Planeta Srbija

Ако је и било икакве дилеме да ли у жутократама постоје било какви остаци неког основног патриотизма, од данас нема и не треба да је буде. Врховни Жутник је резолуцију која сутра треба да буде представљена Генералној скупштини УН, а која је у првобитном облику већ добила подршку многих земаља, протеклог викенда проследио на „услаглашавање“ својим „пријатељима и савезницима“ у Вашингтону и Бриселу. Резултат је био апсолутно предвидив. Од резолуције која је можда могла „да омогући Уједињеним нацијама да блесну макар на тренутак, огласивши неправду у свету без правде“ и била достојна „наших предака, митова и завета“ (Н. Танасић), није остало апсолутно ништа.Напротив, уместо да се Србија макар на речима побуни против очигледно софистичке и лицемерне пресуде МСП - у којој се оправдање за нелегитимну декларацију независности проналази вербалном акробатиком - у новом тексту резолуције Генерална скупштина ту пресуду уважава!Подсећам, МСП у ствари није одговорио на питање које је преко Генералне скупштине Србија упутила у октобру 2008. Јер, то питање је било да ли је проглас Привремених институција самоуправе (ПИСГ, тзв. скупштина и влада Косова) био у складу са међународним правом. По резолуцији СБ1244 и свим признатим конвенцијама и споразумима у оквиру међународног права, одговор на то није могао да буде потврдан. То су знале и судије МСП, па су до потврдног одговора дошле тако што су за Албанце присутне у сали приликом усвајања декларације рекли да они у ствари и нису представљали ПИСГ, већ „народ Косова“!И сада ту лицемерну подметачину, замену теза, и на крају крајева гнусну лаж сама Србија тражи да Генерална скупштина УН „прима к знању“, и то ни мање ни више него „са уважавањем“!!!Али чекајте, има још! Поред захвалности МСП на „пажљивом разматрању“ датог питања (!), Србија у новој резолуцији не тражи од ГСУН да осуди отимачину Косова и Метохије и њене спонзоре. Напротив! Она се тим спонзорима захваљује:„ф) Поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша животе људи“.(ивор: текст објављен на РТС; подвукао С.С.)Значи, „дијалог“ којим би руководила ЕУ, чије су 22 чланице већ признале „Независну државу Косово” и која је већ узурпирала улогу УН у окупираној покрајини - уз одобрење жутократа - би сам по себи био позитивна ствар, без обзира шта се њиме постигне или не. Није тешко претпоставити како ЕУ замишља тај „дијалог“: разне ЕУрократе говоре, а Београд извршава налоге. Баш као и са овом резолуцијом! А и ако би дошло до неког разговора са узурпаторима у Приштини, они би се сматрали равноправним са Београдом, и могло би бити речи само о „сарадњи“, уласку у ЕУ и неком фантомском бољем животу. А статус Косова? О њему у резолуцији заиста не пише ништа - осим што наведена тачка Ф имплицитно признаје да се ради о независној држави!Штавише, та импликација је суштина целе резолуције! Јер, пошто је МСП рекао да проглашење НДК није против међународног права, а ту одлуку баш Србија тражи да ГСУН прими к знању са све уважавањем, те да се у последњој тачки спомињу само преговори о сарадњи и бољем животу - који би сами по себи били дивна ствар све и да не донесу апсолутно никакве резултате - из свега тога произилази да Србија у ствари признаје Независну Државу Косово.Толико о тврдњи Бориса Тадића да резолуција „не садржи признање независности Косова ни на који начин“.Ако овај нацрт резолуције уопште буде предложен на Генералној скупштини, а камоли усвојен, биће то трагедија са несагледивим последицама, највећа капитулација у нашој савременој историји (гора од, рецимо, Милошевићевог пристанка на кумановско примирје) и круна успеха Империје у напору да на очиглед целог света почини злочин а да јој се жртва злочина на томе још и захвали.Предлогом овакве резолуције, власт у Србији се не одриче само дела територије, већ суверенитета уопште, било каквих претензија на правду, па чак и самог права на даље постојање. Ово је чисто самоубиство - у којем саучествују ЕУропски и амерички „пријатељи и савезници“.Када се једнога дана - у скоријој будућности, акобогда - буде судило Борису Тадићу, Вуку Јеремићу, и свим осталим учесницима њиховог заједничког злочиначког подухвата, овај предлог резолуције биће крунски доказ да су ти људи издајници, преваранти, лажови и хуље. Нека им се Бог смилује.

Нема сумње да је прошлонедељна пресуда Међународног суда (не)правде, apropos проглашења тзв. независне државе Косово, допринела рушењу међународног права. То је само последњи корак у тој одисеји, којој припадају и НАТО агресија из 1999, и ирачки рат 2003, и оснивање и рад Хашке инквизиције од 1993. наовамо... Дакле, није ово неки нагли заокрет, већ само најновији корак у процесу.Сепаратисти широм света ликују и најављују акцију. Можда до њих није допрла порука Империје да се не може свакоме оно што се може Вашингтону и Бриселу - али ако се неко позива на закон јачег („може нам се, па смо зато у праву“) онда не може да замери неком другом ако се позове на исти „закон“ и има силу којом може да га примени. Односно, може да замера колико хоће, али му је од тога слаба вајда. Проблем је што је такав „поредак“ нестабилан и насумичан. Зато се историја цивилизације увек може мерити степеном до којег сила закона надвладава закон силе. Ако је овај други у успону, онда то више нији цивилизација, већ хаос. Данас, дакле, живимо у свету којим влада хаос - али се претварамо да постоји поредак!Шта је у ствари писало у одлуци МСП? Питање које је Србија поставила у октобру 2008. било је недвосмислено - да ли су привремени органи управе на Косову имали право да донесу декларацију супротну правном поретку УН и резолуцији 1244? Једини логичан и правно ваљани одговор је требало да буде „нису“. Међутим, десет судија МСП је изабрало да промени питање и тако избегне пресуду која се не би допала Вашингтону.Како објашњава судија Абдул Корома из Сијера Леоне:„Мишљење већине користи једну врсту трика како би избегло логични закључак, тако што за ауторе једностране декларације независности сматра да нису деловали у својству представника привремених органа самоуправе Косова, већ представника косовског народа, па да самим тим за њих нису важили прописи Уставног оквира и УНМИК-а“.Нема везе што је декларацију објавила „Скупштина Косова“ која је изабрана на УНМИК-овим изборима као орган привремене владе - дакле, апсолутно није имала право да уради то што је урадила. По овој интерпретацији, ако ја кажем да сам грађанин Марса, а не БиХ или САД или Србије, онда самим тиме постајем имун на законе БиХ, САД или Србије! То не само да нема смисла, већ је позив на хаос. Закони или важе за свакога на датој територији, или не не важе ни за кога. Нема средине.Овако мисли и судија Мухамед Бенуна из Марока, који критикује одлуку већине као „у најбољу руку софизам“ и каже:„…нема везе да ли сматрамо ауторе декларације о независности члановима Скупштине Косова или не; ни под којим околностима они немају право да усвоје проглас који крши Уставне оквирие и Резолуцију СБ 1244, па самим тим и правни поредак на Косову који су успоставиле УН“.Иако је још у децембру прошле године било јасно да ће МСП бити под огромним политичким притиском да управо то и учини - сетите се напада искрености председавајућег МСП Хисашија Оваде, када је изјавио да ће одлука највероватније да буде подложна различитим тумачењима - не сећам се да је било ко предвидео да ће одлука бити овако провидно погрешна.Проблем, дакле, није био жто су жутократе поставиле погрешно питање, већ у томе што су се уопште обратили МСП. И пре него што је постао председник и повео политику капитулације, Тадић се као министар потрудио да Војска Србије неће бити у стању да се бори за Косово. Србији су онда преостали само правни аргументи - али они су били јаки и неприкосновени. Јер, иако је НАТО окупирао Косово (грубим кршењем кумановског споразума, успут буди речено) 1999, цена те окупације била резолуција УН 1244. А према тој резолуцији, за коју је МСП потврдио да је још увек на снази (иако некако волшебно не важи за Вашингтон, Шиптаре, или ЕУЛЕКС...), само и једино Савет безбедности има право да регулише статус Косова. Све друге одлуке су правно ништавне. А будући да СБ не може да призна „Независну државу Косово“ све док на то могу да ставе вето Русија или Кина, Србија је ту имала адут у сваком спору око Косова.Обраћањем МСП, жутократе су само омогућиле Империји да ослаби управо најјачи српски аргумент, односно оспори га кроз институцију која у свету још увек има кредибилитет и поштовање. Ово није био резултат глупости, незнања, или неспособности, већ део оне стратегије која је још давно договорена са Вашингтоном: да ће „бој за Косово“ бити прича за унутрашњу употребу, којом се мажу очи народу док се Србија систематски уништава за потребе страних налогодаваца. Сетите се демарша из фебруара:„Наши партнери у Београду рекли су нам да изјаве министра Јеремића о Косову имају за циљ да заштите председника Тадића од напада српских националиста, и да је иницијатива тражења саветодавног мишљења од МСП била само маневар да се Косово уклони са дневног реда српске политике“. (подвукао С.С.)Рекох раније да живимо у свету којим влада хаос, али се претварамо да постоји поредак. Нешто слично могло би се рећи за жутократију. Наиме, то је антисрпски, окупациони режим који ради против државе и народа, али се представља као аутентична српска власт која се бори за интересе државе и народа. Онима који пристају на ту искривљену перспективу онда никако није јасно како власт, и поред силних неуспеха и катастрофалних резултата, може да тврди да је све дивно и да су савршено задовољни. Али ако прихватите истину, онда постаје јасно да жутократама заиста све иде по плану. За Јеремића, Тадића и остатак жутократске хунте, оно што се десило у четвртак није био пораз, већ унапред планирана победа на њиховом „ЕУроатлантском путу без алтернативе“.Из приложеног би требало да је јасно колики људски и морални суноврат представља жутократија. Њено уклањање је неопходан предуслов физичког опстанка српске државе и народа. Што пре, то боље.

У данашњој колумни Ђорђе Вукадиновић пише о „црвеној линији мазохизма”, апропо срамотне сребреничке декларације Скупштине Србије. Вели, нису у праву они који су мислили да се дошло до самог дна - жутократе увек могу још ниже.Има онај стари виц, да је песимиста неко ко вели, „Лоше је, да не може бити горе” док оптимиста на то одговара, „Може, може!” А ја бих на то рекао да је жутократа онај који, чувши то, додаје: „Не само да може, већ треба - и мора!”Не постоји то понижење, то непочинство, издајство или злочин против здраве памети на који жутократе нису спремне, у име ЕУропства и „атлантских интеграција” - све док неко други, народ Србије рецимо, за то плаћа цех.Данашња жутократија у Србији директни је потомак оне власти која је дошла на власт пучем у октобру 2000. године. Наводну „народну револуцију” тада су водиле курсаџије из Сентандреје, које су уз помоћ „куфера готовине” (по сведочанствима њихових америчких спонзора) усмериле народно незадовољство изолацијом, ратом и сиромаштвом против власти Слободана Милошевића.Власт Зорана Ђинђића водила је политику безусловне капитулације свим захтевима са Запада; оног момента када је Ђинђић наговестио да би та политика могла да престане, убијен је под још нерасветљеним околностима. Диктатура самозваних јакобинаца која је уследила била је до те мере катастрофална да је ДОС поражен на изборима у децембру 2003. а на власт је дошла коалиција Војислава Коштунице. Он се, опет, трудио да балансира између политике апсолутне послушности шефовима са Запада и очувања минимума националних интереса. Али не само да је Коштуница у томе био неуспешан, и тај минимум је шефовима био превише.Зашто? Овде је потребна мала дигресија...Хришћанска цивилизација, којој је некад припадала Европа, заснована је на апсолутном моралу, у којем је на пример убиство грех и злочин, ма ко да га је починио. Данас је, међутим, на снази пост-хришћански концепт морала (који је, гле чуда, исти као и онај од пре Христа), где је све релативно. Добро је кад „ми” нападнемо суседно село и покрадемо им стоку, а зло је када то „они” ураде нама. У пракси то значи да неки (нпр. Америка) могу да раде све што хоће а да им се то не замери, док други (нпр. Срби) не смеју да раде ништа, јер је све што раде по дефиницији зло.Ево једне илустрације тог приступа: границе суверених држава су неповредиве, осим када је реч о СФРЈ. Е, ту су границе република неповредиве, и републике има да се сматрају као државе. Осим кад је реч о Космету, који је малтене република, је ли, па у том случају за републику Србију не важи принцип неповредивости граница... И тако испада да се „принцип” мења по потреби, зависно од тога да ли се на њега позивају Срби (онда не важи) или неко други (тада важи оно што до јуче није).У тај и такав морал, у те и такве принципе, верују жутократе.Иако је жутократија службено успостављена тек у лето 2008, њени елементи су били део обе Коштуничине владе (Г17, СПО, па и сама ДС), тако да је и пре тога постојао континуитет растакања Србије. Коштуници су жутократе пребацивале да „кочи реформе”, али из досад учињеног може се закључити да су под „реформама” подразумевали управо предају Космета, државизацију Војводине, усвајање резолуције о Сребреници...Жутократе уништавају српску државу зато што им је то наређено. Речено им је да је то цена уласка у ЕУ. Пошто је њихов сан је да постану ЕУропски комесари, чиме би могли да прошире своју пљачку са (о)сиромаш(е)не Србије на неке богатије крајеве, а за то још буду и плаћени, мотивација је ту сасвим јасна. Али зашто сатиру народ? Па зато што, из идеолошких разлога (као баштиници србофобичних идеја 20. века), српску нацију мрзе и презиру.Будући да верују у закон силе и правду топуза, жутократе су неустрашиви у свом угњетавању Срба (да сад позајмим израз од Јована Дучића) зато што се ничега не стиде. Али се итекако плаше народа коме раде о глави. Зато се труде да га анестетишу путем медија и институција. Проблем - по њих - је само што су успели сами себе да убеде како су у томе и успели. Поверовали су у властиту пропаганду, и сада мисле да је њихова опсена у ствари неприкосновена реалност.Истрајавају у свом неуморном копању према дну дна јер су уверени да у томе нико не може да их сречи. Није их брига што се сваки пут диже све већа галама у друштву. То су, веле, периферни медији шачице незадовољника. Печат, НСПМ, Двери, Видовдан - ко то чита, слуша и гледа, кад су ту Данас, Блиц, Политика, РТС, Б92, е-Новине, Пешчаник? Не виде да се њиховим медијима верује све мање, а да сваки пут, од „геј параде”, преко Статута Војводине и сада Сребренице, реакција јавности коју игноришу бива све јача.Сваком својом „победом” жутократе још више секу грану на којој се шепуре. Само је питање времена када ће се у народу створити критична маса којој речи више неће бити довољне као израз незадовољства, већ ће са речи да пређу на дела.Петооктобарски пуч у Србији био је експеримент Вашингтона у производњи „народних револуција”. Наравоученија из тог експеримента после су употребљена за усавршавање шаблона и његову примену у Грузији, Украјини, Белорусији (неуспешно), Киргизији... Сваки пут је на власт доведен „реформиста” који је наводно имао огромну подршку народа. И сваки пут, без изузетка, тај миљеник Империје би своју земљу завио у црно.Процес освешћења трајао је неколико година, али ових дана се испоставља да је демократија ипак батина са два краја. Један за другим, режиме инсталиране диригованим пучевима руше њихови гневни поданици. Украјински „наранџасти” револуционари су на изборима пре неколико месеци доживели потпуни слом. А пре неки дан је у Киргизији срушен режим тамошњег револуционарног вође, Курманбека Бакијева. Вашингтонско клупко се, дакле, већ добрано одмотава, и реално је очекивати да ће једнога дана у скоријој будућност процес стићи и до исходишта савремене револуционарне демократуре, земље у којој је цела шема прва и испробана.А када до тога коначно дође, имајте на уму и ово. Ма колико су разни револуционари ојадили земље и народе које су у име Империје водили, ни један од њих није учинио ни издалека толико штете колико су демократори нанели Србији. Нити је иједан од тих режима био на власти ево већ скоро десет година. Па је за очекивати да ће народна наплата за „заслуге” сходно томе бити... интензивнија.

Посланици ”Народне скупштине” Републике Србије који су у среду, 30. марта 2010, гласали за срамотну резолуцију о Сребреници: Nada KolundžijaDragoljub MićunovićSuzana GrubješićSlavica Đukić DejanovićMeho OmerovićVeroljub StevanovićVlajko SenićAleksandar VlahovićAleksandar JugovićMarko ĐurišićNenad KonstantinovićSrđan MilivojevićNenad ČanakBoško RistićKonstantin SamofalovJelena TrivanGordana ČomićAleksandar ČotrićEsad DžudževićBajram OmeragićBalint PastorBranko RužićDušan BajatovićDragan MarkovićSimo VukovićDragi DamnjanovićViorel ŽuraNebojša ZdravkovićŽeljko IvanjiVladimir IlićBranislav JovanovićSaša MilenićBranislav MitrovićJovan NešovićNikola NovakovićMiroslava PejicaStojanka PetkovićGordana RajkovMiljan RanđelovićSnežana SedlarStevica SpajićSnežana Stojanović-PlavšićJelena Travar MiljevićŠerif HamzagićSava ČojčićBorjan AgatonovićDragoslav BožovićŽeljko BrestovačkiJanko VeselinovićMaja VidenovićNataša VučkovićMilan VučkovićSlobodan GojkovićŽika GojkovićVuk DinčićDragiša ĐokovićAniko Žiroš-JankelićLjiljana ZdravkovićAleksandar JankovićMiloš JevtićAleksandra JerkovIvan JovanovićJadranka JovišićBranka KaravidićBojan KostrešPetar KuntićMaja LauševićDaniela Lovrin-GavrilovićGabor LodiBranka LjiljakJon MagdaMiroslav MarinkovićVesna MarjanovićMiroslav MartićPavel MarčokSrđan MikovićDušan MilisavljevićSmiljana MilisavljevićRadoslav MilovanovićMilena MiloševićKosta MiloševićSlavoljub MitovVitomir MihajlovićGorica MojovićĐura MučenskiTijana NikolićDejan NikolićOlena PapugaZoran PetrovŽarko PivacMunir PoturakMihailo PurićRadovan RadovanovićVlatko RatkovićSlavoljub StajkovićMilan StanimirovićŽivojin StankovićBojana StanojevićGoran StefanovićMiodrag StoilovićSvetlana Stojaković-MilovanovićTamaš TotNebojša ĆeranMilan UroševićBiljana Hasanović-KoraćDragomir CimešaMirko ČikirizEdip ŠerifovBajram ŠehovićLaslo VargaElvira KovačArpad FremondNikola KrpićĐuro PerićSiniša StamenkovićMomo ČolakovićZoran BortićSaša DujovićMile IlićZoran KasalovićĐorđe MilićevićJasmina MiloševićMiletić MihajlovićMilan J. NikolićPetar PetrovićMilisav PetronijevićDejan Radenković(Извор: Печат)Да се не заборави.

Када сам пре десетак дана коментарисао теледириговану „резолуцију“, мислио сам да ће Врховни Жутник просто да је прогура кроз скупштинску процедуру, без обзира шта ко рекао. Истина је, међутим, још гора. Наиме, тзв. опозиција је поднела сопствени предлог резолуције, који омогућава да жутократе постигну тачно оно што им је заповеђено, а да за то не буду криви.Ево шта пише, између осталог, у Декларацији коју је Скупштини упутила ДСС:Народна скупштина Републике Србије најодлучније осуђује злочине који су током грађанског рата на простору бивше СФРЈ почињени према припадницима других народа. Од суштинске је важности да при осуди злочина не правимо разлику по месту злочина или на основу вере и националности невиних жртава. Отуда и наша недвосмислена осуда злочина почињеног у Сребреници.Али шта се то десило у Сребреници? ДСС не каже. Оно што каже Изетбеговићев режим је: геноцид, осам (девет, дванаест?) хиљада цивила, које је плански и систематски по наређењу Ратка Младића и Радована Караџића убила Војска РС. Ту причу причају и НАТО, Стејт Департмент, институције ЕУ... Ово о „геноциду“ вели и Хашка Инквизиција (а МСП је у својој чувеној пресуди из 2007 то узео здраво за готово), али се у њеним документима исто тако каже да нема поузданих података колико је људи убијено, како, или где. Али нема везе, то је свеједно геноцид. А западним медијима је свеједно, они пишу детаљне фантазије и веле да је то био највећи злочин после Хитлера.Па шта онда ДСС подразумева под „злочином почињеним у Сребреници“? Јер, ово горе наведено је садржај који се у ту фразу константно учитава, без обзира што за ту причу нема никаквих доказа или упоришта у стварности. Како могу да се „недвосмислено“ осуђују небулозе?„Починиоци ратних злочина су појединци, и као појединци морају одговарати за почињене злочине“, каже се даље у Декларацији. Откад? Једини идентификовани појединац који је директно учествовао у наводном геноциду, Дражен Ердемовић, живи некажњено негде на Западу под новим именом. Тај нови живот је добио као награду за своје минхаузеновски немогуће сведочење о стрељању Муслимана, крунски „доказ“ за причу о сребреничком „геноциду“. Толико о појединцима.За то време, скоро сви Срби у Хагу су оптужени по командној одговорности или за учешће у наводној завери („удружени злочиначки подухват“). Не суди се људима који су наводно пуцали, већ пуковницима, генералима, министрима, председницима. У Хагу се суди Србима као народу и Србији као држави. Али ДСС то не сме или неће да каже, па пилатовски пере руке причом о појединачној одговорности - као и сви други који Србијом управљају као намесници од петооктобарског пуча наовамо. Осим ЛДП-а, који отворено и са одушевљењем пропагира тезу српске колективне кривице. Кад смо већ код ЛДП и те невладничке екипе, има у Декларацији ДСС и ово:Народна скупштина Републике Србије сматра да је неопходно образовати независну институцију која би се бавила сабирањем и откривањем чињеница о ратним злочинима почињеним на простору некадашње Југославије.Ако скупштина оснива неку институцију, онда она није „независна“. Институције по дефиницији зависе од онога ко их финансира. Та прича о некаквој независној комисији за ратне злочине је малтене од речи до речи предлог „невладиних“ организација предвођених Соњом Бисерко и Наташом Кандић од пре неколико месеци. Нема сумње ко би водио ту „независну“ и „невладину“ институцију. Да је ово стајало у предлогу ЛДП, не бих се чудио, али ДСС?Све то скупа ме подсећа на један виц, који уопште није смешан. Наиме, на неком пријему богатих и моћних, прилази један човек једној жени и вели, „Много сте лепи. Волео бих да спавам са вама. Платићу вам милион долара.“„Баш милион!“, каже жена, треперећи од комплимента. „Па добро.“Човек вади двадесетицу и каже, „Важи, идемо.“„Али господине,“ сада ће жена увређено, „то није милион. Шта ви мислите, да сам ја курва?“„Око тога смо се већ сложили,“ хладно ће човек. „Сад само разговарамо о цени.“ Сама дискусија о теледригованој резолуцији о ратним злочинима (па и „злочину почињеном у Сребреници“) је непристојан предлог. Овој јадној и бедној опозицији у Србији то очигледно није јасно. И онда се чудимо што власт ради све што јој се прохте. Или што јој је наређено, свеједно.