Planeta Srbija

Изјава Џима Џатраса, директора Америчког савета за Косово (American Council for Kosovo) у Вашингтону, 27.8.2008.Неки у Србији су можда у искушењу да помисле како је Москвино признање независности Јужне Осетије и Абхазије лоше по Србију, и да ће Русија можда да промени свој став о Косову и Метохији.Ово не само да је далеко од истине, већ је овакав развој догађаја добар за Србију, и то из више разлога:1. Русија неће променити став о КиМ. Москва ће наставити да инсистира на принципијелном становишту да је -(a) Београд увек инсистирао на споразумном решењу за Косово, а није прибегао насиљу као Сакашвили. Управо су Албанци и њихови спонзори предузели илегалне кораке који не могу да угрозе суверенитет Србије. Насупрот томе, Сакашвили је сам оштетио грузијски аргумент својим насилним деловањем.(б) По релевантним југословенским законима, Косово нема право да се отцепи ни од Србије ни од Југославије. Међутим, по совјетским законима, аутономне републике (Абхазија) и области (Јужна Осетија) су имале право да се изузму од независности република, у овом случају Грузијске ССР (по закону о отцепљењу од СССР из 1990). Дакле, Абхазија и Јужна Осетија су биле део Грузијске ССР, али никад независне Грузије. Насупрот томе, КиМ је неупитно било део Србије још и пре настанка Југославије.Председник Медведев, министар Лавров и амбасадор Чуркин су све ово врло јасно рекли, и исправно инсистирају да ови ”замрзнути” делови бившег СССР заслужују независност далеко више него КиМ. 2. Руски чин показује да америчко признањe Косова нема објективну вредност, већ само субјективну. Да ли руско признање решава статус Осетије и Абхазије у светз? Не. Москва сада тражи подршку других земаља. Колико ће их подржати признање, пет, десет двадесет? Косово признаје 46, а Западну Сахару 47. И онда се проглашење независности своди на ”Добро, то је твој став. Ти кажеш да си независан, ја кажем да ниси.” Вашингтон је међународно право заменио законом џунгле и сад нема право да се жали шта код било ко други уради. Независност је сада у очима посматрача. У суштини, сад више нема јасног одговора на сукобе у неколико регија у свету, али је јасно да ниједна од ових новопроглашених држава неће ући у УН.3. Пошто је јасно да је управо криза на КиМ изазвала ову најновију нестабилност, биће мање воље у свету да се подржи ”независно” Косово. Исто тако, сада су веће шансе да ће Генерална скупштина УН да питање Косова (а можда и других места) пошаље на разматрање Међународном суду правде, како не би морала сама да заузме став.4. Садашња ситуација додатно наглашава колико је Москва (пријатељ Србије по питању КиМ) јака, а Вашингтон (непријатељ Србије по питању КиМ) слаб. Aмерички функционери осуђују ”кршење грузијског суверенитета и интегритета,” несвесни сопственог лицемерја. Захтевају да Русија ”мора ово” или ”мора оно”, али је свима јасно да не могу да присиле Русију ни на шта. Можда им није јасно колико јадно изгледају, али остатaк света види и зна.

Љубитељи русофобске кухиње увек могу да рачунају са Вашингтон Постом - читајући ове новине никад неће остати гладни мржње према Русима (или Србима, које ВаПо сматра Русима "лајт").Најновији гурмански специјалитет сигурно представља данашњи коментар Јуџина Румера (Eugene Rumer), са Института за националне стратешке студије на Универзитету за одбрану државе (National Defense University). Румеров коментар је необичан по томе што представља серију доказа да је Русија данас моћна и јака - и то онда сматра доказом њене неизбежне и скоре пропасти!На пример, Румер вели да је Русија потребна Западу да "храни нашу овисност о нафти и гасу, да нам помогне да се нагодимо са Ираном, и да купује нашу валуту како не би даље слабила"; Москва "има више милијардера него друге престонице Европе"; руски бруто национални доходак је "са 200 милијарди долара 1999. порастао на 1,2 трилиона 2007. Москва има више прихода од нафте и гаса него што зна како да их потроши." И онда се окрене и каже да ништа од тога није битно, јер ето, и СССР је изгледао јак 1979, па га сад нема. Преминуо је од дефицита демократије, шта ли.Румер пита: "Ко може да каже да победа у Грузији неће довести до новог колапса за пар година?"Па ево, ја. Као што Румер и сам каже, Русија има више пара него икада. Али не каже да нема скоро никакав државни дуг (за радлику од Америке, која грца у трилијардама дугова и задужује се и даље). Руска привреда се драстично разликује од совјетске; чак је и слободније од европске или америчке, ако је судити по пореским давањима. Иако је тужно што је просечан животни век Руса краћи него на Западу, то ће се вероватно променити чим се здравство опорави од деценија комунистичког јавашлука и "демократије" под Јелцином. Исто тако, мада је руска нација у демографском паду од 1991, чини се да се тај тренд већ мења набоље. Уосталом, и Запад кубури са демографијом, јер домаће становништво у Европи и САД има све мање деце. Њихов пораст становништва је чисто последица прилива хорди имиграната из трећег света.Дакле, Румерове фантазије о свету где "северни Кавказ измиче руском загрљају" или где "далеки исток постаје кинеска колонија" треба оставити где им је и место, у домену бедних пискарала шовинистичке порнографије. Ако Румер мисли да Русији прети колапс, шта би онда требало да каже о земљи која је више него банкротирала, којој недостају и нафта и гас, која је сву индустрију извезла у иностранство а једина развојна грана су јој државна управа и војска, па и поред тога не може да победи ни једног непријатеља, иако их сваким даном ствара широм света?И Румер и Вашингтон Пост би требало да се брину о пропасти Америке. Али замена теза и приписивање властитих мана и проблема измишљеном непријатељу је пуно пријатнији посао. Док траје.

Дан пре него што је амерички квислинг Сакашвили отпочео тренутни сукоб на Кавказу покушајем да репризира Туђманову ”Олују,” Џон Лафленд је у Бриселском Журналу објавио једну врсту читуље управо преминулом Александру Солжењицину. Запад у ствари није разумео Солжењинцина, нити разуме садашњу Русију, већ све види кроз призму хладноратовских карикатура. То се савршено јасно види на примеру рата у Осетији.Преводим и преносим Лафландов есеј (оригинал овде) зато што мислим да би и нама добро дошло да преиспитамо сопствене митове о Русији, али и неке о нама самима. Судбине су нам сличније него што се на први поглед чини.Џон Лафленд: Солжењицин и руско питањеБриселски Журнал, 9. август 2008.Смрт Александра Солжењицина је на западу попраћена предивидим коментарима. Јесте, веле, да је био морални див који је храбро разоткрио зло совјетског логорског система у Архипелагу Гулага, али је после морално посрнуо тако што није волео Запад и што је постао руски националиста. Савршен пример овог резоновања је чланак Ане Еплбаум у Гардијану. И сама аутор историје Гулага, Еплбаум пише:”У позним годинама, Солжењицин је изгубио углед... понајвише зато што није прихватио либералну демократију. Он никад није волео Запад, никад није одобравао слободно тржиште и поп културу.”Овакви коментари откривају више о аутору него о теми. Овде је реч у нечему што бих назвао ”гео-идеологија,” нажалост тренутно распрострањеној предрасуди да су ”Запад” и ”демократија” идентични појмови. У очима тих коментатора, штавише, ”Запад” је исто што и ”слободно тржиште” и ”поп култура.” Изгледа да Запад више није ни хришћанска вера, ни културно наслеђе античке Грчке и Рима, већ МТВ, кока-кола и кокаин.Ова претпоставка је погрешна у сваком погледу. Почнимо од слободног тржишта, те бескрајно понављане флоскуле глобалиста. По ком критерију се може рећи да је руско тржиште ишта мање слободно од америчког, или европског? Најзначајнија мера слободе тржишта је удео приватног прихода који узима држава. Порез на приход у Русији је 13% за све – што је много мање од 25% у Америци, 33% у Британији и 40% и више у Европи. Што се поп-културе тиче, Русија је нажалост има напретек. Руска младост је њом задојена у истој мери колико и омладина у Европи и Америциа.Коментатори пропуштају да понуде било какво озбиљно објашњење Солжењициновог политичког убеђења. Еплбаум тако нуди само презриве небулозе о Солжењициновој ”визији духовнијег друштва” и ”окорелом старом национализму” – што звучи више попут совјетске пропаганде у коју она наводно не верује. Али никад не каже својим читаоцима шта се под тиме подразумева...Свакоме ко прочита Солжењицинов есеј из 1995, ”Руско питање на крају 20. века” биће јасно да је ова карикатура бесмислица. У Солжењициновом политичком убеђењу нема ничега мистичног или ирационалног – он чак једва да и спомиње веру, коју знамо да је сматрао веома важном. Не, оно што се види из овог есеја је једноставан и моћан политички став који се у савремени амерички енглески лако може превести као ”палео-конзервативизам.”Солжењицин оштро напада три века руске историје. Скоро нико од руских лидера не измиче критици (осим Царице Елизабете [1741-1762] и Цара Александра III [1881-1894]) и осуди. О оштрини Солжењицинове критике се може расправљати, али је она сасвим идеолошки доследна: он је против лидера који се баве авантурама у иностранству, против империјализма о трошку руског народа. А то је, вели он, нит која повезује све цареве од Петра Великог и Бољшевике.Нудећи неколико историјских примера, Солжењицин сваки пут вели да Русија није требало да помогне овај или онај страни интерес, већ да се бави благостањем и стабилношћу код куће:”Док смо се трудили да помогнемо Бугарима, Србима, Црногорцима, боље бисмо направили да смо мислили на Белорусе и Украјинце. Тешком царском руком смо им одузели културни и духовни развој и традиције… бескрајни ратови за балканске хришћане били су злочин против руског народа… Покушај русификације Русије је нанео штету не само живим традицијама осталих народа у царевини, већ и самој руској нацији … Циљеви велике царевине и морално здравље народа не иду заједно … Одржавање велике царевине значи потпомагање пропасти сопственог народа.”Ово се буквално ни по чему не разликује од анти-империјалистичких ставова Пета Бјукенана или Рона Пола.После бављења ужасима комунизма, Солжењицин се природно окренуо стравичном хаосу пост-комунистичког времена. И овде се види његова брига о руском народу. Пише:”Није проблем што се распао Совјетски савез – то је било неминовно. Прави проблем, који ће нас пратити још дуго, је што се тај распад одиграо дуж лажних лењинистичких граница, отевши нам старе руске провинције. За само пар дана изгубили смо 25 милиона Руса – 18% целе наше нације – а влада није имала довољно храбрости да бар примети тај стравични догађај, тај колосални пораз Русије, и да му се бар декларативно супротстави.”Солжењицин је у праву. Најдуговечније наслеђе Лењинизма, које је опстало кад је све друго прохујало с вихором, је одлука да се на територији унитарне руске царевине створе лажне федералне јединице. Ови ентитети, названи Совјетске републике, само су створили патворене национализме и ослабили руску нацију. Кажем патворене јер те републике нису имале стварну етничку подлогу. Казаци, на пример, су и данас мањина у Казахстану, док је ”Украјина” спој древних руских земаља (посебно Кијева) са украјинским. Овај лажни национализам је био у функцији представљања СССР-а као међународног савеза народа, нешто попут ЕУ данас, али су га непријатељи Русије искористили да геополитички униште историјску државу Руса. То се десило када су СССР једнострано укинуле вође три републике у децембру 1991.У томе је кључ непријатељства Запада према Солжењицину. Човек кога је Запад искористио да уништи комунизам одбио је да се поклони даљим настојањима Запада (умногоме успешним) да уништи и Русију. Зато можда и није случајно да је Ана Еплбаум амерички држављанин, удата за министра иностраних послова прастарог руског непријатеља, Пољске.

U čast svih Rusofila, i povodom dana Rusije želim da postavim par pesama koje bismo svi trebali znati. Povodom dana Rusije biće i nekih manifestacija u Ruskom domu, ali o tome proguglajte, jer pojma nemam o čemu se radi.Podmoskovske večeriKatjušaTamna je noćHvala ekipi sa myexit foruma na divnim pesmicama!!!