Paradoksalno? Pa, ne baš. Izdavaštvo je posao, a vrednovanje se odvija na nekoj drugoj instanci. Izdavaštvo treba, u većini aspekata, prepustiti samoregulaciji. Ne u svim, ali to je već neka druga priča, za neku drugu priliku.

Share This

Skoro sam pročitao jednu zanimljivu knjigu koju je napisao Guy Kawasaki, direktor i osnivač Garage Technology Ventures.

Knjiga “The Art of the Start”, ili kako je prevedena na srpski “Tajna uspešnog početka” je pisana jednostavnim jezikom, sa Gayovim prepoznatljivim stilom. Knjiga je namenjena preduzetnicima koji žele da promene svet, koji imaju ideju i žele da je sprovedu u delo, sve jedno da li žele da stvore novi Microsoft, ili neprofitabilnu organizaciju.

Gay Kawasaki je pionir Apple kompanije, a sada direktor investitorske kompanije Garage Technology Ventures. Gay svakodnevno ima kontakte sa ljudima koji ubeđuju njegovu firmu da upravo oni imaju ideju koja može promeniti svet, zato je on pravi čovek koji će vam dati savete kako da ubedite investitore da je investiranje u vašu mladu firmu ispravna odluka.

Gay vam poručuje da se fokusirate na značenje i smisao a ne na pare. Budite deo rešenja a ne deo problema. Polarizujte ljude, ako su ljudi ravnodušni prema vašim proizvodima ili uslugama u problemu ste, moraju ili da vas vole ili mrze. Ovo su samo neki saveti koje možete pronači u ovoj knjizi.

Knjiga “The Art of the Start”, jeste priručnik za sve mlade preduzetnike u svojoj garaži pripremaju svoj proizvod koji će poremetiti velike gigante na tržištu. I ne propustire da pročitate blog Guy Kawasaki-ja - “How to Change the World“.