Planeta Srbija

Dragi moj rođače Henri,

Rodio mi se sin! U bolnici naravno, jer mi se ovde rađamo u bolnicama. Tek da nam odmah bude jasno i da bi nam bilo normalno. (more…)

Dumplings with plums, kopytka, knedleh… kakogod, samo da su gomboce ili knedle sa sa šljivama.

Nikad mi se nije dopadala izreka da ljubav ulazi na usta, jer bi mi odmah palo na pamet da onda mora da izađe na dupe. (more…)

Svake godine se ja razbolim na moru. Dete ostane cool. Srećom (hoćemo li da zaboravimo na trenutak parazite koji su mi uleteli nenadano u trenutku kada je ovaj post već bio spreman? Meni bi prijalo.).

Podnosim letnje bolesti dobro, rado preuzimam na sebe viruse, ako već neko mora da bude bolestan. Kašljem sasvim kvalitetno, ali ovoga puta nemam temperaturu pa mogu da se prihvatim pegle. Muž mi kaže da sam virus pokupila od Slovenca koji je pored nas kinuo sto puta u novine, a ja posudila na čitanje to isto Delo da vidim šta ima novo s Kosovom, mučeći se sa slovenačkim jezikom i Rupelovim idejama.

Lako ću ja s ovim kašljem iz EU, nego, ovaj prst na nozi, totalno me razvaljuje. Povreda je mala, ni pola cm u prečniku, ali me toliko muči, kao da je preko celog stopala.

Sanjala sam jednu noć po povratku da sam balerina i da mi je karijera propala zbog te ranice. A balerina nisam bila, davnašnji je to san koji nije ispunjen jer sam još kao devetogodišnjakinja imala prevelika stopala, po svedočenju stručne baletske komisije kojoj sam se predstavila u holu OŠ “Jovan Popović” na audiciji, a koja je verovatno imala na pameti skijanje za mene, ali na tabanima. (more…)

Obaveštavam rodbinu i prijatelje da su kod mene i mog sina pronađene vaške u kosi ovog jutra. Tek jutros je svrab temena, za koji sam ja mislila da mi je od znoja u pregustoj, uvek skupljenoj kosi, a Ivanu tek tako jer je zjakav, zapravo definisan svojim uzrokom - bubice u kosi.

Kad mi je bilo pet, imala sam ih prvi put u životu. Danas, sa 41. evo ih drugi put. Kad mi je bilo pet mama me je izolovala, govoreći da ne mogu da se igram jer sam bolesna, a ja sam radosno sa terase drugog sprata vikala na sav glas komšiluku da imam bubice u kosi.

Izvukla sam se nadalje, ali se sećam sestrinih, i porodične akcije skidanja gnjida sa vlasi - na novinu, ali tek kada ih pukneš među noktima. Posle ih prebrojavaš. Sada mi je to znanje više nego korisno (Ivan je trenutno svetao kao Bjernstjerne Bjernson i akcija zahteva zaista oštro oko). (more…)

Ne znam da pišem putopise, ali znam da uživam na putovanjima.

Moj sin, konačno slobodan, na plaži ispod naše kuće.

Da, bila sam u Svetoj Nedilji na Hvaru. (more…)

Tako je moj muž okarakterisao moje stanje u poslednjih desetak dana dok sam u stvaralačkom naponu završavala dramu. Imala sam ih dve. I jedan roman. Postavljeni na noge i ostavljeni na milost i nemilost inspiraciji koju mi je jela Moošema. Vreme i inspiraciju. A onda sam ušla u kreativno teranje (moraću nekad negde da iskoristim ovu ciničnu intelektualnu duhovitost). I završila jednu dramu, gotovo u jednom dahu.

O internet geekovima. O gubljenju granice između RL i VL. O internetu kao opasnom mestu. O zavisnosti od interneta i svemu onome što ide uz jednu zavisnost. Kao alkoholizam ili narkomanija. Osim što je mojim likovima i život ugrožen, iako je to tačka razdvajanja internetske ovisnosti od narkomanije, na primer. (more…)

Ručak. Sudovi. Gosti. Pivo. Večera. Sudovi. Veš. Pivo. Pijaca. Zakuska. Sudovi. Gosti. Pivo. Pegla. Pegla kao takva, ne kao pegla.

A onda On. Stiže kući, posle nedelju dana. Preplanuo, malo se zaokruglio. Zna ponešto novo o poluosovini, velikom prasku i psuje na neobičan način. Sumnjam da su srbijanske. Samo što sam mu odmah rekla da me pusti tih fora, došao je kući. Mi nemamo smisao za humora i ovde se ide u krevet do deset, i to pod uslovom da je na raspustu. A taj uslov je ispunjen.

Mili moj sin. Vratio se kući, da nas vrati u normalne tokove života.

Da se više ne ponašamo kao deca kad nam dete nije kod kuće. Kad imamo solo gajbu. Sad, končano, ponovo mogu da se uozbiljim i da idem na spavanje na vreme. Mili moj sin. Mili moj sredovečni obični porodični život. Jedini na svetu. Neumereno umeren.

Ako razumete šta hoću da kažem?

Ili: Kako Žena, Majka i Supruga stvara svoj lični i neponovljivi Brodvej

U moru stereotipa o ženama, sigurno najvišu poziciju drži onaj da žena ne može da bude u isto vreme osoba sa karijerom i majka. Ovaj stereotip održavaju u životu uplašeni muškarci isto koliko i neostvarene žene. Međutim, postoji jedna mala tajna koju znaju samo ispunjene žene i poneki njihovi pametni muškarci: nekim ženama je važnije da budu uspešne majke nego da budu žene od karijere.

Neke žene između poziva da dobiju posao snova i poziva svog deteta da mu se promeni pelena, biraju vrednost jedne čiste dečije guze. I to pravo, i tu želju, nijedan stereotip ne može da im otme. One su prosto, biološki i fiziološki iznad toga. (more…)

Šestog avgusta, devojčica koja je imala ime, samo nikada nije zauzela svoj prostor na ovom svetu, prekrasnog, nikada naglas izrečenog imena - Rima, imala bi 6 godina.

Rima je moja ćerka. Mrtvorođena. Greškom lekara. Određenog lekara kojem je ime dr Segedi.

Da nisam desetog avgusta, četiri dana kasnije onemoćala od gubitka krvi i sisa prepunih nesisanog mleka bacila njen jedini, ultrazvučni snimak u kontejner blizu ulice Omladinskog pokreta, mogla bih da vam dokažem da je postojala. (more…)

Zato volim Egona Savina. On vraća veru u pozorište. On, čovek, jednostavno pravi pozorište, toliko dobro, pa ponekad sumnjam da ga možda uopšte ni ne voli.

Kada pogledamo predstavu kao što je Odumiranje, onda tačno znamo šta mislimo kada kažemo pozorište. I ne vadimo pištolj čim čujemo tu reč. Nisam ubijena u pojam, to hoću da kažem. Nagrade su poznate, pa da ne tupim.

Na slici moja koleginica s klase, Branka Šelić, biram nju, iako je Dara Džokić dobila nagradu za glumu:

I, uopšte, kakva scenografija! Taj Geroslav Zarić je ili genijalan ili lud. Ili ni on ne voli pozorište.

Ponekad mislim da veliku umetnost prave oni koji je ne vole. Nego su samo uzbuđeni činom stvaranja.

***

Provela sam poslednje dane tražeći pristojno mesto za odmor. Nikada nisam to radila u poslednjem momentu. Ali, evo, za sve postoji prvi put i neću ovo više ponavljati.

Koordinate su bile poznate, jer sam ih ja zadala: Murter. (more…)

Ili: Kako majka u svom detetu otkriva čoveka dok se šmuca po njegovoj sobi; u slici i ponekoj ukradenoj reči. (more…)

Nije mi žao što sam nisam uspela u svom ozbiljnom naumu da te pre 32 godine bacim u kontejner, jer stvarno nisi ličila ni na šta kad su te doneli i mnogo si plakala, brate mili. (more…)

Danas sam posebno preosetljiva, znam, ima takvih dana. Samo što su mi se danas zbrkale emocije a uz njih, tako zbrkane, seo je i ovaj događaj, kao na dupe.

Moj sin. Ima dugu kosu. Sladak je, objektivno, osim što ja subjektivno mislim da je najslađi. I svakom objektivnom mišljenju konkurišem svojim najjačim subjektivnim osećanjem, može mi se, ja sam ga rodila. (more…)

Ima nešto s tim čarapama. Ima nešto u to njihovoj nepokolebljivoj osobini da se rasparuju.

Najviše i najprincipijelnije se rasparuju Njegove, pa Ivanove, pa tek onda moje.

Bilo bi mi lakše da su moje na prvom mestu; šteta od ljutnje bi bila manja. Držala bih to u tajnosti, tu svoju malu prljavu tajnu da mi je 90% čarapa zauvek raspareno. Da mi se najmanje jednom nedeljno jedna čarapa izgubi od svoje parnjakinje. (more…)

Preksinoć sam mu odsekla šiške. Ne znam šta me je spopalo, griža savesti što sam bila toliko zauzeta ovih dana, a danas dolazi oftalmolog u školu pa da ne kaže, vid ovu mamu, dete ne vidi ništa od kose?! Griža savesti što ovog puta kasnimo da to uradimo ko svet? Ili, da mi bude lep?!

Nije problem bio što sam mu sekla šiške, već što sam se vadila. Prvi potez mi je otišao u šre, a onda sam popravljala, i popravljala, i popravljala, dok nisam skroz upropastila šiške i celu formu frizure mom malom reperu s dugom kosom.

Ujutru je tek shvatio šta sam mu uradila.

Nije hteo u školu.

Nije hteo na otvaranje Sajma.

Nije hteo da upozna Marčela zbog kojeg je brojao dane i sate do susreta i zbog kojeg ga je klinac iz razreda udario u stomak, jer se već svima popeo na glavu hvaleći se.

- Stavi kačket, - savetujem majčinski i s autoritetom, a nerviram se u sebi, stvarno sam kreten šta sam detetu uradila.

- Pa da mi ga skine i kaže, Hoću da ti vidim kosu?! Upropastila si me! Nikad ti ovo neću oprostiti! - ljut je i baca se na krevet, već obučen za školu, sve u cipelama i jakni se zavlači pod jorgan.

- Stvarno, šta ti je to trebalo?! - lice mog muža neumoljivo dokazuje da sam napravila sranje.

Obaveze u danu kada se otvarao sajam, u onoj najstrašnijoj strci, prilagodila sam šiškama (kada stiže tower?, da, da evo; kada se ide po kataloge? da, da evo. jesi sredila za Povelju? da, da evo… krećem se haotično, klimam glavom ‘da, da, evo’ dok mi u glavi odzvanja ‘šiške, šiške, šiške, sitići po dete pa srediti šiške, šiške, šiške’): u jednom trenutku, praveći se da idem da sredim to za tower, to za katalog, to za Povelju, išunjam se sa Spensa i klisnem u školu po dete.

- Idemo kod frizera, - kažem naglas i vedro, kao, vidi sine kako je samo Majka Požrtvovana.

- Niko ništa nije primetio, nemoj da me zajebavaš - kaže on meni, bez glasa, samo otvarajući usta. Oči mu lete preko lica njegovih drugara, proverava da li su shvatili koliki mu je majka kreten.

I onda su se uveče upoznali. Ivan i Marčelo. Ko za đavola, Marčelo, pružajući mu ruku, reče vedro, Vidi samo kakvu kosu ima!

Ivanova ruka u mojoj me snažno stisne pre nego što se izvuče i uroni u Marčelovu.

Onda Marčelo skine kapu i pokaže mu svoju frizuru. Neki najnoviji čiroki, otkud znam. Znam samo da se nije dopala Ivanu. Ali to je bila i dobra kompenzacija za pretrpljeni jutarnji bol. Znajući svog sina, pomislio je da je i Marčela šišala mama. Tu su se našli, u zajedničkoj nevolji.