… занимљива и делом другачија него претходне, па ипак прође. Ретроспективе на крају неког периода не знам чему служе — да се подсетимо шта се догодило у том претходном периоду и да уједно другима покажемо исто то… или можда нешто сасвим друго? Ах да, то се зове „самореклама“ :). Ал’ ред је ред, ваља сагледати учињено и поставити неке циљеве за наредни период. Зашто да будем најгори од све деце у песку, као и свих претходних година блоговања, и овог 31. децембра осврћем се за собом. Година за нама била је „најбрбљивија“, бар што се историје Записа тиче. Са овим и следећим који следи биће то година у којој сам написао 133 записа. Поређења ради, 2007. сам написао 73, 2006. тек 34, 2005. 62, док сам давне 2004. написао 53 записа.
У свету нула и јединицаСасвим случајно сам се почетком године заразио веб игром MyMiniCity, чему сам пришао са едукативне стране и тај део веб играрије заокружио слободним извором информација. Из тога је чак проистекла једна мала заједница чланова из свих делова бивше СФРЈ. На срећу, успешно сам „излечен“ од зависности за овом игром
GNUzilla је ове године излазила веома ретко… али је ипак излазила. Када је слобода у питању, започет је пројекат ГНУ/Линукс мапа Србије и иста та држава Србија обратила је пажњу и на нас реализацијом пројеката локализације слободног софтвера од којих бих посебно издвојио локализовани OpenOffice.org. Додатак OOoTranslit постао је популарнији и коришћенији него раније и уједно допринео настанку додатка WP Translit за машину WordPress која је недавно дочекала издање 2.7.
Велики Гугл је још једном показао свој дискриминаторски став према корисницима слободног софтвера и објавио Google Chrome само за кориснике који гледају кроз прозор, али је зато један други „Велики брат“ познатији као Фејсбук доживео праву револуцију у Србији (и свету уопште), што ме је навело на идеју да постанем „Доктор за Фејсбук“ (Никола ми додели ту титулу). Кад сам већ код друштвених мрежа, и Твитер је почео да расте у овој години, чему сам допринео са два чланка у „Свету компјутера“ и сервисима Курсна листа и Временска прогноза. Неколико другова блогера покренули су пројекат Serbian Bloggers који упрскос злим језицима свакога дана расте.
Стварни свет око менеОсврнуо сам се на политичка дешавања и пасивну пропаганду поводом још једних избора у земљи Србији. И наравно, незаобилазни осврт на питање Косова и вест о хапшењу Хашког оптуженика Радована Караџића (ко о ове две ствари није блоговао као да уопште није ни блоговао).
Освртао сам се и на дешавања у окружењу, а посебно на премлаћивање професора Веронауке у ОШ „Радоје Домановић“ (која убр ЈЕБОТЕ нема своју страницу на Интернету!!!), секс скандал крагујевачких тајкуна и малолетних средњошколки и духова у Шумарицама. Ове године је пропао план државе да јавно пусти у рад Великог брата (што не значи да исти „не гледа“ већ дуго и пажљиво), али то није представљало препреку у фабриковању приче о хапшењу Ивана Јелића због пиратерије (има ли ико икаквих свежих информација о тој причи, или је ипак ауторима филма „Турнеја“ требала реклама за исподпросечан филм?). На срећу, или жалост, и ове године је пропао „смак света“, па чекамо следећи 2011… или беше 2012. године?
Записе сам писао и већину других ствари чинио сам уз укусну Jacobs Monarch кафицу, која ми је у једном тренутку понестала. На срећу, снашао сам се. Само тренутак, да сркнем још један гутљај… ммм, тако.
Иако ни ове године нисам објавио збирку песама, имао сам успеха на поетском конкурсу књижевне заједнице Eniaroyah.com, којом приликом сам нагађен дивном монографијом о Лази Костићу.
На жалост, ове године своју породицу нисам почастио летовањем зарад прикупљања новца за куповину аута, који по свему судећи неће бити купљен ни у 2009… осим ако ми не умре неки заборављени рођак и остави у наследство џак девиза. Инвестиција „у кућу“ састојала се једино од куповине радног стола и столице за Микија, фотеље за мене и уградње клима уређаја.
Са друге стране, инвестирао сам „у себе“ — купио сам аматерску фотографску опрему (Canon EOS 400D) која тренутно чека да услика занимљиве тренутке; лењ сам, па шта! :), приручник да нешто научим о томе, ласерски штампач који није у боји (Canon i-SENSYS LBP-3010) и нови мобилни телефон (Nokia E51-1).
Извадио сам нови биометријски пасош, Мики (прво полугодиште трећег разреда завршио са врло добрим успехом) и ја смо почели да носимо наочаре а Ниџа је у децембру прележао овчије богиње (Varicella). Уједно могу да се похвалим како још увек нисам (поново) почео да грицкам нокте (данас је 185. дан како их више не грицкам). Ове 2008. се навршило десет година од смрти мог оца Михаила. Не недостаје ми ништа мање него ли сваког дана од тог 19. марта 1998. Живот је тежи кад вучеш без залеђине, али јебига. Идемо даље.
„Ту ду лист“И сада је тренутак да оквирно испланирам шта ће бити сутра. Осим што још једном (изгледа, недовољно чврсто) желим да напокон издам ту фамозну збирку песама, било би лепо да баталим ону народну умотворину лењих мудраца „Све што можеш данас, остави за сутра.“ и почнем да примењујем „Све што можеш данас, не остављај за сутра!“. Можда бих могао почети да верујем у игре на срећу и уплатим који тикет лотоа? Ма неее, не ја… бар не још ову годину…
Предстојећа (како најављују: кризна) 2009. година неће ме истумбати ништа више од оних деведесетих година хиперинфлације… сећам се рефрена песме са укинутог 3K — „Пуно, пуно среће, деведесет треће“ — Бог те маз’о, прошло је 16 година од тада!
Поздрављам све читаоце у 11:11 (бројеви )
