Planeta Srbija

Pred praznike, velike modne prodavnice obično priređuju poseban ugođaj svojim mušterijama. Kao na svakom propisnom maratonu, osveženje je tu da obnovi snagu. Na brojnim punktovima između rafova napunjenih poslednjim kricima mode služe se kolačići sa cimetom i đumbirom, praline, mineralna voda i kafa. U jeftinijim prodavnicama možda i trešti hip-hop, ali u otmenijim, kao ova [...]

Moj koncept “kuće” poprimio je nejasne obrise odlaskom (ili dolaskom?) u “svet”. Što više vremena prolazi, to sam nesigurnija u to gde mi je zapravo kuća. Novi Sad nažalost više ne doživljavam tako, iz razloga koje ću zadržati za sebe. Za sve ove godine u Torontu uspela sam samo par puta da se zaista osećam kao kod kuće. Ponekad, takođe, iznad okeana na putu ka Kanadi pomislim da jedva čekam da stignem kući i sjurim se pod tuš, a na putu ka Srbiji pomislim da jedva čekam da dođem kući i spustim glavu na jastuk. Da li je kuća tamo gde je tvoja kada? Ili tvoj jastuk? Ili jastuk nosiš tamo gde si sagradio kuću? Da li je kuća mesto sa kog si potekao ili mesto na kom si se zatekao? Da li je kuća fizičko mesto ili mesto u vremenu; da li je možda samo apstraktna ideja koju gajimo zbog potrebe da pripadamo?

Nemam odgovor na ova pitanja. Sve jasnije uviđam da kuća, zaista, ima mnogo više veze sa vremenskom nego sa prostornom odrednicom. Moja kuća je verovatno moje detinjstvo. Kada čeznem za kućom, zapravo čeznem za čitavim jednim svetom viđenim kroz one oči, onda. Za onim Novim Sadom, za onom ulicom, za onim danima. Kada želim da se vratim kući, zapravo želim blizinu svoje primarne porodice, ili želim da se vratim svom prvom životu. A opet, u Njujorku sam se osećala kao kod kuće, potpuno neočekivano, iako nikada pre toga tamo nisam bila, niti tamo imam ikoga ko mi je blizak. Jastuk i kada bili su hotelski a ne moji. Možda je kuća zapravo samo nešto što uvek nosimo sa sobom? Kad negde stignemo, možda raspakujemo mnogo više od kofera? To “nešto” u nama se rasklopi i utisne u slobodan prostor oko nas. U tom prostoru ima manjka mesta, ili viška mesta ili ga ima taman dovoljno, pa odjednom osetimo da baš tu pripadamo. Tako uklopljeni, ispunjeni smo i celi. U tom nenarušivom skladu između nas i sveta - sve ima smisla, sve nešto znači. Mi značimo.

Upravo zbog ličnog iskustva sa ovom dilemom, sa velikom radoznalošću slušala sam razgovor Salmana Ruždija i Orhana Pamuka na Njujorker festivalu ovog oktobra. I vi ga možete čuti ovde, a za slučaj da niste u mogućnosti pokušaću da, u tekstu koji sledi, dam verodostojan prikaz najvažnijih detalja te priče.

Rushdie , Pamuk -Getty Images

Tema razgovora su - dom, domovina, koncept “kuće”, i kako ove ideje utiču na književno delo i njegovo tumačenje. Ruždi je rođen u Indiji, ima trajno boravište u Britaniji a trenutno živi na Menhetnu. Pamuk je rođen i proveo je ceo život u Turskoj, sa kratkim izletima na zapad. Od kada je u januaru ove godine stavljen pod zaštitu nakon ubistva novinara kom se sudilo za isti prekršaj za koji je ranije optužen i Pamuk ( član 301, povreda časti turske Republike), spekuliše se da je Pamuk napustio Tursku. U razgovoru na Njujorker festivalu, ondaje dovoljno razloga da zaključimo da je za svoje novo boravište odabrao Menhetn.

U ovom razgovoru, koji je vođen pred publikom, dolazi do izražaja ogromna razlika između dva čoveka koji imaju slična polazišta i sličan odnos sa matičnom zemljom, ali taj odnos posmatraju kroz dve različite prizme. Gotovo je nemoguće ignorisati Ruždijevu pretencioznost u odgovorima na većinu pitanja, i isto tako nemoguće je ne uočiti Pamukovu skromnost. Dok je Ruždi svoju fatvu maestralno upotrebio u propagandne svrhe, kod Pamuka se nazire jasna želja da razume tursku reakciju na svoje delo i da je posmatra kao logičnu stvar u savremenom turskom kontekstu. Tokom diskusije na kratko je došlo i do “kratkog spoja” koji su neki kritičari protumačili kao potencijal za buduću literarnu zavadu: jednu od onih koje smo pomenuli u komentarima na temu o Markesu i Ljosi. Ako vas zanima ko je prvi počeo, moraćete da čitate dalje.

O “kući”

Ruždi smatra da je koncept kuće uslovljen vremenom koliko i prostorom, odnosno, da se “kuća” u ljudskom umu uvek odnosi na mesto porekla, ali i na specifično vreme u koje je to poreklo smešteno. Za Pamuka, “kuća” podrazumeva neku auru pripadanja, kuća je tamo gde je majka, gde su počeci kartezijanske svesti, gde je prvi jezik. Obojica smatraju da osećaj bivanja kod kuće donosi upravo ta mogućnost da se naseli sopstveni, prvobitni jezik, naročito po povratku kući iz ostatka sveta.

Pamuk naglašava da čovek dobro razume ideju kuće i šta mu ona zapravo znači tek kad je daleko od nje, tek sticanjem neke spoljašnje perspektive.

Ruždi se osvrće na knjige koje je pisao van Indije a o Indiji, i na teškoće koje pri tome nastaju. Mavrov poslednji uzdah, kaže on, bio je težak rad, dok su Deca ponoći već išla lakše, jer je postojala ta potrebna, spoljašnja perspektiva. “Kada si u Indiji, uronjen si u nju i ne polazi ti za rukom da smestiš čak ni jednu njenu ulicu u knjigu, a kamoli čitavu zemlju. “Kada si van zemlje o kojoj pišeš, stičeš sposobnost gledanja na stvari iz jednog šireg ugla i neophodnu distancu.

Po Pamuku, onog momenta kada pisac počne jasno da razgraničava i podvlači distancu između kuće (u smislu domovine) i ostatka sveta, on upada u zamku predstavljanja kuće (kod kuće i u svetu). Pisac time na sebe preuzima ogromnu odgovornost za način na koji predstavlja kuću, i celo se njegovo delo odjednom tumači isključivo kroz prizmu priče o kući.

O univerzalnoj i lokalnoj književnosti

Po Ruždiju, Evropljani i zapadnjaci uvek su osećali da je svet njihova kuća i da mogu sa jednakim pravom da pišu o bilo kom delu sveta, ponekad sa veoma sumnjivim efektima. Ne propušta da podbode Apdajka (opet), navodeći njegovu knjigu o Africi (The Coup) kao jednu od najlošijih knjiga ikad napisanih o mestu na kom pisac nije bio. U ovom trenutku Pamuk uzima gutljaj vode, a urednica Njujorkera (koja je moderator) ćuti, što Ruždiju verovatno daje znak da je zagazio na neprimerenu teritoriju (a to tokom ovog razgovora često čini na veoma samobitan način), te nastavlja objašnjenjem da jedan Indijac van Indije, po mišljenju sveta, uvek mora da piše isključivo o Indiji. Ne odoleva, međutim, da doda da su “Ljudi koji nikad ne napuste kuću pomalo patetični”.

Opa! Svi koji znaju da je Pamuk ceo svoj život proveo u Istanbulu (koji, bez obzira na sve, izuzetno voli), na ovakav oštar i uvredljiv sud sigurno su se naježili u iščekivanju njegovog odgovora. “Apsolutno se ne slažem!” - hitro je uzvratio, pre nego što se upustio u sopstveno tumačenje suštinskog porekla kosmopolitizma. Da li je ovo početak nove literarne razmirice, tako tipične za Ruždijev odnos sa kolegama?

Pamuk podseća na Adornovu definiciju moralnosti kao sposobnosti da se ne osećaš kao riba u vodi samo zato što si kod kuće, odnosno - kao sposobnosti da stekneš i zadržiš neke kriterijume i standarde koje ćeš primenjivati kako na svet tako i na “kuću”, nepristrasno, bez dvostrukih standarda. Po Pamuku, dubok objektivan osećaj za subjektivne vrednosti koje možda nisu uvek u skladu sa “kućnim” vrednostima - je ono što jednom čoveku daje istinski osećaj za “kuću”. Ono što hoće da kaže, u stvari, je da ostajanjem kod kuće čovek ne mora neminovno da ostane ograničen kućnim pravilima igre i može da bude jednako “svetski” u svojim stavovima kao i odmetnik, te da odmetništvo nije nužno za nepristrasnost, niti je garantuje.

Započinjući repliku sa ” Oprostite što ću citirati sebe, ako je neko ovde slučajno pročitao neku od mojih knjiga biću mu dosadan…”, Ruždi zapaža da je koncept doma kulturološki privilegovan, te je društveno poželjno i smatra se pozitivinim ostati kod kuće, ali da je neosporiv čovekov nagon za odlaskom i sticanjem novih perspektiva, otkrivanjem novih svetova.

Rasprava nije završila svađom već prećutnim slaganjem o neslaganju. Kritičari su to, naravno, protumačili kao početak jednog divnog, dugog “prijateljstva”.

O univerzalnosti iskustva

Pamuk stvari koje se pogrešno tumače u ravni suprotstavljenih ideja o kući kao jednoj, i svetu kao drugoj krajnosti, vidi kao neshvaćenu ideju zajedničkog, civilizacijskog iskustva. On primećuje da u današnjem svetu književnost pisana na engleskom jeziku podrazumeva univerzalnost, dok drugi jezici nemaju tu privilegiju, jer da imaju, učesnici ovog razgovora ne bi ni diskutovali o pojmovima kao što su domovina, dom, kuća, već bi se njihovo delo smatralo univerzalnim, ne regionalnim.

Ruždi se priseća kako je u svom prvom objavljenom romanu pokušao da veštačkim putem postigne tu univerzalnost, smeštajući likove u univerzalnu sredinu, ali da je ovo dalo loše rezultate. Zbog toga je odlučio da se kasnije bavi stvarima koje su mu mnogo bliskije, i kaže da nije pronašao svoj početak dok nije pošao od “kuće”, odnosno, od sopstvenih iskustava i detinjstva.

Na pitanje da li se pisac može odvojiti od domovine, odnosno, da li se Borhes može odvojiti od Argentine, Fokner od Amerike a Prust od Francuske, Ruždi odgovara - ne, zato što tu govorimo o specifičnoj vrsti pisca, ali se Hemingvej sigurno može odvojiti od Amerike, i možemo imati Hemingveja bez Amerike. Pamuk smatra da je ovo u vezi sa konceptom imperije, američkim osećanjem da se izvesna prava polažu na čitav svet, pa je u tom smislu i delo univerzalno jer se polazi od takve premise. Zbog toga, smatra Ruždi, postoji pretpostavka da zapadnjački pisac može biti pisac sveta, a istočnjački pisac samo pisac sopstvene zemlje. Pamuk ovo ne smatra pretpostavkom, već suštom činjenicom, kojoj se, kako kaže, trudi da se suprotstavi, jer postaje ljut kadase o prostoj ljubavnoj priči u njegovom romanu govori kao o “turskoj ljubavnoj priči”.

Po Ruždiju, pisanje u Njujorku uklanja regionalnost iz jednačine, i dozvoljava da priča, ma o čemu i ma o kome bila, bude priča o Njujorku, još jedan sloj priče o gradu. Za Pamuka, boravak u Njujorku uklanja težinu osećanja pripadnosti i odgovornost koja ide uz to osećanje. On navodi da se u Turskoj oseća odgovornim za svaku reč koju napiše i izgovori, da se oseća odgovornim za to kako predstavlja Tursku jer se celokupno njegovo delo tumači kroz tursku prizmu. U Njujorku, međutim, pisanje je posao, svodi se na pisanje, promociju i razgovore o napisanom, i olakšava posao pisca od kog se drugde očekuje da bude veoma angažovan, da bude sveznajući i da ima rešenje za sve probleme, odgovore na sva pitanja, naročito politička.

Ruždi kroz šalu primećuje da je mit o sveznajućem piscu nešto što ipak ne treba previše demistifikovati.

O sekularnosti

I Ruždi i Pamuk smatraju da njihove domovine nisu ekskluzivno verske države, budući da u njima postoje i mnoge sekularne tradicije kao i ljudi koji ih zastupaju. Ličnom stavu prema religiji, međutim, za njihov pojam u pisanju fikcije nema mesta, jer da bi bio dobar, pisac mora umeti da naseli tuđ identitet i svet, ma koliko različit. Za Pamuka, mera dobrog pisanja je kapacitet da se pisac identifikuje sa ljudima koji mu nisu slični a da sopstvene vrednosti ostavi po strani. Ruždi podseća na Kafkinu Ameriku kao primer uspešne izvedbe ovog zadatka. Radnja Amerike smeštena je u Ameriku, ali ta Amerika nema ništa zajedničko sa pravom Amerikom, delom zato što Kafka nikada nije bio u Americi a delom zato što je fikcija sastavni deo čak i nefiktivnog dela. U ovakvim delima ogleda se piščevo umeće u formi, glasu, ritmu, jeziku, umeće imaginacije. Za Ruždija, roman je zapravo formalizovani san.

O doslovnosti

Pamuk naglašava da ljudi često zaboravljaju da čitaju fikciju a ne istorijsku čitanku, i da pokušavaju da je tumače kao realnost. Za Ruždija nema ništa iritantnije od novinarskog pitanja o tome koliko je aktuelno delo fikcije autobiografsko. Realni detalji uvek postoje, ali samo delo bazirano je na fiktivnoj kombinaciji tih detalja, nadgradnji trivijalnih detalja svakodnevnog života.

Ruždi takođe podseća da iako je roman izgubio svoju informativnu vrednost, iako više nije vesnik događaja kao što je to bio slučaj u 19. veku - budući da živimo u eri “momentalnih” medija - on ipak još uvek ima potencijal da govori istinu čak i kad je puka fikcija, zbog toga što je medijska “istina” do krajnosti izveštačena, prekrojena i prilagođena raznim ciljevima, baš kao i istorija. Tako je roman na čudan način zadržao ulogu branitelja istine uprkos činjenici da je ta istina već odavno deplasirana u trenutku čitanja.

Pa eto, možda ću i ja jednog dana umeti odlučno da kažem šta je, i gde je, kuća. A možda odgovor na to pitanje zapravo ne postoji, možda je stvar baš u tome da treba priznati apstraktnost i relativnost tog pojma čija definicija najviše zavisi od trenutka u kom se o njoj govori. I možda malo i od mesta sa kog se govori. I možda, možda, možda… možda uopšte ne treba tražiti odgovor na neka pitanja, možda treba biti zadovoljan prostom intuicijom o tome šta bi taj odgovor sve mogao da bude.

I bi Nuit Blanche u Torontu, 29. septembra .

Od 21 do 3:30 ujutro, obijale smo, Bojana i ja, pragove crkava, univerzitetskih učionica, galerija; tumarale parkovima i bulevarima, posmatrale konceptualnu, interaktivnu, eksperimentalnu, kako-već-hoćete, umetnost na delu, ponekad u samom trenutku stvaranja. Odslušale pet (pomalo degustativnih) lekcija japanskog jezika uz kasnu večeru u kantini Univerziteta u Torontu negde oko ponoći; gledale prelepe siluete iza crvenog paravana; gurale se sa gomilom sveta kroz uzane hodnike, haustore i uz stepenice. Na ulasku u pab ljubazna hostesa nam je tražila legitimaciju. Kafu smo popile oko 1 iza ponoći; za to nismo morale da dokazujemo punoletstvo kao za alkohol malo pre toga. Patriotski i samopregorno, iz prve zone uputile smo se ka trećoj, preko pola grada, da bi svojim prisustvom uveličale (!!!) performans naše umetnice Vesne Perunović, koja je, u srpskoj verziji tajne večere, služila pasulj i hleb u jednom sumračnom pasažu osvetljenom svećama na dugom, uzanom stolu.

Naravno da sam i sama izlagala svoju umetnost, molim lepo. Dokaze o tome prilažem ovde (courtesy of Bojana). Moram priznati da nisam baš bila na visini zadatka kao inače kada imam vremena da crtež dovedem do savršenstva (!) pre nego što ga svetu stavim na uvid, ali bitno je učestvovati, a ja bogami jesam! Ovo je bio jedan poduži put zatvoren za saobraćaj, negde u blizini Queen’s parka, gde su posetioci kredama crtali i ispisivali sve što bi im palo na pamet, učestvujući tako u globalnom stvaralačkom procesu.

Moj foto-aparat je, nažalost, otkazao poslušnost već pri prvoj fotografiji, pa ga cele noći nisam koristila iako je nekim čudom proradio u rane jutarnje sate u toplini našeg doma a u Juginim rukama, te je po ne znam koji put u mom životu ispalo da ja jednostavno sa elektronikom ne umem, iako bih se zaklela da nije bilo do mene već do njega (aparata). Tako, ne mogu da vam priredim vizuelni ugođaj kakav sam nameravala. Računam na vašu maštu.

Jednu noć u godini, od 19 h do 7 izjutra, Toronto postaje neumoran kao Menhetn, šaren kao Beograd a prisan kao Novi Sad.

Dragi Nole,

Videla sam da ti je nedavno pisao bslp, pa sam poželela i ja da ti kažem koju reč. Nadam se da te ovo pismo zatiče u dobrom raspoloženju i zdravlju.

Juga i ja smo danas gledali tvoj meč sa Fererom, i u početku smo se strašno sekirali. Činilo nam se da ti ništa ne ide od ruke. Onda je Juga u četvrtom gemu predložio da spustimo noge sa kauča na kom smo se zgrčili od treme, i da se nagnemo ka ekranu pa da se udruženim snagama fokusiramo na tvoju pobedu. Kada si rezultat okrenuo u svoju korist uplašili smo se da ćemo izbaksuzirati nešto ako se pomerimo, pa smo u tom položaju presedeli ceo meč. Jedino smo povremeno skakali na noge od radosti i oduševljenja. Ustvari, u nekoliko navrata smo čestitali jedno drugom na dobro obavljenom poslu, i ja sam jednom ustala da uzmem koka-kolu, ali osim toga nismo se pomerali. Ležerno si odigrao sjajan meč, nisi se premorio - čega smo se najviše bojali ako se razvuče na pet setova, i nisi dobio toplotni udar iako je u trećem setu delovalo kao da ćeš prodisati na škrge. Bilo je zanimljivo gledati Ferera kako kaplje po terenu kao pre neki dan Nadal. Uzgred, mislim da se Nadal sada još više ždere. Hajde što ga je pobedio njegov drugar Španac, njemu je i oprostio, ali što si onda ti pobedio drugara nakon što je Nadal velikodušno izjavio da nisu bila u pitanju kolena već da je drugar jednostavno igrao bolje - e to mislim da će dugo da ga muči, baš kao i onaj poraz u Montrealu. Ubeđena sam da je Nadal verovao da ćeš danas izgubiti, Ferer je protiv njega zaista odigrao impresivan meč. Ali dosta više o Nadalu, on je ionako jedan običan dupeglavac.

Šta god da se desi sutra, ti si već danas naš šampion. Zato što zbog tebe svi odjednom umeju da izgovore slovo Đ. Zato što se ovih dana svi Kanađani koje poznajem iskreno interesuju za Srbiju. Zato što se u poslednje vreme, u sportskim i informativnim programima, o Srbiji i Srbima voditelji i gosti izražavaju sa divljenjem i hvalom. Zato što odjednom mnogi žele da posete zemlju u kojoj žive ljudi sa tako prijatnom ličnošću i tako dobrim smislom za humor. Zato što predstavljaš našu zemlju na najlepši mogući način, sa toliko stila i ukusa da prosto porastemo 10 centimetara svaki put kada nas neko priupita za tebe. Zato što si za naš imidž učinio više od bilo koga ko je plaćen da o tom imidžu razmišlja. Iskreno govoreći, ja mislim da bi ovi iz parlamenta trebali da te stave na platni spisak i da ti mesečno isplaćuju bar dve poslaničke plate. Znam ja da tebi ne trebaju njihove pare, ali računam da si zaslužio- pametniji si, sposobniji, zreliji i kulturniji od bilo kog istinskog poslanika, i obavljaš njihov posao neuporedivo bolje iako to nije u opisu tvog radnog mesta. To je valjda zato što te niko nije birao.

Dragi Nole, ja sad idem da se odmorim za sutrašnji meč (malo me bole leđa), a nadam se da i ti radiš to isto. Budi uveren da ćemo nastaviti da te volimo bez obzira na rezultat, ali ćemo navijati kao da je pitanje života i smrti. Vidimo se sledeće godine na Rodžers kupu u Torontu!

Uz dubok naklon,

Saša

Moderna srpska drama u četrdeset reči.

Izbor boja proizvoljan i lako promenljiv. Mesto: bilo gde da se sretnu dva Srbina inače zdravog razuma. Vreme: današnje. Diskusiji prethodi: neka već medijska ujdurma u kojoj su Srbi nepravedno namazani govnima.

Crni i Beli gledaju program strane televizijske stanice. U toku su vesti. Drama počinje sad:

Crni : Pa bre uvek mi Srbi krivi, drndaju nas k’o beba zvečku!!!!

Beli : Šta je batice, da nisi i ti prešao u “patriote”?

Crni : Jedi govna. Evo sad ću odmah tebi za ljubav da se ogrnem u zastavu i stavim nož u zube.

Dubinskom analizom ove kratke ali višedimenzionalne drame dolazimo do srži problema pod radnim nazivom “Cinizam vs Kvazipatriotizam”. Za potrebe ovog teksta, zanemarićemo suptilne razlike između cinizma, ironije i sarkazma, i pod cinizam svrstati sve to zajedno. Ionako uglavnom deluju udruženim snagama.

Istraživanja u oblasti socijalne psihologije i psihologije ličnosti odavno su utvrdila postojanje sindroma stavova, odnosno, skupina stavova koji oko sebe okupljaju brojne principijelno srodne stavove, i koji se kod pojedinca najčešće javljaju upravo tako, u grupi, kao sindrom. I danas aktuelna Ajzenkova teorija hijerarhijske strukture stavova navodi četiri nivoa stavova, od kojih je najviši nivo ideološki, onaj koji okuplja određene niže, podređene stavove. Takođe, izvesni sindromi se često okupljaju formirajući time, recimo u slučaju političkih stavova, specifičnu političku orijentaciju. Tako, na primer, rezultati istraživanja objavljeni u knjizi “Autoritarna ličnost” ( Adorno et al, 1950) upućuju na sindrome antisemitizma, političkog konzervativizma i etnocentrizma koji zajedno čine stav višeg reda: antidemokratsku orijentaciju. Rekao bi čovek, patriotizam mora da onda dolazi u paketu sa nekim drugačijim sindromima koji formiraju neku drugačiju orijentaciju. Jeste, mora, osim ako se radi o anomaliji.

Kao nekad na divljem zapadu revolvere i vinčesterke, u Srbiji danas moderni kauboji potežu patriotizam o svakoj prilici koja to može a ne mora i, uglavnom, ne zahteva. Sama leksema označava uzvišena osećanja ljubavi prema svojoj domovini, ali je brutalnom zloupotrebom u protekle dve decenije u kolektivnoj svesti nacije izjednačena sa etnocentrizmom, značenjem kojim se ludi ponose a pametni ga se stide. Stoga, trorečenična drama. Zgražavanje nad iskrivljenim značenjima sasvim je opravdano; problem nastaje kada počnemo da zaboravljamo pravo značenje reči i da je nerado koristimo u pokušaju da sebe jasno stavimo van sindroma etnocentrizma,ili da sebe ne označimo kao autoritarnu ličnost.

Kako je došlo do te tragične zamene značenja, i kako se desilo da primena novog značenja toliko dobije na snazi da su i oni koji patriotizmu znaju definiciju odustali od upotrebe ove reči u cilju očuvanja ličnog dostojanstva i samopoštovanja?

Svi dobro znamo kako je nas je Slob - Soc mašinerija dislocirala iz domena realnog u domen psihodeličnog. Paralelna stvarnost koja je spletena oko nas a kojom su dominirale parole orvelovskije od ” Rat je mir” i ” Sloboda je ropstvo”, insistirala je na tezama da je crno ustvari belo, da je istina čista laž, da sumnjivi iscelitelji leče bolje od lekara, da nadrividovnjaci više znaju o našoj prošlosti nego mi sami pa time i budućnost mora da im je jasna, da leševi stižu iz rata u kom ne učestvujemo a da smo svi zajedno žrtve belosvetskog kidisanja na nebeski narod. Zloupotrebom javnog jezika pravovremeno je neutralisan svaki mozak iole podložan uticaju a ipak dovoljno promućuran da bi mogao zadavati probleme. Kako navodi Duška Klikovac u tekstu O javnom jeziku, imenice nadređenog nivoa čija konotacija ukazuje na organizovane, kontrolisane i efikasne pojave - poput akcije ili procesa - koriste se za stvaranje dojma sposobne birokratije dorasle svim zadacima, zahvaljujući kojoj pojedinac uopšte ne treba da se angažuje jer “neko stručan i sposoban drži konce u rukama”. Ali to nije sve. Forsiranje izvesnih stavova u paru sa izvesnim (značenjski suprotnim) terminima (sloboda, pravda, istina, srpstvo, srboljublje, pravoslavlje, rodoljublje, nacionalni interes, nacionalni ponos itd) dovelo je u svesti korisnika jezika do jake asocijacije između ovih stavova i ovih termina, čime je zapečaćena i sudbina patriotizma. Odjednom se javilo društveno prihvatljivo ime za sve moralno neprihvatljive pojave i radnje. Neki su brže bolje skočili u taj voz videvši u tome svoju šansu i time je ova nadrealna praksa stekla ogroman broj korisnika i simpatizera i postala, praktično, normativni deo naše političke kulture. Bez konkurencije i bez naročite smetnje, u Srbiji današnjice, neo-nacisti i nacionalisti su najglasniji u promociji te nove, patološke verzije patriotizma. Mnogi oportunisti, koji do pre dvadesetak godina nisu smeli ni da šapuću o svojim ubeđenjima, na vreme su iskoristili ideološki haos devedesetih da provuku kroz ušice ubojite igle patriotizma najniže i najbedastije ideje koje sa njim veze nemaju: one o istrebljivanju Roma, negiranju holokausta, velikoj i etnički čistoj Srbiji, svojevoljnoj izolaciji od sveta pod parolom suvereniteta i tome slično. Ali stvar se ne zaustavlja na tome. Patriotizam je samo jedna reč a ima ih toliko koje u našem narodu, zbog zvučnosti i značenja koje su nekada nosile, imaju status moćnih reči ( power words) - onih koje svakom, i logički neispravnom, argumentu daju takvu težinu da se i sam pokušaj opovrgavanja smatra apsurdnim, a često i nemoralnim. “Moćne reči” sastavni su deo retorike kojom se u reklami prodaje proizvod, a u politici - ideologija. Srpstvo, rodoljublje, pravoslavlje. Nacionalni ponos, nacionalni interes. Mnoge jake, velike reči i izrazi odoše u tom vozu na koji su naskočili i Kurta i Murta i svi njihovi do juče neznani rođaci.

A oni koji ostali da stoje na peronu?

E, oni su posegnuli za cinizmom i sarkazmom kao vidom bunta, mentalnog samoodržanja i povratnog udarca očigledno brojnijem neprijatelju. Imali smo običaj da kažemo: ko nije poludeo, nikad i nije bio normalan. Što je imalo da znači da u društvenom kontekstu u kom smo se zatekli, sve postaje prilično opravdano, čak i agresivnost, čak i mržnja, čak i autodestruktivni cinizam. Ne, nije cinizam oduvek bio autodestruktivan. U početku je bio samo očajnički pucanj u prazno, izraz samopoštovanja u doba poniženosti. Bio je zabavan u doba kada ništa nije bilo zabavno. Bio je jedino oružje protiv ludila u kom smo se zatekli, ili možda ugriz za ruku kako bi nas slomljena noga manje bolela. Svejedno. Bio je. A onda je prestao da bude bilo šta sem autodestruktivnog ponašanja koje šteti ne samo pojedincu koji ga ispoljava, već i mogućnosti moralnog oporavka šire društvene zajednice. Taj cinični, otrovni diskurs koji se ustalio kao najzastupljenija alternativa nazadnom, primitivnom i etnocentričnom, odavno nam samo šteti.

Mnogo je primera ciničnog diskursa u javnim raspravama i njegovih posledica u privatnim promišljanjima. Dok čitam neke prelepe tekstove o patriotizmu, sasvim saglasne sa mojim stavom o datoj temi, ipak mi jeza prolazi kičmom od nelagode koju u meni bude pozivi na “očuvanje duhovnih vrednosti” i “jačanje nacionalnog bića. Karakteristična etnocentrična retorika, reklo bi se, ona koju već godinama zloupotrebljavaju najveći unutrašnji neprijatelji našeg naroda, naravno pod parolom patriotizma. Od te tako silovite i dosledne zloupotrebe, većini dobromislećih ljudi se smučila i sama pomisao na bilo šta patriotsko, rodoljubivo i srpsko. Sasvim dostojanstvene i pozitivne reči beskrupulozno su kidnapovane iz našeg rečnika i niko nije učinio ništa da ih vrati tamo gde im je mesto. Ne samo to, domećemo ulje na vatru nehotično priznajući monopol i korisnička prava koja na te reči ostvaruju neonacisti, nacionalisti, srbomrsci, kvazipatriote, nadrirodoljubi, istinski državni neprijatelji, jednom rečju šljam svih šljamova, u društvenom, moralnom i svakom drugom pogledu. Na primer, šta zapravo činimo kad kažemo ovakve stvari, i evo, citiraću prvo sebe:

Čistokrvne patriote i zakleti rodoljubi, drugim rečima jedini među nama koji još nešto vrede….

A onda i druge:

One iste patriote koje su svojevremeno poručivale kako se Srbija saginjati neće….

Srpske patriote opet prete - u tekstu o javnim pretnjama novinaru

“Patriote” i “Rodoljubi” -naslov teksta o javnoj raspravi o ratnim zločinima

Pod navodnicima ili ne, svejedno je. Te se reči, javno, i dalje koriste u kontekstu govora o svemu antidemokratskom i antigrađanskom potkrepljujući time ovu opasnu asocijaciju, a privatno izazivaju averziju, baš kao što zakoni klasičnog uslovljavanja predviđaju. Priznajem da me uvek zabavlja čitanje i pisanje posprdnih tekstova, ali moram da primetim, posle ovoliko vremena, da poentu tih tekstova shvataju isključivo oni koji već dele mišljenje sa autorom. Malo smo se zabavili, ali treba znati kad je dosta, kada zabava prerasta u čisto besposledično traćenje vremena. Ako čista pamet ne zvoni na uzbunu svaki put kada primeti plasiranje nedopustivih asocijacija, onda je i ona deo problema, a nikako deo rešenja. Krajnje je vreme da se kidnapovane reči vrate u naš rečnik i to pre svega upotrebom u pravom značenju i odgovarajućem kontekstu. Ja prezirem etnocentričnu ideologiju, ali ne razumem zašto treba da se osećam neprijatno u prisustvu izvesnih reči na koje etnocentristi bez ikakvog alibija polažu pravo. Dosta mi je njihovog okorištavanja o reči kojima nikada neće naučiti značenje, i dosta mi je sopstvenog i tuđeg povlađivanja tom beskrupuloznom trendu. Vreme je da se uspostave semantička pravda i red. Da se hirurški odstrane semantičke izrasline na površini izvesnih termina i fraza i da se oslobodi njihovo pravo značenje.

Spremnost na samokritiku i povremeno proveravanje sopstvenih stavova, ubeđenja i ponašanja, izraz su ( između ostalog i političke) zrelosti. Jedini način da izvesnim rečima vratimo pravo značenje je da iskoristimo asocijativnost sopstvenih mozgova i da se vratimo, ma kako nam to teško padalo u početku, na osnovne definicije spornih reči, da počnemo da ih koristimo tamo i onako kako definicija nalaže bez obzira na nelagodu. Putem sistematske desenzitizacije možemo ponovo naučiti sebe da ispravno reagujemo na pokradene reči. Averzivne reakcije vremenom se gase, to su potvrđeni zakoni asocijativnog učenja. Sve dok ovo ne uradimo, naša moć da promenimo nešto van sebe zapravo je zanemarljivo mala. A ako nam namera nije da promenimo nešto, onda je naša priča potpuno besmislena pa bi nam pametnije bilo da ćutimo.

Patriotizam je uzvišeno osećanje ljubavi prema svojoj zemlji. Srbija je ime za geografsku širinu i dužinu u Evropi. Srbija je ime naše zemlje, i sva druga latentna značenja treba da se pravilnom upotrebom ignorišu kako bi se potkrepio proces normalizacije odnosa prema Srbiji, pre svega u Srbiji, a za dalje ćemo videti. Srpsko znači : potiče iz zemlje Srbije ili joj pripada. Pravoslavlje je ogranak hrišćanstva. Nasuprot dugo potkrepljivanim asocijacijama, osećanje patriotizma nas ne kvalifikuje kao zaklete mrzitelje ostatka sveta a ljubav prema svojoj zemlji ne isključuje kritički osvrt na negativne procese u njoj. Pripadnost naciji nije isto što i pripadnost njenim retrogradnim strujama, a fašistoidne organizacije koje su se obrele pod kišobranom Srpske Pravoslavne Crkve ne polažu moralno pravo na pravoslavlje ( baš kao ni SPC), niti sa njim zapravo imaju ikakve veze. Ako ste pravoslavac, ne znači da podržavate klerikalizam. Rodoljublje vas neće svrstati u isti koš sa ratnim zločincima. Prepoznavanje nacionalnih interesa ne podrazumeva simpatije prema nacionalističkim strankama. Sve to, sve to, i još mnogo toga, a na kraju - ako ste isključivi cinik, onda ne koristite ni sebi ni drugima, a štetite svima i svemu. Cinizam može jedno vreme da niveliše frustracije normalnog koji se našao u ludnici, ali dugotrajnom i isključivom upotrebom počinje da hrani groznu bolest perpetualne zajedljivosti koja metama našeg cinizma samo pomaže da se bolje ustanove u povlašćenoj poziciji. Naši resursi do te mere su posvećeni našem cinizmu, da ništa korisno nismo sposobni da preduzmemo. Cinizam doprinosi bolestima srca. Ali i šire, doprinosi bolestima društva. Šta mi to onda, zapravo, postižemo, dok sa dozom na izgled uzvišenog cinizma potpomažemo metastazu bolesnog diskursa? Tiho ubijamo sebe i neprimetno doprinosimo sunovratu zemlje koju ipak, duboko u sebi, volimo. Put u pakao popločan je dobrim namerama, kaže poslovica iz 16. veka (često pogrešno pripisana Semjuelu Džonsonu). Vreme je za samokritičnost.

Sigurno nije lako odreći se omiljenog oružja u korist semantičkog puritanstva, koje u vrednosnom haosu našeg društva deluje jednako smešno kao pištolj na vodu u borbi sa Golijatom. Ali ako shvatimo da stanje u kom se sada nalazimo predstavlja svojevrsno ropstvo, da nam je nametanjem averzivnih reakcija i negativnih asocijacija ustvari neosetno oduzet jedan deo lične slobode, pri čemu uglavnom mislim na slobodu izražavanja i mišljenja, možda će biti lakše? Imaju cinizam i sarkazam svoje mesto u govoru i mišljenju, ali ne treba da ga zaposednu do te mere da sami sebi izgledamo patetično kada ih se, povremeno, odreknemo. Ne zagovaram potpuno odricanje, samo svesno preispitivanje i samokontrolu.

Cinik zna cenu svega, ali ne zna vrednost ničega- rekao je Oskar Vajld. Dugo nenadgledan i olako shvaćen, reaktivni cinizam baš kao i reaktivna depresija može iz ničeg da se izrodi u nešto dovoljno komplikovano da zaliči kao da mu nema leka. Svemu ima leka. Oporavak nakon dugotrajne bolesti nikada nije brz i lak. Bebećim koracima kroz vrata, bebećim koracima do lifta, bebećim koracima na ulicu, do apoteke….Volja da se preduzmu ovi koraci predstavlja neoboriv dokaz samopoštovanja i brige o sebi, i konačno, istinskog patriotizma.

——————————————————————

Ima dosta interesantnih tekstova na temu odnosa patriotizma i nacionalizma. Evo dva:

Maurizio Viroli

I ovde, o knjizi od istog autora.

Tekstova na temu nakaradne upotrebe reči patriotizam takođe ima, ali ne dovoljno. Mislim da bi o ovome trebalo mnogo više da se piše, govori i razmišlja.

Odem juče na teren oko podne. Izmenjam tri prevozna sredstva da stignem na odredište. Imam adresu, nikad nisam bila tamo iako mi je praktično u komšiluku. Imam i mapu. I dok izlazim iz trećeg autobusa čini mi se da je sve pod kontrolom. Radosno računam : razgovor - sat vremena, kod kuće sam oko 2, petak popodne, ne može biti bolje. I hodam ti ja tako ulicom tražeći broj 10. I hodam. I hodam. A sunce upeklo, pa izađem na neku čistinu, put krivuda, sad već vidim da ide u luk, na čistini ni drveta ni grma iako na jednoj tabli piše da je to park, ma ništa sem žute, spržene trave. Petnaest minuta kasnije oblivena znojem, posustala, zadihana, van sebe jer mi se teme užarilo a mozak proključao, sednem u kapiju jedne škole koja pravi hlad taman onoliki kolika sam ja. Isijava zapara iz žute trave, diže se žega iz okolnog betona, kad opazim preko puta u podnožju jedne zgrade lelujavi broj 10, jebote jel’ fatamorgana? Prilazeći, shvatim da šta čovek sam sebi može da priredi - niko ne može. Ulica je u obliku slova U , a ja sam, onako sva radosna i zaneta planovima o tome šta ću raditi kad ranije stignem kući - krenula od pogrešnog ćoška i dvadeset minuta kasnije završila tačno na ćošku preko puta, do kog sam, malo razložnija, mogla stići i prostim prelaskom ulice. Dobro, neću se osećati poraženo. Obiđem zgradu dva puta dok ne nađem ulaz u dotičnu agenciju. I dalje odbijam da se osećam poraženo. Odradim to što treba i krenem put kuće, jedva čekam da stignem, obučem šorc i majcu i odahnem.

Sad je tu neka petlja, neka raskrsnica kosih uglova zakomplikovana sporednim putevima, ne možeš je pretrčati da stigneš na autobus koji upravo odlazi ali te to ne spreči da pokušaš; potom ostaješ u oblaku prašine i tužno gledaš za autobuskim trapom, sve se suzdržavajući da ne zamašeš maramicom, kao u filmovima, pa mamu mu …..Sad me već malko boli glava. Vidim na tabli, prolaze tim putem zapravo dva autobusa, jedan koji prolazi pored moje zgrade i jedan koji seče moju ulicu sa sasvim druge, udaljene strane. Dok čekam, u prašini, na suncometini bez ikakvog hlada, na usijanom betonu, jebala ih prognoza opet su promašili ako je ovo 26 stepeni ja sam magarac, sve mi se nešto manta od zapare i nedostatka kiseonika. Kad konačno naiđe autobus, razočarano shvatam da je to onaj što ne ide pored moje zgrade. Pa ako budem morala još da pešačim po suncu, tačno ću se stropoštati na pločniku. Trenutak ishitrenog promišljanja i na kraju odluke - ma ulazim, samo da se sklonim odavde jer ni ovde mi se ne piše bolje, moj autobus je upravo otišao a sledeći neće skoro. Sedam, udišem, hladim se brošurama koje sam pokupila u agenciji , i kako ulazimo u krivinu vidim gde MOJ autobus pristaje na praznu stanicu koja ostaje iza nas, onu gde sam, da je više pameti i strpljenja, sada trebala biti ja, ležerna i bezbrižna, na putu ka SVOM ćošku, uljuljkana u prijatnost saznanja da po izlasku iz autobusa moram napraviti samo par koraka do hladovine foajea, liftom lagano do hodnika čija okuka vodi u moj stan. Epadagajebeš! Ali neću da se osećam poraženo!

Đoković igra odlično ali mi u kontekstu stupidnih izbora i premora od vrućine uopšte ne prija da gledam, iako gledam, kako se rezultat jednolično smenjuje: 1-1, 1-2, 2-2, 2-3, 3-3 i tako dalje, i tako dalje, kidajući ovo malo živaca što mi je ostalo jer ne znam iz kog razloga mi je prosto presudno da Nole pobedi, eto zašto ne gledam sport, svaki put mi istanji živce, stomak mi se sveže u čvor, grlo mi se stegne, zapatim tahikardiju, kao raspeta gumica za teglu se zatežem i skupljam svaki put verujući da samo što nisam pukla. Da bolje ja odem da operem veš? Nije još ni četiri po podne, imam šansu da preteknem gužvu u vešeraju, sve one babe što cele nedelje sede pred zgradom i vrte palčevima a baš u petak oko pet po podne im naspe da peru svojih četirsto mašina veša, kad i sav vremenski uskraćen radni svet. Okej. Kriva mog raspoloženja naglo se penje do neslućenih visina jer sad već razmišljam, radosna: opraću veš dok još nikog nema dole, sve ću da završim do 5:30 ( obično ne završim pre 8 ) , onda ću da opajem prašinu i Juga će da završi svoj deo poslova a onda ću da skuvam nešto na brzaka, uskočim u tuš i imamo čitavo veče pred sobom, možemo do grada, možemo u šetnju, možemo, okej, rešeno, idem da perem veš!

Prvo da zalijem onim magičnim sredstvom za vađenje fleka šorc na koji mi se u vožnji, prošlog vikenda, prolila čitava limenka Pepsija, onako ravno u krilo, dok smo se vraćali sa stranputice zvane Landsdown ( tri kuće i “porodični restoran” usred njive) u potrazi za lepim mestom na vodi gde bi mogli da ručamo pre nego što krenemo nazad u Toronto. E a to je posebna priča, kako smo onda stali pokraj autoputa i kako sam ja u onoj prašinčini pokušavala da iz gepeka izvučem torbu i u njoj nađem bilo koji upotrebljiv odevni predmet na +40, ulepljena sa svih strana šećernom vodicom koja mi curi niz noge, u krajnjem popizdu, dok kola furaju pored nas nadižući još goru prašinu u koju sporadično kapljem kao neka pokvarena slavina. I sad ti ja uzmem iz ormarića tu magičnu tečnost i velikodušno je prolijem po zapeklim flekama na šorcu. Jes’ miriši malo čudno, ali radi, ta tečnost mislim, i glupo im je to što stavljaju farbu u takve stvari, evo sad mi beli šorc izgleda kao da sam ga umočila u rastvor plavog kamena, ali dobro, čitala sam negde da se i boja koristi u marketinške svrhe, ljudi vole boju, imaju poverenja u boju, te stvari koje čiste obično su plave ili zelene, šta znam, valjda kod čoveka bude asocijaciiju na svežinu, da je sačuvaj bože crvena na šta bi to ličilo, ili braon, još gore, trljaj, trljaj, ispraće se plavo zajedno sa flekama, jebote ala ovo nešto peče, ne da peče nego ljušti kožu sa prstiju pa ljudi moji šta je bre ovo, kakvi su ovo patenti, šta piše na toj boci jel’ to sme da se dira, ili samo da odstoji? Ne sme da se dira, naravno da ne sme da se dira, glupavo jedno nepromišljeno, idiotsko, brzopleto stvorenje, zato što to nije detrdžent već KISELINA ZA PRANJE WC ŠOLJE!!!!! Nole gubi set, ja gubim papilarne linije na jagodicama prstiju i prednost u vešeraju a sad već i strpljenje za samu sebe, kud sam danas koji moj i ustajala iz kreveta!!!

Pola sata kasnije kada sam pomoću trikova isprala plavu kiselinu iz belog šorca, dole u vešeraju: samo jedna mašina je slobodna od čitave četiri koje imamo za pranje. Malo me ruke peku i zacrvenele su se, glavobolja se pogoršala, ali sad mi je mnogo veći problem što moram da čekam, ili da strpam crni i beli veš u istu mašinu, nimalo jednostavan izbor. Možda da dam otkaz i počnem, ovako bez mogućnosti za identifikaciju putem otisaka, da se bavim nekim lopovlukom? Odbijam da se osećam poraženo.

Još pola sata kasnije, kada sam ispraznila belu hrpu iz mašine i ubacila crnu, pa belu prebacila u mašinu za sušenje dok bakuta sa trećeg sprata ukrcava dva džaka posteljine i peškira u vešeraj buncajući nešto o tome kako uvek mora da čeka ( peri veš sredom pre podne, jebote!) : više nisam u fazonu da idem bilo gde. Imam samo još jedan cilj u današnjem danu, a to je da okončam ovu šaradu i da se posadim na kauč, pred tv, neću da se pomerim više danas, života mi. Ne isplati se.

Još pola sata kasnije, Nole šalje poljupce publici i potpisuje se markerom na kameru. Pobedio je, ipak, u vrlo gustom meču, ide u polufinale montrealskog Rogers kupa. E vala, da i meni danas lakne.

Ostatak večeri provodim na kauču buljeći u tv i pričajući telefonom sa svima koji su me popodne uzalud zvali. Sutra je novi dan, ako ustanem dovoljno rano stići ću da odradim sve što treba do podne i onda imam ostatak dana pred sobom…. Ili da prestanem sa ovim kontraproduktivnim strategijama za uštedu vremena i umesto vremena uštedim živce? Nole večeras igra polufinalni meč sa Nadalom, možda i priču o živcima da ostavim za neki drugi put?

PS Ovo završavam nakon meča. Nole je pobedio, ide u finale!!!!!! Ala bi bilo dobro da on pobedi u muškom kupu a Ana u ženskom.

©Sasha 2007 / Šta čekaš?

Šta čekaš, građanska Srbijo?

Zaspala si u nemirnom, a probudićeš se u vanrednom stanju. Izađi na ulicu danas, da sutra ne bi išla u rat!

Shmilustracia 3.0 - Trula jabuka lažnog patriotizma

A u sredini, baš kao na slici, košt(un)ica.

Čistokrvne patriote i zakleti rodoljubi, drugim rečima jedini među nama koji još nešto vrede, popeli su se na branike države pa sa ugodne visine kamenuju bogohulnike koji se drznu da pokažu da bi voleli da vide normalizaciju, ako ne može u političkom onda makar u ličnom i društvenom životu. Kada se od samopregorne odbrane nacionalne časti umore, patriote i rodoljubi odlaze kućama. Zasuču rukave, saspu u svoje mlohave stomake kilo krvavice, po’ litre pasulja, dva crna luka i flašu rakije, pa kada ih zgađene žene proteraju iz bračnog kreveta na trosed u dnevnoj sobi jer smrde na znojčinu i luk, žestoki momci, svi listom članovi žestokih udruženja sa žestokim imenima, u inat ženama odu u obližnju kafanu, gde svoju poljuljanu muškost u društvu istomišljenika vraćaju ispirajući usta najnovijom “vodicom” koja je preko noći ušla u modu i osvojila tržište:

” U ovom sudbonosnom trenutku kada se izmučenoj Srbiji radi o glavi, kada nam dušmani otimaju teritoriju, kada gubimo svoju istorijsku kolevku, u ovom trenutku ONI nemaju pametnijeg posla nego da…”

Rečenica se nastavlja neograničenim brojem mogućih završetaka, na primer

… da postavljaju pitanja o slobodi medija

… da se bave međunacionalnom tolerancijom

… da se bune protiv zagađenosti vazduha

… da raspravljaju o svetskim trendovima

To je naime, ovih dana, šef, mama i tata svih argumenata, argument-car, argument-bez-premca, argument na koji - ako ne želite biti nazvani izdajnikom i nasađeni na kolac -morate ostati bez reči.

ONI su, neizostavno, večito neki obični ljudi, marginalci tako reći, koji su se drznuli da se vrate življenju života (uključujući sve glavne i sporedne stvari koje ga čine), u “odsudnom” trenutku koji traje 20 godina.

ONI ne shvataju, naime, da bi im najčasnije bilo da legnu i umru, odmah. Jer, besprizorno je, priznaćete, potpuno je besramno, u ovom trenutku baviti se bilo kakvim mislima koje se ne tiču odbrane Kosova i formiranja vlade; i ne samo to, prijatelji - neprihvatljivo je uopšte biti živ ako ste takav !

Molim, slomio si nogu? Nije te sramota strvino jedna, istorijski čas samo što nije kucnuo a ti se tu kreveljiš kao neka babetina! Izgorela ti kuća? Ma nemoj pričati! Nama gori pod nogama, svinjo nezahvalna, Srbija samo što nije sagorela u mukama, a tebi je neka straćara bitnija od sudbine čitave nacije! Puk’o ti vodenjak? E jebote šta su ti žene! Sad si našla šta će da ti pukne, Srbija puca po šavovima a tebi baš sad naspelo da se porađaš, možeš misliti, izgubismo Kosovo, ali ne, molim lepo, gospođa prvo mora u bolnicu a posle ćemo već videti šta ćemo bez Kolevke!

Ovakve su, prijatelji, i reakcije na otvorene, ponosno potpisane, brutalne pretnje “novih srpskih nacionalista” da će u sred Beograda u subotu napraviti pokolj ako se neko samo drzne da ima drugačije mišljenje.

Devedesetih godina su nas privodili zato što smo, oh, tako očigledno, radili protiv države ispisujući grafite, organizujući koncerte i sprdajući se sa likom državnog heroja broj jedan. Danas, međutim, kada državu jebenu Srbiju mažu fašističkim govnima, sve ponosno potvrđujući svoje namere putem proglasa i dajući im pečat legitimiteta potpisom, baš tako, crno na belo, “jebaćemovammamupoklaćemo vas, Đoka, Pera i Mika, adresa ta i ta”, to dakle ne smrdi, to nema potrebe suzbijati, na to se ne reaguje, Pretnje smrću smo odavno prevazišli, gospođice, ‘ajte molim Vas, kada bi smo reagovali svaki put kada neko nekom uputi takvu pretnju ili je pak ispuni, bili bi smo do guše u poslu, glavu ne bi stigli da dignemo, na šta Vam ličimo mi, na fabričku traku, na neke fizičke radnike, ne bavi se Ministarstvo unutrašnjih poslova takvim tričarijama, A ministar, da li se on bavi, Taman posla, pa nije ministar sisao vesla, on je ozbiljan čovek i bavi se ozbiljnim problemima od nacionalnog interesa, nego, sačekajte samo trenutak gospođice, Rade, daj vidi molim te gde su se zavukli ovi što ruše državu u konspiraciji naivno se pretvarajući da mirišu cveće i pevaju pesme o slobodi, kao da mi, molim Vas, ne znamo šta to znači, kao da smo rođeni juče, i uhapsi ih sve a posle ćemo ih već unakrsno ispitivati i tući dok ne propljuju krv pa će oni majci priznati odakle su i pod čijom direktivom rušili državu!

Šta je, dakle, izjavila policija povodom otvorenih poziva na linč neistomišljenika ili na formiranje hrišćanskih i drugih milicija pod okriljem korumpirane crkve i oskrnavljenog pravoslavlja?

A političari?

Pa makar neki ministar, majku mu?

Iko?

Niko?

Eh….

Primerno, drugovi, primerno, nema šta… Kako mislite, drska sam? Ne, ne drogiram se, kakve to veze ima? Ne, ne zalažem se za legalizaciju marihuane. Seksualno opredeljenje? Hetero, zašto pitate? Moram priznati, osećam se kao na saslušanju. A vi to samo onako, informativno? Ne, nisam popila svu pamet sveta. Molim? A, zauzeti ste. Prečim stvarima? Od nacionalnog interesa? Aha, pa dobro, izvinite ja… Naravno, razumem, u ovako odsudnom trenutku kad Srbija gubi deo svoje teritorije, kada ministarske fotelje samo što se nisu pretvorile u bundeve, kada još nemate pojma ko će kome zapravo biti šef, naravno, pa nemojte se uzrujavati gospodine ministre, gospodine predsedniče, gospodo poslanici, nisam imala nameru da dolivam ulje na vatru, da vam stajem na muku, da vam pritiskam čir, ja sam samo mislila, Ma šta ste Vi mislili gospođice, Vi nemate moralnog prava da mislite, u ovom istorijskom, sudbonosnom, tako reći presudnom trenutku za Srbiju Vi ste našli da mislite, vidi molim te, ona našla da misli, da se pita, da od nas traži kule i gradove, a mi samo što nismo osedeli, oćelavili i požuteli, zube izgubili od muke, mi, moderni srpski velikomučenici, kako ste samo nezahvalni, gospođice, dok spoljašnji neprijatelj steže obruč a unutrašnji buši i jača, Vi ! našli da napadate jedine preostale patriote, ljude koji su spremni glavu da daju za otadžbinu, heroje koji još jedini znaju šta to znači biti Srbin, treba da Vas je stid i sram, kako se samo nedolično ponašate u ovom teškom momen…

A ja, naivna, mislila, kako će neko sad brže-bolje krenuti niz famoznu potpisničku listu ( od koje se vidim pojedini i ograđuju, zlu ne trebalo) , pokucati na vrata organizatorima, inspiratorima i članovima, postaviti po koje pitanje, dati po koju odlučnu i strogu izjavu glede ustavom zagarantovanih prava ili zabranjenih fenomena…Jer, nije važno šta mislimo o marihuani, homoseksualnosti ili Kosovu. Važno je pravo na život. I važna je sloboda.

K vragu! Izgleda i političari jedu krvavice, pasulja i luka. Ja drugo objašnjenje nemam.

Kome nije jasno nek’ digne tri prsta, dopunski čas se održava u ponedeljak. Kome je jasno - dovoljan je i samo jedan prst. Srednji. Uperen u pravcu… u pravcu krivca.

Nemam obraza da svoja mala umetnička dela nazovem ilustracijom. Zato u likovnu umetnost uvodim novu kategoriju.

Shmilustracia © (def.) - Vizuelni izraz u pokušaju.