Planeta Srbija

Krovni prozori su super. Kad sam noćas negde oko dva pogledala u nebo, shvatila sam dve stvari:

1. da me kroz prozor gledaju prilično ljupko namreškani oblačići koji liče na Hektorovu njušku i

2. da očigledno imam poremećaj sna.

Kad sam negde oko tri pogledala kroz prozor, shvatila sam tri stvari:

1. da definitvno imam poremećaj sna,

2. da očigledno imam i poremećaj creva i

3. da je raspored oblaka na nebu samo trenutna stvar.

U četiri sam izgleda na trenutak zaspala, tek da bih na miru ujutru mogla da se zaprepastim zbog noćašnjih događaja u Srbiji u pet.

Poremećeni ljudi takođe ne spavaju. Mislila sam da poremećaj sna imaju samo oni kojima funcioniše savest. A da poremećaj creva imaju samo oni koji se najedu crnog luka pred spavanje.

O poremećaju mozga nisam stigla da razmišljam. Stigle me vesti. Sad imam šta da radim ceo dan.

Da li ste i vi primetili neke jake poremećaje?

Još jedna priča iz trećeg lica. Još jednom se ogradjujem, opet samo potencijal za ideju ostaje, nema mesta za šizofreniju, da se razumemo.

 

 

Priroda se usaglasila.

Presuda je doneta.

Biće izvršena bezuslovno i odmah.

Ne postoji pravo na žalbu.

Bubice su pevale poznatu Hotel California.

Gavran je sedeo na grani naizgled bezbrižno i čekao.

Gadna jeza prošla je njenim telom, obustavila tok misli i srušila je na tlo.

Praznina i tišina...

Istog trenutka su se oko nje stvorila čudovišta. Ona iz istočnjačkih legendi, po obliku ljudi sa crnim rukavicama, crnim kapama, crnim očima i avetinjski belim licem. Bića groznih misli i još groznijih namera... Kao lešinari su se okupili oko plena i nežno je postavili u kovčeg prelepih boja.

Jak miris jasmina se širio kroz delimičnu tamu i najavljivao početak rituala.

Ritual traje dvadeset dana.

Ona mora ostati sveža do kraja.

Stavili su je u rupu u zabačenom delu šume gde je niko neće uznemiravati.

Tek kada je kovčeg spušten dole i kada je teška zemlja pala preko, ona se probudila.

Bila je živa, a sahranjena.

Trenutak- potpuna nejasnoća.

Krik- vraćanje istog.

Jeza koja nema kuda da ode. 

Zarivanje noktiju u nežni pokrov.

Kosa koja kao na ubrzanom snimku postaje bela. 

Deranje...

Krv... 

I gore, elegantno postavljen sto za ručavanje.

Gozba će se održati za dvadeset dana. 

Nekoliko noći zaredom tajnim odajama moga Uma lutala su groteskna čudovista groznih glasova, jezivih poruka i ludačkih pogleda, ona koja može da stvori samo mračni san, koja obličje dobijaju putem reinkarnacije najvećeg crnila u ruznu sliku koja se pokreće i šalje signale koje ja ne razumem najbolje, ali definitivno imaju veze sa mojom podsvešću... Pozvaću Secanje u pomoć da mi predoči sliku tih groznih izmišljotina moga Uma, kom bih dodala epitet "biip"- bolje da se ne izražavam...     Na nekoj planini daleko, daleko ima jedan kućerak od drveta na dva sprata. U okolini nema ljudi... A unutra, na tom gornjem spratu, živi devojka crne, duge kose. Ja primećujem da je ta njena soba opremljena samo stvarima koje je koristila moja pokojna baka. Isti krevet, isti prekrivači, sto, stolice, posudje, ukrasi, zavese koje je ona vezla, moja maturska slika na zidu do prozora, isti starinski miris... Sve, sve...   Devojka uopste ne konta da je ja posmatram i izlaže dugi monolog, otkrivajući mi neke svoje tajne.  Kao, ispod tog kreveta postoji neki kofer... Ona ga redovno svaki dan otvara. Navikla je tako i ne pronalazi ništa čudno u sadržaju tog kovčežića, ali ne bi mogla bez tog rituala da započne dan... Mene je povela ženska radoznalost i morala sam da ga otvorim... Opet bez znanja sadašnje vlasnice bakinih stvari... Izvukla sam oveći kovčeg ispod kreveta i otvorila ga. Nalazili su se tu neki češljevi, ogledalo, staklena kokoška i jos gomila sitnica za koje znam da su pripadale mojoj baki. I u ovećoj providnoj najlonskoj kesi četvrtastog oblika neka duga, svetlucava, bela haljina i ceduljica na kojoj je crnim boldiranim ćiriličnim slovima pisalo "MRTVAČKA ODORA" ili "MRTVAČKI POKROV"... Umalo me šlog nije strefio kad sam skočila negde oko 4h i više nisam mogla da zaspim baš dugo... Često je sanjam...tu moju baku. Ona je umrla sredinom decembra prošle godine. Ona zapravo nije bila moja prava baka, ali je odgajila mog tatu i zivela udata za mog dedu... Znam je od rodjenja i znam da me je jako volela.  Sećam se tog 15.12. prošle godine. Došla sam kući na vikend i čula da je ona umrla.  Nisam išla na njenu sahranu, nego sam ostala kući. Nikad nisam bila na sahrani i mislim da ne bih najbolje  podnela prisustvo na nekoj. Ali osećam se jako čudno kad je sanjam. Kao da me zove i opominje da sam pogrešila... To verovatno radi moja savest... Jbt, uopšte nije prijatno...