Planeta Srbija

Када су се пре две и кусур године Ана Ивановић и Јелена Јанковић сликале са бившим Императором Клинтоном (који „воли спорт“), на њих се дигла силна дрека - с правом, мада заборављајући да жутократе свакодневно раде далеко гадније ствари, па ником ништа. Исправите ме ако грешим, али тениске каријере Ане и Јелене од тада нису баш у успону. Не зато што их бојкотује народ (Срби брзо заборављају, је ли) већ што су некако изгубиле компас. Анин највећи успех од тада је што се сликала за Спортс Илустрејтид у оскудном купаћем костиму. Јелени исто не иде добро, муче је повреде. Мало ко се сећа да је Новак Ђоковић, само пар месеци после скандала са Аном и Јеленом, одбио да се појави на хуманитарној вечери Шерон Стоун у Кану јер је међу позванима био Клинтон. Кад год се о њему пише у новинама, обавезно га дочекују питањима о недавној историји и његовом „геноцидном, агресорском“ народу - а он свако дочекује као противнички сервис и брани како своје, тако и наше достојанство.Ђоковића ћете видети на сликама са породицом, а не са некаквим императорима, комесарима, жутницима малим и великим, сатрапима и невладницима. Зна човек шта је важно у животу, шта су му приоритети, ко је и одакле је. И онда има морални и психолошки центар који је у тенису исто толико важан као и физичка кондиција, некад чак и више. Све нешто мислим, када би Ана и Јелена пронашле тај центар који су негде успут запоставиле, и њима би кренуло. Исто важи и за све нас.

Кучанова Словенија и Туђманова Хрватска су 25. јуна 1991 прогласиле независност. Прошло је још неколико месеци до међународног признања тог чина, и тада још није било сасвим извесно да ће Југославија нестати - али данас се тај датум свеједно узима као годишњица распада СФРЈ. Пошто историју пишу „победници“, је ли.Сасвим случајно, 2011. Америка обележава 150 година од рата који је замало разјединио Сједињене државе. После избора Абрахама Линколна за председника - без да је уопште био на гласачким листићима у јужним државама - Јужна Каролина је прогласила независност још у децембру 1860. Линколн је у априлу 1861. наредио савезној морнарици да деблокира царинску станицу Форт Самтер, изван Чарлстона (Ј. Каролина). Новоформирана војска Конфедералних држава је запуцала на конвој и тако отпочела рат - што је Линколну била и намера. После Линколновог позива добровољцима, отцепиле су се још неке јужне државе, тако да је Конфедерација имала укупно 11 чланова (док су 23 државе остале у САД). Рат је трајао до априла 1865, са неких 625.000 жртава, и завршио се војним поразом Конфедерације. Упркос бројним дипломатским напорима и симпатијама Лондона и Париза (царска Русија је подржала Линколна), Конфедерација никада није успела да добије међународно признање.Распад Југославије је почео на сличан начин, прво проглашењем независности, а онда нападом на конвоје ЈНА послате да обезбеде граничне прелазе у Словенији. Али ту се свака сличност са ситуацијом 1861. завршава. Не само да у Југославији није било Линколна, већ је било потпуно небитно ко је испалио први хитац. Словеначки, а потом и хрватски сепаратисти су се борили више пропагандом него пушкама, док у Београду напросто није било политичке воље да се сачува Југославија.Словенци су у праву када тврде да су водили рат за независност (да ли је рат, додуше, кад се друга страна нешто претерано не труди?). Хрвати нису. Јер, после пуштања Словеније низ воду, није више било принципијелног отпора распаду Југославије. Нико није оспоравао право Хрватске да буде независна држава - једино је било спорно у ком обиму. Срби обесправљени Туђмановим уставом нису хтели да живе у држави у којој је васрксло усташтво. Али захваљујући заташкавању усташких злодела под братством и јединством, мало ко у свету је знао за тај проблем, док су Туђманови пропагандисти на сав глас причали причу о слободи и демократији наспрам „србокомунизма“ свакоме ко је хтео да је чује. У години када је пропао СССР, вољних ушију је било напретек.Текст објављен 25. јуна ове године у бечком листу Ди Пресе (Die Presse) потврђује да је Аустрија агресивно лобирала за међународно признање својих некадашњих територија - агресивније чак и од Немачке. Аустријски шеф дипломатије Алојз Мок је наводно сматрао да се само интернационализацијом југословенске ситуације може избећи крвопролиће. То је био бесмислен аргумент: Туђманов режим је у ствари призивао сукоб, знајући да има подршку из иностранства. Исто се десило и у БиХ, следећег пролећа.Међународна конференција о Југославији, предвођена британским лордом Карингтоном, није добила шансу да споразумно реши питање СФРЈ. У децембру 1991, Немачка је једнострано признала Словенију и Хрватску. За њом су пошли и остали чланови ЕЕЗ, која ће убрзо потом да прерасте у ЕУ. У јануару 1992. је Бадентерова комисија ЕЕЗ признала свршен чин, прогласивши Југославију „у стању распада“. Тако је нова „Европска породица народа" избрисала Југославију са мапе декретом. Хитлеру је пет деценија раније за то био потребан рат. Напредак, шта ли.Званична аргументација Беча и Бона (још не Берлина) деловала је неуверљиво и тада као и данас. Просто је немогуће да Мок и Ханс-Дитрих Геншер нису били вођени макар у некој мери историјским предрасудама и реваншизмом из оба светска рата. Иста мотивација стоји и иза недавне најаве да ће Хрватска бити примљена у ЕУропску унију 2013. Стандарди и процедуре су само изговори, политичка воља је све. Битно је да се Лајбах и Аграм опет доведу у загрљај Вина (Wien) и Берлина, а каква правила ће успут да се измисле или прекрше, нема везе.Занимљива је изјава за Ди Пресе Алберта Рохана, који је тада био шеф секције за Балкан у аустријском министарству иностраних дела: признавања, каже, нису распирила балкански ратни пожар „јер оног момента кад су биле признате, рат у овим земљама је већ био завршен“. Како сад то - па зар „домовински рат“ у Хрватској није завршен тек 1995? Али Рохан само наизглед говори глупости; у ствари је у праву. Међународним признањима отцепљених република, исход потоњих ратова је био мање-више предодређен. Југославија је просто укинута, а неподобно становништво је или избрисано (Словенија) или протерано и физички ликвидирано (Хрватска). Изузетак је био Дејтон, где је призната РС, односно БиХ као сложена држава - али ту су коло већ водили Американци. Шаблон растурања Југославије по републичким границама и без права Срба на било шта примењен је и за окупацију Космета 1999. и његово проглашење за „независну државу“ 2008.Успут, тај исти Рохан који је са Моком разбијао Југославију 1991, постављен је децембра 2005. за помоћника НАТО теклича Мартија Ахтисарија у „преговорима“ о статусу Космета. Све и да су медији у Србији радили свој посао и ископали ту информацију (што не амнестира ни блогере попут мене, којима је то такође промакло), званични Београд не би ништа урадио с њом. Као што није ништа урадио да дође до изузећа Ахтисарија. Корумпирани квислиншки режим Хамид-паше у Авганистану показао је више кичме, када је ономад одбио именовање бившег вицекраља БиХ Педија Ешдауна. А ево и сада, када се буни што НАТО по Авганистану немилице убија цивиле. А Врховни Жутник и министар ШуНАТОвац су једва дочекали да им НАТО дође у госте.На памет ми пада чувени цитат из Шекспировог Јулија Цезара (1. чин, 2. сцена): „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.Ово све можда звучи дефетистички, али није. Јер, како рече неки дан Жељко Цвијановић, регионална политичка утакмица се још игра, макар у њој жутократија сарађивала у сопственом поразу прихватањем аргументације противника. Да су Срби заиста поражени, онако како тврде Рохан, Кацин, Пак, Инцко, Луначек и остали чауши Беча, Брисела или Берлина, та утакмица се не би више играла.

Гаврило Принцип на муралу, негде у Србији

Таман кад човек помисли да ништа више не може да га изненади, деси се нешто као ове недеље. После, искрено речено, тужног концерта енглеске певачице Ејми Вајнхаус у Београду (кад није пијана или дрогирана, Ејми уме одлично да пева - нажалост, то овај пут изгледа није био случај), неки од присутних су се пожалили да су бадава дали паре. Најгласнији су били Жутни и ЕУропљани, којима је одлазак на концерте цивилизираних западних извођача не толико уметнички колико морално-политички догађај. Међу овима што су се жалили био је и министар за НАТО интеграције (мислим, стварно) Драган Шутановац.Можда све то скупа не би ништа значило да на министрову опаску да је концерт био туга и разочарење није реаговала Челси Хендлер, трећеразредна америчка старлета која води хумористички програм на релативно опскурном кабловском каналу („Е!” ). У „најбољој” америчкој традицији исмејавања земаља о којима немају појма, Хендлер је Шутановца помешала са карикатуром руског боксера из „Рокија” , назвала га бољшевиком (што је за њега у ствари комплимент) и рекла да је Србија туга и разочарење од земље.Што, кад мало боље размислите, није далеко од истине - бар што се тиче министра ШуНАТОвца и жутократије чији је део.Али по први пут у 20 година медијске сатанизације, што у вестима што на филму и телевизији, пљување по Србима није прошло некажњено. На Фејсбуку су се појавили позиви на бојкот и захтеви за извињење; два госта у емисији су већ послала извињења преко твитера, а вест о скандалу је пренео и лист Холивуд Репортер.Просто је невероватно да је неко успео да мобилише Србе и да у тако кратком року добије реакцију медијског естаблишмента. Можда је за то одговоран Фејсбук, који амерички медији схватају итекако озбиљно; много се писало по новинама о српској страници подршке пуковнику Гадафију, на пример. У сваком случају, чињеница да је неко - па макар и ситна риба попут Хендлер - добио по носу због вређања Срба уопште није лоша ствар. Међутим...Челси Хендлер је само један делић проблема с којима се Срби и Србија суочавају. Земљом влада медијски мрак, јер скоро све контролишу или странци или жутократе. Десет година економске политике Г17+ је опустошило индустрију, пољопривреду и све остало. Војска је боса и гладна, а министар хоће у НАТО. Док министар иностраних дела губи време на свађање са суманутим мрачњаком на политичкој маргини, његови подређени извршавају наређења и спремају признање „независне државе Косовије”. А Врховни Жутник не одустаје од своје намере да уништи народ и од њега направи нешто друго, како је ономад најавио у басаријадама.Ово није само унутрашњи проблем. Сваки пут кад неко у дијаспори извојује било какву победу над медијском сатанизацијом, жутократе нађу начина да је обесмисле. Можда то неће учинити сада, пошто је мета спрдње био ШуНАТОвац, али сваки други пут бих очекивао да реакција из Београда на овакву кампању буде понизно извињење Врховног Жутника. Сасвим је јасно да, какве год проблеме Срби имали у свету, највећи проблем ипак имају у самој Србији.Није да ме не радује што је остварен можда важан преседан у борби против сатанизације. Али када би се бар делић енергије с којим се протестовало против испада Челси Хендлер усмерио на спречавање даљих непочинстава жутократије... таква победа би много више значила.

Ране 2008, тада још живи Брана Црнчевић писао је о „невладиним собарицама демократуре“ (тој бруци Србије) и лажној историји коју пишу за рачун душмана:„Срби, оптужени за све и свашта, не би смели да позајмљују перо и мастило победницима. У том мастилу има превише српске крви. И нека лаж по којој је Америка уводила ред на полуделом Балкану буде записана у америчкој историји, у српској историји тој лажи није место“.Кратки, прекратки осврт на тај коментар насловио сам „Нека лажу они, не смемо ми“, али нисам рекао оно што је тада требало рећи: зашто „ми“, родољуби, не смемо да лажемо. Не само зато што тиме чинимо услугу непријатељу - као што је исправно констатовао Црнчевић - већ и зато што тиме рушимо себе. Јер, зар нису највеће светиње нашег родољубља принципи слободе и правде, а самим тим и истине? Баш зато неистина, макар и у служби самоодбране, не може и не сме да буде прихватљива.Ништа боље не илуструје лакоћу с којом су се за ових 20 година у свету примиле легије лажи о Србима од лакоће с којом су се међу самим Србима примиле неке неистине. На пример, напад НАТО 1999. се и даље редовно именује као „Милосрдни анђео“ иако то уопште није тачно. Чак је право име те операције - „Савезничка сила“ - далеко страшније као симбол недостатка човечности и цинизма концепта „хуманитарне интервенције“. Лажима је потребно фризирање и шминкање. Истини никад.Данас се на НСПМ појавио текст др. Зорана Ђуровића, у којем се оспорава често цитирана изјава папе Јована Павла II о бомбардовању Срба. Наиме, Ђуровић је покушао да пронађе порекло изјаве - и није успео. Испада да је Зоран Петровић-Пироћанац у ствари измислио ту изјаву - осим ако није у стању да представи документ који је потврђује.Судећи по коментарима, Ђуровићева анализа је дочекана на нож. Као, зашто брани папу кад се зна шта је овај мислио, говорио и радио по питању Срба. Као, није битно је ли наведена изјава тачна словом када је тачна духом. Као, ко је он да доводи у питање Пироћанца. Ето опет оне погрешне логике на делу...Ако ова изјава није истинита, како знамо да друге јесу? Ако неко, било ко, свесно (а не из незнања) инсистира на неистини, зашто да му верујемо? Зато што је „наш“? Па како онда можемо било коме да замеримо што верује у најцрње неистине о нама, зато што су му потребне, корисне, или штавећ? Како онда можемо да замеримо некоме што тврди да су Срби радили ово или оно - па није битно да ли је то сасвим тачно, али је ето у „духу“ онога што се радило? А на основу чега онда знамо какав је тај „дух“, ако не по речима и делима - онаквим какви јесу, а не каквим их замишљамо?Можда су коментатори више реаговали на тон и наслов Ђуровићевог текста него на његову садржину. То њихове закључке не чини ништа мање погрешним. Доказивање да је тај један цитат измишљен нимало не амнестира Ватикан од одговорности за оно што су стварно радили, говорили или мислили, а о чему постоје докази. Напротив, то само чини услугу борцима за истину, јер разоткрива слабост у аргументу и омогућава да се она уклони.Изрећи лаж нехотице или заблудом мањи је грех него у тој лажи свесно истрајавати. Тиме се душманима не само позајмљује, већ поклања оно мастило о којем је писао Црнчевић.

Данас је празник светог великомученика Георгија - Ђурђевдан, слава многих српских породица и традиционални дан хајдучког састанка.Георгије (Ђорђе) је био истакнути римски војник и војсковођа, који је због своје хришћанске вере за време владавине цара Диоклецијана мучен и погубљен. По легенди која се за њега везује, у језеру крај једног градића у римској покрајини Палестини, угнездила се аждаја која је прождирала становнике и ширила болест својим отровним задахом. По налогу владара те области, становници су почели да сваког дана жртвују по једно дете аждаји, како би их оставила на миру - све док се једног дана није појавио Георгије и својим копљем убио неман. Легенда је врло слична античкој причи о Персеју и Андромеди, а сматра се метафором за победу ране хришћанске цркве над паганизмом.Е сад, ако вам се чини да и данас жртвујемо децу некаквој аждаји зарад неког обећаног бољег живота, то можда није случајно. Чека се витез са копљем.

У априлу 1945. године, када се НДХ распадала под налетом Совјетске армије и Титове НОВ, Усташе су покренуле операцију ликвидације свих заточеника логорског комплекса Јасеновац и уништавања доказа. У логору за жене Стара Градишка побијено је свих 760 преосталих заточеника. Од 1000 мушких логораша Јасеновца, неких 700 је одлучило да не чека смрт. У пробоју из логора, 22. априла 1945, преживело је њих 80.После рата, у „братству и јединству“, жртве Јасеновца - и свих осталих усташких јама и стратишта - поново су убијене, политиком бетонирања и забране истраживања ратних злочина. О Јасеновцу и НДХ се говорило онолико колико је било политички потребно, и ни слова више. На западу - никако. Због те тишине, јавности у Европи и Америци није било јасно зашто се Срби буне када су се почетком деведесетих у авнојевску Хрватску вратиле Усташе, а над њом се поново завијориле шаховнице. Нису имали на основу чега да закључе зашто је Србима било толико стравично што су избачени из новог хрватског устава, или што се Фрањо Туђман захваљивао Богу што му супруга није „ни Српкиња ни Жидовка“. Тако је Туђман 1995. уз помоћ старих и нових савезника остварио Павелићев сан о Хрватској без Срба. Четврти пут су жртве Јасеновца уморене у априлу 2005, на 60. годишњицу пробоја. О комеморацији пред три хиљаде душа у Доњој Градишки (РС, БиХ), одржаној 17. априла како не би пала на јеврејски празних Песах, јавиле су само новинске агенције Русије и Кине, и гршки лист Катимерини. О циркусу који је шест дана касније, пред две хиљаде људи у самом Јасеновцу организовао Туђманов наследник Иво Санадер, јавила је сваколика западна штампа и телевизија. Тим поводом су сви истицали Санадерове флоскуле о хрватском антифашизму, а број страдалника Јасеновца свели на око 100.000 (према „независним“ хрватским историчарима; српски су описани као „националисти“). О усташкој идеологији мржње према Србима, Туђмановом амнестирању те идеологије, или улози Католичке цркве није било ни речи. Додуше, медији су се тада бавили упокојењем једног и избором новог Папе... Све у свему, као да усташког геноцида 1941-45 уопште није било.Ако лаже коза, не лаже рог. Док се број становника Југославије између 1931. и 1991 удвостручио, било је потребно скоро пет деценија да се број Срба у авнојској Хрватској и БиХ врати на предратних два милиона. А баш тај геноцид је представљао прво, уводно поглавље самог Холокауста. Павелићев режим је отпочео реализацију политике масовног убијања Срба мјесецима пре састанка у берлинском предграђу Ванзе (јануар 1942.) на којем је нацистичка врхушка одлучила да покрене „коначно решење“!Мук о Јасеновцу и злоделима НДХ омогућио је да ратна пропаганда почетком деведесетих прогласи Србе за реинкарнацију нациста, а некадашње усташе, домобране и Вафен-СС за братске невине страдалнике Јевреја поморених у Аушвицу! Као и да се неки догађаји из рата у БиХ прогласе за „највећи геноцид од 2. светског рата“.Наводни геноциди злих Срба над невиним Хрватима, Муслиманима и Албанцима савршено су се уклопили у империјалну доктрину „хуманитарне интервенције", чије плодове данас гледамо у Либији, Авганистану и Ираку, а сутра ко зна где. Стварни геноцид Усташа над Србима, међутим, не може да се уклопи у ту причу. Зато се или умањује, или игнорише, или чак проглашава за производ некакве српске параноје и комплекса жртве.У априлу 2005. сам написао да „политичари 21. века проглашавају геноцидом страдање политички подобних народа истом лакоћом с којом су диктатори из 20. века чинили геноциде. Притом се стварни геноциди и страдања политички неподобних или невидљивих народа не спомињу.“ Пет година касније, баш та теза била је окосница књиге „Политика геноцида“, америчких истраживача Едварда Хермана и Дејвида Питерсона. Приказ њеног српског издања избачен је из већ припремљеног издања Политике у јануару 2011. Недавно је Радио-Београд на миг жутократа укинуо радио-емисију „Атлантис“, првенствено зато што се усудила да у програму разговара са Херманом - али и Срђом Трифковићем и Стефаном Каргановићем, на тему „геноцида“ у Сребреници. У овој данашњој ЕУропској Жутији није дозвољено ни спомињање стварних, ни критика фиктивних геноцида. И тако се јасеновачки мученици убијају по пети пут...

Прошлог петка сам се бавио специфичним феноменом ликовања над хашким пресудама „онима другим“ и једа због таквих пресуда „нашима“, док се притом прихвата неприхватљиво, тј. легитимитет Инквизиције. Колега из Ангмара данас указује на дубљу природу проблема који стоји иза тога: страховиту недоследност у српском друштву. И у праву је.Нисам социолог чак ни аматерски, па ми је опет јасно да је на делу једна морбидно фасцинантна појава, где је толико света малтене пелцовано од основне логике. Просто нису у стању да препознају принцип, све да их удари у чело. Као да им недостаје основни континуитет у размишљању, па једне минуте могу да мисле овако, а друге онако, зависно од околности и вањских подражаја.Опет ћу да цитирам Андрићеву мудрост коју сам споменуо пре неки дан:„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“Зар ово не звучи као савршена дијагноза тренутног стања?Проблем је вишеслојан. Прво и пре свега је ту ментални блок који је систематски изграђиван деценијама: теза да су родољубље, достојанство, част и понос ствари којих треба да се стидимо. Далеко било да заговарам шовинизам у којем се ама баш све етикетира националним предзнаком, али ко је видео нормалну земљу у којој њиме није обележено ништа, па чак и ствари које би требало да буду?Онда имамо случај да су, уместо традиционалног морала и логике, прво пушком а онда пропагандом („школовањем“) уведени нови, по којима није битно шта се ради, већ КО ради. То је она логика раздора, по којој је „нашем“ или подобном све дозвољено, па и најгнусније лажи и злодела, а оном другом, неподобном, није дозвољено ни постојање. Управо по том обрасцу су Срби и сатанизовани, од деведесетих наовамо, па је зато и стравично и жалосно када и сами прибегавају тако имбецилном псеудо-резоновању.Чак и кад неко није свесно логички релативиста, тешко је избећи атмосферу коју таква лажна логика ствара. Њено свеприсуство утиче да све више људи посматра свет око себе у манихејским, црно-белим појмовима - при чему се црно и бело, тј. добро и зло, мењају подложно околностима. Једна од последица таквог размишљања је острашћено реаговање на мале разлике (видети тзв. „рат аналитичара“), али и немогућност да се призна да неко из непријатељског табора понекад може ваљано да збори (нпр. када неко на заслужено одвратном Пешчанику исправно критикује текст у иначе одличном Печату, због тога што се у реченом тексту велича један фашистички мислилац). Притом се превиђа да је једна од кључних карактеристика невладничко-жутократског табора управо искључивост.Ако вам се понекад чини да ја овде објашњавам топлу воду, сад знате зашто. После дуготрајног робовања и рђаве управе, потребно је да преиспитамо скоро све премисе својих убеђења, а посебно оне за које сматрамо да су неприкосновене. Морамо да знамо не само ко смо, у шта верујемо, и за шта се залажемо, већ и зашто. Да будемо начисто прво са собом, па онда са осталим светом. У супротном, наши ставови нису ни на чему утемељени, и испадамо само појединачни листови које носи нечији туђи ветар.

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка. То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине. Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу. Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи. Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства. Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак. Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

„Милошевић оде тамо где је, у историју која је једнима спорна а други верују да још траје, ја отаљавам ово бљутаво време, али питање којим сам мучио себе и њега, упорно живи: колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“(у разговору за Печат, 12. марта 2009.)

(или „исто, само судбоносно другачије“)Есеј о подаништву од 6. априла пренели су два дана касније Нови Стандард и Видовдан. На оба сајта је изазвао занимљиву полемику (што иде у прилог тези Миодрага Зарковића да на родољубивим сајтовима тога има, за разлику од ехо-комора режимске жуте штампе). Нажалост, велики број је остао на линији накнадне памети. Као, „свако је могао да зна“ шта ће донети рат са Хитлером, притом мислећи на Усташе, геноцид у НДХ и комунистичко преузимање земље после рата. Да би рат значио пораз и окрутну окупацију, то је могло да се претпостави - и то ни не оспоравам. Али бих волео да видим макар један документ којим се ове три горе наведене ствари предвиђају пре него што су се десиле. Када се, уместо доказима, историчари и правници баве убеђењима и претпоставкама, резултати немају везе ни са историјом ни са правдом. Хашки трибунал је одличан пример.Историја као наука има озбиљан хендикеп да не може да своје тезе потврди експериментално, у контролисаним околностима. Све што историчари могу да ураде је да на основу расположивих доказа покушају да објасне зашто су се ствари десиле баш тако како јесу. Ево два примера. Да ли би се октобарска револуција у Русији уопште десила да Лењин и његови сарадници нису у априлу 1917. добили дозволу царске Немачке да из Цириха запечаћеним возом допутују у Петроград? Ово је озбиљно историјско питање, јер је Лењинов пут зависио од немачке одлуке, која је могла да буде и другачија. Без Лењина да организује и поведе револуцију и Троцког да организује Црвену армију, да ли би бољшевици успели да преузму Русију, или би доживели исту судбину као црвени устаници у Немачкој и Мађарској?Са друге стране, питање типа „шта би било да је Јапан освојио Америку“ пада чисто у књижевни поджанр алтернативне историје, јер је такав исход рата чак и јапанска врховна команда сматрала нереалним. Нити су то планирали, нити су за то имали довољно бродова, људи и оружја. Адмирал Јамамото је чак тачно предвидео да ће нападом на Перл Харбор Јапану да купи свега шест месеци времена: битка за Мидвеј, у којој су Американци одлучно победили јапанску морнарицу, десила се у јуну 1942.Имајући на уму ту разлику, хајде онда да изведемо један мали експеримент, без да из историје скрећемо у књижевност. Рецимо да су регент Павле и влада Цветковић-Мачек успели да демонстранте против пакта разбију, да ђенерал Симовић није извршио пуч (или да пуч није успео), и да тако Хитлер није добио изговор да нападне Југославију.Рецимо и да је Хитлер испоштовао договор из Беча, и да није од Југославије тражио ни да шаље војску било где, ни да пружи материјалну помоћ Рајху, ни да дозволи транспорт војске и материјала преко своје територије. Ово је климава теза, из више разлога. Хитлер никада није испоштовао нити један договор који је потписао. Када је у мају 1941. говорио о балканској операцији, спомињао је Дунав као важну саобраћајницу; Југославија је и тада као и сада најбољи пут између севера Европе и Грчке, на коју је Хитлер тада спремао напад.Хитлер је мађарски и бугарски потпис на Пакт добио што позивањем на савезништво из претходног рата, што обећањима да ће бити награђени територијом. Чак је натерао Румунију да пре ступања у Пакт преда Бугарима јужну Добруџу а Мађарима Трансилванију. Бугарима је обећао санстефанске границе, што је једино могло да се оствари на штету Југославије. Не треба заборавити ни талијанске претензије у Далмацији. Надаље, када је 1939. окупирао оно што је остало од Чехословачке после капитулације у Минхену, Хитлер је створио чешко-моравски Протекторат (нешто као окупирану Србију) а од Словачке је створио парадржаву налик на НДХ.Са свим тим у виду, да ли је реалнија претпоставка да би Хитлер оставио Југославију у постојећим границама, или да би као „разумне компромисе“ тражио уступање разних територија својим савезницима, па можда чак и осамостаљивање Бановине Хрватске, на позив Павелића, Мачека или неког трећег?Али добро, рецимо да се ништа од ових врло вероватних ствари није десило, већ да се све одвијало како је на бечкој хартији било записано. Свеједно долази до напада на Грчку, дабоме. Одлагање „Барбаросе“ за 22. јун је било последица „Марите“, а не напада на Југославију - који је, ако ћемо Хитлеру веровати на реч, војно испланиран и логистички припремљен за само седам дана. Значи, „Барбароса“ креће по плану.Питање на које нико не нуди одговор је шта би у том моменту урадили комунисти у Југославији? Ништа? Вероватно не би стварали герилу у шуми, али би сигурно изводили терористичке нападе на немачке транспорте (ако прихватимо реалну тезу да би Југославија по одредбама Пакта била принуђена да објави рат СССР и тада прихвати немачки војни саобраћај, као добар савезник). Питање је да ли би Хитлер на то реаговао тек тражењем оштријег одговора Београда, или би послао своје трупе да „заведу ред“. У сваком случају, испало би да се једино комунисти боре против Немаца, а да их краљевска влада подржава. Исто тако, остаје питање шта би се десило са Јеврејима у Југославији. Београд би несумњиво био под огромним притиском да прихвати немачку политику према Јеврејима, па би тако краљевска влада морала да или оснива сопствене логоре, или Јевреје хапси и предаје Немцима. Пошто смо већ раније установили да догађаји у Југославији нису пресудно утицали на датум инвазије на СССР, поставља се питање да ли би немачке дивизије на окупационом задатку у Југославији биле од пресудног значаја на источном фронту. Те јединице су и предвиђене за окупационе задатке зато што нису биле од велике борбене вредности, нити су имале најсавременију опрему и технику. Имајте на уму и да су Немци за операције против „четничких и партизанских банди“ користили углавном брдску пешадију и Вафен-СС дивизије „Ханџар“, „Скендербег" и „Принц Еуген“. Чак и да су те немачке јединице учествовале у операцијама на истоку, Немцима је понестало људи тек после уништења 6. Армије у Стаљинграду, почетком 1943. Проблем није био мањак трупа, већ недостатак технике, горива, муниције, хране, одеће... другим речима, логистика вишемилионске армије дубоко у непријатељској територији, по лошем времену, очајним друмовима и ограниченом употребом железнице (због разлике у ширини колосека).Нема разлога да закључимо да би ток рата на истоку био иоле другачији. Тако у јесен 1944. на границу краљевине Југославије стиже совјетска армија. Југославија је потписница Пакта, сателитска држава Осовине, објавила је рат СССР 1941 - шта можемо да очекујемо од совјетских војника, који су гладни освете и жедни правде? Да ли би Стаљин поштовао суверенитет и интегритет Југославије? Смешно. У најбољој варијанти на власт долазе локални комунисти - дакле, опет Тито. Само што се овај пут не одмеће од Стаљина 1948, јер нема чиме. Совјетске трупе држе границу према Италији.И ту сад треба да се присетимо како су комунисти гледали на Југославију пре рата, на дрезденски конгрес и програм стварања и „ослобађања“ јужнословенских народа од „великосрпске буржоаске хегемоније“. Једини разлог што то нису урадили после 1945. - већ су унутар Југославије стварали нације и правили републике по совјетском моделу - је што су из западни савезници признали као легитимне наследнике краљевске владе (Черчил је присилио младог краља и владу у избеглиштву да се одрекну Михаиловића и предају власт Шубашићу и Титу). У сваком случају, опет би било масовних погубљења „народних непријатеља“, Голи Оток би био само један од гулага, а од ОЗНЕ и УДБЕ би страховали не само дисиденти и емигранти већ и сам народ, као Немци од Штази, Румуни од Секуритате а Албанци од Сигуримија.У историји коју смо проживели, комунисти су свим силама настојали да оспоре краљевину Југославију као манифестацију аустроугарског пропагандног концепта „Велике Србије“, да Србе оптуже за колаборацију са Немцима, да нацртају границе уздуж и попреко некадашње краљевине Србије, да све које могу преведу у Хрвате, а да где им то користи створе нове нације од некадашњих Срба. Ту политику су донекле кочиле чињенице да је НДХ извршила геноцид над Србима и да су велику већину Титових бораца чинили Срби западно од Дрине. У алтернативној историји у којој је краљевина (тј. Срби, што се комуниста тиче) била на страни Хитлера, никакве препреке за најокрутније гажење Срба не би постојале. Када су били толико успешни у расрбљавању на основу измишљене кривице, колико би тек зла учинили да је оптужба за „српски фашизам“ била чињенично основана? Заводљива је помисао да без 27. марта не би било НДХ, Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке... То је вероватно и тачно. Стоји и да је то била пирова победа, јер су последице била катастрофалне. Али као што се види из експеримента, и да није било провокације и окупације, на крају би на власт опет дошли комунисти. И то још силнији и са потпуно ваљаним моралним оправдањем да реше „српско питање“ по аустроугарском рецепту. И онда испада да би Срби сачували милион глава, али би изгубили десет милиона душа. Одрекли би се себе и свог карактера, и остали беспомоћни пред комунистичким апаратом одлучним да тај карактер бесповратно промени.И даље мислим да тај избор јесте био теоретски могућ, али у пракси мало вероватан. Управо због тог карактера. Због 1914, 1804, 1389. Никакве користи не може бити од маштарија на основу премисе „а шта би било да нисмо то што јесмо“. Од неких ствари се не може побећи, колико год се трудили.

Првобитно сам намеравао да оставим тек кратак коментар на крају превода текста под насловом „Либерално-деморкатска мултикултикратија”, али сам врло брзо схватио да завређује посебан есеј.Два су разлога што сам превео овај текст. Прво, што наводи пример окупираног Косова као илустрацију лицемерја онога што ја зовем Империја, а аутор „ВСАД”.Друго, што открива нашим читаоцима, који тога можда досад нису били свесни, да је политика уништавања идентитета, традиције, историје и националног бића - која се тренутно спроводи над Србима на све могуће начине - у ствари само продужетак политике коју Империја примењује против властитог народа, а зарад остваривања идеолошке утопије по многочему упоредиве са комунизмом. Ми смо у другој Југославији већ били изложени оваквом третману, који у ствари никада није ни престао. Данас га примењују у име Империје, а не у име светског социјализма, али су то по карактеру исти људи (чему сведочи недавно обелодањено пријатељство Јове Капичића и Чеде Јовановића). Сам аутор прави аналогију између комунизма и либерал-демократије, али не наводи стварне паралеле, којих итекако има. Мени је посебно занимљиво убеђење обе идеологије да је са њима наступио „крај историје”.Империјални колос, за који аутор сматра да је још увек снажан и моћан, сваког дана испада све слабији. Одржава се искључиво на илузији својих поданика и послушника да још увек има најмоћнију војну силу на планети (што не смета нпр. Талибанима, који у то не верују), и да је још увек најбогатија светска привреда (да, али ако се дуг рачуна као капитал...). СССР није дуго поживео када им је коначно понестало девиза за куповину жита из иностранства. Колико ће дуго разни „пријатељи и савезници” волети Америку када престану да за то буду плаћени?Из онога што сам видео од тзв. „нове” или „алтернативне” деснице у САД, не верујем да је у стању да изнесе борбу коју јој је аутор наменио. У Европи још постоји нека традиција романтичарског национализма. У Америци не.Док је СССР само преузео велику руску царевину, којом се много пре тога владало на исти начин без обзира да ли је њена граница била на Уралу или на Камчатки, Америка је настала на темељима који слабо могу да издрже мегадржаву каква постоји данас. САД су основане као савез 13 суверених држава, чије је проширење на већину северноамеричког континента било итекако проблематично, и чија је трансформација у „једну нацију” била итекако резултат осмишљеног разарања регионалних посебности. Имиграциона политика и „разноврсност” су само најновији у низу оруђа којим се власти служе како би атомизовале народ зарад лакше контроле. Међутим, или нису свесни или их није брига да тиме у ствари слабе „нацију” и праве нешто слично позној СФРЈ, где сукобе између разних специјалних категорија и група (а код нас „народа и народности”) решава топуз у рукама власти. Баш као што се десило и код нас, та власт ће се урушити када њени темељи буду довољно поткопани сопственом политиком подела. Зато и не мислим да САД могу да опстану као јединствена земља.Али, баталимо сада судбину Америке; она је за нас у најбољем случају академско питање. Изазов који „Алберт” поставља пред Америку и Европу је управо онај пред којим се данас налазе Срби. На нама је да се суочимо са овим чудовишним експериментом који се над нама врши in vivo, и да му се или предамо - и тако нестанемо као народ - или одупремо, без обзира на цену. Јер каква год да је, сигурно је мања од нестанка.Имамо ту срећу што, за разлику од Американаца, имамо на чему да заснивамо отпор. Можемо да посегнемо у властиту историју, веру и традицију и у њима нађемо довољно светлог, светог и доброг да од тога - а не од лажи, покварености и насиља које нам се нуди као пут без алтернативе - обновимо себе и саградимо земљу коју можемо да оставимо деци и унуцима.Суштинска карактеристика милитантних утописта, звали се они комунисти или либерал-демократски мултикултисти, је што проповедају „разноликост” као братство свих људи, а стварају свет у којем је човек човеку вук. Говоре да раде за опште добро, а у ствари раде само за себе, своју децу и шачицу истомишљеника. Певају оде бољој будућности, а у ствари не виде даље од сутра. Верују да је крај историје наступио с њима, и није им битно шта ће да буде после њих. Пред њима иду лажи, а иза њих остаје пустош.Велико је то зло. Исконско. С њим се суочавамо зато што наши очеви, дедови, прадедови и преци нису успели да га до краја победе у своје време. Није да се нису трудили. Знам да често говорим како смо ми данас само сенке сенки тих људи, али ево, какви смо да смо, остало је на нама. Зло је зато убеђено у своју победу, и не може да замисли да ми овакви можемо да му се уопште супротставимо, а камоли успешно. Баш у тој слепој сујети, којом зло често само себе саплиће, лежи наша прилика и наша нада.Можда нећемо моћи да до краја победимо зло. Можда ће тај посао да остане нашој деци. Али ће барем бити те деце, и имаће прилику да се боре ослањајући се на наше подвиге и наше успехе. Баш као што и ми данас, упркос свему, имамо оставштину наших дедова и пример њихове борбе против зла њиховог времена.Али ако оманемо, ако поклекнемо, онда ће наша историја заиста да се заврши. За две-три генерације света ће и наше име бити заборављено, оставши само ту и тамо у причи и песми да збуни неког будућег читаоца. Ово зло, које је и само сенка сенке некадашњег зла, моћи ће да каже да је успело где нико пре тога није.Ја то себи не могу да дозволим. А ви како хоћете.

Годинама после је 11. септембар 2001. називан у Америци „дан када се све променило” (The Day Everything Changed). А у ствари се није променило ништа. Бушов чувени „рат против терора” се врло брзо претворио у своју антитезу, терорисањем како Ирачана инвазијом и окупацијом, тако и становника Америке разноразним „безбедносним мерама”. После неког времена се више није ни говорило о „рату против тероризма” већ га је заменила флоскула о „глобалној борби против насилног екстремизма”. Шта год то значило.Само два дана после, док сам гледао црни дим како куља из Пентагона (уживо) и рушевине Светског трговачког центра (на телевизији), у тексту „Раскршћа судбине”, написао сам: ”Не може се борити против тероризма, а истовремено служити тероризмом.” Мислио сам на однос Америке према исламистима у БиХ, на Космету и у Македонији, који су до тада уживали стопостотну подршку Вашингтона. Још од рата у БиХ су се повремено појављивали докази о муџахединима, новцу сумњивог порекла, тајним ћелијама, логорима за обуку, улози Балкана у континуитету глобалног џихада од Авганистана до Чеченије... Али пошто се нису уклапали у званичну причу о добрим, секуларним европеизованим муслиманима и злим геноцидним Србима, званична Америка на те доказе или није обраћала пажњу, или их је једноставно проглашавала „злонамерном српском пропагандом”. Нисам био једини који се надао да ће тај однос да се промени после стравичне демонстрације истинског џихадизма тог септембарског јутра. Узалуд.Није требало да прође много времена да постане јасно да Америка неће да види стварни џихад, већ више воли да се бави фиктивним (нпр. наводном везом Садама Хусеина са Ал-Каидом, или судбином Осаме бин Ладена, којег нико жив није видео од краја 2001.). Званични Вашингтон се правио луд и када су поједини следбенци Ислама почели да пуцају по Америци. Сулејман Таловић је проглашен за „жртву српског геноцида,” мајор Хасан је наводно био неурачунљив, Албанци из Њу Џерсија су представљани као „бивши Југословени” а о Абдул Хакиму Муџахиду Мохамеду се после јуна 2009. није чуло ама баш ништа.У међувремену су аеродроми постали права полицијска држава, где људи скидају ципеле, не смеју да носе пасту за зубе или дезодоранс, и морају да пролазе кроз рендгене који виде сваки детаљ људског тела, само зато што је један број наводних џихадиста покушао да експлозивне направе сакрије у ђону ципеле, текућини, или у доњем вешу.Овако шизофрен однос Америке према тероризму мотивисаним исламским џихадом већ дуго збуњује велики број аналитичара, како у самој Америци тако и код нас. Власти РС су годинама достављале огроман број података Американцима о присуству терориста и симпатизера радикалног Ислама у БиХ, без икаквог ефекта. Чак је један високи амерички званичник у БиХ, генерал Жак Клајн, изјавио да је одлично што су терористи баш у БиХ, јер Америка тако лакше може да их држи на оку! Одлазећи заменик шефа ОХР, Рафи Грегоријан, је недавно рекао да терориста у БиХ има „више од 10, али мање од 100”. Значи - знамо ко су, знамо где су, и не мислимо да представљају проблем. Сарајевска јавност је дабоме одмах осудила Грегоријана као „четника” - што је синоним за свакога ко се не слаже с њима 100%, па макар се слагао и 99% - али јавности и властима у РС је остало само да се збуњено чешкају по глави и питају да ли су Американци скренули памећу.Када се у виду имају одређене чињенице, међутим, ствари постају много јасније. Наиме, у Америци постоји спољнополитички естаблишмент, оличен у Савету за међународне односе (Council on Foreign Relations, CFR) који држи курс без обзира која политичка струја била на власти. Кадрови CFR су већ крајем седамдесетих дошли на идеју да подрже џихадисте као оружје против СССР; Збигњев Бжежински, творац Картерове политике у Авганистану, признао је 1998. француском листу „Нувел обсерватер” да је Америка органзовала муџахедине пре уласка совјетских трупа у ту земљу. Упитан да ли жали због тога, јер је последица те интервенције био Талибан и глобални исламски тероризам, Бжежински је љутито одбрусио:„Шта је важнији догађај у историји света, Талибани или пад совјетске империје? Неколико надрнданих исламиста, или ослобађање средње Европе и крај Хладног рата? ... Не постоји глобални ислам. Посматрајте га рационално, а не емотивно или демагошки. То је велика светска религија са преко милијарду и по верника. Шта имају заједничко саудијски фундаменталисти, умерени Мароканци, милитантни Пакистанци, прозападни Египат или секуларна централна Азија? Ништа више од онога што уједињује хришћанске земље.”Овде би се сада могло расправљати да ли Бжежински има право, или нема појма о Исламу већ на ту религију сасвим погрешно пројектује секуларни хуманизам Запада. Оно што је битно је да Бжежински и сличном мишљењу наклоњени творци америчке политике сматрају исламске фанатике корисним оружјем за постизање својих геополитичких циљева. Зато толико и наглашавају да је Ислам „религија мира” и да Америка у ствари воли муслимане, али ето проблеме прави та шачица „екстремиста” окупљених око Бин Ладена. Они у ту причу заиста и верују. Рат који воде није против тероризма као таквог, већ против одметнуте групе терориста која се отела контроли и напала дојучерашње спонзоре. По америчким оправдањима за инвазију и окупацију прво Авганистана а онда Ирака, јасно се види да су џихад и тероризам само један у низу изговора који су се сматрали корисним. Али када сами по себи нису довољни, онда крене прича о демократији, људским правима, угроженим женама и хомосексуалцима... Дакле, није важно шта је истина, већ шта је корисно у датом тренутку.Било какав морал потпуно је стран овако циничној злоупотреби чињеница. Зато и не треба да изненади што је недавно Стејт департмент оптужио полицију РС да је главни разлог што у БиХ постоје терористи. На први поглед потпуно апсурдно - ем што је баш полиција РС документовала присуство и активности терориста, а амерички званичници нису хтели за то ни да чују, ем што је апсолутно несувисло очекивати да ће се ситуација поправити присилном интеграцијом полиције РС у полицијски апарат муслиманско-хрватске Федерације, који је прожет симпатизерима џихадиста и терориста. Али не заборавите, џихадисти у БиХ су „добри” џихадисти, пријатељи Америке, а Срби су зли, геноцидно-агресорски реметилачки фактор, чије само постојање вређа „Бошњаке” и „Косоваре” и тера их на смртоносно насиље. Сетите се само како је мартовски погром 2004. у Америци на крају представљен као оправдана побуна јадних Албанаца што ето још нису добили „слободу” од злих Срба, и искориштен као малтене главни аргумент за стварање данашње „Независне државе Косова.”Непорецива је чињеница да долазак Барака Обаме на власт у јануару 2009. није донео обећане „промене”, већ да представља најобичнију рестаурацију Клинтонизма, како у свету (ево на примеру балканске политике), тако и код куће (усвајањем „реформе” здравства која Клинтоновима није пошла за руком почетком деведесетих). Али америчка политика на Балкану не може адекватно да се објасни лажном дихотомијом између демократа и републиканаца. Без обзира да ли је на власт Клинтон, Буш или Обама, политика Стејт департмента остала је потпуно иста.Један од стубова те политике је у априлу 2007. године артикулисао сада покојни Том Лантош, посланик у америчком Конгресу и дугогодишњи спонзор терористичке УЧК:„Хтео бих да подсетим већинске муслиманске владе у свету да је ово још један пример водеће улоге САД у стварању већинске муслиманске државе у самом срцу Европе. На ово треба да обрате пажњу одговорни лидери исламских режима, нпр. у Индонезији, али и џихадисти свих боја. Принципи САД су универзални, и у овом случају САД се недвосмислено залажу за стварање већинске муслиманске државе у самом срцу Европе.”Лантош се обраћао Николасу Бернсу, који је комитету Конгреса представљао став Стејт департмента о стварању „Независне државе Косова.” Спомињање „још једног” примера наводи на закључак да је претходни пример био Босна и Херцеговина. Дакле, за овог водећег парламентарца, Америка је одговорна за стварање БиХ и НДК, и то као доминантно муслиманских држава, а са циљем да импресионира муслимане широм света. Само што они, је ли, никако да схвате то велико доброчинство и заволе Америку. Чак и Шиптари - којима је Америка ето направила „државу” на окупираном Космету, који дижу споменике Клинтону и по Блеру називају децу - певају оде Бин Ладену.Разумном човеку би се наметнуо закључак да је политика коју је осмислио CFR а образложио Лантош доживела потпуни фијаско и да је џихад давно измакао америчкој контроли (ако је икада и био под контролом). Али превише је империјалиста од каријере уложило превише финансијског и политичког капитала у „Друштво пријатеља нашег доброг џихада” да би могло ту грешку да призна, чак и када би били у стању да је уопште спознају. А нису.За амерички естаблишмент је Ислам дивна религија која може и треба да се мобилише у сврху ширења Империје и сузбијања Русије, Индије, Кине, па и Европе ако треба. БиХ и Косово су експерименти у задовољавању џихадиста свих боја, исламске државе у срцу Европе које (наводно) воле Америку и служе као пример остатку света. Срби су у најбољем случају реметилачки фактор, који нема ама баш никакво право на сопствене интересе или чак на постојање. Нема ама баш никакве везе да ли су на власти Милошевић, Ђинђић, Тадић, Додик, Караџић или неко десети. Илустративна је сцена из Дејтона описана у мемоарима Момира Булатовића, када је Милошевић понудио празан лист хартије америчком шефу дипломатије Ворену Кристоферу и тражио да на њему напише услове које Србија треба да испуни да би била у добрим односима са Америком. Кристофер је одгурнуо хартију и одговорио: „Ви изгледа, још увек нисте све схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати и ви их испунити. Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”Дакле, никаквим поклоњењем Срби не могу да умилостиве Империју. А џихадисти, са друге стране, ничим не могу да разувере ту исту Империју да је њена визија контролисаног џихада у геополитичке сврхе најобичнија смртоносна глупост. Чак ни када отетим цивилним авионима разнесу куле-близнакиње у Њујорку и нападну Пентагон. Фантазија о добром џихаду и злим Србима је за „елиту” америчке Империје просто јача од истине.

Данас је Међународни суд правде обелоданио одлуку да проглашење „Независне државе Косово“ није у супротности са међународним правом. Стварно? Технички су у праву. Може свако да прогласи свашта, али то не мора да буде легитимно. Али у случају Косова не ради се о некој апстракцији, већ о стварном чину отимачине земље, које је омогућила УН-НАТО-ЕУ окупација те територије после кумановског примирја 1999. О томе се МСП није изјашњавао, дабоме, знајући да би у том случају морао да пресуди против Империје.Овако, то саветодавно мишљење - за које су поборници НДК месецима истицали да је „необавезујуће“, а сада ће да се на сав глас деру како обавезује свет да призна њихов државоид - значи да, ако међународно право још и постоји (а то мож' да бидне ал' не мора да значи), оно свакако не важи за Србе.Сјајно.Нећу сада да дискутујем шта би ово могло да значи за Каталонију, Корзику, Шкотску, Фландрију, па и саму Америку - која је, да се подсетимо, савез држава које се тако зову с разлогом. Таква врста правде припада Богу. Али шта ово значи за нас? Волео бих када би ово отворило очи онима који су веровали у Тадићеве пароле „и Косово и ЕУ“, па гласали за жутократију или је бар омогућили својим ћутањем. Јер, од ЕУ дефинитивно нема ништа, а сад се види и да су Жути својом „стратегијом“ чинили све што могу да се одрекну Косова.Његош ономад написа: „Коме правда лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“. Хтели или не хтели, ови што верују у топуз су вам наметнули избор. А тај избор онда диктира шта вам је даље чинити.Што се мене тиче, ја сам тек почео да се борим.

Две године су већ прошле откако је коалиција социјалиста, пензионера и власника жирафе направила политички салто мортале и постала део владе за ЕУропску Србију. Није битно јесу ли томе посредовали амбасадори и тајкуни, или су само пружили подршку пројекту који је кренуо још и пре мајских избора. Резултат је био нешто за шта нико - ни следбеници Демократа, ни социјалисти, ни пензионери, ни љубитељи жирафа - није гласао. Толико о демократији, је ли.Жутократија Србији није донела ништа ново. Млађан Динкић своју политику економске деструкције води у континуитету од 5. октобра 2000, без обзира ко је на власти. Борис Тадић „чини све што може“ за своје иностране послодавце још откако је одмах после своје прве инаугурације (која је, подсетимо се, била имитација америчког ритуала) брже-боље одлетео у Вашингтон на поклоњење зна-се-коме. Ивица Дачић је тако темељно „пожутео“, да се оправдано поставља питање да ли је икада и био „црвен“. Слично питање могло би се поставити и Николићу и Вучићу, који су открили чари (транснационалног) „напредњаштва“. Подвученог жутом.Уместо суштинског питања - да ли Србија треба уопште да постоји? - маркетиншки мешетари су народу 2008. сервирали лажну дилему (Косово или Европа?), и понудили још лажнији одговор: „и Косово и Европа“. Колико је пута само у ове две године било прилике да се јасно види шта жутократија мисли о Србији? Подршка аутономашима у Војводини, промоција турско-османско-исламистичког „Санџака“, резолуција о Сребреници, почасни докторати идеолозима НАТО бомбардовања, касапљење српске књижевности у Народној библиотеци Србије, НАТО пропаганда у српским уџбеницима - шта још треба да се деси, па да не буде више никакве сумње да жутократија ради на уништељу државе Србије и народа који је сматра отаџбином?У међувремену је и сама ЕУропска унија дала одговор на маркетиншку шарену лажу жутократског режима, недвосмисленом подршком „Независној држави Косова“, што кроз мисију ЕУЛЕКС коју су жутократе хвалиле као „неутралну“, што кроз резолуције у ЕУропском парламенту. И не само то, већ су амбасадори САД и ЕУропских земаља, у демаршу лично Врховном Жутнику, објавили да су им жутократе још давно обећале да ће наводна борба (која се од фебруара 2008. води искључиво флоскулама) за отето Косово бити само пуста прича за интерну употребу. Ових дана стиже и недвосмислена порука из Берлина да од уласка у ЕУропство нема ама баш ништа, без обзира шта је Србија урадила досад, или још намерава да уради. Просто речено, уласком данашње Хрватске у ЕУ заокружиће се некадашњи аустроугарски простор. После тога, што се њих тиче, остатак Балкана може лепо да се интегрише са новом турском царевином. Ни не помишљајући да протестују што им се тиме руши деценијска политика „без алтернативе“, жутократе су и рукама и ногама скочиле у турско коло.За десет година колико је Милошевић био на власти, Србија је преживела санкције, сатанизацију, бомбардовање и окупацију дела територије. Октобарски револуционари су поручивали испред запаљене скупштине да ће под њима све то да буде само ружна прошлост, а Србија ће да живи „нормално“ и „боље“. Је ли глад нормална? Је ли дужничко ропство боље? Да ли вам је данас боље него што је било пре десет година? Шта би од силних обећања? Али стварно? Будите искрени. Можете да лажете друге, ако хоћете, али немојте да лажете себе.Сваки дан све више људи пита, докле овако? Србима је данас много горе него што је било америчким колонистима када су дизали буну против енглеског краља, 1776. Или Французима, када су рушили Бастиљу на данашњи дан 1789. Жутократски зулум још није достигао степен дахија из 1804 - али само што није. А и дахије би опет мало да вежбају толеранцију и мултикултурализам по земљи Србији. Односно ономе што од ње остане.Докле овако? Па док народу не досади. Док се не нађе неко ко ће да повикне: „Председник је го!“ и да поквареним изродима који седе у влади, скупштини и разноразним канцеларијама упути поруку попут оне којом је енглески диктатор Оливер Кромвел почастио Крњи Парламент, 1653. године:„Крајње је време да престанете да заседате на овом месту, које сте обешчастили презирањем сваке врлине, и опоганили упражњавањем сваког порока... Чопор сте плаћенићких хуља; попут Есава, своју бисте земљу продали за вечеру, а попут Јуде, свог Господа за шаку сребрњака. Има ли међу вама и једне преостале врлине? Постоји ли порок којег немате? Мој коњ је већи верник од вас. Верујете само у злато. Ко од вас још није продао савест за мито? Има ли човека међу вама који уопште брине о државном добру? Прљаве проститутке, зар нисте опоганили ово свето место и Господов храм претворили у лоповску јазбину, својим неморалом и злочинством? У целом народу сте постали неподношљиво омражени. Народ вас је изабрао да исправите неправде, а не да их сами наносите! Идите, зато... У име Божије, ван!“Шта чекате?

Данас је у источнобосанском Блајбургу одржан медијски спектакл који је за циљ имао потврђивање последњег преосталог мита о босанском рату деведесетих. Уз амбасадора америчке Империје и аустроугарског вицекраља у БиХ, циркусу у Поточарима присуствовали су и сатрапи разних балканских провинција, а међу њима и Србије.Империји безгранично лојалан Борис Тадић положио је венац „невиним жртвама“, јавља РТС, описујући данашњи циркус дословно овако:„У Меморијалном центру Поточари код Сребренице обележавa се 15 година од убиства више од 8.000 Бошњака, почињеног од стране припадника Војске Републике Српске у јулу 1995. године.“Дакле, установљена чињеница, нема никаквог спора, све је јасно. Осим што, је ли, уопште није. Напротив.Није спорна Тадићева мотивација да прихвати ову клеветничку оптужбу. Он већ годинама „чини све што може“ да угоди страним господарима. Фаустовски пакт који је с њима склопио прво га је довео до министарског, па до председничког места; додуше, наде да ће постати ЕУропски комесар за регију Донау-Маргус, онако без алтернативе, ипак су изневерене.Како икоме може пасти на памет да свој народ прогласи геноцидним, на основу квази-пресуда једног квази-суда које са логиком (правном или обичном) немају ни најмање везе? Одговор можда лежи у томе што се Борис Тадић не сматра Србином, већ Југословеном. На то указује његова изјава у Поточарима, да признавањем Србима приписаних ратних злочина настоји да створи ситуацију у којој „ћемо моћи да пружимо руке једни другима и да наставимо да живимо као нормални људи, као што смо некада живели“. (РТС)Он, ако хоће, нека сутра „нормално“ живи у Федерацији или Хрватској. Ако га не обесе о прву врбу, из силне жеље за „суживотом“ и помирењем.Цинична манипулацијаСребренички „геноцид“ је најциничнија злоупотреба тог термина досад. За геноцид је потребна намера да се уништи национална, верска или расна група. Нема везе колико су у то убеђени босански Муслимани или западна јавност; не постоји нити један доказ да је било ко из војног или цивилног руководства РС имао намеру да уништи босанске Муслимане. Хашка инквизиција је ту намеру извела из наводног масакра - чије је постојање извела из списка несталих и исказа „сведока“ попут Дражена Ердемовића и Момира Николића. А он су, опет, говорили оно што су тужиоци хтели да чују. (Ердемовићев исказ, на којем се и данас заснивају пресуде Трибунала, детаљно је анализирао бугарски новинар Жерминал Чивиков, док је Николић отворено признао да је лагао, без последица).У поруци Императора Обаме, коју је у Поточарима прочитао амерички амбасадор Чарлс Инглиш, наводи се да су у Сребреници „Убијени... људи који су хтели да живе и који су веровали у обећања међународне заједнице да ће их заштитити али били су препуштени самима себи“. (Бета) То једноставно није тачно. Војници УН су заиста штитили сребреничке цивиле, али је сасвим нереално и непоштено да се од њих тражи да заштите и 28. дивизију АРБиХ, под командом Насера Орића. Цивили који су се склонили у Поточаре остали су живи. Зато је чињеница да је меморијални центар „жртвама геноцида“ смештен баш у Поточарима свесна и цинична манипулација.Император још каже и ово: „Овај злочин је натерао међународну заједницу да реагује и заустави масакр над цивилима у БиХ“. Опет неистина. Ем што никаква „међународна заједница“ не постоји, ем што је интервенција НАТО дошла тек крајем августа, после „Маркала 2“ у Сарајеву, ем што се у БиХ водио рат, а не „масакр над цивилима.“Из овога је, међутим, јасно зашто се од Сребренице прави „геноцид над невиним цивилима.“ Прво, да би се оправдао рат који је режим Алије Изетбеговића водио за „суверену БиХ“ (а који и данас траје, непрестаним нападима на Дејтонски мир и РС). Друго, да би се оправдала интервенција САД и НАТО у догађаје на Балкану; тада је још било потребно да се америчком народу правда слање војске широм света, а то је било много лакше под паролом „заустављања геноцида“ него истином: „хоће нам се, може нам се“. Па ако геноцида нема, онда га је требало измислити.Тако су борци 28. дивизије трансформисани у „невине цивиле,“ без обзира на три хиљаде подрињских Срба који су страдали од њихове руке у претходне три године. Извештаји западних медија који Сребреницу називају „највећим злочином после 2. светског рата“ - с намером да тиме призивају поређење Срба са немачким нацистима - упорно избегавају да кажу да је уопште постојала 28. дивизија и да се радило о наоружаним људима. Просечан конзумент западних вести замишља сцену достојну Спилберга, где крволочни Срби одвајају мушкарце и децу, ненаоружане цивиле, од жена и стараца у Поточарима, а онда их стрељају наочиглед свих, а посебно холандских УНПРОФОРаца. Није битно што то нема везе са истином - овакав опис служи сврси, па зато и мора да буде прихваћен као стваран.Острашћене претпоставкеПрегршт чињеница о догађајима у јулу 1995. не иде у прилог хипотези о „геноциду“, од тога да су цивили у Поточарима безбедно евакуисани (какав је то геноцид где већина потенцијалних жртава бива поштеђена?), до тога да се број жртава ни дан-данас поуздано не зна, односно да није утврђен доказним поступком већ се о њему само износе острашћене претпоставке. Зашто је Насер Орић евакуисан из Сребренице у мају те године? Зашто је Сребреница напуштена малтене без борбе? Зашто 2. Корпус АРБиХ није учинио ама баш ништа да помогне Сребреници, или барем олакша пробој нападом на положаје ВРС? Неколико муслиманских званичника (нпр. Хакија Мехољић, Ибран Мустафић) отворено оптужује Изетбеговићев режим, па и њега лично, да је „издао“ и продао Сребреницу са намером да испровоцира војну интервенцију; то није никаква „српска пропаганда“.Међу војском која је одбила предају и кренула у пробој према Тузли било је и цивила, али сама колона је, по међународном ратном праву, била легитиман војни циљ. Сведочења и извештаји преживелих муслиманских бораца јасно показују да су у путу трпели стравичне губитке од мина и артиљерије, у борбама, од глади и изнемоглости. Да ли су ти људи жртве „геноцида“? Тешко.Јасно је, дакле, да су Муслимани и њихови спонзори из тзв. „међународне заједнице“ од трагичне погибије војске у повлачењу пропагандом направили „геноцид“ над недужним цивилима. Срби су се од ове оптужбе углавном бранили ћутањем (што је на Западу схваћено као доказ кривице), навођењем броја Срба које су побили Орићеви борци (као да је то ваљано оправдање), или довођењем у питање броја наводних жртава - што је дочекано као „негирање геноцида“. Основна логика налаже да онај који износи оптужбу за геноцид - најтежу категорију злочина у међународном праву - то мора да докаже без икакве сумње, а не да се ослања на осећања, убеђења и претпоставке. Зашто би Срби морали да доказују да нису криви? Зато што је у медијима створена претпоставка да јесу. Али то онда нема никакве везе са судом и правдом - баш као ни Хашки Трибунал.Фиктивни и стварни злочинПокушаји да се Србима налепи етикета геноцидног народа, описивањем сребреничке трагедије као геноцида, свакако да имају политичку позадину. Функција им је да муслиманску страну у сукобу прикажу као апсолутну жртву и праведника, да оправдају интервенцију НАТО на Балкану, али и да оперу репутацију стварних виновника стварних геноцида, од Немаца преко хрватских и муслиманских Усташа и Ханџар-дивизије. Срби заиста нису криви за оно за шта их оптужују. Али постоји злочин који се десио, и постоји кривица, која ВРС и Србима као народу сигурно не служи на част.Наиме, међу извештајима о пронађеним посмртним остацима постоје 442 аутопсије особа које су пронађене везаних руку или са повезима преко очију. Ово су скоро сигурно жртве стрељања. А стрељање ратних заробљеника је ратни злочин. О томе нема спора. Нема везе што је руководство РС и ВРС јасно наредило да се према заробљеницима поступа хумано и по конвенцијама. Да ли је ико после тога кажњен због непоштовања наређења? Ако јесте, онда то није познато широј јавности. А ако није, зашто није?Вековима су међу српске врлине убрајани и јунаштво и чојство: заштита себе од другога, али и другога од себе. У случају стрељаних Сребреничана - па нека су, аргумента ради, све до једног то били људи одговорни за Кравице или Скелане или било који други подрињски покољ - није било нимало чојства. И то је стварна љага на српском образу, због које него мора да одговара. Сасвим је могуће да су стварни кривци за то остали на слободи управо због хајке која се дигла на целокупно српско војно и политичко руководство, али и српски народ уопште, због измишљеног геноцида у Сребреници.Спектакл у Поточарима, измишљени геноцид (који до апсурда доводи дефиницију самог појма), спомен-центар на погрешном месту, где су укопани и људи који са ратом или јулом 1995. немају никакве везе - ништа од тога не доприноси ни истини ни правди. Напротив, служи да учврсти убеђење босанских Муслимана да су они апсолутне и праведне жртве и да су им Срби, Хрвати и свет због тога дужни - прво целу БиХ, а онда шта год замисле. Али, они Срби који на неосноване и тешке оптужбе узвраћају спомињањем сопствених жртава и ћутањем о стварним стрељањима не понашају се нимало другачије од Хариса Силајџића, који тврди да ништа што су Муслимани урадили не може да буде злочин јер су се они „само бранили“. То је иста она квази-логика коју упражњавају судије Хашког трибунала и портпароли НАТО или Стејт департмента: „нама“ је све дозвољено, а „њима“ ништа. ЛицемерјеБаш због тога са презиром гледам на изјаву вицекраља „међународне заједнице“ за БиХ, Валентина Инцка (истог оног који је писао предговор хагиографији Алије Изетбеговића), који је јутрос поручио онима „који негирају геноцид“ да нису део ове цивилизације (Бета).Које цивилизације, Herr Инцко? Ове што од једног стварног злочина прави фиктивни, јер стварни није довољан да послужи циљу? Ове што безочно лаже, крши законе и немилице убија када јој то одговара, а онда прича приче о истини, правди и кажњавању туђих „убица“? Ове што је до те мере заборавила Свето Писмо (или га прогласила увредљивим и дискриминаторским) да не види балван у свом оку, али зато измишља ивере у туђем? Тој и таквој цивилизацији и нећу да припадам. Нити она може дуго да потраје, ако се ослања на такве лажи и лицемерје као што је „геноцид“ у Сребреници.

Један мудри амерички мислилац (има и таквих, дабоме) рекао је једаред да се заблуде најлакше узгајају не тако што се деца уче погрешним одговорима, већ тако што се уче да постављају погрешна питања.Тога сам се сетио читајући јучерашњи приказ једне књиге која би сама по себи требало да буде занимљива и поучна: Срби у Хрватској 1918 – 1929, аутора Софије Божић (Институт за новију историју Србије, Београд, 2008). Писац приказа, Глигорије Тодоровић, за књигу каже да је „најуспешније написано дело о историји Срба у Хрватској“.Софији Божић свака част и дужно поштовање на историјско-научном раду који је уложила у ово дело. Али ма шта у књизи писало - а у приказу је наведено доста занимљивих и релевантних ствари - никако не могу да пређем преко наслова, који ми смета да се сложим са Тодоровићевом квалификацијом.Наиме, о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? Наиме, у том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.Ако Божић мисли на данашњу Хрватску, онда је то друга ствар - али тај појам је тешко примењив на било шта пре 1939, када је успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек. Значи, не може се применити на период обухваћен књигом. То је исто као да се пише о историји „Француске“ под римском управом, на пример. Потпуно бесмислено.О каквој „Хрватској“ може да буде речи када се говори о историји Срба на просторима западно од Дрине и Дунава? Средњевековну хрватску краљевину освајају Мађари 1097. Простор историјски познат као „Хрватска“ протеже се од Загорја до ријечког залеђа. На западу је Славонија, на југу Далмација, а остало је Војна Крајина - територије насељене претежно Србима. Ово чак признају и данашњи аутори хрватске повијести на Википедији:Дубровник је био независна република до почетка 19. века, када га осваја Наполеон, а после предаје Аустрији.И у Аустро-Угарској је простор данашње хрватске државе био подељен на подручја под мађарском (Хрватска, Славонија, Крајина, Срем и Барања) и аустријском управом (Истра, Далмација, Дубровник). Ова подручја се обједињују тек 1918, колапсом Аустро-Угарске, и то баш у данашњим Хрватима мрској краљевини која ће 1929. добити име Југославија. Тек тада почиње њихово глајхшалтовање у хомогени етнонационални простор - пројект у којем за Србе апсолутно нема места. И то је, чини ми се из приказа, заиста и документовано у књизи Софије Божић.Али, пристајањем на употребу појма „Хрватска“ за територије које у датом распону то нису биле - већ су то постале касније - Божић уноси пометњу. Да ли то она само констатује да је тај процес етнодржавне генезе сада већ увелико окончан, па да се према њему треба поступати као непобитној чињеници? Или се можда ради о одређеној аљкавости, где се лакоће објашњавања ради унапред великохрватском државном пројекту признаје успех и легитимитет? У том случају, историјска обрада Срба који су на тим просторима живели неколико векова, а сада - захваљујући баш успостављању хрватске државе - ту више не живе, представља бесмислено претурање по костурници, лишено сврхе и пијетета.Немам никакве сумње да је Софија Божић детаљно истражила историју Срба на простору који погрешно описује као „Хрватску“, у периоду 1919-1929. Али зашто се ограничити на само тих десет година? Срби су на тим просторима живели стотинама година раније, као и још неколико деценија потом. Како „најуспешније написано дело“ о Србима у „Хрватској“ може да се не бави ни њиховим насељавањем на те просторе, ни геноцидним истребљивањем с њих? Антички кипари су веровали у принцип pars pro toto, односно да делић представља целину, али тешко је рећи да је период 1919-1929 репрезентативан за целокупно битисање Срба западно од Дрине и Дунава. По чему?Зато ћу пре да посегнем за примерком недавно објављене књиге Срђе Трифковића, „Крајишка хроника: Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“. Не само зато што коректно географски идентификује просторе на којима су донедавно живели Срби, већ и зато што се бави целом причом, од почетка до (да ли коначног?) краја.

Пошто не читам Данас (лист невладника, жутократа и острашћених грађаниста), промакао ми је есеј Алексе Ђиласа од 15-16 маја о Слободану Инићу. Не верујем ни да би ме претерано занимао, искрено говорећи, да се поводом њега није повела полемика о књижевнику Бориславу Пекићу.Одговарајући Маринку Вучинићу са НСПМ, Ђилас осликава Пекића као острашћеног националисту приврженог олигархији и поштоваоца Милана Стојадиновића (којег Ђилас карактерише као фашисту). И баш када сам био спреман да целу полемику отпишем као надгорњавање салонских интелектуалаца о стварима које су потпуно небитне, наиђем на коду Ђиласовог текста, у којем се Пекић описује као помагач Слободана Милошевића.Ђилас не користи Лењинов израз „корисни идиот“, али је очигледно да управо то подразумева, када каже:Пекић је често, без имало дилеме и на врло оштар начин, пропагирао управо оно што је Милошевићев режим говорио и радио. Наравно, његови текстови су вешто писани, хумор лепршав, али то ипак ништа не мења на суштини његових порука.Тако је Пекић говорио како Србија нема ниједан прави атрибут суверености и Војводина је од ње независна колико и Мозамбик, а српска комунистичка власт била је на Косову увек уз Албанце и против Срба. Он с поносом каже како се у Енглеској у њему „рађа родољуб, па - чему крити - и националист“ и тврди: „Ниједан британски извештач не јавља да се у тој српској провинцији, настањеној управо стога претежно Албанцима, над Србима врши геноцид.“ Доследно овим ставовима, Пекић ће се 7. јуна 1990, у свом говору у Месној заједници Стари Град, заложити за „бескомпромиснији“ национални програм, посебно за укидање аутономије Косову, и обећати: „Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу историјску традицију.“Да додам како је Пекић писао да за Србе конфедерализам значи претварање Срба ван Србије у обесправљене националне мањине и да су Македонија и Босна и Херцеговина вештачке творевине. (Пекић чак подсмешљиво пише: Босна & Херцеговина.Е овде би сваки нормалан човек требало да застане и упита, „Па добро, Алекса, али шта је од овога спорно?“ Заиста, шта?Зар се покрајине нису понашале као државе? Зар СР Србија (тј. УжаС) није тек уставним реформама које је покренуо Милошевић добила једнак статус са осталим републикама СФРЈ? Зар би доминација Шиптара на Космету била могућа без активне подршке комуниста у Београду? Па Милошевић је и имао огромну подршку народа у њиховој смени баш због те кукавичко-повлађивачке политике.Зар српску историјску традицију заиста нису оспоравали, почев од вулгарних нео-усташких, нео-балистичких и исламистичких пропагандиста, преко западних навијачких медија, све до самих жутократа?Зар се Србима западно од Дрине није десило управо оно на шта је Пекић упозоравао: прво су сведени на статус обесправљене мањине, а онда и физички истребљени (у данашњој Хрватској).Зар БиХ није вештачка творевина? Могло би се расправљати надуго и нашироко о томе да ли је Македонија била вештачка држава од 1944. наовамо, али она то сигурно јесте од 2001, када је под притиском НАТО и ЕУ Скопље капитулирало пред албанским терористима.А кад смо већ код тога, британски (и не само британски) новинари су заиста ћутали о геноциду над косметским Србима, како тада, тако и од 10. јуна 1999 наовамо. Не, за њих су масовни прогон, покољи, пљачка и систематско разарање црквене и културне баштине били тек „осветнички напади“ и „сукоби“, док је погром из марта 2004. на очиглед целог света проглашен крунским аргументом за успостављање „Независне државе Косова“.Дакле, да ли Алекса Ђилас оспорава било шта од овога као неистину? Или је по њему то аутоматски неистина зато што је тако „Милошевићев режим говорио и радио“? То је, онда, савршена илустрација начина размишљања о којем сам писао у „Логици раздора“.Посебну пажњу завређује цитат да се Пекић сматрао родољубом, па чак и националистом. Аха! Али... где је ту проблем? Само у Србији је данас патриотизам мана, а родољубље грех. Сви остали народи, од Хрвата до Американаца, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“, па до тамо неког племена Угди-Бути (да не буде забуне, поптуно измишљеног) са Папуа Нове Гвинеје чија је основна културна вредност канибализам (и то мора да се толерише, је ли, у име толеранције) - сви они имају право на свој идентитет, да на тај идентитет буду поносни, и да га испољавају. Поготово ако би то икако могли да ураде на штету Срба и Србије. Али Србима је сваки идентитет, сваки понос, свако достојанство најстроже забрањено. Могли би Угди-Бути да се увреде па да нас не поједу.Свако ко се супротстави овом апсурдном двоструком мерилу бива обележен етикетом „националисте“ и то га аутоматски дезавуише у очима модерних, проЕУропских, либерал-демократских, космополитски прогресивних грађаниста (тј. читалаца Данаса). За њих је одбацивање патриотизма највећа мудрост, а самомржња највећа врлина.У том контексту треба посматрати Ђиласову полемику о Пекићу. Уопште се не ради о обичном салонском трачању, већ нечему много опаснијем. Реч је, наиме, о целом једном процесу, који је Слободан Антонић пре неки дан описао као „машину за прљање“: у режији невладничко-грађанистичких медија попут Данаса, Бетона (тзв. културног додатка наведене новине), Пешчаника и е-новина, баца се блато на све и свакога ко се усуђује да у свом културном стваралаштву има ичега националног. Српског, дабоме.Усуђујем се да кажем да је највећа трагедија Срба што се после свега кроз шта је тај народ прошао у историји овакво размишљање не само толерише, већ данас представља идеологију власти у земљи Србији. Ако се тој идеологији не стане у крај, не само да неће бити боље будућности, у ЕУропству или ван њега, већ неће више бити ни Срба.

Једна од последица вишедеценијског испирања мозга Србима (које је, спојено са плански извршеним мучењем, довело до феномена самомржње) је и сумњичавост, да не кажем параноја, која се уврежила у народу. Никоме се не верује. У свему се види завера, тајни план, превара.Завера, дабоме, има - али најчешће стварне завере немају никакве везе са оним што чаршија прича. И није параноја ако нас заиста прогоне и сатанизују. Али та подозривост, која би била позитивна ствар да је барем у стању да нас учини имуним на свакојаке лажове, преваранте и демагоге, у ствари није донела ништа добро. Јер још увек има и превише људи који се куну у Броза, који верују у Тадићева обећања о „и Косову и ЕУропству“, који верују било чему што каже Млађан Динкић. Али зато виде УДБУ под сваким креветом, агенте ЦИА у сваком тексту, Сороша у свакој организацији...Није ми намера да у овом тексту разлучујем завере од чињеница; о том потом. Понудићу, међутим, аргумент да је нешто друго одговорно за толико распрострањено неповерење, неслогу и раздор међу Србима уопште, па и онима родољубивог кова. Ради се, наиме, о искривљеној логици.Постоји категорија логичке грешке која се зове argumentum ad hominem (лат. - аргумент према особи). Под њим се подразумева да се однос према неком ставу доноси основу особе која је став изнела, а не на основу самог става. Односно, није битно шта је речено, већ ко је то рекао.Ово је уско повезано са појавом „постмодерног“ морала, исто тако заснованом на идентитету. Тако убијање није злочин ако то радимо „ми“, али је апсолутно неопростиво ако то раде „они“. Управо су по оваквој логици Срби сатанизовани деведесетих.Илустративан је пример уништења Републике Српске Крајине, када је амерички амбасадор у Загребу инсистирао да то што ради хрватска војска није етничко чишћење, јер се то тако зове само када су починиоци Срби! Када српска војска и полиција употребе силу против терористичке организације у сопственој земљи, онда је то „агресија“ и „кршење људских права“, али кад САД нападну земљу са друге стране света под (фалсификованим) изговором да се тиме боре против тероризма, онда је то мировна акција и ослободилачка мисија, је ли. И тако редом.Напоменуо бих да ова логика важи и за невладнике у Србији, иако би се на први поглед чинило супротно. Наиме, иако се они баве наводним српским злочинима а злочине према Србима умањују или негирају, треба имати на уму да они себе не виде као Србе, већ као нешто боље или другачије (ЕУропљане, космополите, Југословене, итд.). Дакле, опет су криви „они“ (тј. Срби), а не „ми“ (невладници).Обе појаве имају за последицу оно што је Орвел у својим есејима о политичком језику и роману 1984 називао „спречавањем разумевања“. Али мада је манипулација појмовима у сврху манипулације стварношћу доживела процват у 20 веку, још су антички софисти и демагози били свесни да могу штошта постићи тенденциозном употребом језика како би искривили стварност у своју корист. То се данас зове „менаџмент перцепције“ (perception management), односно ситуација у којој није битно шта заиста јесте, већ шта се мисли да јесте. Свакако да је један од критерија процене ваљаности сваког става и идентитет особе од које тај став потиче. Али то не сме да буде и једини критериј. Кад Харис Силајџић назива Србе геноцидним народом и говори о стотинама хиљада побијених муслиманских цивила и силованих Муслиманки, није проблем у томе што то каже Харис Силајџић, већ што су то лажи. Исто тако, не може и не сме нешто да буде истина само зато што то каже неко ко је Србин (или Американац, Рус или ко већ).Невоља је што се готово сви труде да наметну ту искривљену логику чопора. Ако се неко усуди да каже да је све што је Слободан Милошевић рекао у свом последњем ТВ обраћању испало жива истина, исте секунде ће га жутократе жигосати као „Слобисту“. Да ли то онда значи да се тај човек слаже са свиме што је Милошевић икада урадио? Дабоме да не значи. Али се етикетирањем спречава било какво размишљање о чињеницама. Расправа се помера са „Да ли је то што је Милошевић рекао истина?“ на „Јеси ли то ти за Слобу?“ - и тиме, циљано, губи смисао.У принципу, глупо је и беспредметно слагати се или свађати са људима а не ставовима. Па ко се још родио да се с неким другим слаже у апсолутно свему?За ових пет година како пишем Сивог Сокола, хвалио сам и кудио многе ставове и преко њих, њихове ауторе. Налазио сам вредне текстове и у традиционалним медијима (мада у последње време све мање), и у интернет-магазинима попут НСПМ, и на блоговима. Сваки пут ми је одлучујуће мерило вредности текста био његов садржај, а не идентитет аутора. Знам да сам написао како бих морао лично да проверим ако би ми неки невладник рекао да је небо плаво, али то је ипак метафора. Сложио бих се и са Чедом Јовановићем да каже како у атмосфери има 75% азота, јер је то ипак чињеница. Да ли би то значило да се слажем са програмом ЛДП-а? Боже сачувај.Чудним се чудом чудимо што као народ патимо од неслоге и раскола, што се међусобно трвимо горе него са силним душманима. А могао бих да се опкладим да је разлог томе у метастази наше природне сумњичавости у логику идентитета и неповерење према свакоме ко мисли иоле другачије. Па логика идентитета је и створена како би омогућила манипулацију, како би произвела расколе, заваду и конфликт који онда „душебрижници“ могу да искористе у своје, властољубиве и среброљубиве сврхе.Никада нећете пронаћи некога с ким бисте се сложили у свему. То је јалов посао. Слога не значи једноумље. Почните да размишљате о садржају, а не о форми. Судите људе по речима и делима, пре него по имену и презимену. Видећете, тако ћете лакше наћи истомишљенике, сличности и разумевање, лакше ћете постићи договор, имаћете мање непријатеља а више савезника. Али што је најважније, таквим размишљањем може да се гради - друштво, нација, држава. За разлику од лажне логике идентитета, која је само у стању да уништава.

У петак, 7. маја, у британској казнионици Вејкфилд, бившег генерала ВРС Радислава Крстића брутално су напала тројица затвореника. Генерал Крстић није само претучен, како се у почетку јављало, већ су нападачи покушали и да га закољу импровизованим ножем (жилет у четкици за зубе). Нису у томе успели, али замало.Западни медији су очас овај напад прогласили за „освету за геноцид у Сребреници“ и пола сваког извештаја посветили „чињеницама“ о осам хиљада побијених Муслимана и правоснажној осуди Трибунала у Хагу. Крстићеви нападачи описани су као „муслимани“. И то је требало да буде то: Крстић је од жртве покушаја клања претворен у геноцидно чудовиште, а тројица робијаша који су хтели да га убију постали малтене прадвољубиви осветници. А успут је искориштена прилика да се „понови градиво“ везано за тзв. геноцид у Сребреници.Само што прича о „освети“ нема никаквог смисла. Једини нападач идентификован именом и презименом је Индрит Краснићи (22), Шиптар који је у Британију илегално емигрирао из Хрватске. Краснићи тренутно робија због групног силовања 16-годишње Енглескиње почињеног 2006. године, и са БиХ и Сребреницом нема никакве везе. Идентитет Краснићијевих саучесника није још објављен; у разним извештајима се спомињу као црнци, али ту и тамо се каже да је један од њих Муслиман из БиХ. Ако је један од Крстићевих несуђених кољача заиста из Босне, шта је онда био мотив Краснићија и трећег нападача? Панисламска солидарност? То се некако имплицитно прихвата у западним медијима, као да је сасвим нормална Изетбеговићева визија рата у БиХ, где је у ствари у питању био свеисламски џихад против „неверника“ Срба и Хрвата. Само, у том случају не може да буде говора о неком „толерантном и мултикултурном“ мирољубивом босанском народу који су напали из чиста мира зли ратоборни Срби...У сваком случају, извештавање о покушају клања српског генерала срамотно је колико и сам напад. Да је случајно неки од заточених вођа ал-Каиде или неке друге џихадистичке организације (а и тих има по британским казаматима) овако нападнут, без сумње би штампа данима брујала о „повредама људских права“ и „нечовечном третману“ угрожених мањина. Али пошто су муслимани (заштићена група) клали Србина (дежурни кривци, ван закона) онда ником ништа. Па чак и када у улози „осветника“ треба да наступи силоватељ и педофил.Радислава Крстића је Хашки трибунал осудио на тридесет и пет година затвора због „саучесништва у геноциду“, јер је као командант Дринског корпуса ВРС био - по њиховој дефиницији - део „заједничког злочиначког подухвата“ да се истреби несрпско становништво. Формулација о „заједничком злочиначком поодухвату" је посебно цинична квази-правна флоскула. Она се користи како не би требало доказивати специфичне злочине нити постојање кривичне намере (mens rea), што би обично био предуслов за осуду. Овако, то није потребно. Постојање злочина се престпоставља, а оптужени се терети не за чињење или нечињење, већ за само постојање. У суштини, Крстић је осуђен што је био генерал ВРС, јер је - према тврдњама Тужилаштва које су некритички прихватиле судије - самим тим морао да зна шта ће се десити у Сребреници. Фантомска злочиначка завера је претпостављена, без доказа, а онда је пресуда Крстићу узета као доказ њеног постојања! Оваква кружна логика била би недопустива у иоле ваљаном правном систему. Хашки трибунал то очигледно није. Штавише, Крстићева пресуда се узима као доказ да је „геноцид“ у Сребреници заиста почињен (на то се позивала и фамозна пресуда МСП, која је одбацила тужбу муслиманских власти у БиХ против Србије), иако нико до дана данашњег није осуђен као починилац тог наводног геноцида. Крстић и Благојевић робијају као „саучесници“ а Дражен Ердемовић, по сопственом призању извршилац масовног стрељања (чији је исказ у најмању руку проблематичан), живи удобно негде на западу под новим именом. Имамо, дакле, апсурдну ситуацију да се целом једном народу приписује кривица за „геноцид“ који нити је било када чињенично доказан, нити је за њега било ко директно осуђен!Покретањем иницијативе о скупштинској декларацији којом би се осудио „геноцид“ у Сребреници, Жутократе су отвориле врата досад невиђеној јавној расправи у Србији. Јавност којој је дуго година преко послушних медија сервирана само званична прича о осам хиљада побијених муслиманских цивила могла је по први пут да види стварне резултате форензичких испитивања, податке о броју и идентитету пронађених тела, датуме када су први пут почеле приче о „масакру“ (месецима после јула 1995), сведочанства присутних војника и службеника УН... Укратко, познате чињенице уопште не иду у прилог званичној верзији приче о „геноциду“ - напротив, увелико је доводе у питање.Имајући то на уму, намеће се питање које поставља Историјски Пројекат Сребреница:...да ли су Хашки трибунал и његова продужена рука, власти у Великој Британији, намерно игнорисали животну опасност којој је генерал Крстић био изложен у затвору Вејкфилд да би се уз помоћ локалних криминалаца заувек затворио његов предмет и спречило његово формално преиспитивање пред судом и пред међународном јавношћу.Не би било први пут да се хашки Трибунал, односно његови спонзори, придржавају пословице, „Мртва уста не говоре.“ Зато је обавеза живих да не ћуте - док се не истера правда, како генерала Крстића тако и за све нас.

Поводом тридесете годишњице смрти Јосипа Броза, сведоци смо излива југоносталгије. С једне стране она се чини оправданом: за Маршалово време се „живело боље“ и „к’о сав нормалан свет.“ А са друге, онима који су свесни до које мере је друга Југославија уништила Србе духовно и физички, носталгија за Дјечаком са Сутле испада у најмању руку непримерена, чак и дегутантна.Она је, међутим, само симптом исте болести која се манифестује у некритичкој ЕУфорији и у ликовима попут Соње, Наташе, Чеде, Латинке, ШуНАТОвца, Врховног Жутника... Некада сам је звао србофобија, али то није страх од Срба колико мржња према њима. Сви ти људи, са све легијама пришипетљи, мрзе свој идентитет и хоће да буду неко други. Србијом владају родомрсци. Онима који је мрзе, све је у тој земљи могуће и дозвољено. Онима којима је воле, више скоро ништа.Самомржња је рак душе. Рађа се из осећаја понижења, срамоте и кривице. Још од 1944. се Србима намеће осећај кривице за наводни „великосрпски хегемонизам“ краљевине Југославије (Просто питање: Ако је била хегемонистичка, што ли сте је онда васкрсавали, другови?), а понижавају се поделама, стварањем покрајина и производњом нових нација. На четири и по деценије таквог психолошког злостављања онда долазе ратови за уништење те исте Југославије, у којима њени разбијачи тријумфују, Срби губе скоро све, а онда још бивају за то и окривљени и обележени као „агресори“ и „геноцидни“. Санкције, бомбе и окупација су само последње капи у не чаши, већ правој кофи жучи која се свакодневно силом испија. А меда ниоткуд.Не треба да чуди, дакле, да се после свега овога у некада поносном, слободољубивом и правдољубивом народу уврежила малодушност, очај, умор, безнађе. Од хероја који су два пута победили аустро-мађарску царевину, прешли Албанију, и две године касније ослободили своју земљу пешке брже од француских коњаника, остали су мали слаби људи, сенке сенки, мукли одјек минулих дана.Ти и такви људи мирно гледају како њихова самопроглашена „елита“ уништава земљу и затире последње трагове њиховог бића. Мисле, ако „свет“ мрзи Србе, онда ће да престане да их мрзи кад престану да буду Срби. Ето, проблем решен. Да ли?Најокрутнија иронија у свему овоме је да тај „свет“ (односно самозвана „међународна заједница“ која није ни једно ни друго) Србе још увек види као онај тврди орах о који су зубе поломили Турци и Швабе. У очима сујетних чиновника Стејт департмента и њима подређених министарстава других „савезничких“ сатрапија, Срби су народ који воли слободу, негује традиционалне вредности и самопоштовање. Њихово размишљање могло би се сажети овако:Не сме се никада допустити да на Балкану постане сувише моћан један народ који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге.Није случајно што је аутор ове мисли Адолф Хитлер (цитат је из мемоара његовог изасланика за Балкан, Хермана Нојбахера).Данашњи наследници Хитлерове политике и савезника Србе су сатанизовали као „геноцидне агресоре“, силоватеље, господаре концлогора и дивље варваре који су без разлога и повода напали своје мирољубиве хрватске, муслиманске и албанске комшије. Да је и било српског одговора на ове сатанске оптужбе, он није могао да се чује - захваљујући санкцијама УН без преседана у историји.Најстрашније од свих мучења је комора за изолацију. Одсечен од било каквог контакта, светла, звука, човек убрзо полуди и спреман је у све да поверује. Срби су деведесетих плански и намерно затворени у државни еквивалент коморе за изолацију. За то није био одговоран Милошевић; то је тек била прича коју су мучитељи захтевали да се прихвати, као предуслов за пуштање.И како онда да не посрну? Како да не поверују у шарене лаже, пуста обећања повратка у дивна стара времена Титославије која ће да се препороде кроз ЕУропско унијаћење, под само једним малим, малецким, ама ситним и безначајним условом: одрицањем од себе?Нисмо први у историји који би, тако прогоњени и излуђивани, пожелели да нисмо то што јесмо, да смо неко и нешто друго, не би ли нас тако мучитељи пустили на миру. Али из своје коже се побећи не може. Понајпре зато што сами мучитељи - знам, опет иронија - то бекство неће да прихвате.Јер колико год се ови данашњи Срби трудили да буду нешто друго - добри ЕУробови, Атлантисти, НАТОфили, Војводинијанци, равноправни грађани ЕУропске регије Донау-Маргус, шта већ - свет ће у њима увек видети само и једино Србе. Некада се под тиме подразумевао херојски народ којем је слобода била важнија од живота. Данас је то име, барем на „Западу“, претворено у синоним за зло. Али то не значи да је та перцепција истинита, или да мора да буде прихваћена као тачна. Или да ће опстати довека.Самомржња се лечи самоспознајом. Кад неко прихвати да није савршен, али да јесте то што јесте, онда више не мрзи себе. Наметнути осећај недостојности, кривице, срамоте и ниже вредности нестаје. Остаје човек.Будимо људи, онда. Мржња уништава.

Већ сам објаснио свој став да Србијом владају глупи и зли квислинзи. Комбинацијом лажи, уцена, куповине и силе успели су скоро све у земљи да ставе под своју контролу - што, у земљи која је са козметичким променама сачувала комунистичко уређење и две деценије после његовог наводног колапса, и није било толико тешко. Уосталом, жутократе су идејни наследници некадашње Партије, чију су србофобију попили са мајчиним млеком и школским ужинама.Скоро већ десет година траје њихово кречење Србије у жуто, чувено „кување жаба“ - постепено, полагано, где свако непочинство преседанима утире пут за следеће. А народ прича како би ето било лепо да има мало више шаргарепе него штапа, и стриже ушима попут магарца каквим га праве. Прво су преузели власт, али нас није било брига јер нисмо били на власти. Онда су преузели привреду, али нас није било брига јер смо били без посла. Затим су преузели војску, али нас није било брига зато што војску нисмо хтели да служимо. Па су онда преузели полицију, али нас није било брига јер ко још воли пандуре? Потом су преузели новине, али нас није било брига за та безвезна пискарала. Па судове, али нас опет није било брига јер ко је још икад истерао правду на суду? Кад је дошао ред на Цркву, смо сви већ постали неверници. Или верници у некакво ЕУропско жуто-црнило, шта ли.И шта сад? Ко ће сада да нас спасава? Руси, веле магарци. Дабоме, немају Руси преча посла него да ваде незахвалној и неопасуљеној марви кестење из ватре. Лепо веле амбасадори (Рогозин и Лавров), не могу они бити већи Срби од Срба. Али греше. Већ јесу.Пада ми на памет један босански виц апсолутно примерен ситуацији. Једном сам га већ објавио на овим страницама, али понављање је мајка знања, је ли. Па да поновимо градиво:Дође поплава, и сви бјеже, а Мујо хода улицом, вода му око стопала. Вели му комшија Суљо: „Мујо болан, хајде с нама, удавићеш се. Ево имам мјеста у колима, дођи.“Одговара Мујо: „Јок, Суљо, ја вјерујем Алаху џелешануху, он ће мене од овог харама и кијамета спасит’.“Суљо слегне раменима, уђе у кола и одвезе се.Надолази вода, ето је Муји до кољена, кад ето Хасе у чамцу, весла. „Хајде Мујо, унилази у чамац, да спасимо главе!“„Јок ја, Хасо, мене ће Алах џелешануху од овог кијамета спасит’. Само ти иди.“И Хасо оде.Вода још надолази, ето је Муји до рамена, он и даље преврће теспих и учи. Надлеће хеликоптер, а из њега се дере Ибро: „Мујоооо! Унилази у хеликоптер, не буди хајван, удавићеш се!“„Јок, Ибро, мене ће Алах џелешануху спасит’ од овог кијамета.“Хеликоптер оде. Мујо се удави.Ето њега пред Алаха, и сав љут пита: „Алаху џелешануху, милостиви и највећи господару, што ме ниси спасио кад сам ти се ја стално молио и клањао и учио?"Вели Алах: „Како нисам, Мујо!? Јесам ли ти прво послао Суљу с колима? Па Хасу са чамцем? Па Ибру са хеликоптером? Ко ти је крив што ме ниси ниједном послушао!“И пошаље Мују правац у џехенем.

Док се борите са зимом и снегом и припремате за новогодишње и божићне празнике, нађите времена да прочитате један изузетан есеј. "Паукова мрежа психолошке окупације Србије", аутора Бошка Обрадовића, налази се на сајту Двери.Сећам се да сам у једној дискусији о америчком образовном систему чуо тезу која отприлике гласи овако: "Ако хоћете да створите незналице, не морате их учити погрешним одговорима. Довољно је да их научите да постављају погрешна питања. " Обрадовић објашњава да је у данашњој Србији на делу један политичко-медијски експеримент да се цели народ издресира да поставља погрешна питања, односно да постане имун на сваку мисао о сопственој добробити."Паукова мрежа" на једном месту окупља и неке теме које сте имали прилике да читате и овде, од историјског идентитета и континуитета, преко питања карактера, до лажних дихотомија и избора који то нису. У потпуности се слажем са Обрадовићевом тезом да је "лично и свенародно ослобођење од ових наметнутих медијско-идеолошких матрица предуслов не само сваког друштвеног активизма и успеха, већ и голог духовног и физичког опстанка српског народа."Прочитајте овај текст и пресеците пропагандну паучину. Себе ради.

Сваки пут кад помислим да је ово дно дна и да горе више не може, неко из хунте која тренутно влада Србијом покаже ми да сам се преварио. Не знам зашто ме изненађује што се људи који су се званично одрекли морала и достојанства понашају неморално и ничега не стиде. Ваљда зато што ја још увек верујем и у морал и у част, па ми је то ”слепа тачка”. Могу да појмим да постоје и неморални и бестидни, али не могу да предвидим како ће да се понашају, јер једноставно не умем да размишљам попут њих.Отуд ме чуди прича у Србији ових дана о приступању НАТО. Нија та прича ништа ново; још у августу сам дао интервју Фонду Слободан Јовановић о том питању, све се чудећи зашто се о томе уопште разговара, а камоли у тако неутралним тоновима. Као да се протекле две деценије уопште нису десиле!Можда је у томе ствар. Демократура би да нас набеди, у најбољој традицији своје идеолошке претече, да је историја почела 5. октобра 2000. Исто тако, инсистира да су ”наша” злодела тако грозна и неопростива да о њима стално треба да се говори и за њих се константно испашта, док су сва непочинства других или измишљена или преко њих треба прећи у духу ”добросуседских односа”. Подсећа ли вас ово на нешто?Само, историја није почела 5. октобра 2000, нити се завршила у јулу 2008. Улога НАТО у југословенској кризи почиње већ 1992, када је Алијанса на себе преузела спровођење УН ембарга на оружје (који је, дабоме, селективно кршен у корист ”невиних жртава”), али и зоне забране летења у БиХ. Е сад што би АВАКС-и ”зажмурели” када су авиони ХВ митраљирали избегличке колоне на петровачкој цести, или када би хеликоптери АРБиХ превозили оружје, официре и материјал... ситнице, је ли. Бродови НАТО су, успут, спроводили и поморску контролу санкција УН према СР Југославији.НАТО је потом великодушно понудио да реагује на повреде ”заштићених зона” у БиХ. Бомбардери Алијансе су прво наступали по наређењу централе УН у Њујорку, али је убрзо затим тај ”двојни кључ” укинут и НАТО је слао бомбардере по сопственој одлуци. Увек против ”агресора,” дабоме. Кулминација ове постепене интервенције је била у лето 1995, када је НАТО покренуо општи напад на РС операцијом ”Намерна сила” (Deliberate Force), који је нама тако драг Ричард Холбрук описао као ”бомбе за мир.” Притом је НАТО авијација пружала директну подршку копненој офанзиви ХВ и АРБиХ, којом приликом је уништена РСК, а протерано неких триста хиљада људи, што са територија данашње Хрватске, што из западних крајева БиХ насељених Србима. Јер, ако су Срби узрок рата, онда се мир успоставља уништењем Срба, дабоме.Истовремено су ”мировњаци” УН скинули своје плаве беретке и открили се као интервентне снаге НАТО, које су онда запуцале по положајима ВРС из топова, тенкова и чега све већ не. Када је после Дејтонског споразума успостављен ИФОР, мировна мисија под командом (гле чуда) НАТО, њени први чланови били су дојучерашњи војници УНПРОФОР-а, сада у сопственим униформама.Добро де, овај део НАТО историје није познат свим Србима, поготово онима источно од Дрине којима је било тешко и претешко што због санкција нису могли да купују нове патике, а кога брига за оне ”босанце” и ”крајишнике” што гину и остају без крова над главом. Што се нису лепо поклонили добронамерним властима Туђмана и Изетбеговића, па да сви боље живимо!Милошћу НАТО, ни они нису остали ускраћени за благодети Алијансе. Прво је у лето 1998. Америка пружила подршку терористима ”ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије (!) у октобру, због наводне ”хуманитарне катастрофе” на Космету. Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак ”посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља. Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. извела ”операцију Рачак,” која је на западу представљена као масакр недужних цивила. Уследио је ултиматум из Рамбујеа и напад НАТО на тадашњу СРЈ у марту.Ваљда не морам да подсећам да су ”демократске” НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима... Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к’о сав нормалан свет?Милошевић се на крају и предао, све мислећи да ће НАТО да поштује договор. И шта би? Стотине хиљада Срба, Рома, и не-Албанаца уопште истерано је са Космета на нож, њихова имовина опљачкана или попаљена. НАТО је мирно гледао како албански терористи ”ослобађају” покрајину. За девет година мандата УНМИК-а, нити један једини убица, пљачкаш, силоватељ или нападач Срба није ухапшен, а камоли осуђен.Једини изузетак само потврђује правило: Фљорим Ејупи је ухапшен после бомбашког напада на аутобус пун Срба код Подујева 2001. Он је ”побегао” из америчке тврђаве Бондстил, да би га онда после неколико година ипак ухватили 2008. године. УНМИК-ов суд је осудио Ејупија на 40 година затвора, али га је ”мисија реда и закона” ЕУ у пролеће 2009. ослободила!У марту 2004, многе (мада не све) НАТО трупе су у својим бункерима исто тако гледале како десетине хиљада Албанаца пале српска села и руше цркве и манастире. Само су неки међу њима (нпр. Чеси) сачували образ и радили оно што им је на папиру и био посао: штитили цивиле од насиља. Тродневно дивљање Албанаца заустављено је оне секунде када су на њих припуцали Американци. Тек да се зна ко је газда.И уместо да погром буде хладан туш и освести јавност на НАТО Западу шта се заиста дешава у окупираној српској покрајини, пропагандна машина га је искористила као кључни аргумент за ”Независно Косово”! Та квазидржава проглашена је у фебруару 2008, када је процењено да је неутралисан отпор у Србији. Прво признање НДК стигло је из Авганистана, земље под окупацијом САД и НАТО.Имајући све ово на уму, зашто онда уопште разговарамо о било каквим односима са НАТО, а камоли уласку у Алијансу? Све да су у Бриселу и Монсу сами анђели, и да сада деле бомбоне уместо ракета а уместо захтева за куповину скупог оружја долазе са коферима пара (као што су ономад амерички агенти ”помагали” ДОС), зар смемо да заборавимо, да опростимо? Штавише, да прихватимо да су сва ова злодела у ствари била праведна, а да смо ми у ствари грешни и да смо све ово заслужили?Од 5. октобра наовамо, са малим варијацијама, Србијом влада режим који управо тако размишља. Војску која је 78 дана успешно одолевала најмоћнијој војној коалицији на свету су ”реформисали” до глади и ништавила. Садашњи министар, којег неки само пола у шали зову ШуНАТОвац, вели да Србија мора да ратује у Авганистану - али да нипошто не сме да ратује да би одбранила себе и своју територију! Исто мисли и некадашњи министар војни а сада председник, Борис Тадић.НАТОфили причају о некаквим стратешким интересима Србије, али никако да кажу шта су ти интереси. Да оно мало војске што је остало постану јањичари Беле Куће и Барака Блаженог у светим ратовима за ”демократију и људска права”? Да Србија престане да буде ”реметилачки фактор” на Балкану тако што ће и физички да нестане, и тиме заслужи вечну захвалност (ха!) НАТО и ЕУ?Као што рекох, то су људи који се ничега не стиде. Сваки покушај да се с њима расправља о моралности било чега је апсолутно беспредметан. Али ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији. За нас, НАТО није питање ни неког фантомског стратешког интереса, ни неке фантомске демократије, већ врло стварно питање очувања последњег грама достојанства нас као људи и као народа.

Пита се Владимир Јевтић, у коментару дана на НСПМ, коме Србија треба да се извињава? Ово апропо интервјуа Хариса Силајџића првом листу Друге Србије, у коме је тражио ”званичан, цивилизован акт извињења” од Београда.Ниједне добронамерне новине не би давале медијски простор Силајџићу, човеку који је 1992 на сав глас вриштао о некаквих 250.000 побијених Муслимана (а коначни биланс рата је био неких 100.000 људи, од којих 30.000 Срба), па после о 60.000 силованих Муслиманки, ”геноциду” у Бихаћу, Горажду, и где све не. Силајџић је ноторни лажов и преварант. У свом сопственом народу важи за посебно кварног политичара. Какво право има он да тражи ”цивилизовано” или било какво друго извињење, када он са цивилизованим понашањем нема никакве везе? Јевтић прелази преко тога, и упушта се у дискусију недавне одлуке страног тужиоца да обустави процес против виновника масакра колоне ЈНА која се у мају 1992 повлачила из Тузле. То наводи као пример лицемерја. Као, све су стране чиниле злочине (јесу), па онда извињења морају да буду обострана. С дужним поштовањем, али ово је наивно.Загреб и Сарајево су све ове године савршено доследни у убеђењу које без оклевања и на сав глас деле с било ким ко жели да их слуша: за све су криви само и искључиво Срби, ми (Хрвати или ”Бошњаци”) смо апсолутно невини и шта год да смо урадили током ратова је савршено оправдано јер смо се ми ”само бранили” (још један Силајџићев бисер). Неслагање са овом Званичном Истином, макар и минимално, аутоматски повлачи оптужбу за ”негирање геноцида”.Ово је Јевтићу итекако јасно, јер каже да:Само наша власт и невладине организације признају да су Срби чинили ратне злочине, за разлику од наших суседа, који не само да се по том питању и не изјашњавају, већ ратне злочине који су почињени од њихових држављана славе као некакве победе и ослобођења.Али, да ли то значи да он призива неку сарајевску или загребачку Наташу Кандић? Сумњам. И сумњам да он заиста сматра да је овај српски мазохизам добар или пожељан. Јер, ови што живе од приче о српској кривици, што у Влади што у Невлади, не причају ту причу зато што верују да су сви чинили злочине, или из неке искрене родољубиве самокритичности, већ зато што сматрају (чиме год били мотивисани) да су Срби стварно одговорни за све оне злочине за које их оптужују примери праведности и врлине у Загребу, Сарајеву, Бриселу, Вашингтону и Хагу. Једно је бити свестан човекове способности да чини зло, а нешто сасвим друго веровати у наметнуте најцрње измишљотине о сопственом народу.Уопште не знам откуд Србима у Србији ова опсесија некаквим добросуседским односима са народима који су највише допринели уништењу некада заједничке нам државе и дали све од себе у потоњим ратовима да на територијама које су присвојили остане што мање Срба. И данас, 14 година после Дејтона, и једни и други према Србима манифестују искључиво мржњу и непријатељство.Овај исти Силајџић је лајао кад је Тадић манекенисао око неке школе на Палама, а просто кевтао од задовољства када је убрзо потом у Сарајеву турски министар иностраних дела причао бајке о повратку Османлија. Месић је ономад поносно ”испунио задатак” рушења Југославије, а сад прича да ју је једини он бранио од ”великосрпске агресије” (!). Његове дипломате се у међувремену такмиче да боље, више и јаче од Американаца подрже ”Независну државу Косова.” О каквим онда добросуседским односима може бити реч? У којој паралелној димензији? Најгоре од свега је што се овакво понашање хрватских и муслиманских лидера међу Србима правда као некаква реакција на тобожње српске злочине, иако се ради о апсолутној замени теза.После 1945 су у име ”братства и јединства” Срби заборавили и опростили и усташе и Јасеновац и пасја гробља, а прихватили фантомску кривицу за ”геноцидне” четнике и ”великосрпског” краља, да не би приговарали стварању република и покрајина, нових језика и нација... Сада се та матрица опет понавља, у име некаквих ЕУроатлантских интеграција. Има ту подоста ироније, али је такво понашање по својим последицама напросто злочиначко.