Planeta Srbija

Ako me sećanje dobro služi, poslednji album sa sličicama koji sam skupljao dok sam bio klinac je bio Italia 90, zvanični album Svetskog prvenstva u fudbalu 1990. godine. Posle toga se smatralo da sam prevelik za skupljanje sličica a i nekako je interesovanje za iste samo prestalo. Kako su godine prolazile sve više mi se [...]

Jedne lepe noći u Dominkani, posle jedne lepe večeri koju smo proveli prvo sa ljudima koje smo upoznali na moru, a onda sami na terasi, u kupatilu… legli smo u krevet i upalili tv. Malo je spavalo na krevetu pored, pa smo malo utišali. Šaltajući, tako, kanale, naleteli smo na neki mužički, gde su upravo pustili Metalikin Unforgiven. I, naravno, ostali smo na tom kanalu.

E, čoveče kad je ovo bilo. Ma tada je bila dobra muzika. Baš imamo sreće što smo bili deo te ere…

I onda posle toga puste Ganse i Paradise City, a nas dvoje krenusmo da se utrkujemo da ispričamo svoju priču: gde smo bili, šta smo radili kada smo prvi put čuli pesmu i šta se desilo onda.

On je bio glasniji, pa je ispričao prvi, ali sam bila toliko uzbuđena što ću (ako bog da) i ja doći na red da pričam, da sam zaboravila šta je rekao. Mislim da je ličilo na moju priču, i nije bila ovoliko duboka i isprepletana kao moja. U svakom slučaju, zanimljivo je sa koliko se detalja oboje sećamo svega što se desilo vezano za tu pesmu. Jer, kako god okreneš, kako god se kasnije zvao u pubertetu, dal hipik, dal metalac, dal šminker, dal džiber (to ja govorim samo za moju generaciju), muzika, a i naši životi, se dele na pre i na posle Paridise Cityja.

Dakle, preskočićemo njegovu priču kao manje vrednu iz jednog i jedinog razloga, a to je jer nije moja.

Nisam sigurna da li sam je čula u sedmom ili tek u osmom razredu, ali znam da je to bila godina kada je treći kanal RTSa tek počinjao lagano i kada mu je programska šema bila samo Sky satelit. Na tv-u je uvek bio neviđeni sneg, ako bi danas naletela na neki takav sneg mislila bih da kanal uopšte ne postoji. Ali, ako su na tom snegu mogle da se nazru neke konture, pa još i zvuk, o, pa taj program se nije propuštao. Ma bio on i fudbal, na satelitu je i mora se pogledati. Često se tv gledao sa antenom u rukama.

I tako jednog dana, bilo je hladno, ali ne znam koliko, išlo se u jaknama, oko 11 satu ujutro, sat i po pre nego što sam inače kretala u školu, dok je tv bio uključen na taj sneg i dok je taj sneg jako šuštao, odjednom, ko na filmu, sneg se malo razbistrio i ton se iznenada pojavio. A na tv-u… pa… čudo neviđeno. Koncertna bina, u publici milioni ljudi, pevač vrišti i trči po bini, gitarista isti S. samo sa cilindrom na glavi… I muzika. Mislim, pazite, ja sam već tada bila dete koje je evoluiralo sa Novih Fosila ka Električnom Orgazmu i Partibrejkersima i Disciplini Kicme, i imala sam jednog dosta starijeg komšiju uz kog sam odrasla i koga sam predstavljala kao brata, koji mi je gurao pod nos Ramonese i Psohomodo Pop i Šarla i šta ti ja znam, jedan drug iz razreda mi je snimao Zeppeline, i tako. E ali ovo… A kasnije nisam bila metalac već hipik. I opet ne umem adekvatno da objasnim doživljaj tog prvog slušanja pesme, a da moja kasnija opredeljenja budu jasnija. Uglavnom, desilo se nešto. Desilo se nešto i sa svima drugima kada su čuli tu pesmu, jer kao što rekoh, svi se bre sećaju svega u vezi tog doživljaja.

Otrčim u školu i tamo sretnem Dacu. Daca je bila nešto specijalno, sigurna sam da je i danas. Dok su, kada smo bile u nekom drugom, trećem osnovne, ostale devojčice u razredu bile u fazonu “am, ovaj, reći ću mami da mi pusti kosu”, Daca je bila tell it like it is vrsta deteta “šta imaš da naređuješ mami da ti pušta kosu, puštaj je sama!”. Daca i ja delimo rođendan, ali je ona godinu dana starija. Daca je mogla da priušti drčnost i nadrkanost, jer je i u tom periodu s početka osnovne škole, kada smo svi manje-više došli pismeni u školu, delovala kao da iz nekog razloga ima više kredibiliteta od drugih. Attitude. To je ono što me ovde uče zadnjih deset godina, a što je Daca znala još tada. Daca je, naučno je dokazano, genije. Ona ne glumi i prezire foliranje. Kao i ja, uostalom, iako nisam genije. Ali još od Dacinih vremena ja prosto ne mogu da verujem da su ljudi koji se foliraju iole inteligentni, jer da jesu, znali bi da ne moraju da glume. I tako.

I sad, ja odem u školu, sretnem Dacu, ispričam joj o onom čudu koje sam upravo videla na tv-u. Ona me pita kako se zovu, ja vadim ceduljicu iz džepa i čitam Paradise City, jer nisam imala vremena da napišem i ime benda i ime pesme, pa sam se odlučila za ono što razumnije zvuči. A Gansi! kaže Daca. Nisi ih još čula? pita me bez trunke podjebavanja. E pa oni su super, baš mi je drago da ti se sviđaju, snimiću ti njihovu kasetu.

Meni drago, ali gledam je, blejim, mislim, kako?! Kako to da svi gledamo istu televiziju, slušamo isti radio, idemo u istu školu, ali je Daca čula za Ganse pre mene, ima čak i kasetu. Kako je, recimo, Tijana u petom osnovne znala za Falka pre mene, a opet isto gledamo, slušamo i tako dalje.

Kako?!

Odgovor sam dobila koju godinu kasnije kada je razredni iz gimnazije ispričao čitavom razred poučni vic:

Bile dve ajkule. Ista ih majka rodila u isto vreme, istu su hranu jele, u istom moru živele, u istu školu išle, sve su isto radile. I tako su se s vremena na vreme trkale, ali pošto su bile potpuno iste uvek su stizale na cilj u isto vreme. I jednog dana - jedna ajkula pobedi drugu. Luzer ajkula se zabezekne i priupita pobednicu: kako to da si me pobedila, kada smo rođene istog dana, od iste majke, sve isto jele i pile, u istu školu idemo, sve zajedno radimo… A pobednička ajkula reče: eeeeeee.

Dakle, kako to da Daca zna za Ganse pre mene? Eeeeee.

Posle Paradise Citija su pustili Epic od Faith No More i tu smo se moj krevetni saputnik i ja zamalo dovatismo, međutim malo je spavalo odma tu pored pa nismo (istina je u stvari da se u ovim godinama ne može dvaput u sat vremena, a i televizija je bila dosta interesantna…). Ispostavilo se da postoji i američka verzija spota Epic, pa smo se malo smejali, ali opet, davno je to bilo, bili su mladi, nije se imalo para za normalan spot itd.

Malo smo nagađali šta će da puste sledeće. On je tipovao na Skid Row, ja mislila biće Cult, ali sam potajno maštala da puste More then words od Extreme, ne bih li ponovo videla nalakirane nokte predivnog Nuna Bettencourta. Od kad sam jednom bila ismejana što volim Extreme od strane neke moje tadašnje drugarice u hard core fazonu, krijem ih i od same sebe. Baš juče pevušim pesmicu i dam sebi u zadatak da proverim ko je napisao tekst, jer zvuči kao da je pisao neko kome je engleski priučeni jezik. Mislim, kome je jasno šta je pisac hteo da kaže u More then words?! Prvo reci mi, pa nemoj da mi kažeš, pa ako povučeš reči hoće li onda ono što si rekao i dalje biti tačno… Al zato je tu Nuno da popuni sve rupe u tekstu.

Posle reklama, željno iščekujemo novu pesmu, opklade su pale, puštaju… Pussycat Dolls feat. Timbalake.

Diablos!

Pu ove nove generacije nemaju pojma ova nova muzika je sranje blablabla blabla…

 

Ovo na slici nisam ja

Tog 2. avgusta ove godine, dok sam naivno ladila noge u okeanu ne sumnjajući ni na šta, cirkala Mojito i gledala u daljinu sa vetrom u kosi, moji prababa i pradeda su osvanuli na jutarnjem programu. Tog istog dana slavili su 65. godišnjicu braka i neka dedina rođaka je, da bi ih prijatno iznenadila, pozvala RTS i javila im tu radosnu vest. RTS je poslao ekipu i snimili su kratki prilog o tome.

 

Prilog nisam videla, ali predpostavljam, znajući njih dvoje da su pričali kako je bilo u Kraljevu za vreme WWII kad su se upoznali, kako je nana već bila udovica s dvoje dece i tako to. Onda su sigurno pričali o svom brodiću koji je deda svojeručno izgradio i o tome kako plove i pevaju, i pevaju i kad ne plove. Verovatno su držali predavanje o tome kako se postiže srećan brak I sigurna sam (zato što mi je sestra podnela raport) da je nana za kraj drmnula jednu ljutu na eks, onako sva doterana, natapirana, našminkana, nalakirana i 92 godine stara. Sestra se preznojila od blama. Ja sam se široko osmehnula.

Ko je to video, zna mi prababu i pradedu.

Sve je to lepo, međutim, nasnimalo se tu još materijala i od njega će verovatno da nastane neka emisija. I šta ću onda ja? Zbog tamo neke dobronamerne rođake ostaću bez svog keca u rukavu. Njihova priče je toliko zanimljiva i detaljna da sam planirala da je iskoristim. A ako na to nemam pravo, kao njihov potomak, ko drugi ima? Tamo neki novinari RTSa?!

Jer evo o čemu se radi: lepo su živeli, sve što su imali su potrošili na provod. Ne čeka me nikakvo nasledstvo osim usmenog predanja. I šta ću sad ako i na to izgubim pravo?

Ako budete gledali tu emisiju, ne verujte nani ništa. Ko s njom priča, a ne zna me, živi u ubeđenju da sam još od obdaništa bila najbolji đak u odeljenju (istina je da me obdanište nije htelo), da sam najbolji pijanista na svetu (a svirala sam klavir samo tri godine), da sam na koledžu u Kanadi predavala neke predmete dok sam i sama studirala (ali sam u stvari bila samo tutor), da sam najlepša i najzgodnija (ahahahha) osim, jedino, moje rođene sestre (tu čak ni nana ne može da slaže, mada je ona jedina koja mi ponekad udeli kompliment bez poređenja – kako ti je lepa sestra, baš ni malo ne ličite)…

Stvarno bi bio skandal da zaborave da me spomenu i da pričaju isključivo o, recimo, sestri od strica koja ima tendenciju da postane manekenka.

Bio bi još veći skandal kada bi nana pred kamerama izjavila ono što govori svaki dan inače, da je bog pogledao kada su Nemci streljali njenog prvog muža, a mog u stvari pravog pradedu, onog “ljubomornog skota koji je tukao i ošišao joj onoliku kosu koju je puštala godinama”. I onda bi moja druga nana, ćerka tog “ljubomornog skota” doživela srčani udar i ako bi preživela, više nikad ne bi progovorila ni reč sa svojom majkom.

Ma mislim, ništa dobro od te emisije ne mož da izađe. A ja neću više da pišem o njima. Ako ikad budem pisala, ima dobro da naplatim.

Videla sam danas na netu jednu ružnu vest: neki čovek, koji je renovirao jako staru kuću na Brodwayu i Queenu (Toronto), je rušio zid i naišao na leš male bebe umotan u novine iz 1925. Beba stara oko četiri meseca.  

Jednom sam živela u nekoj kući staroj bar dvesta godina. Lažem, malo manje. Ali dosta. U prizemlju je prednji deo bio prepravljen u poslovni prostor koji nije bio korišćen, zadnji deo je bio neki omanji stančić gde su nam komšije bili muž i žena bamovi, oni pravi, večito pijani, sa repovima, krezavi, Nascar-watching bamovi, oni što im uvek neko kampuje u venu parkiranom pred ulazom. Venom sa zavesicama. Subotom uveče su pravili žurke za bamovski podmladak koji se okupljao inače u jednom klubu, kafani, šta li, nedaleko odatle. Svoje trudničke dane sam provela sedeći u bašti prekoputa i čekala nastavak drame koja se odvijala među njima. Ko je koga jebo, ko je koga prevario, ko je s kim zatrudneo, koga je mama isterala iz kuće, koja majka od 15 godina nema deci leba da da da jedu… 

Kuća je mogla da prođe eventualno kao samo sedamdeset godina stara, da nije bilo podruma. Nismo baš trebali tamo da idemo, ali smo imali starinske radijatore koji su radili na toplu vodu, a bojler se valjda punio nekako, pa smo morali s vremena na vreme da siđemo dole da ispraznimo malo vode iz njega. Ili se to zove furuna. Ma ne znam. Uglavnom, radijatori su lupali, budili iz mrtvih, trebalo je sići u podrum zbog njih. A podrum. Pa mislim da je Mensonov podrum izgledao tako. Zemljani pod, nizak plafon, jedna sijalica visi sa žice i obasjava cirka 20cm oko sebe; izdeljen na nekoliko prostorija, svaka crnja od one druge, miris buđi, paučina i mrtve muve, zamljane stepenice, svaki stepenik visok po pola metra… Jednom sam čak ubedila sebe da je tu sigurno neko sahranjen, pa sam tapkala po zemljanom podu da vidim da li je zemlja negde ulegla, da li je možda negde niža ili viša nego po ostatku poda. Došla sam do zaključka da je vrlo moguće da ima nekoliko leševa ispod. Iznenađujuće je da probleme sa duhovima nismo nikad imali. Čak mi je bila uzbudljiva misao da me, ako ih ima, sad voajerišu. 

Elem, na spratu kuće smo živeli mi, ako se to moglo nazvati živenjem. Toliko je to bio crn i gadan period u mom životu, da više nisam sigurna da se uopšte i desio. Zato je tu ta kuća da me podseti, svaki put kad se provezem pored nje.  Od nekadašnjih pet soba i foajea (jelte) napravljeni su kupatilo, kuhinja i dnevna soba sa kaminom. Ostale su dve spavaće sobe. Jedna od njih je imala rupu na podu i moglo je da se vidi šta se dešava u onom dole, nenaseljenom, prostoru. Zidove smo zatekli u plavoj boji. Masnoj. Sa istim takvim plafonima. Ko u konzervi. Pa smo ih prefarbali u neke pitome nijanse. Ispostavilo se da ne farbamo samo preko masne farbe, već i preko trinaest slojeva tapeta koje su bile ispod te farbe.  

U kupatilu je bio etison. 

Kada je bila jedina simpatična stvar u toj kući: na uvijenim nogarama, na sred sobe, i sa zaveseom u krug, kao kod Sare Kej. 

Prozor od kupatila je odmah iznad jednog isturenog krova, pa su nam rakuni ulazili unutra ako bi smo zaboravljali da ga zatvorimo. 

Negativna energija? Vrlo je moguće. A možda i nije. Tu nam je umro Mačak, ali tu smo takođe napravili i bebu. Što nisam nikad prežalila, jer ne bi da joj nakalemim neku lošu karmu za vrat. 

Imala sam jedan flešbek pre nekoliko meseci, kada sam ispraznila kutiju praška za pecivo. Krenem da zagrabim prašak, a njega skoro da nema. I pomislim, došo i njemu kraj. A kupila sam ga pre deset godina, jedna od prvih stvari koje sam kupila ovde. H. me je odvela u neku grčku prodavnicu na Danfortu da mi pokaže gde mogu da kupim friške jufke i sira za sirnicu (?!), pa kad sam onako zbunjena kupila sve to, konstatovala je da mi treba i baking powder i da to moram što pre da kupim u Igi na Broadwayu. Nisam se proslavila mnogo sa tom prvom sirnicom, ali sam tom prašku za pecivo mogla uvek da se vratim. Bio je jedna od retkih konstantnih stvari u mom životu svih tih deset godina. Nema leba, nema veze ima praška. Imaš praška za pecivo da mi pozajmiš? Naravno. Napraviš mi tortu za venčanje? Naravno, imam praška za pecivo treba mi još samo par sitnica. 

I tako, držim praznu kutiju i od svih stanova kroz koje sam je nosala, od svih gradova koje sam promenila, od svih dogodovština koje su mi se desile, u kuhinji pogotovo, asocira me prvo na tu staru, prokletu kućerinu, koju bi trebalo srušiti da ne bi nekom drugom trovala život… Sigurna sam da će naći ne jedan leš.