Imao sam nameru da sa profesionalnog aspekta Internet promocije predstavim dešavanja na Webu nakon objavljivanja članka na sajtu nedeljnika Vreme: “Reklamersko forsiranje vedrog duha” koji je u potpunosti negativno kritičan u odnosu na online projekat 365 lepih dana.
Nenameran Linkbait u praksi
U osnovi, kada se kreira interesantan sadržaj koji na Internetu privlači dovoljnu pažnju (kao što je slučaj sa člankom iz nedeljnika Vreme), sa aspekta online promocije i optimizacije za pretraživače govori se o Linkbait tehnici povećanja broja dolaznih linkova do sajta.
U datom primeru, efekat ovog teksta nije unapred planiran, već se on nalazi u jednoj od dve kategorije sadržaja koji uvek privlače veliku pažnju – (što argumentovanije) napadanje nekoga ili nešto što u osnovi čini većinsko mišljenje, ili dobro razrađen odabir teme koja polarizuje javnost. Što je izvor reputabilniji, efekati ovakvog tipa sadržaja su izraženiji.
Efekat pomenutog teksta može se videti i u ovim reakcijama:
Miloje Sekulić: Zašto podržavam www.365lepihdana.rs? Mooshema: Ono je krofna, tamo gde vi vidite rupu Charolija: Moja Srbija… Anja Stanišić: Optimizam kao način života Bedno piskaralo – Novinarka „Vremena“: Jadni smo, mnogo smo jadni Mahlat: www.365lepihdana.rs vs www.365danadepesije.rs Verkić: Proleće je a ja želim živeti u Srbiji Sandra Kravić: Elitisti Srbije, ujedinimo se! Pantic.rs: Šlajmara(verovatno ima još tekstova, javite u komentarima da dodam)
Objašnjenje: Osnova Weba – Content Context is the King
Prethodno navedeni linkovi daju komentare koji su “unisono” na strani projekta 365 lepih dana, dok su komentari korisnika kao reakcija na tekst iz Vremena na sajtu B92 i na forumu Parapsihopatologija upravo dominantno na suprotnu stranu – drugim rečima, potpuno međusobno ne-razumevanje!
Novinarka Jovana Gligorijević je projekat “365 lepih dana” stavila u kontekst kreatora sadržaja na ovom blogu -
“Reč je zapravo o grupi blogera, aktivnih korisnika Tvitera iz Srbije, privatnih i poslovnih korisnika društvenih mreža, profesionalaca u oblasti komunikacije, PR menadžera, mladih političara i, uopšte, ljudi koji pretenduju na to da budu društveno angažovani i misleći deo javnosti. “
Zatim se kreatori bloga stavljaju u kontekst “bežanja od stvarnosti”
“Na žalost, reč je o forsiranju optimizma uprkos realnoj situaciji, a ne pogledu na nju. Zbog toga će posetilac sajta “365 lepih dana” pre naučiti kako da se pravi da mu je dobro, nego što će zaista poverovati da mu je dobro.”
U nastavku, kreatori sadržaja se stavljaju u kontekst materijalne situacije:
“…kao malobrojniji i očigledno uspešniji deo društva, žive nešto bolje i luksuznije nego većina”
Znači, kada se sabere – Projekat “365 lepih dana” je okarakterisan kao “bežanje od stvarnosti” koje “forsiraju” malobrojni pojedinaci koji “žive nešto bolje i luksuznije nego većina”, a pride se još bave “marketingom PR-om”, pa “promovišu optimizam”.
Jedan veoma benigni projekat koji bi za rezultat trebalo da ima “ubacivanje malo dodatnog optimizma u sivilo stvarnosti u Srbiji” stavljen u potpuno pogrešan kontekst, kroz komentare čitalaca samo je pokazao koliko su duboke podele u našem društvu.
Klasno nerazumevanje
I… deklarisani su “Hipsteri” – podkultura koja se ovde pogrdno definiše kao “deca bogatih roditelja”, neradnici, zaposleni na “fensi” poslovima sa velikim platama uz malo rada…
Njih su definisali oni koji se mogu deklarisati kao Lumpenproleterijat – oni koji ne žele da vide napredak, već nalaze izgovore za svoje probleme u Status Quo situaciji u kojoj se nalazimo već dugo vremena (devedesetih je to bila hiper-inflacija, a posle toga je i dalje izgovor da država njima ništa ne doprinosi. Krivi su jedni, drugi, treći – samo nisu oni sami krivi za svoju sudbinu).
Drugim rečima, veoma opasne generalizacije koje su i osnova ratova tokom devedesetih (potpuni nedostatak mogućnosti dijaloga).
Sa jedne strane se nalaze ogorčene osobe svim sopstvenim gubicima koje su doneli ratovi i dvadesetogodišnja tranzicija. Osobe koje nemaju dovoljno obrazovanja ili nemaju dovoljno sreće, sposobnosti ili adekvatnih znanja da budu iole zadovoljni svojim životom, svojim poslom, platom, uslovima života… Tzv. “gubitnici tranzicije”, koje dodatno “ukopava” okruženje sličnih osoba sa sličnim problemima. Ovo su obično pasivne osobe, koje očekuju da neko drugi (država) treba da rešava njihove probleme.
Sa druge strane se nalaze osobe koje samostalno pokušavaju sebi da “prokrče put” do sopstvenog boljeg života, čak i u ovakvoj državi kao što je Srbija. Za to je potrebno izgraditi samopouzdanje kroz rad, sticanje adekvatnih znanja (koja su potrebna na tržišti rada) i sticanje sposobnosti za samostalno pronalaženje poslova – kroz iskustvo. Ovo su obično aktivne osobe, koje pokušavaju same da rešavaju svoje probleme.
Meni najvažnije pitanje u celoj ovoj priči jeste:
Kako uspostaviti dijalog u kojem postoji pokušaj međusobnog razumevanja dve veoma podeljene velike grupe osoba?
Rating: 8.5/10 (2 glasova cast)
