Za vinare dobra godina je ona u kojoj je rod taj koji ce se pamtiti godinama, i na dostojanstven način predstavljati njegovu kuću, za ratara bogat prinos, za programera gomila uspešnog koda, za marketara gomila leadova. Za mene dobra godina je ona u kojoj sam bio okružen dobrim ljudima, ljudima koje volim, sa kojima radim i sa kojima se zajedno razvijam kao individua. Da… prethodnih 365 dana je bila moja dobra godina…
Da li ste ikada bili deo tima, tima u kome svako zna koji je tačno njegov zadatak, u kome znate svako na koji način diše, u kome možete prepoznati kada je nekome teško i izaći mu u susret, i očekivati da će taj isti tim izaći i tebi u susret kada se nađeš u sličnoj situaciji? Tim je danas predmet sveopšteg glorifikovanja, svi traže timske igrače, svi traže dobro snalaženje u timu, a retko i sami nude jedan. S pravom kažem da sam bio deo jednog jako dobrog tima, tima kome si svi odgovori na gornja pitanja DA, i tima koji će verujem biti poput neke dobre bivše devojke, biti role model na osnovu koga ću birati sve ostale.
365 dana, kao što sam rekao, je prošlo i samim tim moj mandat, IS managera u AIESECu Srbije. Za one neupućene AIESEC je najveća studentska organizacija na svetu, i makar u Srbiji najprofesionalnija, sa ozbiljnim projektima, ozbiljnim ljudima i naravno ozbiljnim partnerima a samim tim i rezultatima. Biti IS manager u takvoj organizaciji daje Vam jedan bird perspective na veliku organizaciju, makar približan uvid na način na koji funkcionišu velike korporacije, i iz dana u dan Vas uči kako da na što efikasniji način rešavate probleme. Kroz rad u ovoj organizaciji shvatite koliko je IT problem u društvu generalno, koliko sam rast zavisi od istog, i koliko nestašica ITjevaca može nepovoljno da utiče na razvod jedne od kancelarija. Za mene ovo je neverovatno iskustvo, od ITjevca - hejtera do osobe koja je spremna da gine za tim, od osobe kojoj posvećenost obavezama predstavlja deficitarnu kategoriju, do nekoliko neprospavanih noći i radovanje nakon istih… A kako je tekao taj razvoj…
U AIESEC sam ušao na svom fakultetu (FON), navodno zbog moje drugarice Lidije, a zaista zbog moje neverovatne potrebe da budem svuda i da iskopam neko novo znanje. Napredovao sam jako brzo, kao neko ko izgleda da zna nešto, bio koordinator za Informacione sisteme u svojoj lokalnoj kancelariji, odmah potom i project manager Open IT projekta. Projekat je bio relativno uspešan, finansijski opravdan, okupio neke od najvećih IT kompanija u nas (Microsoft, Oracle, IBM, MFC, Pexim, Yutro), iznedrio nekoliko jako talentovanih osoba koji su danas dosto visoko pozicionirani u AIESECu Srbije, naučio me mnogo više o pregovaranju, promociji i ostalim tzv. soft skillsima a ponajviše napravio realan odraz u ogledalu ko sam to zapravo ja. Po prvi put u životu, od supertalentovanog deteta, postao sam ranjivi pojedinac, pao na testu iz realnog života, i doživeo veliko razočarenje pored svih lepih rezultata. Nisu bili svi rezultati povoljni, i pukao sam… Povukao se, i očekivao da neko dodje na moj prag i pozove me nazad, kleči ili moli za mojim prisustvom ili šta već. Moj ego je bio veći i od mene samog… Rešio sam da izadjem iz AIESEC-a i bavim se nečim pametnijim u životu. I izašao sam, prestao da se “smaram” sa tim nekim AIESEC obavezama. No, kažu jednom AIESECovac, uvek AIESECovac… I, bilo je tako. Tih nekih 6 meseci sam jako puno radio, ali i bio nezadovoljan načinom života. Kao klasičan “computer guy” previše sam se povukao u sebe, izgubio dodir sa bilo kakvim socijalnim životom, onim koji sam dok sam bio u AIESEC-u makar 2x sedmično imao.
6 meseci kasnije usledio je poziv od Damjana, osobe koja mi mnogo znači u životu, i koja je bila deo OpenIT tima, a kasnije i nacionalnog tima AIESEC-a Srbije. Otvorila se pozicija za IS managera i predložio mi je da apliciram. Ivanjice (tako mi tepaju u AIESEC-u zbog geografskog porekla) da li ti želiš da budeš deo nacionalnog tima AIESEC-a Srbije? Rešio sam da razmislim, ali odmah sam znao da želim. Voleo sam svoje slobodno vreme, ali sam ga često uzaludno gubio, fakultet mi je u tom trenutku solidno išao i smeo sam da rizikujem, ali opet postojao je strah. Strah da možda neću biti dovoljno dobar, da ću se opet smoriti posle nekog vremena, da neću biti prihvaćen, da neću dobro obavljati posao… i koji sve već strahovi u tom trenutku postoje. Zatvorio sam se 7 dana u sobu, što mi nije bilo teško, i na kraju odlučio da pošaljem aplikaciju. Primljen sam, i dobra godina je krenula, krenula i donela mi toliko toga što nikada neću zaboraviti. Shvatio sam koliko je feedback poklon, koliko je bitno da budete u timu u kome su otvoreni odnosi, i u kome smete uvek da kažete onoj osobi do vas ono što mislite, i što je sputava u njenom razvoju. To pomaže prvo toj osobi, a zatim i razvija poverenje izmedju vas, omogućava vam da lakše izdržite tu neprespavanu noć, da lepše proslavite rezultate i podnesete poraze, a poraza kao i svuda zna da bude. Shvatio sam koliko je važno imati plan u svemu što radite, koliko je bitno pratiti razvoj svog poslovanja, u kraćem i dužem vremenskom periodu i koliko je generalno na osnovu svega toga lakše delovati. I pored svih tih, možda vama dosadnih biznis stvari, vezao sam se. Vezao sam se za 11 pojedinaca, koji kao što sam rekao u svakom trenutku su tu uz vas, pomažu vam da se razvijate kao pojedinac, kao deo tima, a samim tim da se razvijate i kao tim u kome delujete.
Vlada, Jaca, Mici, Dragana, Daške, Raša, Mare, Maja, Tamara, Meda, Gavra… 11 osoba, 11 ljudi koje ću uvek voleti da vidim, ne znam da li će to biti na okupu, jer život kakav je, uvek nas raštrka na neke 13-te strane, daleko od naših bližnjih, ali 11 individua koje ću uvek zagrliti kad vidim, 11 individua sa kojima ću se uvek setiti te 2007/08, svog mandata, svojih uspeha i neuspeha, svojih lupanja glavom o zid, psovanja zbog grešaka, osmeha od usta do usta, toplih momenata, ispijanja piva do rano ujutru, majice za pravljenje atmosfere, spavanja u lejzi begu sa laptopom u krilu, Vove Kuntarevića, Dragicine Grdeličke klisure, Dašketovog brendiranja i češkanja, Maretove tačnosti, Micine prodornosti, Jacinog čelendžovanja, Rašine nervoze, Mede šmekera, Gavre i double p mooda, Tamarinog dodirivanja, Majinih obraza :).
Znate onaj osećaj kad se setite nečega što vam puno znači i životu i kada shvatite da to odlazi makar na kratko iz istog. Onog osećaja koji doživite kada vam neko od bližnjih ide u vojsku, kada se po prvi put odvojite od kuće na zaista dug period. Osećaja kada vam se knedla poput kame zarije u grlu, nos snažno otrni a topla kapljica iz oka predje preko obraza. Da, tako se ja sad osećam, i ako duboko u duši postoji da nije gotovo, i ako duboko u duši verujem da ću se još jednom sastati i raditi sa ovim ljudima, verovatno to nije toliko moguće, ali nada umire poslednja. Gotovo je… Hvala Vam, možda nisam omršao ali sam napredovao kao individua, ako nisam mnogo toga drugog naučio, naučio sam da mogu da volim ljude sa kojima radim i da ih maksimalno poštujem bilo gde da se nalazim, bilo čime da se bavim u budućnosti… Hvala vam na svemu… Hvala…
Vaš Ivanjica…
“Don’t cry cause it’s over, smile cause it happened “
