Planeta Srbija

Sinoć se velikom Mozilla žurkom završila prvo E-Tvrđava u Nišu. Kao što sam već ranije najavio prisustvovao sam tom događaju i održao dva predavanja i proveo se nikad bolje. Evo kratke priče na tu temu. Uzgred, u Nišu su devojke mnogo lepe. I pođoh tako ja jednog sparnog jutra ka Nišu. Ovako počinju sve sage. Dobro, nemaju baš sve kao svoje konačno odredište Niš ali je duh rečenice pravi. Elem, pođoh ja tako ka Nišu. Bus Subotica - Niška banja. Donedavno sam mislio da su najgori busevi na svetu oni koje ima Timas iz Zaječara. Zaboravite to. Ime prevoznika: Jugtrans. Lokacija: Leskovac. Kategorija: 9. krug pakla. Ozbiljan sam. Bus je bio prepun starijih sugrađana. Kada kažem starijih mislim na 70+. A i temperatura u prevoznom sredstvu je bila negde oko 70. I da stvar bude jos zabavnija, zbog, jel te, datuma proizvodnje veći deo putnika je imao probleme sa izbacivanjem viška tečnosti… na sve izlaze. Tako da smo X puta stajali kako bi neka starija sugrađanka ili sugrađanin otišli iza busa da uživaju u krajoliku. Putovasmo, brate mili, kao da je Niš preko pola sveta. A nije. Imam u glavi kartu Srbije i znam da je fizički nemoguće da se ovako dugo putuje. Ali, moje su teorije ipak bile pobijene. Ovaj bus je u potpunosti izmenio opšte shvatanje kvantne fizike o vremenu i prostoru. No, posle nešto više od tri sata puta stigosmo u Niš. Nisam posetio ovaj lepi grad skoro 10 godina sigurno. Čak ni putovanje nazovi busom od Beograda nije uspelo da mi potpuno uništi raspoloženje. Ova rečenica vam sada zvuči kao uvod u: ali me je u potpnusti dotuklo kada sam… jel da? Moša! Da sam i bio loše raspoložen mislim da bi se čitav sivi oblak iznad moje glave raspršio u momentu kada sam video odbor za doček koji se sastojao od jednog mnogo lepog ženskog lica. Niko me nije upozorio na činjenicu da Niš ima jako lepe devojke pa sam iz busa izašao sa spuštenim gardom. To uopšte nije fer. Žalio sam se organizatoru ali džaba… jedan od organizatora mi se samo nasmejao. No, da se vratimo priči… o lepim licima Niša ću nešto kasnije. Cela ekipa predavača je bila smeštena u centru grada u hotelu Duo D. Ako idete do Niša i nemate gde da odsednete topla preporuka je Duo D. U sred Kazandžijskog sokačeta hotel za svaku pohvalu. Odlične sobe i sjajna usluga. Čista 5. Zašto volim svoj rad u FSFE i generalno u FOSS svetu? Zbog ovih putovanja. Ali ne samih putovanja već činjenice da u toku njih upoznajem neverovatne ljude. Jedan od takvih je i moj cimer iz hotela. Roman Tolić. Naš čovek koji već dugo živi u Beču odakle je došao da ispriča ljudima svoju sjajnu ideju koju je nazvao Film 2.0. Šta je to? Eee… neću vam sada pričati o tome. Uskoro ću napisati jedan tekst na tu temu. Pored Romana u hotel je tog dana stigla i Nevenka Antić koju svi znaju po radu u Creative Commons - ona je glavni krivac što su CC licence ušle u Srbiju. Dan je bio sparan i onako letnje naporan. Ne volim leto. Otišli smo do rovova niške tvrđave gde se sve zapravo dešavalo. Dočekala nas je gomila mladih ljudi koji su trčali na sve strane i završavali poslednje detalje. Kako se ispostavilo tih dana je Niš imao problema sa snabdevanjem strujom tako da je i sama organizacija bila zatečena… čitavo prepodne nisu imali struju. Ipak, kada smo došli činilo se da će sve ići kako treba. Čitavu organizaciju su na svojom leđima teglila tri momka. Ja vrlo dobro znam kako je teško organizovati bilo šta u Srbiji. Posebno FOSS događaj. Joomla! Day prošle godine sam organizovao potpuno sam. Zbog toga imam puno razumevanje za sitne propuste kojih je bilo. Ali sam siguran da će sledeće godine ovo iskustvo biti neprocenjivo za organizatore. Prvi dan je bio posvećen elektronskom biznisu. Ili je tako trebalo da bude. Ispostavilo se da su sva predavanja zapravo bila neeeeeviđeeeeno smaranje sponzora. Ljudi iz Pakoma su nas ubili u pojam. Jedino je Dušan Kaličanin, njihov kreativni direktor, bio interesntan tj. bar je znao šta priča. Zapravo, jedni je znao da javno nastupa. Ostali… dear Goth! Zašto, o zašto, naše firme imaju tu neodoljivu potrebu da kao svoje predstavnike šalju direktore i sl. ljude. Ljudi, javni nastup je nauka. Retorika, to je umetnost. Šta vam je? Zar nije smislenije poslati tamo nekog ko zapravo zna da sklopi dve rečenice a da se pri tom ne zbuni pet puta ili ne pročita tekst? Zaista ne shvatam u čemu je problem. U svakom slučaju, vajni govornici su učinili da padne mrak.. ovaj, ne, pao je mrak dok su oni završili svoje hvalospeve na temu aktivnosti svojih firmi. Nekima od nas je pao mrak na oči još pre toga. Nevenka i ja smo odlučili da zamolimo organizatore da se njeno predavanje o CC licencama i moje o GPL 3 prebaci za sutra te da mi otvorimo Open Software day. Tako i bi. Pošto smo rešili taj problem odlučeno je da idemo da žderemo i pijemo. Nikome ni na momenat nije padalo na pamet da ode da spava. U toku padanja mraka na oči smo upoznali dvojicu sjajnih likova - Tomu i Aleksandra. Toma je, kako svi kažu prvi srpski bloger. U svakom slučaju, ako ovo čitate na Planeti Srbiji otidite na link ispod onih opanaka gore desno. Pa pogledajte tekst O planeti Srbiji. Videćete da je idejni tvorac toga izvesni Zombi. E pa zaj Zombi se zove Toma i o njemu sada pričam. Sa druge strane, ukoliko ste čuli ili posetili bizBuzz IT seminar nekada onda ste čuli i za drugog čoveka. Aleksandar je mozak operacije koja se zove bizBuzz. Elem, ta dva super lika su rešila da nam budu domaćini za izlazak. Organizatore smo ostavili da odmore posle napornog dana… mada se ja ne bih ništa bunio da su neki od njih pošli sa nama… kahm, kahm. Dakle, prvo je valjalo jesti. Ja sam zahtevao da se jede lokalna hrana. Nikakve pice i talijanske salate nisu dolazile u obzir. Shodno tome smo završili i jednoj od onih kafana koje je i vreme zaboravilo. Molio bih da ako neko od ljudi prisutnih te večeri čita ovo napiše kako se kafana zvala. Meni je mozak stao. U svakom slučaju, naždrali smo se odličnog niškog roštilja. Ovom prilikom pozdravljam konobra koji nas je tako savršeno uslužio. Ništa kao humor sa juga da se čovek lepo oseća. Ne znam čoveku ime ali: samo održavaj svoje raspoloženje kod tog 6. piva i sve će biti kako valja. Pošto smo se najeli i postavili podlogu za propisno piće odlučili smo da se teleportujemo u kafe Sunset gde me je čekala jedna jako draga prijateljica iz Zaječara. Ako ovo čita ekipa koja je bila sa mnom te večeri molim da se uzdrže komentara, OK?! Dakle, četvrtak veče i mi u Sunsetu. Tada je tamo živa svirka. I to kakva. Zapravo, to mesto je bilo tako nabijeno pozitivnom energijom da ja prosto nemam komentar. A i lepim devojkama. Da li su vam ikada rekli kako su Nišlijke lepe? Nisu. Znam, ni meni nisu. Kriju to kao zmija noge. Ali provalio sam ih. I sada tajnu zabranjenog grada iznosim u svet… kahm. Zaneo sam se. Dakle, posle ko zna koliko piva i ne znam čega došao je momenat za odlazak na spavanje… u 4 izjutra. Ne sećam se kada sam se poslednji put tako komirao. Roman, kao svaki profesionalni geek, se odmah okačio na Net kako bi postavio slike i snimke naših aktivnosti. Uzgred, u Nišu imate wi-fi na svakom ćošku. Dakle, koma. Trajala je samo 4 sata. Kao najgori ludak sam ustao u 8. Navika. Počeo je još jedan sparan dan. Čitavo prepodne smo proveli u šetnji i ispijanju hladnih sokova. Onda je negde oko tri došao i Ivan Jelić. On je planirao da ostane samo tog dana i da pali za BG odmah posle predavanja. Preselili smo se svi na tvrđavu i posle skoro sat i po počeli. Ivan je držao prvo predavanje i govorio o Slobodnom softveru i svim onim stvarima koje uvek volite da čujete od nas dvojice. Zatim sam ja govorio o Slobodnom softveru… iznenađeni? Elem, govorio sam o Slobodnom softveru, GPL 2 i GPL 3 kao i o radu FTF-a. Popričao malo sa ljudima posle predavanja a zatim scenu prepustio Nevenki Antić. Ona je održala interesantno predavanje na temu CC licenci. Posle toga smo napravili malu pauzu. A onda, kada je prvi mrak prekrio tvrđavu došlo je vreme da ja malo pričam o Joomla!CMS-u. Opet nekoliko pitanja i kraj. Bar što se mene tiče. Kako nismo stigli da krenemo ni jednim busom pre 21:30 morali smo da čekamo onaj u pola jedan. No, ništa strašno. Pokupili stvari, klopali pa se vratili na tvrđavu gde smo se družili sa organizatorima i gledali kratke filmove koji su bili deo čitavog događaja. Video sam par sjajnih radova. Te večeri je bila planirana žurka širih razmera. Mi smo, na žalost, morali poći kući. Meni je iskreno žao što nisam mogao ostati na toj žurci kao ni na Mozilla žurci sutra uveče. I to je to. Bilo je zaista zabano i nije mi žao što sam nekoliko meseci skratio život putovanjem onim busom. Isplatilo se. E-Tvrđava je događaj sa neverovatnim potencijalom. Niš je divan grad i ja se uvek obradujem kada se nešto od IT okupljanja dešava van Beograda. Smorili smo više Beograda. Sve je ovde. Dosta bre! Iskreno se nadam da će lokalne vlasti shvatiti potencijal E-Tvrđave. Velika je šteta ako dopustimo da ostali lepi gradovi ove zemlje postanu slepa creva za događaje većih razmera. Ja ću svoj doprinos dati tako što ću uvek rado ići da govorim kada god neko pravi nešto van glavnog grada. A namera mi je da i Joomla! Day selim po Srbiji. Ali o tome kada dođe vreme. Hvala svima iz Niša na predivnom gostoprimstvu i divnom vremenu koje smo proveli dole… verujem da smem govoriti u ime ostatka društva koje je ovaj put spojio.P.S. U Nišu su mnogo lepe devojke… i neću vam oprostiti što ste to krili od mene. Čuješ Milorade? :PP.P.S. Očekujte i fotke uskoro… kao svaki pogubljeni geek nisam poneo svoju kameru ali su ljudi oko mene uradili brdo fotki.:)

Krenuli smo u subotu u devet ujutru iz Beograda. Grlo me je stezalo, jedva sam gutala. Premorenu od jurnjave prethodnih dana i nedostatka sna, savladavala me je groznica. Bilo mi je hladno iako je Beograd goreo na nekih 36 stepeni. U toku puta mi je bivalo sve gore, glavobolja i mučnina nisu jenjavale dok napokon, nakon pet sati truckanja, nismo stigli do Kaluđerskih Bara. Slomljena se izgegah iz autobusa. Osvrnuh se oko sebe i bez mnogo oduševljenja sam konstatovala da Tara na prvi pogled deluje simpatično. Svež vazduh i sunce, učiniše da se osećam mnogo bolje. Plan je bio da provedemo prva dva dana na putu do Mitrovca. Da krenemo jugo-zapadno ka Zborištu, a zatim severo-zapadno ka Mitrovcu. Sudeći po karti delovalo je lako, trebalo je pratiti stazu broj 2 do Zborišta, a zatim stazu broj 6 do Mitrovca. Staze su na mapi, većim delom pratile kolske ili konjske staze. Okrepljeni u obližnjem restoranu, krenusmo na put. Početak nas nije oduševljavao, ali trebalo je malko udaljiti se od sela. Dosta nezainteresovano smo promicali prvih par kilometara pokušavajući da izbalansiramo tempo sa teretom na leđima i temperaturnim uslovima. Jedva da smo odmakli 3-4 kilometra kada se ispred nas ukazao traktor. Mileo je polako uskom stazom pretovaren senom. Na vrhu, zavaljena u senu, uživala je baka. Samo joj je glava obavijena maramom virila iz plasta. Veselo nam mahnu, pozivajući nas da joj se pridružimo. Kada nam se sasvim približiše deda zaustavi traktor i osmehujući se prozbori:

- Ooooj deco! Kuda ćete? - Dobar dan! Krenuli za Zborište. Jesmo li na dobrom putu? - Jeste, jeste… al’ daleko vam je to. Ne možete stići noćas. Nego ajte vi s babom na seno, pa sa nama u selo. Sutra izjutra krenite za Zborište. - A neka hvala… - odgovorišmo gotovo u glas - Idemo polako, pa dokle stignemo. Zanoćićemo negde uz put. - ‘Oćete li sve do tamo peške? Klimnusmo potvrdno. - Neka, neka… valja se. - dodade polako, mahnu nam umesto pozdrava i nastavi put.

Raspoloženje nam se naglo popravi posle ovog susreta. Razvijali smo teorije šta bi baka spremila za večeru da smo kojim slučajem krenuli. Smejući se, konstatovali smo da markacija postaje sve gora i da pojma nemamo gde se tačno na karti nalazimo. Razdvojišmo se na različite strane kako bi našli bar neki trag po kojem bi mogli da se orjentišemo. Najzad, posle polučasovnog vrtenja u krug, siđošmo do nekog makadamskog puta. Sa obe strane puta ležale su razbacane kućice, uglavnom nedovršene, a zatim opet, malo niz put zavladaše prostrane livade. Nismo dugo ostali sami. Sretosmo dva starija putnika, koji usporiše čim su nas opazili.

- Dobar dan! - gotovo uzviknusmo. - Dobar dan deco! - Jel ovo put za Zborište? Nema nigde markacija, pa nismo najsigurniji gde smo. Jedan od njih uze kartu i pogleda. Te nakon par minuta ozbiljnog zagledanja karte, dodade: - Evo ovde. - pokaza prstom - Gde se ovaj mali put razdvaja od ovog žutog. To vam je tu iznad one livade, pored kuće Stojanovića. - Al’ Zborište vam je daleko, morate kroz šumu, a ima medveda. - Medvedi? Zar im nije stanište gore? - Ih, gore? Ta, to vam je na dvadesetak kilometara odavde, a šta je to za mečku kad je gladna? Juče smo krenuli u šetnju deda Boža i ja, i naletešmo na trofej. Nismo odmakli 5 metara u šumu, kad ono na sred puta zaklan srndać. Sveža krv se osećala… a svuda okolo mečkine sline. Izgledao je kao Branko Kockica u tom momentu. S pomalo preteranim strahom na licu, onim koji imaju glumci za decu, kada namerno karikiraju izraze na licu. S mukom zadržah ozbiljan izraz lica. A on nastavi priču dalje, nepovezano. - Deda Boža vam je silna starina. Doveli ga sinovi pre dva’est godina ovde da umre. Nije mu bilo spasa. Sa zemljom se sastavio. Al’ malo po malo i oporavi se on. Leči ovaj vazduh. Evo ga danas osamdesetdevet ima i hoda brže od mene, pre se ja zadišem od njega. Kažem vam ja… - nastavi priču malo tiše - ima medveda. Boža sve tako, kad kroz šumu idemo, zviždi na sav glas. Veli, da javimo gazdi da smo stigli, da nas ne dira. Ima medved šta i manje jesti, neće tek tako na čoveka. Al’ opet, bolje biti na oprezu. Nije baš šuma za noć, a samo što se nije smrklo. - Pa mislili smo sad da ovde negde prostremo šator. - A imate šator? Pa možete ovde gde ‘oćete. Imate i gore Joviće. Fini ljudi, možete kod njih i zanoćiti. Ili ako ćete sa nama nazad u selo, pa kod mene na večeru i kafu. - Ponudi nas uz osmeh. - Ma daleko nam je sad da se vraćamo u selo. Ovde ćemo negde. - Kako ‘oćete. Al’ u povratku obavezno da svratite. Ja sam u onoj kući, tačno iznad česme. - Hoćemo. - Slagasmo jednoglasno - Prijatno veče! - Sretan put deco!

Čim zađoše, rasprostrešmo šator na obližnjoj livadi. Već se smrkavalo kada smo završavali s večerom. Žvakali smo presušeni dvopek s paštetom od soje. Miljan je maštao o tome kao bi nam baka mesila zeljanicu da smo joj se pridružili na onom traktoru, a ja uplašeno zamišljala kako pokušavam da starici objasnim da ne jedem meso, dok mi ona s osmehom na licu secka slaninicu.

Noć koja je usledila, pretvorila se u mali zdravstveni pakao. Groznica me je ponovo savladala. Naizmenično sam se kuvala i smrzavala, uz takvu navalu kijavice da sam imala utisak da mi mozak curi na nos. Ujutru me je bolela svaka koščica u telu, a "sreći" kraja nije bilo kada sam uvidela da su sve maramice koje sam rasula po šatoru u toku noći krvave. Bar je mozak ostao na mestu, on je valjda sivo-beli, crvenu niko nije spominjao na časovima biologije. Raspoloženje mi nije popravio doručak, inače indetičan kao večera prethodnog dana, s tim da se dvopek još više sasušio. Sedenje na svežem vazduhu mi je znatno popravilo bolesničko stanje, te smo nakon mog kraćeg ubeđivanja Miljana da mi je mnogo bolje, krenuli dalje.

Prođošmo baku, deku i stado ovaca a onda sa žaljenjem konstatovali da je markacija toliko očajna da nigde nećemo stići ako se na nju budemo oslanjali. Negde ispred Runjeve glave (za koju u tom momentu i nismo znali da je Runjeva glava), zamolišmo jednog kosača za pomoć.

- Ma da, svi pogreše tu dole. Nanese ih trag kola, a staza je nešto niže. Ma i te markacije, to zaraslo ponegde, ponegde ljudi raskrčili šume, a niko to ne obnavlja. - reče gledajući u mapu koju smo mu poturili. - Ajte ovamo. Otpratiću vas na onu glavicu. Bolji je pogled s nje. Da vam pokažem kuda dalje. Uputismo se ka glavici. Kosač je šipčio ispred nas. Videlo se da je prešao šesdesetu. Ali njegov korak beše mnogo duži i brži od našeg. Na vrhu glavice mi je duša već izlazila kroz nos izmešana s gorušicom uzrokovanom soja paštetom. - E odavde pratite trag mog traktora do doline. Pa kad budete naspram Milojkove kolibe, to vam je ona na vrhu - pokaza u pravcu obližnjeg brda - nastavite dalje utabanom stazom. Al’ držite se doline, dok skroz ne zaobiđete Runjevu glavu. Nemojte gore kroz šumu. Pred kraj tog puta videćete put gde je prošao buldožer. Prave novi put za Kusturicino selo, pa s njega siđete levo i tu ste na Zborištu. Zahvališmo se i krenušmo dalje.

Ništa mi nije bilo jasno, ni gde skrećemo, ni kuda idemo. Kada ne znam kuda idem, postajem nervozna. Džaba sva lepota koja nas okružuje. Ne bih da se gubim okolo, magla je već krenula da se diže, hrane jedva da bi imali još za jedan obrok, a jakne nismo poneli. Miljan se trudio da nas održava na "pravom" putu. Ja sam se samo tromo i bezvoljno vukla za njim. Nakon par kilometara dođošmo do tog Kusturicinog puta. U potpunosti je bio prekriven šljunkom. Nedostaje samo asfalt da se izlije. To mi se nikako nije sviđalo. Ovo je trebala da bude šetnja u prirodi, a ne tabananje 10 kilometara od Zborišta do Mitrovca uz put po kojem vozaju automobili.

Magla je postajala sve gušća, te bilo kakvo traženje alternativnih puteva kroz šumu nije dolazilo u obzir. Kada se vidljivost smanjila na nekih desetak metara, raspoloženje nam se naglo povratilo. Kućice, koje su se nazirale iz magle, delovale su totalno bajkovito. Tu, u neposrednoj blizini, mogli smo čuti ovce i čobane, ali ih od guste magle nismo videli. Nakon par kilometara odlučili smo da proverimo pravac, te smo krenuli u pravcu glasa čobana koji je nešto dovikivao ovcama.

- Dobar dan! - doviknu mu Miljan. - Dobar dan! - reče čovek, krećući se ka nama. Tek nakon par minuta smo mu nazirali obrise. - Za Mitrovac? Ovim putem? - Da, da… samo pravo… ima jedno desetak kilometara do tamo. Pratite taj šljunkoviti put, i onda ćete naići na asfaltirani. Odatle imate još dva kilometra do Mitrovca. - A jel ima neki lepši put da ne idemo ovim kuda prolaze automobili? - Pa nema sada, jedino skroz okolo, da se vraćate. Al’ izgubićete se u šumi po ovoj magli, nema nikakvih oznaka. Možete dole, pred kraj puta. Ima spomenik, kameni. Kraj njega desno, pa samo pravo i izlazite tačno u centar sela.

Razočarano nastavišmo niz put. Tabani su nam uz put otežali. Šetnja po čvrstoj podlozi ne prija. Postajalo je previše hladno. Činilo se da tih deset kilometara nemaju kraja. Na svakoj raskrsnici smo vagali, da li je čiča mislio na pravi spomenik ili je dovoljno da vidimo veću kamenu gromadu? Zbog nesigurnosti smo odustajali od skretanja. Uglavnom smoreni, lenjo smo se vukli. Nakon, činilo nam se večnosti, magla se malo podigla i ispred nas se ubrzo ukazao Tankosin grob. Bili smo sigurni da je čiča na njega mislio kada je spominjao kameni spomenik. Skrenušmo desno, da prokopani put. Bilo je to konačno zasluženo uživanje. Zemljani put, prokopan buldožerom doduše, kroz gustu borovu šumu. Posle dužeg vremena me odsustvo oznaka na putu nije uzbuđivalo. Uživali smo u svakom koraku. Pred kraj se magla ponovo spustila. Gusta i teška. Kada smo stigli do asfaltnog puta, magla je bila toliko gusta da nismo videli da se selo pruža bukvalno preko puta.

Promrzli i gladni, ušli smo u lovački dom. Kuvano vino s prebrancem i palačinkama za dezert, učiniše da nam ponovo sve bude potaman. Doduše, Miljan je prebranac neiskusno zamenio Karađorđevom šniclom. Vremenski uslovi, samo su dodatno pogoršali moje očajno zdravstveno stanje. Te smo se nakon noći, prespavane u dečijem odmaralištu vratili za Beograd.

U Beograd smo stigli prilično razočarani. Trebalo je na početku da budemo svesni, da tamo nećemo uživati u onom vidu turizma na koji smo navikli u Češkoj. Da će markacija verovatno biti očajna, bar na manje popularnim delovima. Milion puta mi je kroz glavu prošla misao, koliko bi staza markirali Česi za pešake kroz šumu i zamišljala sve one njihove crvene, zelene, žute i plave oznake na drveću. Šteta, jer posle toliko šetnji po Češkoj, malo koja šuma može da se meri s ono malo Tare što smo mi videli u ova dva dana. Posebno, što ovaj deo puta koji smo prešli čak i ne spada u područje nacionalnog parka. Ipak, najveći šok za mene je bio ovaj put koji prave ka Kusturicinom selu. Ne znam koliko izgradnja puta ima veze sa samim nazovi etno selom by Kusta. Ali da li se budala koja ga pravi, zapitala koliko će ovaca i krava naterati dnevno da prelaze preko tog puta? jer isti stoji mnogim životinjama na putu od obora do pašnjaka. No, očigledno preuzimamo kineske metode u turizmu. Uništimo pravo i autentično etno selo i izgradimo lepše, bolje i još starije, malo niže niz put. Bruka, al’ od koga je nisam ni iznenađena.

Verovatno najveći FOSS događaj do sada kod nas će se dešavati od 4. do 6. septembra i to u Nišu. U pitanju je IT manifestacija posvećena slobodnom i otvorenom softveru sa velikom Mozilla žurkom na kraju. Za detalje pogledajte http://e-tvrdjava.com/cms/ Ukoliko ste blizu Ništa tih dana nikako nemojte propustiti ovo dešavanje. Ja ću u tokom E-Tvrđave držati dva predavanja. Prvog dana ću nastupati ispred FSFE/FTF i govoriti o GNU/GPL, softverskim licencama, i tome kako FTF radi na suzbijanju kršenja GNU/GPL-a. Biće to jedno pravničko predavanje sa interesantnim primerima iz našeg rada na mnogim slučajevima širom sveta. Drugog dana ću govoriti u ime Joomla! Serbia i tada ću održati promociju Joomla! 1.5. A trećeg dana nameravam da uživam u žurci i pivu. Vidimo se u Nišu!

Uvek se slatko nasmejem kada čujem za sve te "hakerske" napade. U poslednjih par dana to je jedna od najvrelijih vesti većine domaćih medija. "Razvaljeni" su sajt SPC-a, Ministarstva poljoprivrede, raznih firmi, političkih partija i sl. Gotovo svi sajtovi su dobili identično novo ruho u bojama plemena sa juga. No, dva najzabavnija su osvanula na B92 sajtu: Sajtovi bez zaštite od upada hakera i Novi napad hakera sa Kosova. Hakeri, hakeri, hakeri… nije nego. Hajde da uradimo malu regresiju i pogledamo onako forenzički šta se tu sve dešavalo. Ako malo pažljivije izanaliziramo sve te žrtve moćićemo da izvedemo sledeći zaključak: 90% njih čine Joomla! 1.5.x instalacije. Ok. Dakle Joomla! je grozna i ona je kriva za sve, jel tako? Možda bih i progutao tu priču da kojim slučajem ne radim za Joomla! tim od nultog dana postojanja dotičnog CMS-a. Bez trunke pristrasnosti smem reći da ovog puta Joomla! nije kriva. Svi ovi slučajevi su školski primer ljudskog faktora kao problema u bezbednosti. Ali ne, ovog puta nije bilo naprednih NLP tehnika kako bi se jadni korisnici prevarili. Ne, ovog puta su ti jadni korisnici pogazili ono zlatno pravilo upotrebe gotovih softverskih rešenja za izradu web prezentacija. Ne jednom sam za vreme Joomla! dana u Beogradu prošle godine rekao da je jako važna stvar koristiti najnoviju verziju Joomla! softvera. Mislim da sam i zidovima u Rexu dosadio ponavljajući to. Pošto u Srbiji svi znaju da prave sajtove i svi se razumeju u sve što ima veze sa online postojanjem tako smo se našli u sledećoj situaciji: oborene desetine satova u neverovatno kratkom vremenskom roku. Opasni neki hakeri? Ne bih rekao. Vrli admini dotičnih sajtova su valjda bili previše zauzeti da bi brinuli o bezbednosti svojih kreacija pa smo tako mogli da vidimo Joomla! sajtove koji koriste i po 6 meseci stare verzije Joomla!. Sve što osoba zadužena za život tog Joomla! sajta treba da radi jeste da bar jednom u nedelju dana ode na Joomla! glavni sajt ili Joomla! Srbija forum i vidi da li se dešava nešto jako važno. Ali ne! Mnogo je lakše postaviti i zaboraviti. Bitno je da radi. Dragi moji web stručnjaci, softver je živo biće. On se konstantno razivija i unapređuje. Posebno ako koristite neki jako živ projekat kakvi su Joomla!, phpBB ili WordPress. Apsurdno je očekivati da jednom napisan sistem ostane nepromenjen i bezbedan zauvek. Softver nije savršen i kako stvari stoje to neće ni postati u skorije vreme. Već dva meseca radim kao stariji sistem administrator u SezamPro hostingu. Firma ima ogroman broj sajtova i neki od sajtova koji su našli svoje mesto na listi napada se nalaze kod nas. Tako sam imao priliku da pogledam šta se vrtelo na tim sajtovima kada su "odvaljeni" i da pomognem korisnicima da povrate svoje prezentacije. Prva stvar koju sam radio kada bi mi javili da je taj i taj sajt srušen jeste provera fajla CHANGELOG.php koji ima svaka Joomla!. Od 10 pregledanih sajtova ni jedan nije imao najnoviju verziju Joomla! Da stvar bude zabavnija, svi sajtovi su u proseku koristili Joomla! 1.5.x iz februara 2008. Ako znamo da je pre nedelju dana objavljena hitna zakrpa u vidu verzije 1.5.6 onda je krajnje interesantno kako to da niko nije ažurirao svoj sajt. Neko mi onda reče da je možda komplikovana procedura za ažuriranje. Hmmm… hajde da je razmotrimo u nekoliko koraka: 1. Odlazak na Joomla! sajt i preuzimanja fajla koji se zove: Patch_1.5.x_to_1.5.6.zip. gde umesto ovog X stoji verzija Joomla! koju trenutno imate. Ako baš ne znate koja je uđete u svoj admin panel i gore desno jasno stoji potrebna informacija. 2. Raspakujete preuzetu arhivu na svom računaru. 3. Koristeći omiljeni program za FTP nakačite se na svoj sajt, uđete u direktorijum sa sajtom i prevučete sve datoteke iz arhive sa svoje mašine na sajt. Program će vas pitati da li želite da pregazite sve datoteke i vi ćete reći DA. 4. Nema 4. Ažuriranje je gotovo. I takooo… Bezbednosna kultura na srpskoj interenet sceni je toliko niska da je apsolutno sjajno što neko i ima sajt koji se ne obara par puta dnevno. Idemo dalje. Naslovna strana Gazete od četvrtka, ako se ne varam, govori o pornografiji na sajtu jedne osnovne škole. "Stručnjaci" koje su kontaktirali iz dotičnog lista su komentarisali kako su hakeri napunili stranice tog sajta materijalom od kog bi se i markiz De Sad zacrveneo. Opet mene cimaju jer je sajt na našim serverima. Alatke u ruke pa u glib. Rezultat: na samom sajtu nije bilo nikakvog pornografskog sadržaja ali je zato forum bio urnisan. Nije mi bilo potrebno ne znam kakvo znanje da bih sračunao da dotični forum ima oko 100 korisnika od kojih skoro 80 čine botovi. Za neupućene, botovi su programi koji sami krstare Interenetom i obavljaju zadatke za koje su isprogramirani. Sledeća stvar koja mi pada u oči jeste činjenica da je na sajtu phpBB2 koji nije ažuriran ko zna od kada. Sećate se kada su pre par godina phpBB2 forumi padali kao zrele kruške? Izgleda da admin ovog foruma nije čuo za to. Ako pak problem ne bude u softveru na sajtu onda obično bude do samog servera tj. opet lenjosti admina da ponekad proveri da li mu je softver možda bušan ili loše podešen. Primer - sajt SPC. Nalazi se na dedicated serveru u USA a za pokretanje sajta koriste Drupal ako se ne varam. Posle pada su lepo počistili kod kako bi se sakrilo koji se CMS tu vrti. Što je super. Ipak, to nije dovoljno. Drupal tim, kao i Joomla!, u poslednje vreme često izdaje zakrpe koje bi valjalo primenjivati. Pošto sajt SPC-a ima svoj server nisam mogao da odolim i da ne pogledam malo sam server. Samo ću reći: nmap -sS -sV -O 74.53.26.200 i sve će vam se samo kazati. Neko je mogao malo više da poradi na bezbednosti ovog servera. Baš sam se raspisao, zar ne? Žao mi je ako sam vas smorio ali mi je preko glave naslova u medijima i priča o hakerima. Kakvi bre hakeri? Svaki klinac je mogao da nađe exploit za problem u Joomla! za sve verzije pre 1.5.6. i da se uloguje kao administrator. Problem nije u softveru već u lenjim korisnicima. Ažurirajte softver. Pravite rezervne kopije na dnevnoj bazi. Ako vam je sajt izuzetno posećen onda rezervne kopije treba praviti i češće. Primenite makar minimum bezbednosnih podešavanja za koja uputstva imate na svim matičnim sajtovma CMS-ova koje koristite. Ili unajmite nekog ko se zapravo razume u posao bezbednosti sajtova i servera.Mental note: Otvoriti firmu za security consulting.:)P.S. Dok ovo pišem čujem kako je jedan od sajtova koji je bio "srušen" prošle nedelje a koji smo vratili u život opet pao. Kako se ispostavilo korisnik nije našao za shodno da uradi update iako mu je predočeno u čemu je bio problem. Ahhh… the road to stupid is paved with good intention.

Beograd, 25.07.1984. Vest sa Internodijuma je jutros prostrujala srpskim Internetom i blogovima neviđenom brzinom. Dat je niz negodujućih komentara sa kojima se bez rezerve slažem. Ne mogu reći da ovo nisam očekivao u jednom momentu. Regulativa u USA, nekih zemalja EU i UK već neko vreme ograničavaju svoje građane ovakvim praksama. Hoće li ovo naše negodovanje rešiti taj problem? Gotovo sigurno ne. Poduže su naši sugrađani toliko apatični da kakav god vid represije pseudodemokratske vlasti se sprovodio svi će samo ćutati(meni su još na prvoj godini prava profesori rekli da demokratija ne postoji). Valjda su se izduvali onog oktobra ili misle da je svaki trud besmislen jer na kraju opet neko sprovede represiju. Fino. Gomila blogera, geekova ili običnih korisnika Interneta će neko vreme pisati i buniti se. A onda će opet zavladati tišina kao i za sve do sada. I šta onda? Kripcija bato. Ljudi me gledaju belo kada im kažen da digitalno potpisujem poruke, da koristim kriptovanje za emailove, da su mi svi čatovi preko Jabbera kriptovani. Kažu paranoičan sam. Paranoik je čovek koji samo malo bolje shvata šta se dešava oko njega. Iskreno, mislio sam da ovaj "novi" blog započnem malo drugačijim tekstovima. To će sada morati da sačeka. Namera mi je da u nizu od nekoliko tekstova pokažem ljudima kako se koriste napredne i manje napredne tehnike kriptovanja svega živog.. Kako da kriptujete ono što gledate u svom browseru. Kako da kriptujete podatke na hard disku. Kako da kriptujete hard disk. Ma kako da kriptujete sopstvene misli.  

Da se razumemo. Sasvim je opravdano presretati razgovore i Internet aktivnost manje ili više opravdano sumnjivih pojedinaca ili grupa. Ali tek kada se utvrdi da je tako nešto potrebno. Ovo što ovde imamo jeste konstantno praćenje svih i svega. Naravno, daleko od toga da će neko biti zainteresovan za to šta pričam sa svojom devojokom preko Jabber-a. Ali nije poenta u tome. Problem je što se beleži svaka aktivnost bez obzira da li je maliciozna ili ne. Iz onog što saznajem o sličnoj aktivnosti u DE ili UK znam da čak i sa ovakvim regulativama tajne službe i policija imaju probleme da prate aktivnost korisnika online. Nemačka obaveštajna služba poprilično negoduje što ne može da prati Skype razgovore.

Jedan moj prijatelj mi često kaže da je sav taj trud da se neke privatne informacije sakriju uzaludan. Pre ili kasnije OZNA sve dozna, kaže on. Moguće. Ali zašto joj ne otežati to saznavanje?

Pitam se samo kada će u kod nas doneti zakon i nelegalnosti ključeva za kriptovanje jačih od 256k ili za skrivanje istih? No, kao što reče jedno jedan mudar čovek, ima načina i načina!

Opet sam u Srbiji.

Uglavnom bez emocija. Od kada sam prestala da radim i krenula u proceduru dobijanja čeških papira na osnovu spajanja porodice, više sam ovde, nego tamo. Gde ovde znači Srbija, a tamo Češka.

Od tog januara, do danas, Česi su uveli neke novine u celu proceduru, te se ceo proces odugovlači bez ikakve nade da će ikada biti završen. Počela sam da primenjujem zen jin jan jen ili kakve već metode, stanem pred ogledalo svako jutro i kažem sebi: “Super mi je. Ja sam srećna i ništa me ovo s vizom ne pogađa. Ja baš hoću da stojim sad pred ovim ogledalom. To je moja odluka. Nema to apsolutno nikakve veze s tim što ne mogu da budem u Češkoj.” I onda se iskezim da mi se svi zubi vide.

Ustvari, te metode sam primenjivala do juče. Jutros sam se setila Ruške Jakić i rekla sebi, sva čupava sa pastom oko usta: “Dobro jutro lepotice.” A onda umrla od smeha i shvatila da je Ruška zakon, jebeš istočnjačku filozofiju. Ovo me bar zasmejava.

I tako, već neko vreme zbog ovih muka oko papira a i sve one frke oko posla, Česi i Češka mi nekako postadoše strani i daleki. Ne bih baš upotrebila reč omrznuti, ali mi svakako više ni boravak tamo ne pričinjava isto zadovoljstvo. Kad god dođem u Srbiju ja imam običaj da kukam prijateljima, kako nam je država ovakva i onakva, vidi ove krš puteve, te snimi prevoz po gradu, te što su jebeni stanovi u Bg toliko skupi (jeftiniji su u nekim delovima Nice nego na Novom Beogradu, zaista), te zašto se sve okolo bespravno gradi, te zašto svaka budala ima pravo glasa i sl. Ranije, posle sve ove pljuvačine krenem da hvalim Češku; kako kod njih prevoz stiže u minut, te kako je sve sređeno, te kako imam fine bakice u komšiluku koje me tako slatko gledaju svako jutro, te kako su im šume i livide divne itd, itd.

Da tako je bilo ranije, sada kad dođem u Srbiju i ispljujem onaj deo sa istim žarom kao i ranije, opletem i po Česima; koliko im treba da promene jebeni zakon, koji moroni dovedu 800.000 ljudi godišnje a imaju iste procedure kao kada ih je dolazilo 10, i zašto u ostatku EU može nešto a Česi izmišljaju toplu vodu itd., itd.

Poenta je da mnogo zvocam. Ide to i s godinama, sad mi je punih trideset, a i žena sam :P

Istina je i to da odavno nisam ništa lepo napisala o Česima, a ima mnogo toga. U draft-u mi već duže vreme čuče neki nedovršeni postovi o nekim divnim Česima.

I jutros, ćaskam s drugom na Facebook-u. On je trenutno u Brnu, ali bi trebalo da se seli, traži novi posao itd. Krene neka priča, nimalo slatka, o životu u Češkoj i on mi pred kraj pošalje sliku uz komentar: “Eto da ne ispadne kako samo nešto loše o njima pričamo. Srbi osvajaju Vankovku”.

Ovaj pešački most se inače nalazi u Brnu. Spaja Tesko (onaj giga mega, engleski valjda?, supermarket) i Vankovku (poznati tržni centar u Brnu). Na tom mestu sam čekala bus, koji nikada ne kasni ;), kada sam išla na posao.

Pretpostavljam, da je ovo nešto od skoro, posle češkog priznavanja Kosova. Iako imam vrlo rezervisan stav na tu temu, nije da me ovaj gest nije dirnuo. Pitanje je samo, da li je gest baš češki? Mislim, možda su ga obesili i neki Srbi, sada ih i onako u Češkoj ima već podosta. Prvo mi se činilo da mora da je češki, jer neko kome je srpski maternji jezik teško bi napisao: Česi uvek sa Srbima… Ali, kada sam ponovo pročitala samo srpski deo: Česi uvek sa Srbima, Vlada nije narod. Hmmm, zvuči kao tipičan srpski predizborni shit, zar ne? A i ta Politikina ćirilica… hmmm….hmmm….

Kako god, ja bih vam Dragi Česi poručila: Ako nas baš volite, probajte da to pokažete tako što ćete nam olakšati procedure za dobijanje papira. Neki od nas bi vam za to bili mnogo zahvalniji.

Eto, nikad zadovoljna :)

P:S.: Slika preuzeta i malo isečena odavde: http://i26.tinypic.com/34sozo1.jpg

Милан Вујаклија пише:

респондирати (лат. respondere) одговарати, одговорити, дати одговор, давати одговор слагати се, одударати се, бити налик на одговарати (дужности) бити дорастао, моћи се мерити са.

респонзиван (нлат. responsivus) који даје одговор, кој иодговара.

Чему ово? У новије време често наилазим на особе које толико држе до своје интелектуалности на мрежи свих мрежа да настоје користити „фенси“ изразе како би звучали паметније (к’о политичари). И тако веома често мислежи на брзину одзива софтвера, одн. на хитрост, воле да употребе термин „респонсиван“ или „респонзиван“ (али базирајући свој термина на енглеском /repsonse/).

За све оне са јефтинијим улазницама савет: пар мање познатих речи у вашој бесмисленој беседи неће код саговорника створити слику о вама као интелигентном и елоквентном говорнику, већ пре о џиберу који је тог јутра пронашао пар нових речи у Вујаклији.

©2008 Александар Урошевић за блог „Записи“ под BY-NC-SA CC лиценцом. Нема коментара

Валкнут (Valknut) је графички клијент за размену података „један-на-један“ протоколом DC. Изграђен је на Qt графичкој библиотеци и тренутно је доступан у верзији 0.3.14 (Qt3) и 0.4.0 (Qt4). Моју рецензију верзије 0.3.7 можете да прочитате у архиви „Света компјутера“.

(...)прочитајте остатак записа

©2008 Александар Урошевић за блог „Записи“ под BY-NC-SA CC лиценцом. Један коментар

Šta kaže tekst na zvaničnoj prezentaciji ovog kluba: "Udruženje svetskih putnika okuplja članove i prijatelje svakog radnog dana od 13:00 do 24:00 i vikendom od 15:00 do 24:00. Svakodnevni muzički program. Oragnizujemo Vaše zabave i proslave u našem prostoru. Čekamo Vas. Pristup bežičnom internetu. Hot Spot lokacija." A šta ja kažem: Aur je jedno od naboljih mesta za izlaske u Beogradu. Pored činjenice da ima sjajnu lokaciju ( Bul. Despota Stefana 7/-1 - ovo minus jedan mu dođe podrum ) Aur krasi sjajan ambijent, odlična usluga i izuzezno pristojne cene. Ovde bih dodano potencirao kuhunju u Klubu koja je za pohvalu - topla preporuka je tzv. Ponoćni ljuti gulaš. Jedna poruka šefu kuhinje: Ja sam osoba koja jede jako ljutu hranu. Hranu za koju ljudi kažu da topi plombe u zubima. Gulaš nije ljut. Gulaš je ljutkast. Ambijent podseća na kakav muzej ili kafe u nekom arapskom gradu u nekoj uličici koju je vreme zaboravilo. Zaista, svaka pohvala vlasnicima Kluba na trudu da mesto odiše prijatnošću. Kada se jednom zavalite u fotelju prosto nemate želju da odatle odete. Svakog petka i subote je živa akustična svirka u Klubu. I to izuzetno dobra svirka. Pozdrav momcima koji su sinoć svirali - odličan posao. Naravno, nikako ne smem izostaviti duet od petka uveče - devojka apsolutno predivno peva! Vidimo se u Auru!

Za vinare dobra godina je ona u kojoj je rod taj koji ce se pamtiti godinama, i na dostojanstven način predstavljati njegovu kuću, za ratara bogat prinos, za programera gomila uspešnog koda, za marketara gomila leadova. Za mene dobra godina je ona u kojoj sam bio okružen dobrim ljudima, ljudima koje volim, sa kojima radim i sa kojima se zajedno razvijam kao individua. Da… prethodnih 365 dana je bila moja dobra godina…

Da li ste ikada bili deo tima, tima u kome svako zna koji je tačno njegov zadatak, u kome znate svako na koji način diše, u kome možete prepoznati kada je nekome teško i izaći mu u susret, i očekivati da će taj isti tim izaći i tebi u susret kada se nađeš u sličnoj situaciji? Tim je danas predmet sveopšteg glorifikovanja, svi traže timske igrače, svi traže dobro snalaženje u timu, a retko i sami nude jedan. S pravom kažem da sam bio deo jednog jako dobrog tima, tima kome si svi odgovori na gornja pitanja DA, i tima koji će verujem biti poput neke dobre bivše devojke, biti role model na osnovu koga ću birati sve ostale.

365 dana, kao što sam rekao, je prošlo i samim tim moj mandat, IS managera u AIESECu Srbije. Za one neupućene AIESEC je najveća studentska organizacija na svetu, i makar u Srbiji najprofesionalnija, sa ozbiljnim projektima, ozbiljnim ljudima i naravno ozbiljnim partnerima a samim tim i rezultatima. Biti IS manager u takvoj organizaciji daje Vam jedan bird perspective na veliku organizaciju, makar približan uvid na način na koji funkcionišu velike korporacije, i iz dana u dan Vas uči kako da na što efikasniji način rešavate probleme. Kroz rad u ovoj organizaciji shvatite koliko je IT problem u društvu generalno, koliko sam rast zavisi od istog, i koliko nestašica ITjevaca može nepovoljno da utiče na razvod jedne od kancelarija. Za mene ovo je neverovatno iskustvo, od ITjevca - hejtera do osobe koja je spremna da gine za tim, od osobe kojoj posvećenost obavezama predstavlja deficitarnu kategoriju, do nekoliko neprospavanih noći i radovanje nakon istih… A kako je tekao taj razvoj…

U AIESEC sam ušao na svom fakultetu (FON), navodno zbog moje drugarice Lidije, a zaista zbog moje neverovatne potrebe da budem svuda i da iskopam neko novo znanje. Napredovao sam jako brzo, kao neko ko izgleda da zna nešto, bio koordinator za Informacione sisteme u svojoj lokalnoj kancelariji, odmah potom i project manager Open IT projekta. Projekat je bio relativno uspešan, finansijski opravdan, okupio neke od najvećih IT kompanija u nas (Microsoft, Oracle, IBM, MFC, Pexim, Yutro), iznedrio nekoliko jako talentovanih osoba koji su danas dosto visoko pozicionirani u AIESECu Srbije, naučio me mnogo više o pregovaranju, promociji i ostalim tzv. soft skillsima a ponajviše napravio realan odraz u ogledalu ko sam to zapravo ja. Po prvi put u životu, od supertalentovanog deteta, postao sam ranjivi pojedinac, pao na testu iz realnog života, i doživeo veliko razočarenje pored svih lepih rezultata. Nisu bili svi rezultati povoljni, i pukao sam… Povukao se, i očekivao da neko dodje na moj prag i pozove me nazad, kleči ili moli za mojim prisustvom ili šta već. Moj ego je bio veći i od mene samog… Rešio sam da izadjem iz AIESEC-a i bavim se nečim pametnijim u životu. I izašao sam, prestao da se “smaram” sa tim nekim AIESEC obavezama. No, kažu jednom AIESECovac, uvek AIESECovac… I, bilo je tako. Tih nekih 6 meseci sam jako puno radio, ali i bio nezadovoljan načinom života. Kao klasičan “computer guy” previše sam se povukao u sebe, izgubio dodir sa bilo kakvim socijalnim životom, onim koji sam dok sam bio u AIESEC-u makar 2x sedmično imao.

6 meseci kasnije usledio je poziv od Damjana, osobe koja mi mnogo znači u životu, i koja je bila deo OpenIT tima, a kasnije i nacionalnog tima AIESEC-a Srbije. Otvorila se pozicija za IS managera i predložio mi je da apliciram. Ivanjice (tako mi tepaju u AIESEC-u zbog geografskog porekla) da li ti želiš da budeš deo nacionalnog tima AIESEC-a Srbije? Rešio sam da razmislim, ali odmah sam znao da želim. Voleo sam svoje slobodno vreme, ali sam ga često uzaludno gubio, fakultet mi je u tom trenutku solidno išao i smeo sam da rizikujem, ali opet postojao je strah. Strah da možda neću biti dovoljno dobar, da ću se opet smoriti posle nekog vremena, da neću biti prihvaćen, da neću dobro obavljati posao… i koji sve već strahovi u tom trenutku postoje. Zatvorio sam se 7 dana u sobu, što mi nije bilo teško, i na kraju odlučio da pošaljem aplikaciju. Primljen sam, i dobra godina je krenula, krenula i donela mi toliko toga što nikada neću zaboraviti. Shvatio sam koliko je feedback poklon, koliko je bitno da budete u timu u kome su otvoreni odnosi, i u kome smete uvek da kažete onoj osobi do vas ono što mislite, i što je sputava u njenom razvoju. To pomaže prvo toj osobi, a zatim i razvija poverenje izmedju vas, omogućava vam da lakše izdržite tu neprespavanu noć, da lepše proslavite rezultate i podnesete poraze, a poraza kao i svuda zna da bude. Shvatio sam koliko je važno imati plan u svemu što radite, koliko je bitno pratiti razvoj svog poslovanja, u kraćem i dužem vremenskom periodu i koliko je generalno na osnovu svega toga lakše delovati. I pored svih tih, možda vama dosadnih biznis stvari, vezao sam se. Vezao sam se za 11 pojedinaca, koji kao što sam rekao u svakom trenutku su tu uz vas, pomažu vam da se razvijate kao pojedinac, kao deo tima, a samim tim da se razvijate i kao tim u kome delujete.

Vlada, Jaca, Mici, Dragana, Daške, Raša, Mare, Maja, Tamara, Meda, Gavra… 11 osoba, 11 ljudi koje ću uvek voleti da vidim, ne znam da li će to biti na okupu, jer život kakav je, uvek nas raštrka na neke 13-te strane, daleko od naših bližnjih, ali 11 individua koje ću uvek zagrliti kad vidim, 11 individua sa kojima ću se uvek setiti te 2007/08, svog mandata, svojih uspeha i neuspeha, svojih lupanja glavom o zid, psovanja zbog grešaka, osmeha od usta do usta, toplih momenata, ispijanja piva do rano ujutru, majice za pravljenje atmosfere, spavanja u lejzi begu sa laptopom u krilu, Vove Kuntarevića, Dragicine Grdeličke klisure, Dašketovog brendiranja i češkanja, Maretove tačnosti, Micine prodornosti, Jacinog čelendžovanja, Rašine nervoze, Mede šmekera, Gavre i double p mooda, Tamarinog dodirivanja, Majinih obraza :).

Znate onaj osećaj kad se setite nečega što vam puno znači i životu i kada shvatite da to odlazi makar na kratko iz istog. Onog osećaja koji doživite kada vam neko od bližnjih ide u vojsku, kada se po prvi put odvojite od kuće na zaista dug period. Osećaja kada vam se knedla poput kame zarije u grlu, nos snažno otrni a topla kapljica iz oka predje preko obraza. Da, tako se ja sad osećam, i ako duboko u duši postoji da nije gotovo, i ako duboko u duši verujem da ću se još jednom sastati i raditi sa ovim ljudima, verovatno to nije toliko moguće, ali nada umire poslednja. Gotovo je… Hvala Vam, možda nisam omršao ali sam napredovao kao individua, ako nisam mnogo toga drugog naučio, naučio sam da mogu da volim ljude sa kojima radim i da ih maksimalno poštujem bilo gde da se nalazim, bilo čime da se bavim u budućnosti… Hvala vam na svemu… Hvala…

Vaš Ivanjica…

“Don’t cry cause it’s over, smile cause it happened “

Иванову уводну реч бих могао да прилагодим у:

Протрљајте очи, уштините се где вам је најзгодније, битови које ћете скинути заиста постоје. Будни сте, стигла је ГНУзила 37!

Преузмите је одакле год желите, са званичне странице или мог одраза, прочитајте пажљиво, а онда изнесите своје коментаре јер повратна информација пуно значи.

©2008 Александар Урошевић за блог „Записи“ под BY-NC-SA CC лиценцом. Нема коментара

Душан Недељковић Dootzky је пре 2 дана објавио у јавности пуштање бета верзије самосталног пројекта пребројавања корисника ГНУ/Линукса по дистрибуцијама и местима у Србији под називом ГНУ/Линукс мапа Србије.

(...)прочитајте остатак записа

©2008 Александар Урошевић за блог „Записи“ под BY-NC-SA CC лиценцом. Нема коментара

Јуче је у О.Ш. „Радоје Домановић“ у Крагујевцу ученица 6 разреда дневником ударила професора Веронауке у главу, али, не без разлога!

Наиме, професор је ученици забранио да у току часа на свом мобилном телефону слуша музику и тиме омета остале ученике, па јој је и одузео мобилни и ставио га у своју торбу како би га предао разредном старешини у зборници. Али се уврђена ученица успротивила овом гнусном поступку професора и након отимања о торбу, узела дневник у руке и њиме млатнула безобразног професора у главу.

На разредном већу се поставило питање да ли је тројка из владања преоштра казна?

Моје дете неће ударити дневником у главу професора Веронауке јер нисам желео да испаднем Велики Сврбин смарањем мог детета да научи ко и шта је Бог, већ ми је прво стало да научи како треба да се понаша и да поштује људе око себе, а за попове и цркве ће се интересовати када га то буде интересовало.

Уопште, бахатост деце утицајних и богатих родитеља је у школским клупама много израженије него кад сам ја ишао у школу, па од њихових мезимаца не треба да страхују само другари из школских клупа, него и учитељи за катедром.

Још једном, ово је Србија!

Написао Александар Урошевић за блог Записи. Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.

Dok se nisam doselila u Beograd zbog studija, stalno sam patila sto ne mogu da koristim “pogodnosti” zivota u glavnom gradu. Znate ono, gledam TV i oni dele besplatne karte za bioskop ili neki koncert a ja ne mogu cak ni da se nadam da cu dobiti karte ako pozovem, a ne jos i da odem.

I tako… onda smo se preselili, prvo brat i ja sami. Upoznala sam gomilu likova koji su se trudili da mi pokazu sve “fore”. Ako si student i stojis dovoljno dugo ispred pozorista predstave su za dzabe, ako znas neciju tetku, strinu ili ujnu u Domu Sindikata filmovi su za dzabe, na “vratima” na koncertima uvek radi drug nekog druga pa je i to za dzabe… i tako u nedogled. Jos ako spisku dodamo i posete muzejima i galerijama u vreme januarskog roka, zbog cice zime i nedostatka para za kaficu u toplom kaficu, jasno je da sam u to vreme bas bila kulturno uzdignuta :P.

E onda su nam se pridruzili mama, tata i sestra. Tata je ovu caroliju “za dzabe” prosirio jednom specijalnom aktivnoscu. Zapravo, bio je zaduzen za okretanje brojeva na kojima su vam razne radio stanice nudile nesto za dzabe. U to vreme se TV nije gledao ;). Eh, koliko sam se tek onda filmova nagledala, ma karte su propadale jer sestra i ja nismo mogle da postignemo tempo kojim je tata dobijao karte na poklon. I mogu vam reci bili su to dobri filmovi sa dobrim mestima, hvala svim radio stanicama na tome :).

Na kraju, ja sam odrasla i odselila se od kuce. Nisam se preterano ni raspitivala kako ide s poklon kartama, ponuda je verovatno bila i veca, TV se opet vratio u nas dom. Ali, zivot pise drame, bar tako kazu. Moja drama je mene naterala da ponovo provodim dane s mamom i tatom, te su poklon karte nekako ponovo postale deo moje svakodnevice. Jos u vreme FESTa, pre otprilike dve nedelje, RTS je delio karte za Takvud. Organizovali su projekciju u podne, nekog makedonskog filma. Kako sam ja bila zauzeta, sestra povede decka. Dosli oni u pola 12, Takvud zakljucan. Cetvrt do 12, dolazi blagajnica, zove nekoga na mobilni da joj otkljuca. Zbunjena pita portira, cuvara ili sta li je vec otvarac vrata, sto je zakljucano i sto ne puste osvajace RTSovih karata. Otvarac vrata ih obavestava da dodju u 5 do 12. U zakazanom terminu ih propusta do sale, gde im mlada vratarka objasnjava da nema mesta, ni za jednog od srecnih dobitnika. Srecni dobitnici se k’o pokisli vracaju do blagajnice, koja se izvinjava i objasnjava kako njoj nista nije jasno. Srecni dobitnici, sada tuzni jer su tracili vreme, izlaze na zimski pljusak da pokisnu i stvarno, figurativno nije bilo dovoljno. Neko bi rekao, pa sta i onako su karte bile za dz? a ja se pitam kako RTS i Takvud sebi dozvoljavaju tako nesto? RTS odavno ne gledam, a Takvud bojkotujem od te subote.

Cetvrtak popodne, tata opet osvaja karte na RTSu, a njegove mezimice odlaze ovog puta u Dom Sindikata na premijeru novog Asteriksa. E sad, ko je bio u Domu Sindikata i obratio paznju, zna da su poslednja tri reda prakticno neupotrebljiva jer se u trecem od kraja nalaze stubovi. Elem, RTS je delio besplatne karte u tim redovima. Mi smo imale srece, bile smo tacno u sredini izmedju dva stuba. Dok je jedan od (ne)srecnih dobitnika dobio mesto tacno iza stuba. Kako Dom Sindikata ne smatram krivim u ovom slucaju, nisam znala kako da kaznim RTS, jer ih vec odavno ne gledam, u Srbiji vise ne zivim pa im ni pretplatu ne placam. Ostao mi je samo blog, zato:

Radio Televizijo Srbije stidi se!

Ako je i od tebe, mnogo je cak i ako je za dzabe.

Ovih dana. Na uglu, Brankove i Carice Milice, na onoj raskrsnici gde vam je zabranjeno skretanje u levo ako dolazite s Brankovog mosta. Prilaze kola iz pravca mosta i staju na semaforu. Vozac izbacuje glavu iz kola i dovikuje saobracajcu: - Brate! Saobracajac, stoji mirno i gleda u suprotnom pravcu. Vozac se naginje jos vise kroz prozor, tako da gotovo do pojasa izviruje i manijacki mase rukama u pravcu saobracajca ne bi li mu skrenuo paznju: - Ej brate! Saobracajac se polako okrece u pravcu vozaca i nemo ga posmatra. Vozac, s nekim hitno-mi-je-a-trudim-se-da-budem-fin izrazom na licu dovikuje: - E brate jel mogu da skrenem levo? Saobracajac i dalje neverovatno smireno gleda u njega i odmahuje glavom u ne-ne pravcu. Vozac ga gleda zbunjeno-razocaranim pogledom: - A stooooo???? Saobracajac ga i dalje samo nemo posmatra. Vozac se konacno vraca na sediste i vise za sebe komentarise: - Jeeeee brate… (sto si takav?)… , polako se udaljavajuci u pravcu tunela.

——————————————–

I ti saobracajci postali mnogo fini, a bas bi bilo dobro da je mamlazu doviknuo: - Brate, nisam ti ja brat!

Нећу да давим, само да констатујем: Ајс Нигрутин а.к.а. Ајзак а.к.а. Чаво ледени (Владан Аксентијевић) и Виклух Скај [Wikluh Sky] (Ђорђе Миљеновић) су као метаморфирани лик Бед Копи угњездили своја дупета у кућу великог брата. Дакле, почео је ВБ-ВИП2, и то синоћ.

Не гарантујем да ћу да буљим у екран и чекам да се нешто деси (остатак екипе је углавном апсолутно неинтерсантан, осим Бићка, али је и он почео да смара), али ћу да уловим по који извештај на YouTube.

Написао Александар Урошевић за блог Записи. Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.

Sedim u Srbiji, u blagoj depresiji, opet cekam vizu.

Verovatno sam rekorder po poseti ceskih ambasada u proteklih 15 meseci. Uostalom, bar 2 vize su mi izdate u nesaglasnosti sa ceskim zakonom. Naime, nije moguce boraviti na teritoriji Ceske duze od 90 dana s kratkom vizom u toku jedne godine, a ja sam boravila citavih 10 meseci.

I dodjem ovde, ili bolje reci, bih primorana da sa vratim, kad ono neki crni oblaci na nebu se skupise. Zidovi oko granica ponovo rastu. Ja sedim, cekam i strepim. Po ko zna koji put u proteklih godinu dana imam utisak da me je sreca napustila, da mi se sve desava u najgorem mogucem trenutku i da sam tako mala i nebitna u ovoj vasioni. I ovih dana oko mene slusam neke velike price, o nekim velikim stvarima i pravima. Gledam, kako stoka po Beogradu divlja i cini mi se da sa svakim slomljenim izlogom, bacenom kamenicom i bakljom izgledi da uskoro ponovo budim pored Miljana, postaju sve manji.

I zatvaram oci, odbijam da zivim u ovom svetu. Necu da vidim slomljene izloge, spaljene zgrade, prevrnute kontejnere… Zatvaram oci, a slike se smenjuju… Ja spavam blazenim snom na njegovom ramenu a on me ljubi po celu, ocima, obrazima, usnama… Setamo Botanickom ulicom i on staje ispred mene, obavija ruke oko moga struka i podize me u vis, i smeje se, dok me vrti u krug a ja ga ljubim i tepam mu i mazim ga… U dnevnoj sobi smo zagrljeni, u pozadini bruji server, a mi gledamo dokumentarce o Juznoj Americi i mrvimo cips lezeci na rasirenim foteljama… Sanjam da sam tamo sa njim, da zivim taj slatki zivot od kojeg mi leptirici divljaju po stomaku.

Necu da se budim. Surfujem po Internetu trazeci neke lepe stvari… bojazljivo se provlaci vest: Sutra pocinje FEST. Ah! Gledacu neke lepe filmove, prolazi mi kroz glavu. Iscitavam program: ruski, ruski… bljak… red azijskog svrstanog u kategoriju: Fantazija, samo jedan meksicki i jedan polu-argentinski… odusevljenje mi splasnjava. No opet kopam polako, moram naci bar 5-6 filmova koji ce zvucati dovoljno slatkasto na prvo citanje, bez drami i teskih prica s tim sada ne mogu da se nosim. I odlucujem se konacno; Fantaziju cu da torentujem, ona definitivno ostaje za dnevnu sobu kada se vratim u Brno uz cips i ono brundanje servera. Na spisku za odgledavanje se nadjose jedan samo zato sto je snimljen u Indiji; jedan sa pricom o jakoj zeni - e ta sada zelim da budem ;); pa onaj delom argentinski - samo zato sto je delom argentinski; onda jedan sa Barselonom u naslovu - naravno samo zbog Barselone u naslovu, jedan americki sa mojim skoro omiljenim crnim glumcem (ipak je jedan Denzel ;) ) i jos se lomim gledati ili ne “obradu” Markesa. Sve to u jeftinim oko-podnevnim projekcijama, verovatno u solo varijanti i to ako uspem da nadjem karte.

Plan mi je sledeci: Ustajem rano zorom (kod domacica na odmoru to je negde oko 10h) i onda krecem 95, 96 ili 43 do Skadarlije ili Trga, pa Decanskom, preko Cumiceve, presecem Nusicevu i onim malim prolazom dodjem do Doma Sindikata kupim karte, krenem nazad istim putem do Skadarlije, sednem na 95 i odvezem se do Sava Centra gde zavrsavam kupovinu karata, sedam na 95 i vracam se kuci. Iskreno se nadam da sve karte mogu da se kupe na svakom mestu pa da cu preskociti deo puta do SC-a, sto vec ulazi u domen fantastike al’ ajd malo da sanjam do sutra ;), i time ustedeti neko vreme. S ovom putanjom bi trebalo da uspesno zaobidjem sva polupana, spaljena i unistena mesta, i time nesmetano nastavim da zivim tamo negde, a ne ovde.

E sad, iskreno se nadam da nekoj budali nece pasti na pamet da odlozi FEST i time navuce debele zavese na ove muljave prozore kroz koje i tako svetlo slabo prodire ovih dana. Inace cu konacno morati da uzmem Rocket Launcher, moje omiljeno oruzje iz Quake-a , odskakucem okolo i pobijem govna.

No dosta crnih slutnji i strepnji za danas, idem da nastavim svoje slatke snove tamo gde sam stala… Nas dvoje zagrljeni setamo po Moravskm Krasu, a on mi peva:

… necu da nema te pored tebe sve je lakse kuce nemaju ograde i cele zime sija sunce kao palme, kao pescane obale otprilike, ti si sve…

Ел’ сте видели пичвајза? А ел’ сте знали да ће га буде? Хе, хе, хе. Тачка.

Дакле, ја данас нисам ишао да „браним Косово“ и да тражим „да ми га врате“. Па како да тражим нешто што су људи поштено платили?! Него, није то разлог што блогујем, већ сплет српских апсурдности.

У мирним протестима данас у Београду се окупило неких 150.000 и нешто више душа са свих страна Србије. Данас су аутобуске станице добро пословале, а ни наплатни пунктови на аутопуту нису оскудевали у приливу. Чудо једно штага раје било тамо, глед’о ја на телевизор. Баш је било оно, Миле, до јаја. Ко деведесет и неке.

И тако били ти мирни протести, било доста ликова на бини, чак су и Нолета исполитизовали ови штакори из државне управе. Кад сам већ њега поменуто, Шумадија је јуче избила на треће место, а Ноле, пошто се поклонио преварантима, морао је да спадне на четврто. (more…)

Аутор Александар Урошевић за блог Записи.Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.Веза до овог записа (један коментар) [ del.icio.us | Stumble Upon | Digg ] Блогови који су повезани са овим записом на Technorati Архива осталих записа из категорије Живот, Скандал, Филозофија.

Пре годину ипо, отпало је једно дрво у српском шљивару, за којих пар минута отпашће и друго, после има још неколико, и онда ће ваљда та нам остане оно наше једно дрво шљиве које нам је заветовано.

Ето, јебига, кад уместо да за српски народ раде српски политичари кога је тај народ изабрао, то морају да раде несрпски политичари, криминалци, терористи и слично.

У 17 сати ће Тачи да прогласи независно Косово, вероватно ће мало да се дигне прашина, и временом ће да се слегне. Али, прашина неће да се дигне зато што ће неки тамо Срби да настрадају. Јок драги моји, дићиће се прашина јер врлил српски политичари губе још једну тему која им је све ове године обезбеђивала удобну кожну фотељу, пун буђелар и дубок џеп, привилегије и имунитете. Јебига, сада морају да траже нешто ново, па ми је искрено због тога посебно драго јер ваљда више нема да се стрепи од ратовања, национализма, шовинизма и других *измама.

А Срби на Косову ће да живе као и до сада, вероватно и боље.

Него, докле смо стигли ми из Србије под шљивама? Јесте, отели нам душмани њиву, покупили наше шљиве, ал јебига, засадићемо ми и лепше и веће и мирисније на нашој њиви.. ваљда?

Аутор Александар Урошевић за блог Записи.Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.Веза до овог записа (овај запис није коментарисан) [ del.icio.us | Stumble Upon | Digg ] Блогови који су повезани са овим записом на Technorati Архива осталих записа из категорије Вести, Живот, Филозофија.

Да се одмах разумемо, не мислим на пластичне груди које „поносно“ носе особе женског пола са дозом комплекса естетског изгледа пошто преферирам природу. Искрено, никада нисам додирнуо тај неприродни комад „меса“, па се не бих бунио да пар младих, згодних власница силиконских имплантата без речи дођу до мене и покажу ми тактилну разлику између природе и „друштва“. Не, ја мислим на пластику у облику платних картица. (more…)

Аутор Александар Урошевић за блог Записи.Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.Веза до овог записа (овај запис није коментарисан) [ del.icio.us | Stumble Upon | Digg ] Блогови који су повезани са овим записом на Technorati Архива осталих записа из категорије Живот, Скандал.

Al’ ne seljak kao covek sa sela, nego vise onako kao ljigavac, ciji lik i delo ne cenim preterano.

Cisto, ako nekada bude surfovao po netu da zna sta mislim o njemu, ako ga bas bude interesovalo :)

Мотам Блогодак и налетим на Горанов чланак „Време ћутања“ о изборном СМС спему у сред „шутње“, па ми паде на памет да свршим овогодишњу председничку (пост)кампању са једном СМС спемом који сам добио од другара (кога сам помињао у запису „Ко ћути?“). Шаље он мени:

Бог се јави пријатељу кад устанеш 3. фебруара у недељу, ако желиш земљу чврсту помоли се часном крсту и не гласај за туђина, но’ за нашег домаћина. Туђина је било доста од србије шта нам оста, но размисли са фамилијом, пријатељем и комшијом да ли има ико бољи по народној да је вољи и свима је нама жеља да имамо градитеља ко у доба Немањића срцем гласај НИКОЛИЋА па поруку ти продужи, нашег Тому заокружи (1)

… а одговарам ја њему: (more…)

Аутор Александар Урошевић за блог Записи.Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.Веза до овог записа (овај запис није коментарисан) [ del.icio.us | Stumble Upon | Digg ] Блогови који су повезани са овим записом на Technorati Архива осталих записа из категорије Живот, Скандал, Филозофија.

Пошто је популарно оплести коју филозофску реч о изборима, реших да после данашњег лобирања на послу напишем и ја који редак. Нека остане да ме подсети за пар година оно што ћу тада и да видим. Али пре тога, блиц ретроспектива.

Пре два дана, дошао мој школски другар да покупи лаптоп на који сам му стављао Windows 98 како би могао да ради још један део посла који иначе ради. Умало се не посвађасмо на крв и нож кад је почео да прича о Николићу и радикалима као једином правом излазу за Србију. Бла, бла, човек са села, разумем га. Деведесетих је, док сам ја причао о монархији, он следио мисли диктатора Милошевића, што је и нормално; у таквом окружењу је он растао. У Книћу, одакле ми је мајка, за време рата, комунисти су узимали сву летину од мог деде за „народну власт“, сотављали породице тежака са шаком кукуруза.

Данас на послу се поведе нека прича, и протеже се канцеларијом „идемо на гласање“, а мени се оте prosto „ја не идем“. Запрепасти се предпостављени па ме позва да међусобно разменимо пар речи. „Немој да си тврдоглав, да изађеш на гласање и да гласаш за Тадића.“ Хвала, али не хвала. (more…)

Аутор Александар Урошевић за блог Записи.Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.Веза до овог записа (један коментар) [ del.icio.us | Stumble Upon | Digg ] Блогови који су повезани са овим записом на Technorati Архива осталих записа из категорије Живот, Филозофија.

Ономад сам поменуо покретање града „Шумадија“ и „онлајн“ играње на myminicity.com у запису „Мој мали град Шумадија“. Ево сада пар објашњења, и једног додатка за лење менаџере.

MyMiniCity је виртуелна планета на којој прави људи широм планете Земље могу да опробају своје маркетиншко-менаџерске способности без трунке уложеног новца. Све што треба да се уради јесте покренути нови град у изабраној држави, и обезбедити што више посетилаца који ће пасивним учешћем развијати ваш град.

Једноставно? Па и није како на први поглед изгледа. Јер, да би се град успешно развијао, мора се водити рачуна о ресурсима.

У почетку је довољно упућивати посетиоце на корену адресу града, чиме се стичу становници. Свака уникатна посета дневно (дакле, са једне ИП адресе) доноси једног становника града. (more…)

Аутор Александар Урошевић за блог Записи.Слободна употреба садржаја у складу са BY-CC-SA 3.0 лиценцом.Веза до овог записа (овај запис није коментарисан) [ del.icio.us | Stumble Upon | Digg ] Блогови који су повезани са овим записом на Technorati Архива осталих записа из категорије Веб, Пројекти.