Planeta Srbija

srećna. Part II.

Idem u Zagreb, na Interliber. Kažu da je manji od našeg beogradskog sajma knjiga. Videću, pa ću pričati. Veni, vidi, piši.

Raspored u Zg mi je prenatrpan, isplanirala sam svaki sat. Treba radosno, osim posla, videti sve one prijatelje koje sam stekla, sic!, nakon što smo se razdvojili po državama.

Obično za poklon nosim knjige koje smo izdali. Ne znam da li to isto rade i vlasnici fabrike odlivaka i rezervnih delova ili proizvođači šrafova ili gurtni. Izdavači ponekad da. Ima i onih koji ti lično donesu knjigu koju su izdali, a posle ti poštom pošalju fakturu.

Ima nas raznih. Knjige su razne. Kao i sajmovi knjiga. Jedino suveniri u Novom Sadu nisu razni nego sramotno kičerajski, zato opet mislim, uz ove Sose i Lale i karlovačko vino i bermet, ipak da ponesem i koju našu knjigu.

A šta bih, u stvari, sa ovakvom ponudom vojvođanskih suvenira, nosila na poklon da kojim slučajem proizvodim veštačko đubrivo ili da imam fabriku za uzgoj koka nosilja?

I tako me post spontano dovede do pitanja: šta je vojvođanski i zašto u Novom Sadu nema suvenira osim Sose i Lale i čokoladica umotanih u staniol sa slikom sata na Tvrđavi?

Pa, kad je to, tzv. to mesec knjige. Većina one manjine koja čita i kupuje knjige, od leta štekuje za oktobar.

Ovde nekoliko slika kako je danas (juče i prekjuče, draft je već bajat) bilo na štandu VEGA medije, kada je Marko Šelić potpisivao knjigu ZAJEDNO SAMI.

 

 

 

 

 

Što se mene tiče, riknula sam. Nedostaje mi dete, nedostaje mi pas, nedostaju mi časovi d(v)okolice sa porodicom.

Ima li neko da preporuči neku knjigu?

 

P.S: Više puta sam uspela da zaboravim rođendan. Prvi put me je u tome sprečila svekrva:

- Za kad hočeš tortu? - Kakvu tortu? - Pa rodžendansku.

Drugi put su me sprečili prijatelji koje je skype obavestio.

Oni koji nisu moja svekrva i nemaju me na skypeu, mala obzana: danas mi je 42 banke, nijedna svetska, ali svaka solventna.

Srećna.

Idem u Frankfurt, prvi put u životu. Od Nemačke sam i tako videla jedino Dortmund, divnih sedam dana o trošku prve demokratske vlasti u Novom Sadu. I u Dortmundu nema frankfurtskog sajma knjiga, i nije bilo mog muža (on me tada kao moj direktor poslao na put — zato pazite kada imate ljubavnu aferu na poslu, posebno sa šefom, možete da nagrabusite za ceo život ali u tom slučaju i imate ko da vas vodi u Frankfurt i da vam pravi božanstvenu sitnu decu, je l’).

Pa-pa.

Ove sedmice otvoren je dvanaesti po redu sajam knjiga u Banjoj Luci (11-16.09.). Kako je ove godine sajam opet premješten u dvoranu Borik, Zloćka i ja smo odlučili prošetati do tamo.

Na ulazu mi se učinilo, od dima u dvorani, da sam zalutao na nekakav skup duvanske industrije. Opravdao sam to mogućnošću da je stvarna ciljna grupa sajma pušači, a uz njih i čike koje smrde na znoj. Taj utisak bio je pojačan uskim prolazima među štadovima, koji su opet bili skoro svi isti. U stvari, razlikovali su se u detaljima i nazvaću ih: joga, kuvari i “sindrom Isidora Bjelica”. No, moglo se i naći priličan broj knjiga za gore spomenutu ciljnu grupu - bolesti žljezda koje se liječe travama, jogom i meditacijom, uz svakodnevno konzumiranje određenih količina biografija Ulemeka, Tita i Putina!

Stručne literature je bilo u naznakama, koje su pored toga bile bezobrazno skupe. Valjda esnafska podjela: ekonomisti/pravnici/medicinari čitaju bezobrazno skupe knjige. Okej, shvatam ja tu potrebu dekorisanja kancelarija, ali šta je sa studentima ili ostalim zainteresovanim čitaocima?

Utisak je zapečatila mala dvorana svojim mirisom silikona pomješanim još većom zagušljivošću. Citiraću jednu tetu sa štanda u maloj dvorani: “Idem vidjeti ima li u velikoj dvorani ljudi. Nigdje nikog ovdje”. Ne znam, valjda nisu našli skoro neobilježen prolaz do nje ili su bježali glavom bez obzira iz pušnice.

Svijetla tačka je bio štand na kojem sam našao Norvešku šumu (15 KM na sajmu vs. 9.45 EUR u Platou) na kojem je bio i nešto normalniji izbor knjiga.

Roćko