Planeta Srbija

Број посланика у Народној Скупштини Републике Србије: 250ЦЕСИД-ови резултати (незванични):ДС-Г17: 103ЛДП: 13СДА: 4Мађарска коалиција: 2Албанци Прешевске долине: 1Укупно: 123(странке које би могле да подрже ”демократску” владу)Посланика СРС: 77Посланика ДСС-НС: 30Посланика СПС-ПУПС: 20Укупно: 127(странке које би могле да подрже ”патриотску” владу)Нећу ништа да предвиђам, у политици се малтене ништа не зна до последњег тренутка, али ЕУфоричари у сав глас говоре једно, а математика нешто сасвим друго...

Odličan rezultat.

LDPov nešto manji nego što sam se nadao (mada tek pristiže Beogad i Vojvodina), ali sveukupno vrlo blizu onoga što sam se nadao. DS je uvećao svoj rezultat, G17 je zadržao svoje, a SPOovih izgubljenih 3% je pokupljeno i sa LSVovim rezultatom sve je na gomili lepo poraslo.

SRS je ostao na istom, a DSS—NS su najveći gubitnici, kako i treba, mada ne dovoljno. SPS je izuzetnom kampanjom — po mom mišljenju najbolje koncipirana kampanja — uzeo sve što je mogao; njihovi procenti sa prošlih izbora + 4% ovih penzionera a što je propalo tada u koaliciji sa Čovićem.

Da li je moguće da će Srbija konačno imati većinski evropsku vladu? Još strepim za to, ali videće se…

Нећу да се бавим шпекулацијама ко је добио, а ко изгубио изборе док не дођем до мало поузданијих података од противречних гласина које сам досад чуо. До тада, ево вам само једне илустрације како су избори представљени у Америци. Из данашњег Лос Анђелес Тајмса (оригинални текст):”Подељена Србија данас гласа”Од нашег специјалног извештача, Зорана Ћирјаковића11. мај, 2008. године, 12:29 сати по локалном временуБеоград, Србија - Подељена Србија бирала је данас у одлучним изборима између бољих веза са Западом и повратка националистичком изолационизму који би могао да наруши стабилност у осетљивом региону.Из беса због отцепљења Косова које су подржале САД, многи Срби су се окренули радикалној ултра-националистичкој странци која је била у коалицији са покојним диктатором Слободаном Милошевићем током ратних деведесетих. После посебно прљаве кампање, Радикална странка, чијем се лидеру суди за ратне злочине, имала је малу предност у анкетама. Мало иза њих је прозападна Демократска странка председника Бориса Тадића.”Ови избори су од виталног значаја за моју земљу," изјавио је Тадић, заговорник чланства Србије у ЕУ, после гласања. ”У потпуности сам уверен да ће народ Србије гласади за европску будућност.”Процењује се да око 6,7 милиона Срба има право гласа на изборима за скупштину и локалну власт. ”Ми ћемо Србију поново направити земљом поносног народа, бранићемо границе, садађивати са сваким на свету - са пријатељима отворено, а са онима који покажу да нам нису пријатељи бићемо веома опрезни," рекао је Томислав Николић, потпредседник Радикалне странке, док је гласао.Николић, звани Гробар пошто је по професији директор гробља, води Радикалну странку у одсуству Војислава Шешења, коме се суди у трибуналу УН за ратне злочине у Хагу.Не очекује се да ни Радикали ни Демократе добију довољно гласова да сами саставе владу, већ да ће победник бити принуђен да направи коалицију. Један вероватан сценарио је да ће се Радикали удружити са странком тренутног премијера Војислава Коштунице, такође тврдог националисте који је експлоатисао српски бес због губитка Косова како би добио политичку подршку.Коштуница, који води Демократску странку Србије, и Радикали оптужују Тадића и њехове присталице да су издали суштинске интересе Србије преговорима са ЕУ. Већина земаља ЕУ подржала је једнострано проглашење независности Косова у фебруару.Ако Радикали преузму власт, од Србије се очекује да ојача везе са Русијом и бар делимично окрене леђа Европи, кажу аналитичари. Нестало би сваке наде за сарадњу Београда са трибуналом за ратне злочине УН.Више од деценије после краја ратова у БиХ и Хрватској, два најтраженија српска оптуженика за ратне злочине, генерал Ратко Младић и Радован Караџић, још увек су на слободи.Победа Радикала би такође значила велики корак уназад за демократске реформе које је Србија полако спроводила у пост-Милошевићевској транзицији и загорчала живот про-демократским либералима тако што би њихове напоре гурнула у страну.(превод Сиви Соко)

Bole je moj 24″ iMac. U zadnjih par meseci je bio potpuno neuračunljiv. Mislio sam da je u pitanju softverski problem (Leopard mu nije lepo legao), ali se na kraju ispostavilo da je problem bio u hard disku koji je polako počeo da umire.

Mašina je poslata u Beograd gde su mu zamenili disk, ugradili još RAM-a (jako dugo sam planirao da mu ugradim 4GB RAM-a i završim sa tim) i instalirali OS.

Tu je i najsmešniji deo priče. Kada je poslata mašina na njoj je bio Leopard - retail licenca koju sam kupio u novembru. U kutiju sam stavio samo Tiger diskove koje sam originalno dobio sa mašinom jer nisam video potrebu da im šaljem i Leopard (znao sam da je hardverski problem u pitanju i da ću sam instalirati OS kada oprave računar). Kada mi je mašina vraćena na njoj je bio Leopard (nemam pojma čija i koja licenca) sa sve gomilom softvera - sve podešeno, ikonice kulturno poslagane u Dock, ma milina jedna.

Da li je softver krekovan ili su bile trial licence na disku stvarno ne znam, ali za OS znam sigurno da nije moj. U čemu je fazon sa domaćim servisima? Pošalješ računar na servis i dobiješ mašinu sa podešenim i krekovanim softverom? Kao da se podrazumeva da to želiš i da nemaš licence. Nisu čak ni pitali.

Znam da je ovo Srbija i da je 90% softvera krekovano, ali mi u firmi smo se dogovorili da koristimo legalan softver i toga se držimo. Bilo bi krajnje licemerno da softverska firma koristi krekovan softver i očekuje da će neko drugi plaćati njen. Kao što Dragan često ima običaj da napiše - Give respect and get it back!

No dobro, živimo u sredini gde većina stanovnika ovako nešto tretira kao value added uslugu Ono što je bitno je da mašina sređena i da radi kao sat. Sad treba videti koliko 4GB stvarno pomaže u svakodnevnom radu.

Политичари у Србији много воле да причају о ”нормалној” држави (коју, ваљда, само они могу да направе, а никако они други). На страну сада што у истински нормалним државама министар војни не би разбијао војску, министар иностраних послова не би радио за некога у иностранству, а председник државе не би бранио уставни поредак позивањем на његово рушење. Између данашње Србије и те теоретске нормалне државе постоји једна суштинска разлика; у овој потоњој, питање ко ће да добије парламентарну или председничку већину не би било питање живота и смрти. Ко год био на власти, постојали би одређени принципи и вредности којих би се морао придржавати. У Србији то напросто не постоји. Питање је када је задњи пут постојало; можда далеке 1918, које се више скоро нико жив не сећа.Сутра су ти фамозни избори. Једанаести мај. Четврто гласање у години и по (од референдума о уставу крајем 2007), што, опет, није особина никакве ”нормалне” државе. Многи стрепе од поларизације која је настала у српском друштву. На једној страни су ЕУфорични ”реформисти,” у савезу са ”либералима,” невладницима, аутономашима и из политичког гроба васкрслим опортунистима. Верују у власт по сваку цену, за Европу би жртвовали Србију (коју презиру) и мотивише их колико амбиција, толико страх да не разочарају стране господаре - који, како смо се уверили на својој кожи, не опраштају непослушност.Е, сада би просечан Србин рекао да сам ја некакав Радикал, социјалиста, клерофашиста (иначе омиљени погрдни израз невладника, к’о кад од крста беже као ђаво) ултра-националиста (као, нема обичних) или ”тврдолинијаш.” Кад то чујем, увек се сетим речи баш једног америчког конзервативца да ”екстремизам у одбрани слободе није порок, а умереност у борби за правду није врлина.”Само што, је ли, ми нисмо Американци, већ нам Американци наређују кога смемо да изаберемо, колико смемо да се бранимо, како смемо да мислимо, и колико нам је земља. Изузев тих ситница, ми смо слободан народ, је ли. Оно таман као 1941. Ах, да не заборавим и на ЕУССР, где се за нас брине наш добротвор, комесар Солана, аман већ девету годину.Али нисам ни Радикал, ни социјалиста, ни ДСС-овац, ни следбеник Воје Илића. Пошао сам да кажем, ”не мислим да они имају иоле боље поимање државе и друштва,” али то не би било сасвим фер, а ни сасвим тачно. Линија између два пола српске политичке сцене повучена је по једном суштинском питању. Не да ли Србија треба да уђе у ЕУ, или да се бори за Косово, већ да ли Србија уопште треба да постоји? И по том питању мислим да су ”патриоте” ближе стварном патриотизму и нормалном поимању државе и друштва, него њихови ”демократско-реформски” супарници.Карта на коју играју ЕУфоричари већ годинама зове се Југоносталгија. Сви би да опет имају кредите које не морају да плаћају, стан, аутомобил, летовање на мору, доживотне државне послове и пасоше с којима могу да путују свуда по свету. Али то је свет који је нестао 1990, прохујао са вихором хладног рата. То није ”светла будућност,” већ повратак у прошлост, враћање сата - управо оно за шта оптужују ”националисте”. Загребите мало по вођама и идеолозима ”демократа” и наћи ћете комунистичку струју поражену на Осмој седници. Користе исти речник као КПЈ, која је у свему видела ”великосрпски хегемонизам.” У ЕУ виде нову СФРЈ - у којој је, да подсетим само на један детаљ, Србима било толико дивно да им је требало 40 година да западно од Дрине надокнаде губитак живота у 2. светском рату. За српски народ, његову историју, традицију и културу имају у најбољу руку презир, а најчешће отворену мржњу. И онда такви људи и такве идеје треба да Србима пруже ”бољу будућност”! Почев од љубљења скута НАТО бомбардерима и ЕУ комесарима, одлазака у Вашингтон на поклоњење Императору, и признавања сваке отимачине земље, имовине, живота, наслеђе, историје... Коме може да буде боље од свега тога? Само њима - нипошто народу којим управљају, и који сматрају за ”стоку једну грдну.”Какве год хипотеке из прошлости носиле (а да се подсетимо, и Ђинђић је окретао вола на Палама са Радованом Караџићем и писао о уједињењу српских земаља), њима супротстављене ”патриотске” странке су у ствари баш то - патриотске. За њих је Србија важнија од виза и девиза, Косово је суштина српства а не ”заувек изгубљено,” а сами Срби стари, поносан и слободољубив народ, а не примитивни, агресивни, геноцидни злочинци (као што то говоре невладнички јуришници ЕУфоричара). Немам ја никакве илузије о врлинама ни једних ни других. Сви који су у политици имају амбиције, сви су подложни искушењима. Ако нису кварни, сигурно су кварљиви. Зато и треба да се трудимо да направимо државу у којој ће искушења власти бити минимална. Да не одлучују политичари о свему, од цене малина до величине буквара. Јер је у држави у којој политичари о свему одлучују народ заиста у положају стоке.Ако хоћете да заувек будете стока, обележени као злочиначки народ, да вам оно историје, културе, вере и традиције што је опстало под југославизмом и социјализмом нестане до краја, да постанете аморфна маса ”грађана југозападног балканског простора” (јер и само име Србија вређа невладнике) - у ствари, да вам блиска и далека будућност изгледају као дистопија описана у роману ”Лепосава” - онда изволите, гласајте за подаништво онима који су вас држали под сакнцијама, бомбардовали, прогласили за повампирене нацисте, који су директно одговорни за прогон преко милион Срба из својих кућа (а не би им било криво да их буде више) и који сматрају да је највећи проблем Европе на почетку 21. века ”српско питање” (оно као ”Јеврејско питање”) а не исламизација старог континента до непрепознатљивости... Немојте сутра да кажете, нисмо знали. Ево већ седам година вам Динкић отима од уста Ђелићевим законима, Чанак мути по Војводини, Чеда терорише по медијима, Тадић обећава странцима да ће ”учинити све” да Србе покори и сломи... Зар и после свега можете да верујете таквим људима? Шта? Не можете да верујете оним другима? Па и не морате. И не треба да верујете политичарима. Ако то нисте научили за ових седам година, па за оних десет пре тога, па за оних педесет пре тога... онда можда никада ни нећете. Али ето, човек може да се нада.Ако се слажете да Србија мора да нестане, ако вас је срамота што сте Срби, ако бисте радије да будете нешто друго, негде друго, онда сте већ престали да читате овај текст, или ћете (узалудно) покушати да ме псујете у коментарима. Нећу да вам судим, има за вас виша инстанца. А ви којима се гади србофобија у коју су огрезли сви ти добростојећи душебрижници, невладници и ”реформатори,” али вас је страх од сутра, обратите пажњу на ове речи једног драмописца:"Ако мислиш да нисмо у праву, ја то поштујем. Али ако мислиш да јесмо у праву, а нећеш ништа да кажеш зато што мислиш да је то превелик напор, онда више нећу ни да знам за тебе.”Срећан вам 11. мај.

Ovako su adresirani paketi koji su nam ove nedelje stigli u firmu:

Šta drugo reći…

Mnogo je Vode proteklo kroz Potpuno Novi Sistem Gradskog Vodosnabdevanja za koji su Sledbenici Njegove Nepogrešivosti jedini Zaslužni, od kako sam Vam se poslednji put obratio sa nekim Novim Informacijama o Mom Burnom Životu, Potpuno Posvećenom samo i isključivo Vašem Boljitku. Ali, verujte mi, Isplatiće Vam se ta Predizborna Tišina sa Moje Strane kada Blesnu [...]

Ako vladajuća vrhuška preda kompaniji druge zemlje deo sopstvene zemlje na korišćenje i upravljanje, odričući se opcije da ikada povrati kontrolu nad time — da li se to smatra veleizdajom?

Kakvi šabani. Milošević je napravio mnogo bolji deal za Telekom u daleko gorim uslovima.

Корисници интернет-форума одавно знају за "Годвинов закон" (можда не по имену), тј. тенденцију да се неистомишљеник прозове као фашиста. Сведоци смо тога и у службеном политичком дискурсу, када се политичари и "елите" просто такмиче ко ће пре и више да оцрни противника као следбеника Адолфа Хитлера (Мусолини је већ одавно заборављен). Штавише, reductio ad Hiterum је омиљено оруђе западне ратнохушкачке пропаганде, које је у протекле две деценије примењивано као увод у бомбардовање како Ирачана (два пута) тако и Срба.Али шта да се ради када је поређење противника са Хитлером, односно нацистима и фашистима, сасвим оправдано? Односно, када им реторика и аргументи звуче сабласно слично? Већ знамо причу о два постера. Да ли је случајно што "Шта ће бити кад победи Национал-Социјализам" звучи као данашња пропаганда ЕУфоричара? Чак и да јесте, како да објаснимо немачки плакат апропо годишпњице 6. априла 1941, који објашњава Србима да је то доказ да "Европа нема алтернативу"? Једном може да буде случајно, али двапут? Сто пута? Хиљаду?Павле Ћосић, аутор "Лепосаве," навео је пре пар месеци одломак из говора једног српског политичара:"Odredbe međunarodnog prava su naša obaveza i odgovornost. U situaciji u kojoj se nalazimo i kad ne možemo da biramo, moramo priznati da smo, usled nesmotrenosti i pogubne politike prethodnih vlasti, izgubili veliki deo našeg suvereniteta i da se moramo povinovati odlukama stranog faktora. Najbolje što možemo da učinimo za Srbiju je da pogledamo istini u oči. Ne možemo dopustiti da nastavimo da se inatimo i tim inaćenjem odvedemo zemlju i narod u ambis. Moramo se pridržavati odluka međunarodnog prava i uključiti se u zajednicu zemalja koje nas okružuju i kojima i mi prirodno pripadamo."Чеда Јовановић? Близу, али погрешно.Димитрије Љотић, 30. априла 1941.Ја се не бих преварио, иако је сличност заиста невероватна. Разлог је једноставан: Љотић говори о "међународном праву" (тј. оном које су наметнули Немци), а Чеда ни мртав не би изустио нешто што му "смрди на легализам" - за њега и његове је право шта год Империја каже, ни мање ни више. Има ли боље илустрације за ситуацију у којој смо се нашли, да је чак и домађи фашиста из четрдесетих признавао неки ред (колико год извитоперен), док данашњи реформатори, демократори и слуге неких туђих звезда не признају ама баш ништа сем силе. Своје, дабоме.Ако звучи познато, није случајно.

Pre dva meseca ovim gradom su trčali naši petnaestogodišnjaci, rušili su i palili sve pred sobom uzvikujući „nož, žica, Srebrenica”, „ubi, zakolji da Šiptar ne postoji”, a nikada nisu bili na Kosovu, nikada nisu videli nijednog Albanca. Nikada nisu bili u Bosni, u pelenama su bili kada se u Bosni ratovalo. Ta deca su žrtva našeg kukavičluka, naše nesposobnosti da uspostavimo red u ovoj zemlji.

Ko još u ovoj zemlji govori ovako nešto?

или, прича о једном СпоразумуДа ли ће потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) бити ветар у једрима Демократске странке на предстојећим изборима, или ће јој бити камен око врата? Званичници ЕУ су потписивање Споразума у Луксембургу у уторак назвали "великом приликом за Србију" (Димитриј Рупел) и "важним даном" (Хавијер Солана), али су у оба наврата погрешили. Споразум је суспендован малтене истог момента кад је и потписан, јер Холандија и Белгија одбијају чак и расправу о његовој верификацији док Србија у потпуности не испуни све захтеве Хашке инквизиције (што ће рећи, мало сутра). А чак и да јесте на снази, њиме Србија не добија ништа ново - ни царинске ни визне олакшице, ни донације, ни зајмове. То вели чак и бивши министар Свилановић, тренутно агент "Пакта за стабилност."Луксембуршка представа је дакле само то - представа, која, по речима пословично искреног (и Србима нимало наклоњеног) британског листа Индепендент, има за циљ да "победи националисте" 11. маја. Да све буде још комичније, испада да је Споразум закључен између ЕУ и Демократске странке! Није ми сасвим јасно ко, по уставу и законима Србије, има право да закључује међудржавне уговоре, али ми се ипак чини да то не може да буде заменик премијера владе у оставци. Да су Споразум потписали председник Тадић или министар Јеремић, па хајде, али Ђелић? А да све буде још горе, управо премијер те исте владе, Коштуница, осуђује потпис као нелегитиман, противзаконит и неважећи."Априлско изненађење"Коштуница је у изјави за штампу назвао луксембуршки акт демократског тројца Ђелић-Тадић-Јеремић "неуставним и антидржавним", и рекао да ће нова скупштина на првој седници одбацити Споразум. Ако је веровати анкетама о томе ко ће после 11. маја имати скупштинску већину, то је врло вероватно. Сад је питање хоће ли Споразум да промени вољу бирача (или ће се то можда урадити другим методама, попут притиска кредитима). Да је овом потписивању ЕУ доделила улогу "априлског изненађења" које би у мају претегло у корист Демократа, званичници Уније и тамошњи медији нимало не крију. Уосталом, шта има везе што је споразум бесмислен и неважећи, пошто у данашњем свету није важна реалност, већ перцепција. С тим у складу, Тадић, Ђелић и Јеремић су већ почели да наклапају како је Србија сада "неповратно" на европском путу и да ће "учинити све" да испуне све захтеве како би на њему и остали. Тешко је поверовати да ће медији у Србији, које или контролишу или поседују страни фактори, макар и споменути да је споразум "на леду" и да у ствари и нема практичних последица, већ ће у функцији предизборне пропаганда да трубе како је то нешто од одлучног и огромног значаја. Театар апсурдаНема много тога нормалног или сувислог у новијој српској историји. Рецимо, иако су управо словеначки, хрватски, муслимански и албански националисти отпочињали насилне кампање сецесије од мултиетничке Југославије, они су проглашени за мултиетничке демократе, а Срби су оптужени за насиље и национализам. Оптужбе за "српску агресију" су онда послужиле за параван прво санкцијама, а онда и НАТО агресији 1999. Мада се из Брисела тражи да пре него што јој буде дозвољено да буде анектирана Србија мора да задовољи "суд" у Хагу, тај исти "суд" рутински ослобађа оптужене за злочине над Србима - ако их уопште и оптужи - док опсесивно затвара и суди сваког српског официра и функционера за учешће у некој фантомској завери.Кад су Срби у БиХ и Хрватској одбили да живе под режимима који су у недавној прошлости над њима починили зверске злочине, речено им је да су републичке границе светиња. Али када се Албанци позову на измишљени геноцид како би прогласили "Независну државу Косово" онда ти исти браниоци тековина АВНОЈ-а кажу да је Косово "посебан случај." Закон? Какав закон! Он важи за оне друге, а не за ЕУ, или Америчку империју. Једно је кад се пораженом и пониженом непријатељу диктирају услови. Али претварање да је сам рат био за његово добро, и да се од њега очекују захвалност и пријатељство, то је баш превише. Већина земаља ЕУ су чланице НАТО, и учесници агресије из 1999. Солана, сада комесар ЕУ за међунарнодну политику, је ономад био највиши цивилни функционер НАТО. Уместо да се српски ЕУфоричари макар претварају да им је због тога непријатно - што би барем био ред - они се са Соланом рукују а ЕУ и НАТО певају хвалоспеве.Ето вам онда и најновијег апсурда: званичници без овлашћења потписују споразум који ништа не значи, није на снази, и има за улогу искључиво да утиче на резултат избора. Празна обећања ЕУфоричара сада су попраћена и празним гестом. Опипљив напредак, нема шта...Већ скоро две деценије на Западу се гради "стварност" Србије и Балкана од претњи, лажи и насиља. Споразум је замишљен као круна тог подухвата. Ако су Срби заиста тако глупи, поводљиви и плашљиви као што Брисел и домаћи ЕУфоричари мисле, онда ће се та замисао и остварити. Рен, Солана и друштво онда могу да кажу, "Е, овако се осваја у 21. веку." Али може се десити и да се 12. маја та цела трула конструкција сруши као кула од карата. Живи били па видели.(адаптирано од оригинала)

Глумас Тихомир Арсић, члан ДСС, у интервјуу за Глас Јавности, 28. април 2008:ДСС-у није проблем да један мандат проведе у опозицији... али Србији би био велики проблем да проведе и један-једини дан у ропству. Ови избори су последњи воз за очување не само територијалног интегритета и идентитета, него последњи воз за очување државе и нације. У супротном, кад би неким хипотетичким чудом дошли у позицију да нам власт сачињавају они којима су милији визе, девизе и лажне самоизолационе кризе од Оца, Сина и Светога духа, лоше би нам се писало. Довели би нас у ситуацију да постављамо камен темељац за „Бондстил 2“ у „независној републици Војводини“ чији се главни град не зове Нови Сад него „нови ‘Ес-А-Де’“.

What a belle tag.

Kratak news flash - Srbija će danas potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju u Briselu.

Više o tome i na:

http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=52764 http://www.blic.co.yu/_komentari.php?id=39880&mode=view i http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2008/04/080429_ssp_serbia.shtml

Wow, kakva reklama za Tadića i DS. Nadajmo se da će i naši političari se sjetiti da igraju na kartu pridruživanja i napokon krenu u EU vode.

Roćko, koji se još oporavlja od sarmi :)

Prethodnih nedelju dana kuvao se jedan post pod nazivom SSP - sisajte sisu pederi, inspirisan time što smo ovu skraćenicu ofucali isto koliko i Kosovo, Koštunicu, i ostale pojmove koje svakodnevno uzimamo u usta. Isfrustriran i zgađen svime što se dešava u političkoj javnosti i realnost (a pogotovo u pozadini) muka mi je više bilo tih reči. Pogotovo i te svojevrsne šargarepe koju naša mazga Srbija pokušava da dohvati i zagrize, usput vukući u kolima ogromne terete nezavisnosti Kosova, razdora među demokratskim snagama, korupcije, monopolizma i čega sve ne... Sve je odavno prevršilo svaku meru a pogotovo tvrdnja da se potpisivanje SSP-a faktički parafira nezavisnost Kosova. Samo sam se pitao da li ćemo doživeti dan kada će naša Vlada potpisati famozni sporazum.

Da danas nije prvi april, pomislio bih da je ovo nekakva šala, šega, zajebancija, podmetanje - nazovite kako god to hoćete. Elem, izgleda da ipak nije i da ipak i ta jEvropa ima malo pameti u njihovom kolektivnom mozgu da donese odluku i malo dune dašak vetra u jedra pravih demokratskih snaga i da - ponudi potpisivanje SSP-a sa Srbijom. Još i da vidimo to čudo, da zaista i potpišemo i da nas Bog vidi. Naravno, Balkan ne bio bio Balkan kada se odmah ne bi čuli ljubomorni glasovi iz bliskog nam susedstva. Uostalom, čuju se i sa naše strane kada smo mi ljubomorni, zar ne?

Eh, sada... Ako pobedi gle-magične-li-kombinacije DSS+SRS (to su srca dva) ode sve u q... i SSP, i mi, i oni, i Srbija. I nasta crna rupa u Univerzumu, na sred Balkana...

Update:Zapamtite ovaj datum - 29. april, jer će se oko potpisivanja SSP-a posle 11. maja dići ogromna prašina. Ili ćemo zaista krenuti prema Evropi, ispuniti Haški uslov, ili će pak, po tvrdnjama SRS-a predsednik Srbije Boris Tadić - paz'te ovo - biti optužen za izdaju. Na nama je da odlučimo kuda ćemo, kako ćemo i ko ćemo da nas tamo vodi. Pamet u glavu.

Ово је истина. Ако све преокренемо Не можемо бити најбоља земља на свету Лагао бих ако кажем да Пред Србијом стоји дивна будућност Да ће ово бити безбедна земља Да ће нам економија бити јака Да ће нам деца бити здрава, образована и запослена Али, пре тога морате знати Наша земља не заслужује да буде таква У то сам убеђен јер знам какви су Срби Не можемо без корупције и лицемерја И под било којим околностима одбијам да поверујем да У годинама које следе ово може бити дивна земља Али, захваљујући гласовима њених бирача Ова земља тоне све дубље Ипак, прочитајте причу до краја Србија има само једну судбину И допало нам се то или не Ово је стварност.

Србији је потребан преокрет, а ако желите да знате како изгледа наше виђење Србије,прочитајте горњи текст уназад, реченицу по реченицу. Подржите ЛДП, да преокренемо Србију – број 2 на републичкој листи!ШИРИ ДАЉЕ - ЛДП!

Fascinantna nam je ova država:

Izvod iz matične knjige rođenih Izvod iz matične knjige venčanih Uverenje o državljanstvu Jedna fotografija 5 x 5 cm Stara lična karta

Da čovek pobenavi. Pre mesec dana sam zamenio isteklu ličnu kartu i tom prilikom sve što sam predao je bila stara LK plus papirni zahtev za istu. Ništa drugo. Zašto bi sad za izdavanje ove nove trebalo da skupljam sve ove papire?

Zašto se ovde za sve živo traži izvod iz knjige rođenih koji nije stariji od 6 meseci? Je l’ dokoni mamlaz koji je to smislio misli da se mesto/datum rođenja menjaju kako prolaze godine? Koliko ljudi u Srbiji je rođeno van sadašnjih granica i treba da se zamajava da ovo skuplja.

I uverenje o državljanstvu — je l’ taj papir predat za neku od prethodnih ličnih karti više ne važi?

Najveća glupost je ovo za matičnu knjigu venčanih. Kakve je*ene veze ima moj bračni status sa ličnom kartom? Ako državi treba ta informacija neka poboljša elektronski sistem uprave pa će to moći da vidi u podacima iz opštine.

Mamlazi udbaškog uma. Sve ovo je posledica komunjarske psihologije da stanovnik mora stalno da sam dokazuje da nije kriv i sumnjiv. Sve ovo što traže treba sami da već imaju i vode evidenciju. No je problem što to zahteva da se daju pare na kreiranje i održavanje informacionog sistema. Ovako lepo uzmeš parice i vozi do sledeće prilike.

Čekaću poslednji dan i podneću zahtev za izdavanje 26. jula 2011. Možda do tada u ovu zemlju udari neki meteorit pa pobije one koji ovo smišljaju. No je strepnja dublja od nade - takav korov jedini ima da preživi.

Mili Moji i Najmilije Moje, Verni Sledbenici Svog Sopstvenog Dobra koji znaju da do njega ne mogu da dođu bez Našeg Posredovanja, sa Velikom Mukom nalazim ovih pola časa da Vam predočim neke događaje iz Vaših Života koji Vam nisu poznati. Obdareni Zdravim Razumom, kakvi jeste, razumećete ako Vam se učini isuviše sažet Ovaj Unos. Elem, [...]

Peščanik možete da volite ili ne volite. Retke su tako beskomporomisne emisije i obično se nalaze na dva ekstremna kraja: ili su totalno društveno normalne — gde spada Peščanik — ili totalno razumski nenormalne (imam i ovde primere, no neću da zagađujem blog).

I za one koji ne vole Peščanik preporučujem fenomenalnu rubriku na sajtu pescanik.net zvanu “Čita umesto nas”. Svake nedelje se tu objavljuju odabrane izjave raznih lica divne li nam javne scene. Redovno umirem od smeha čitajući pojedine bisere gluposti ali i lucidnosti. Nekoliko primera iz ovonedeljnog izdanja:

Već 200 godina velike sile mešaju se u naše unutrašnje stvari. Da smo velika sila, mešali bismo se i mi. [Milan St. Protić, bivši diplomata, Glas javnosti, 10.04.08.]

I Zemun i Beograd su bili “porobljeni”. Beograd od Otomanske imperije, Zemun od Austrije. I, kako su ti Srbi, pod te dve okupacije, živeli? Ko je u stvari bio potlačen? Po izjavama patriotskih diletanata ispada da su Srbi u Šumadiji, pod Turcima, bili slobodni, a oni preko, u Evropi, živeli su u ropstvu. [Dragan Stojković, čitalac, Danas, 11.04.08.]

Vojvođanski Mađari se već dugo zalažu za personalnu i teritorijalnu autonomiju, ali naša stranka takav anticivilizacijski koncept ni u ludilu neće prihvatiti. [Borko Ilić, funkcioner DSS, Glas javnosti, 12.04.08.]

Od ulaska Rusa i partizana 1944. u Beograd nije bilo veće operacije. [Aleksandar Tijanić, direktor RTS o “Evrosongu”, Politika, 11.04.08.]

I za kraj nešto što uopšte nije smešno, ni tužno. Prosto je vanserijski tragično i najslikovitije pokazuje šta će biti krajnji cilj sadašnje “politike” trenutne vlasti:

Prvi su napustili radna mesta zaposleni u gnjilanskom kraju, najmanje 250 policajaca i radnika pravosuđa. “Ni do danas niko nije ništa dobio. Nadaju se da će dobiti… U Prištini bi ih primili opet na posao, ali kako sada da se vrate kada su izašli zbog nezavisnosti. Plaše se da bi to bilo shvaćeno kao da sada to priznaju”, kaže Vesna Jovanović iz gnjilanske opštine. Ona dodaje: “Narod ovde, u Pomoravlju, gde inače niko nije ni došao da im javi niti obrazloži bilo šta, izdržaće nekako dok se ne završe izbori. A, ako ni tada ne dobiju ništa, onda smo u gadnom problemu. Većina kaže da posle svega ne bi ni u Srbiju, već da traže azil”.

Ministar za Kosovo i Metohiju je najodgovorniji. On je to (napuštanje posla) sugerisao narodu i on je davao ta obećanja. Sramota! Ne samo što je obećavao, on i deli narod! Na severu Kosova policajci su dobili plate i iz Prištine i iz Srbije, a južno od Ibra, gde je narod najugroženiji, niko ništa. [Goran Arsić, načelnik Kosovskog okruga, Blic, 10.04.08.]

Mnogopoštovane Moje Glasačke Individue-Pripadnice Državne Mašine - koja svakoga dana rukovođena Velikim Mašinovođom juri ka Svom Svetlom Cilju, to jest: Strateškoj Integrisanosti – posle Kraće Pauze javljam Vam se Oznojenog Lica i Nažuljenih Ruku. Velike je Muke Moja Individua morala proći kroz poslednje dve sedmice od kako smo se poslednji put čuli! Sve je počelo dan [...]

Slika govori više od 1000 reči.

Došao je i taj dan da smo dočekali mobilni internet u Srbiji. Odavno se spekulisalo oko toga kad će taj dan i zvanično doći, a danas (možda i par dana pre nisam baš ažuran) je i to ozvaničeno. Znate kako kažu proizvod ni ne postoji ako tržište ne zna za njega :).

Zašto je ovo dobro? Zato što više ne moramo da sedimo u kući da bismo radili, niti da jedemo manje hleba kada idemo preko GPRS-a na Internet. Verujem da će ovo u potpunosti afirmisati moj LWP (laptop wireless priroda) koncept u Srbiji i da će makar nama geekovima ovo omogućiti da s vremena na vreme izadjemo iz konfora naših wanna-be Aeron stolica.

Što se cena tiče nije ovo nešto, makar u ovom stadijumu postojanja što je namenjeno za široke narodne mase, više je u pitanju ponuda za business korisnike. Za nekih 3000 din se može dobiti 1GB protoka što je ok ako ne skidate filmove, muziku i slično, za svakodnevno poslovne potrebe, neki sitniji upload i slično. Sa druge strane, u toku aprila je i promocija tako da se dobija za istu sumu 3GB do kraja ugovornog odnosa, što je onako dosta primamljiva ponuda (a ovo počinje da liči na PR tekst ). Evo i cenovnika usluga kao i uredjaja koji idu u sklopu ove ponude. Uporedite sve to sa cenama u regiji, koje nam je pripremio 3Kolone i koje su uglavnom nešto niže, ali kao što možete videti i konkurencija je dosta veća, tako da verujem da će se nešto slično desiti kada se na ovaj korak odluče i VIP i Telekom, pogotovu ako znamo poziciju Telekoma u celoj priči. Zašto sam ovoliko srećan? Zato što konačno mogu da odem kući više od 2 dana a da ne čupam sebi kosu zbog toga što sam isto uradio i što me čeka 600 mailova u inboxu sa subjectima respektivno (HIIITNO Uraditi -> Dobro gde si ti -> Zašto me kuliraš? -> Ovo nema nigde j**es mi sve -> Pod hitno da mi se javis… ). Verujem da nisam jedini koji se suočava sa ovim problemom kada se uputi ka rodnoj grudi, ali i ka nekom odmorištu posle naporne sedmice, meseca, godine.

Kakvi su vaši komentari?

Svaki dan gledamo televiziju (hvala Bogu, od preseljenja imamo mogućnost izbora od 74 kanala zahvaljujući modernom čudu - kablovskoj) i kada ranije sam redovno pratio na RTS-u emisiju Šta radite, bre? Od kada smo se preselili, em nemam vremena za takvo zamlaćivanje, em mi se zgadi kada čujem floskule, demagogije ili pak druge prazne priče koje služe za svakodnevno uzdizanje sopstvenog ili stranačkog rejtinga.

Razmišljam i pokušavam da ove poznate baje koji upravljaju ovom smešnom i jadnom državom opišem samo jednom rečju... da sažmem njihovu prirodu, suštinu, ponašanje - sve - u jednu (eeeeeventualno dve) reč i shvatam da je to jako teško. Njih uglavnom karakteriše ljubav za vlašću, gramzivost, nebriga za stanovništvo i još mnogo sličnih stvari, ali im je karakter jako teško opisati jednom rečju. Ipak pokušaću...

Tako, na tapet prvi dolaze oni koji prvi i odlaze iz sadašnje vlade. Demokratska stranka Srbije.

Vojislav Koštunica - KočničarDragan Jočić - TelohraniteljMiloš Aligrudić - NeubedljivSlobodan Samardžić - Neverovatno dosadanAndrija Mladenović - ŠlihtaraPredrag Bubalo - KrpiguzDejan Mihajlov - LažovAleksandar Popović - PametnjakovićZoran Lončar - Kuknjava

Posle otvaranja pandorine kutije, stižu na red i njihovi koalicioni partneri. Nova Srbija (ne dao Bog da njihovu novu Srbiju dočekamo...)

Velimir Ilić - Arogantni prostakBranko Jocić - Debeli džeparošDubravka Filipovski - Anonimus

Da ne bude sve tako crno, eto nam i najjače stranke u vladi, Demokratske stranke i njihovih članova. Kako njih vidimo?

Boris Tadić - Pretty-boyDušan Petrović - IritirajućDragoljub Mićunović - Stara školaDragan Šutanovac - PacifistaDragan Đilas - SposobanBojan Pajtić - VojvođaninVuk Jeremić - UporanMirko Cvetković - Deda MrazVoja Brajović - Tihi

Nakon ovih glavnih, evo na kraju članova stranke od 17 eksperata, gde je preživeo svega jedan koji je trenutno i vodi - G17 Plus.

Mlađan Dinkić - ŠtedišaTomica Milosavljević - NeprimećenAna Pešikan - Sposobna

Kamo lepe sreće da je Zoran Đinđić živ, znam da bih tog čoveka opisao kratko i jasno kao - uspešni vizionar. Ostatak političke scene neka sačeka sutrašnji dan. Ako ga mi sačekamo, jel'te...

Nekoliko puta sam slušao/čitao, sada već čuveni govor Baraka Obame, o rasnim pitanjima i podelama u Americi. Već sada se taj govor upoređuje sa verovatno najčuvenijim govorom 20. veka - “I have a dream” Martina Lutera Kinga.

Govor je zaista izuzetan, bez lažnih floskula, prodavanja magle i pričanja popularnih priča. Obama na izuzetan način govori o uzrocima i posledicama raznih podela. O tome da su reči njegovog pastora takve kakve jesu zbog toga što je on (pastor) rastao i formirao se kao osoba u okruženju kakvo je vladalo u Americi 50-tih i 60-tih. Nedavno sam na sajtu Peščanika naleteo na odličan prevod kompletnog govora i najiskrenije preporučujem čitanje istog.

Govore slične snage sam slušao i u Srbiji, poslednjih godina. Zoranov govor o nacionalizmu i patriotizmu studentima u Banjaluci pred samo ubistvo je odličan primer. Njegovi govori i statvovi sa kampanje “Srbija na dobrom putu”. Ili govor Čedomira Jovanovića na završnoj konvenciji LDP-a pred prošle izbore. Čitanje Obaminog i Čedinog govora jednog za drugim je veliko otvaranje očiju kakvog mladog i perspektivnog političara ova zemlja ima.

Obamin govor se u Americi opisuje kao prekretnički, kao nešto što će se godinama kasnije smatrati za početak oporavka Amerike kao društva u kome trenutno vlada strah. Od recesije, nesigurnosti, od terorizma. Od beskrajnih ratova u Iraku i Avganistanu. Ne znam da li bi ove reči i ovakav govor imale takav efekat da su izgovorene nakon 8 godina Klintonovog predsednikovanja, nakon kojih je Amerika odlično stajala. Možda. A možda je bilo potrebno 8 godina Džordža Buša mlađeg da bi te reči imale dovoljnu težinu. To će istorija reći. Ono što stoji je ovakav komentar:

Finally somebody gets it! Finally someone rises above all the crap, & when put in a difficult situation, dares to address the situation itself instead of cutting all ties with the offending situation and running for the hills. Finally a presidential candidate who isn’t the usual “well he’s better than the other horrible choices”

(naglašavanje moje, komentar na YouTube strani na kojoj je govor)

Mi smo devedesetih godina proživeli nacionalni i ekonomski sunovrat. Jedva da smo se pokrenuli u dobrom pravcu kada je 2003-te ta priča sjebana. Da li treba da prođe još 4 godine pod Koštunicom (ovaj put sa radikalima) pa da ideje i programski ciljevi koje zastupa LDP dovoljno dobiju na težini? Koliko još treba da potonemo da bi krenuli ka površini?

I dokle ćemo da glasamo za neke samo zato što su oni drugi gori od njih?

Videćemo za mesec i po dana.

U jednoj državi na brdovitom Balkanu živeli su zajedno Mango, Kivi, Zara i Banana. Isith su godina svi tamo stigli, isti im je bio generalni distributer (ovo više onako poetski premda nije daleko od istine), isto su im tekli trgovački dani, na iste (ohoho) profite svi su se svikli i svima je zapretila radikalska neman u jednom danu. “Mala” sestričina jednog Funkcionera prva je primetila radikalsku neman koja se razjapljenih čeljusti i zažarenih očiju, besprizorna i strašna kao pojava, ustremila na ono najsvetije u maloj, takorekuć majušnoj državici, silom prilika smeštenoj na brdovitom Balkanu - “iskustvu šopinga u Zari i Mangu”. Uplašena za budućnost svoje zemlje, još više da bi mogla ostati uskraćena za bezbrižna tinejdžerska popodneva provedena u lakomislenom trošenju novca svojih roditelja na krpice i lutkice, nabavljane po evropskim a prodavane po srpskim cenama, mala sestričina odlučila je da se uprkos strogim porodičnim pravilima glede nepotizma za pomoć obrati svom voljenom ujaku … ostatak priče znate … Ujko je pred milionima hiljada svojih simpatizera svečano obećao kako će u zemlji na brdovitom Balkanu Zara i Mango “na vjeki vjekov” prodavati krpice i lutkice (po najvišim cenama u Evropi), zarekao se kako će svi tinejdžeri (i oni koji se tako osećaju pa imali pravo glasa ili ne) i dalje bezbrižno moći da spavaju i sanjaju slatke “šoperske” snove.

Nama ostalima, koji nismo te sreće da budemo ujkine mezimice, ostaje da biramo - da sisamo kiseli kivi il’ da se “prebačimo” na banane. Ja lično biram bananu - bar će mi biti jasno što nakon svakih izbora imam osećaj da sam ispao majmun!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora