Planeta Srbija

Одмах по великом успеху жутократије у одбрани Косова, стиже још добрих вести од наших ЕУропских пријатеља и партнера: суд у Вестминстеру је одлучио да одбије захтев за изручење Ејупа Ганића, изјавивши да је поступак „био покренут и вођен због политичких разлога“.Сигурно је да ће у Сарајеву ову вест дочекати као доказ да је Ганић невин, односно да се у Добровољачкој 3. маја 1992. није десио ратни злочин, већ да се муслиманска паравојска која је мучки напала колону ЈНА „само бранила“. Од штапских докумената, шта ли? Али то мишљење не би било угрожено ни да је одлука енглеског суда била другачија; оно је одавно уграђено у темељни мит не само БХ државе, већ и „бошњачке“ нације какву су створили Изетбеговић и његови следбеници.То не значи да образложење вестминстерског судије није делимично тачно. Наиме, оптужбе за ратне злочине су одувек биле политички мотивисане, будући да се рат дефинише као „наставак политике другим средствима“. Коме није јасно, нека погледа историјат лажног суда у Хагу, који је створен да би колективно осудио Србе (целокупно војно, политичко и полицијско руководствo Срба, од Крајине до Косова, нашло се тамо у затвору), док особе са других зараћених страна пушта на слободу, осуђује на симболичне казне, или не оптужује никако.У овом конкретном случају, оптужницу против Ганића поднело је жутократско тужилаштво, које је тим чином хтело да замаже очи народу док прогони Србе по директивама Империје. Верујем да су тужиоци у Београду били затечени Ганићевим хапшењем у марту колико и сам Ганић.Није тајна да на „пријатељском, савезничком и без алтернативе“ Западу закони Србије не вреде ни пишљива боба. Лица са уредно документованих српских потерница се већ годинама ослобађају по кратком поступку. Зато и јесте било загонетно што је Ганић уопште задржан у притвору и што су Енглези уопште спровели процес расправе о изручењу. Али сама ова чињеница, да се у овом случају прво испоштовала формална процедура па тек онда понизила Србија, говори о дубини презира Империје према српској држави.Колико год је Империја сатанизовала Србе деведесетих, ипак је према њима показивала једну врсту поштовања. Нема другог објашњења зашто се са Милошевићем ипак преговарало у Дејтону, и што РС није снашла судбина РСК. То објашњава и зашто је донесена резолуција 1244, и зашто је НАТО одустао од примене ултиматума из Рамбујеа када је 1999. окупирао Косово. Упркос бесомучним лажима, мржњи и убијању, Империја је деведесетих још и знала неке границе. Сада то више није случај.Звучи нелогично, зар не? Како то да су Србију поштовали (колико год мало) док јој је на челу био „зли тиранин Милошевић,“ а да је сада презиру, иако су на власти већ десет година разне демократе, реформатори и осведочене боркиње за људска права? Нема то везе ни са Милошевићем, ни са демократичношћу демократа (или њеним недостатком), већ са догађајима од 5. октобра 2000. Ако је Србија изабрала да их заборави, Империја није. Фотељаши у Стејт департменту добро се сећају сентандрејских курсева, куфера готовине шверцованих преко границе и разних договора са члановима ДОС-а, који су баш они ономад основали. Ако већ Србија не зна, знају њени душмани да је још од јесени 2000. године у Београду на власти екипа квислинга, који су сопствену земљу буквално продали за шаку долара. А ко је покушао да се осамостали и тих долара одрекне, зна се како је прошао.Логика и морал америчке Империје су врло једноставни. На пример, „поштен“ политичар је онај који, једном купљен, остаје купљен. А издајницима се никада не може веровати, јер ако су издали једном - издаће опет. Ако већ Србија не зна, Империја итекако добро зна ко влада Србијом у њено име. Зато се према њима односи са тачно онолико поштовања колико заслужују.

Нема сумње да је прошлонедељна пресуда Међународног суда (не)правде, apropos проглашења тзв. независне државе Косово, допринела рушењу међународног права. То је само последњи корак у тој одисеји, којој припадају и НАТО агресија из 1999, и ирачки рат 2003, и оснивање и рад Хашке инквизиције од 1993. наовамо... Дакле, није ово неки нагли заокрет, већ само најновији корак у процесу.Сепаратисти широм света ликују и најављују акцију. Можда до њих није допрла порука Империје да се не може свакоме оно што се може Вашингтону и Бриселу - али ако се неко позива на закон јачег („може нам се, па смо зато у праву“) онда не може да замери неком другом ако се позове на исти „закон“ и има силу којом може да га примени. Односно, може да замера колико хоће, али му је од тога слаба вајда. Проблем је што је такав „поредак“ нестабилан и насумичан. Зато се историја цивилизације увек може мерити степеном до којег сила закона надвладава закон силе. Ако је овај други у успону, онда то више нији цивилизација, већ хаос. Данас, дакле, живимо у свету којим влада хаос - али се претварамо да постоји поредак!Шта је у ствари писало у одлуци МСП? Питање које је Србија поставила у октобру 2008. било је недвосмислено - да ли су привремени органи управе на Косову имали право да донесу декларацију супротну правном поретку УН и резолуцији 1244? Једини логичан и правно ваљани одговор је требало да буде „нису“. Међутим, десет судија МСП је изабрало да промени питање и тако избегне пресуду која се не би допала Вашингтону.Како објашњава судија Абдул Корома из Сијера Леоне:„Мишљење већине користи једну врсту трика како би избегло логични закључак, тако што за ауторе једностране декларације независности сматра да нису деловали у својству представника привремених органа самоуправе Косова, већ представника косовског народа, па да самим тим за њих нису важили прописи Уставног оквира и УНМИК-а“.Нема везе што је декларацију објавила „Скупштина Косова“ која је изабрана на УНМИК-овим изборима као орган привремене владе - дакле, апсолутно није имала право да уради то што је урадила. По овој интерпретацији, ако ја кажем да сам грађанин Марса, а не БиХ или САД или Србије, онда самим тиме постајем имун на законе БиХ, САД или Србије! То не само да нема смисла, већ је позив на хаос. Закони или важе за свакога на датој територији, или не не важе ни за кога. Нема средине.Овако мисли и судија Мухамед Бенуна из Марока, који критикује одлуку већине као „у најбољу руку софизам“ и каже:„…нема везе да ли сматрамо ауторе декларације о независности члановима Скупштине Косова или не; ни под којим околностима они немају право да усвоје проглас који крши Уставне оквирие и Резолуцију СБ 1244, па самим тим и правни поредак на Косову који су успоставиле УН“.Иако је још у децембру прошле године било јасно да ће МСП бити под огромним политичким притиском да управо то и учини - сетите се напада искрености председавајућег МСП Хисашија Оваде, када је изјавио да ће одлука највероватније да буде подложна различитим тумачењима - не сећам се да је било ко предвидео да ће одлука бити овако провидно погрешна.Проблем, дакле, није био жто су жутократе поставиле погрешно питање, већ у томе што су се уопште обратили МСП. И пре него што је постао председник и повео политику капитулације, Тадић се као министар потрудио да Војска Србије неће бити у стању да се бори за Косово. Србији су онда преостали само правни аргументи - али они су били јаки и неприкосновени. Јер, иако је НАТО окупирао Косово (грубим кршењем кумановског споразума, успут буди речено) 1999, цена те окупације била резолуција УН 1244. А према тој резолуцији, за коју је МСП потврдио да је још увек на снази (иако некако волшебно не важи за Вашингтон, Шиптаре, или ЕУЛЕКС...), само и једино Савет безбедности има право да регулише статус Косова. Све друге одлуке су правно ништавне. А будући да СБ не може да призна „Независну државу Косово“ све док на то могу да ставе вето Русија или Кина, Србија је ту имала адут у сваком спору око Косова.Обраћањем МСП, жутократе су само омогућиле Империји да ослаби управо најјачи српски аргумент, односно оспори га кроз институцију која у свету још увек има кредибилитет и поштовање. Ово није био резултат глупости, незнања, или неспособности, већ део оне стратегије која је још давно договорена са Вашингтоном: да ће „бој за Косово“ бити прича за унутрашњу употребу, којом се мажу очи народу док се Србија систематски уништава за потребе страних налогодаваца. Сетите се демарша из фебруара:„Наши партнери у Београду рекли су нам да изјаве министра Јеремића о Косову имају за циљ да заштите председника Тадића од напада српских националиста, и да је иницијатива тражења саветодавног мишљења од МСП била само маневар да се Косово уклони са дневног реда српске политике“. (подвукао С.С.)Рекох раније да живимо у свету којим влада хаос, али се претварамо да постоји поредак. Нешто слично могло би се рећи за жутократију. Наиме, то је антисрпски, окупациони режим који ради против државе и народа, али се представља као аутентична српска власт која се бори за интересе државе и народа. Онима који пристају на ту искривљену перспективу онда никако није јасно како власт, и поред силних неуспеха и катастрофалних резултата, може да тврди да је све дивно и да су савршено задовољни. Али ако прихватите истину, онда постаје јасно да жутократама заиста све иде по плану. За Јеремића, Тадића и остатак жутократске хунте, оно што се десило у четвртак није био пораз, већ унапред планирана победа на њиховом „ЕУроатлантском путу без алтернативе“.Из приложеног би требало да је јасно колики људски и морални суноврат представља жутократија. Њено уклањање је неопходан предуслов физичког опстанка српске државе и народа. Што пре, то боље.

Posle jednodnevne konferencije #novput na temu odnosa i razumevanja internet medija od strane političkih stranaka u Srbiji dosta se razgovaralo o ovoj temi. U postu koji je vrsta kraćeg izveštaja sa ovog događaja, su i linkovi ka nekim vrlo dobrim postovima i drugim izveštajaima iz papirnatih i ostalih poluživih (mrtvih) medija. U ovom postu su [...]

Danas smo na Twitteru zaključili da je naplata AdSense čeka u Srbiji, ali i u regionu uopšte nesvakidašnje iskustvo kome treba posvetiti vremena kako bismo mogli novim naraštajima da propovedamo o tome kako je bilo u naše vreme. Pa da počnemo…

Photo: Brajeshwar

AdSense čekovi mi stižu kod matorih u Ivanjici, jer me u Beogradu poštar nikad ne nađe na svom mestu a i česte selidbe čine da zaboravim da promenim adresu na ovako bitnijim mestima, pa im je ipak kući kod njih najsigurnije. Keva, naravno, otvara sve što mi stiže kod njih i usplahireno istog trenutka me zove na telefon da mi kaže da su stigle neke pare od Googla. Pokušavam da je smirim i objasnim da to nije plod internacionalne izdaje već mukotrpnog znoja i dajem instrukcije da ostavi do mog sledećeg dolaska. Ushićenje nije ništa manje ni primopredaji, a dolazak u Beograd znači i potrebu da se isti unovči.

Unovčavanje pokušaj 1

Pola 5 je. Idem do Maksija po klopu, i usput da svratim do banke da, konačno, unovčim ček. Banka radi do 7, stižem bez problema. Ulazim u banku, red do toaleta. Radi jedna službenica, na drugoj blagajni nema nikoga, na trećoj sedi neka tetkica ali je zauzeta administrativnim poslovima. Ljudi obično podižu ili deponuju novac, proveravaju stanje, menjaju adresu. Sve teče kao po loju, posle 45 minuta i solidno gladan stižem na red.

Službenica: Dobar dan izvolite :) Eniac: Ćao, trebao bih da unovčim Google ček.

Službenica koluta očima u neverici, prve kaplje znoja se naziru u kutu njene face, vadim ček iz koverte i dodajem joj isti

Službenica: (preuzima ček i zagonetno potvrdi) Ahaam… Eniac: Verovatno ste imali prilike da unovčavate isti, znate ono rezervišete novac i kad se proveri validnost realizujete uplatu.

Službenica i dalje koluta očima, vrti ček u ruci tražeći mapu blaga na njegovoj poleđini, sriče slovo po slovo proverava svaku cifru i gotovo da deluje da će nešto uraditi sa njim, a ja zadovoljno otići kuću. Ali, ne lezi vraže, ustaje i odlazi do svog šefa da se raspita oko detalja ljubazno mi stavljajući do znanja da sačekam malo.

Službenica: Imamo ovaj ček od Googla, jel znaš ti kako ono beše ide… Šef Sale: Zovi odeljenje za devizne transakcije (tako nešto) i oni će ti detaljnije objasniti…

Službenica se vraća na mesto zločina, sa sve čekom u ruci, okrene ga još 2-3 puta i posegnu za telefonom. Telefon zvoni više puta, nakon ona pobedonosno daje izjavu.

Službenica: Služba za devizne transakcije radi do 12, svratite sutra prepodne, nije ni velika gužva i časkom ćemo to završiti. Eniac: Ništa, hvala Vam, izvinite na cimanju, vidimo se sutra najverovatnije. Službenica: (ljubopitljivo procedi kroz zube poželevši da me više nikad ne vidi) Nema problema, hvala i Vama.

— kraj pokušaja 1 —

Unovčavanje pokušaj 2

17 dana kasnije, ipak je dolazak pre 12 previše ambiciozan za mene. Treba mi lova k’o ‘leba red je da unovčim onaj ček ima 2 i po meseca kako je stigao. Pošta, pa matorci, pa pokušaj jedan i prođe vreme za čas. Pola 12 je. Ulazim u banku, red opet do toaleta. Rade dve službenice, na drugoj blagajni standardno nema nikoga, na trećoj sedi moja omiljena službenica. Ljudi i dalje obično podižu ili deponuju novac, proveravaju stanje, menjaju adresu. Sve teče kao po loju, i opet posle 45 minuta i sada već solidno gladan stižem na red.

Službenica: Dobar dan izvolite :) Eniac: Ćao, znate bio sam ovde pre 10 dana (jbg moram malo da slažem) trebao sam da unovčim Google ček ali ste me vratili jer nije radila služba za devizne transakcije.

Službenica koluta očima u neverici, prve kaplje znoja se naziru u kutu njene face, vadim ček iz koverte i dodajem joj isti

Službenica: (preuzima ček i zagonetno potvrdi) Ahaam… Eniac: Pričali smo prošli put, verovatno ste imali prilike da unovčavate isti, znate ono rezervišete novac i kad se proveri validnost realizujete uplatu.

Službenica i dalje koluta očima, vrti ček u ruci tražeći mapu blaga na njegovoj poleđini, sriče slovo po slovo proverava svaku cifru i gotovo da deluje da će nešto uraditi sa njim, a ja zadovoljno otići kuću. Ali, ne lezi vraže, pronalazi corpus delicti, ček je izdat pre 2 i po meseca i gotovo sigurno ne važi. Njena sloboda je na vidiku.

Službenica: Ček je izdat pre 2 i po meseca, nisam sigurna ali obično traju 2 meseca, možda 4. Što niste došli ranije?

Eniac: Znate bio sam pre 10-15 dana (olabavio malo sa laganjem) a i ček je dosta kasno stigao kod matorih, pa dok je stigao ovde. Verujem da je rok za unovčavanje ipak duži od 2 meseca. Amerika je to.

Kolutanje očima dostiže warp speed, službenica ustaje i odlazi do svog šefa da se raspita oko detalja ljubazno mi stavljajući do znanja da sačekam malo.

Službenica: Imamo ovaj ček od Googla, jel znaš ti koliko ono beše traje, 2 meseca jel? Šef Sale: Zovi odeljenje za devizne transakcije (tako nešto) i oni će ti detaljnije objasniti…

Službenica se vraća na mesto zločina, sa sve čekom u ruci, okrene ga još 2-3 puta, podvlači noktom datum izdavanja, čime verovatno želi da se osećam kao zločinac,  i posegnu za telefonom. Telefon zvoni više puta, nakon čega se neko javi sa druge strane i potvrdi da ček traje 4 meseca najverovatnije i da krene u proces unovčavanja.

Službenica: Imate sreće, ček važi 4 meseca. Stupićemo u proces unovčavanja. Samo da znate provizija za korporativne čekove je 2% da li ste informisani o tome (poslednja provera moje volje)? Eniac: Naravno, nije nikakav problem.

Službenica: Dobro popunite ovaj papir (daje mi neki papir gde ne znam da popunim pola podataka).

Eniac: (popunjavam lične podatke, i unosim izdavaoca čeka, izostavljam polja vezana za novac koji se isplaćuje, i datum isplate)

Službenica: Niste sve popunili, popunite i ovo.

Eniac: Šta da stavim kao iznos, onaj sa čeka sve sa provizijom?

Službenica: Ne, ne, ne bez provizije.

Eniac: A kolika je provizija da znam šta da upišem.

Službenica: (više joj nisam toliko sladak) Stavite iznos sa čeka!

Eniac: Dobro. A vreme isplate, da stavim današnji datum?

Službenica: Ne, ne, ne stavite… Ostavite praznim.

Eniac: Izvolite,

Službenica mlati nešto po onom papiru, unosi u računar 12 minuta podatke i to je to.

Službenica: To je to.

Eniac: Kada ću moći da dođem po novac.

Službenica: Pozovite za 30 dana, pa ako Vam bude odobren novac moćićete da ga podignete.

Eniac: Hvala Vam. Doviđenja.

Službenica: Doviđenja. (uze vlažnu maramicu i obrisa sada već krupne kapi znoja sa svog lica).

— kraj pokušaja 2 —

Posle sat vremena u banci uspevam da obavim prvi deo posla. Za 30 dana ću opet ići u banku da proverim da li je uplata odobrena i tek onda moći da očekujem novac. Nije to loše, makar znaš da će ti sigurno platiti ali ceo ovaj proces zna da bude neverovatno iritantan kada ga ponovljate po pristizanju svakog čeka (drugi pokušaj naravno, prvi je plod neiskustva). Odatle me i ne čudi što ljudi koji prihoduju ozbiljnije sume novca od AdSensa nagomilavaju isti i isplaćuju odjednom. Jednostavno ne isplati se cimati se na svakih 100 dolara jer je celokupni proces priličan pain-in-the-ass.

Drugo što mi je interesantno jeste da ni jedna banka ne identifikuje ovo kao priliku, već sve shvataju kao problem i izazivač zastoja u banci. Zašto se ne specijalizovati za ovo i oglašavati među web ekipom kao check-friendly banka. Dobar deo ljudi odavde generiše sasvim solidnu kintu od AdSense-like servisa tako da ne sumnjam da bi imali nekakvu finansijsku korist pored nesumnjivo gomile lojalnih korisnika koje bi stekli usput. Geekovi ne vole redove i cimanja, svaka automatizacija i prebacivanje dosadnih i sporih offline procesa online učiniće da zavolimo tu banku i pričamo svuda naokolo o istoj. A složićete se da su retke banke o kojima danas neko priča u pozitivnom svetlu. Možda neka od njih i pročita ovo.

Две године су већ прошле откако је коалиција социјалиста, пензионера и власника жирафе направила политички салто мортале и постала део владе за ЕУропску Србију. Није битно јесу ли томе посредовали амбасадори и тајкуни, или су само пружили подршку пројекту који је кренуо још и пре мајских избора. Резултат је био нешто за шта нико - ни следбеници Демократа, ни социјалисти, ни пензионери, ни љубитељи жирафа - није гласао. Толико о демократији, је ли.Жутократија Србији није донела ништа ново. Млађан Динкић своју политику економске деструкције води у континуитету од 5. октобра 2000, без обзира ко је на власти. Борис Тадић „чини све што може“ за своје иностране послодавце још откако је одмах после своје прве инаугурације (која је, подсетимо се, била имитација америчког ритуала) брже-боље одлетео у Вашингтон на поклоњење зна-се-коме. Ивица Дачић је тако темељно „пожутео“, да се оправдано поставља питање да ли је икада и био „црвен“. Слично питање могло би се поставити и Николићу и Вучићу, који су открили чари (транснационалног) „напредњаштва“. Подвученог жутом.Уместо суштинског питања - да ли Србија треба уопште да постоји? - маркетиншки мешетари су народу 2008. сервирали лажну дилему (Косово или Европа?), и понудили још лажнији одговор: „и Косово и Европа“. Колико је пута само у ове две године било прилике да се јасно види шта жутократија мисли о Србији? Подршка аутономашима у Војводини, промоција турско-османско-исламистичког „Санџака“, резолуција о Сребреници, почасни докторати идеолозима НАТО бомбардовања, касапљење српске књижевности у Народној библиотеци Србије, НАТО пропаганда у српским уџбеницима - шта још треба да се деси, па да не буде више никакве сумње да жутократија ради на уништељу државе Србије и народа који је сматра отаџбином?У међувремену је и сама ЕУропска унија дала одговор на маркетиншку шарену лажу жутократског режима, недвосмисленом подршком „Независној држави Косова“, што кроз мисију ЕУЛЕКС коју су жутократе хвалиле као „неутралну“, што кроз резолуције у ЕУропском парламенту. И не само то, већ су амбасадори САД и ЕУропских земаља, у демаршу лично Врховном Жутнику, објавили да су им жутократе још давно обећале да ће наводна борба (која се од фебруара 2008. води искључиво флоскулама) за отето Косово бити само пуста прича за интерну употребу. Ових дана стиже и недвосмислена порука из Берлина да од уласка у ЕУропство нема ама баш ништа, без обзира шта је Србија урадила досад, или још намерава да уради. Просто речено, уласком данашње Хрватске у ЕУ заокружиће се некадашњи аустроугарски простор. После тога, што се њих тиче, остатак Балкана може лепо да се интегрише са новом турском царевином. Ни не помишљајући да протестују што им се тиме руши деценијска политика „без алтернативе“, жутократе су и рукама и ногама скочиле у турско коло.За десет година колико је Милошевић био на власти, Србија је преживела санкције, сатанизацију, бомбардовање и окупацију дела територије. Октобарски револуционари су поручивали испред запаљене скупштине да ће под њима све то да буде само ружна прошлост, а Србија ће да живи „нормално“ и „боље“. Је ли глад нормална? Је ли дужничко ропство боље? Да ли вам је данас боље него што је било пре десет година? Шта би од силних обећања? Али стварно? Будите искрени. Можете да лажете друге, ако хоћете, али немојте да лажете себе.Сваки дан све више људи пита, докле овако? Србима је данас много горе него што је било америчким колонистима када су дизали буну против енглеског краља, 1776. Или Французима, када су рушили Бастиљу на данашњи дан 1789. Жутократски зулум још није достигао степен дахија из 1804 - али само што није. А и дахије би опет мало да вежбају толеранцију и мултикултурализам по земљи Србији. Односно ономе што од ње остане.Докле овако? Па док народу не досади. Док се не нађе неко ко ће да повикне: „Председник је го!“ и да поквареним изродима који седе у влади, скупштини и разноразним канцеларијама упути поруку попут оне којом је енглески диктатор Оливер Кромвел почастио Крњи Парламент, 1653. године:„Крајње је време да престанете да заседате на овом месту, које сте обешчастили презирањем сваке врлине, и опоганили упражњавањем сваког порока... Чопор сте плаћенићких хуља; попут Есава, своју бисте земљу продали за вечеру, а попут Јуде, свог Господа за шаку сребрњака. Има ли међу вама и једне преостале врлине? Постоји ли порок којег немате? Мој коњ је већи верник од вас. Верујете само у злато. Ко од вас још није продао савест за мито? Има ли човека међу вама који уопште брине о државном добру? Прљаве проститутке, зар нисте опоганили ово свето место и Господов храм претворили у лоповску јазбину, својим неморалом и злочинством? У целом народу сте постали неподношљиво омражени. Народ вас је изабрао да исправите неправде, а не да их сами наносите! Идите, зато... У име Божије, ван!“Шта чекате?

I eto ga! Pre par dana je usvojen nesretni Zakon o elektronskim komunikacijama. I ne samo to, nego ga je blagoglagoljivo uz nemušto pojašnjenje u Saopštenju za javnost Boris Tadić (o)pravdao… Samo da dodam par reči: Po ovom Zakonu policija (i svi njeni sateliti) dobija formalno pravo da špijunira građane Dobija pravo da organizuju i [...]

Иако се у једном тренутку чинило да ће „Бели орлови“ моћи да остваре одличан резултат на мундијалу упркос лошем старту против Гане, утакмица са Аустралијом је распршила те наде.Таман сам се био спремио да кажем како је ово можда резултат захтева из Београда да се обезбеди пролаз Немачке и Гане - јер забога, у супротном би неко негде могао да Србију оптужи за „расизам“ и „национализам“ - али сам онда схватио да то не би било сасвим фер. Барем према фудбалерима и селектору Антићу; нисам први коме је пала на памет могућност да је победа над немачком могла да успаничи жутократе. (Успут, кад људи више не могу да разликују надреалистичку сатиру од стварности, крајње је време да се схвати да са стварношћу нешто озбиљно није у реду.)Препоручујем, међутим, осврт Александра Павића на Видовдану данас, у којем се оправдано пита: „...с којим правом данашња Србија треба да очекује да јој фудбалери дају више од онога што је заслужила?“Дабоме да се могло боље - али зашто тако да се размишља само када је у питању фудбал, а у држави се толерише какистократија?Уосталом, она победа над Немачком је можда слађа и од освојеног пехара. Бар мени.

Пошто не читам Данас (лист невладника, жутократа и острашћених грађаниста), промакао ми је есеј Алексе Ђиласа од 15-16 маја о Слободану Инићу. Не верујем ни да би ме претерано занимао, искрено говорећи, да се поводом њега није повела полемика о књижевнику Бориславу Пекићу.Одговарајући Маринку Вучинићу са НСПМ, Ђилас осликава Пекића као острашћеног националисту приврженог олигархији и поштоваоца Милана Стојадиновића (којег Ђилас карактерише као фашисту). И баш када сам био спреман да целу полемику отпишем као надгорњавање салонских интелектуалаца о стварима које су потпуно небитне, наиђем на коду Ђиласовог текста, у којем се Пекић описује као помагач Слободана Милошевића.Ђилас не користи Лењинов израз „корисни идиот“, али је очигледно да управо то подразумева, када каже:Пекић је често, без имало дилеме и на врло оштар начин, пропагирао управо оно што је Милошевићев режим говорио и радио. Наравно, његови текстови су вешто писани, хумор лепршав, али то ипак ништа не мења на суштини његових порука.Тако је Пекић говорио како Србија нема ниједан прави атрибут суверености и Војводина је од ње независна колико и Мозамбик, а српска комунистичка власт била је на Косову увек уз Албанце и против Срба. Он с поносом каже како се у Енглеској у њему „рађа родољуб, па - чему крити - и националист“ и тврди: „Ниједан британски извештач не јавља да се у тој српској провинцији, настањеној управо стога претежно Албанцима, над Србима врши геноцид.“ Доследно овим ставовима, Пекић ће се 7. јуна 1990, у свом говору у Месној заједници Стари Град, заложити за „бескомпромиснији“ национални програм, посебно за укидање аутономије Косову, и обећати: „Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу историјску традицију.“Да додам како је Пекић писао да за Србе конфедерализам значи претварање Срба ван Србије у обесправљене националне мањине и да су Македонија и Босна и Херцеговина вештачке творевине. (Пекић чак подсмешљиво пише: Босна & Херцеговина.Е овде би сваки нормалан човек требало да застане и упита, „Па добро, Алекса, али шта је од овога спорно?“ Заиста, шта?Зар се покрајине нису понашале као државе? Зар СР Србија (тј. УжаС) није тек уставним реформама које је покренуо Милошевић добила једнак статус са осталим републикама СФРЈ? Зар би доминација Шиптара на Космету била могућа без активне подршке комуниста у Београду? Па Милошевић је и имао огромну подршку народа у њиховој смени баш због те кукавичко-повлађивачке политике.Зар српску историјску традицију заиста нису оспоравали, почев од вулгарних нео-усташких, нео-балистичких и исламистичких пропагандиста, преко западних навијачких медија, све до самих жутократа?Зар се Србима западно од Дрине није десило управо оно на шта је Пекић упозоравао: прво су сведени на статус обесправљене мањине, а онда и физички истребљени (у данашњој Хрватској).Зар БиХ није вештачка творевина? Могло би се расправљати надуго и нашироко о томе да ли је Македонија била вештачка држава од 1944. наовамо, али она то сигурно јесте од 2001, када је под притиском НАТО и ЕУ Скопље капитулирало пред албанским терористима.А кад смо већ код тога, британски (и не само британски) новинари су заиста ћутали о геноциду над косметским Србима, како тада, тако и од 10. јуна 1999 наовамо. Не, за њих су масовни прогон, покољи, пљачка и систематско разарање црквене и културне баштине били тек „осветнички напади“ и „сукоби“, док је погром из марта 2004. на очиглед целог света проглашен крунским аргументом за успостављање „Независне државе Косова“.Дакле, да ли Алекса Ђилас оспорава било шта од овога као неистину? Или је по њему то аутоматски неистина зато што је тако „Милошевићев режим говорио и радио“? То је, онда, савршена илустрација начина размишљања о којем сам писао у „Логици раздора“.Посебну пажњу завређује цитат да се Пекић сматрао родољубом, па чак и националистом. Аха! Али... где је ту проблем? Само у Србији је данас патриотизам мана, а родољубље грех. Сви остали народи, од Хрвата до Американаца, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“, па до тамо неког племена Угди-Бути (да не буде забуне, поптуно измишљеног) са Папуа Нове Гвинеје чија је основна културна вредност канибализам (и то мора да се толерише, је ли, у име толеранције) - сви они имају право на свој идентитет, да на тај идентитет буду поносни, и да га испољавају. Поготово ако би то икако могли да ураде на штету Срба и Србије. Али Србима је сваки идентитет, сваки понос, свако достојанство најстроже забрањено. Могли би Угди-Бути да се увреде па да нас не поједу.Свако ко се супротстави овом апсурдном двоструком мерилу бива обележен етикетом „националисте“ и то га аутоматски дезавуише у очима модерних, проЕУропских, либерал-демократских, космополитски прогресивних грађаниста (тј. читалаца Данаса). За њих је одбацивање патриотизма највећа мудрост, а самомржња највећа врлина.У том контексту треба посматрати Ђиласову полемику о Пекићу. Уопште се не ради о обичном салонском трачању, већ нечему много опаснијем. Реч је, наиме, о целом једном процесу, који је Слободан Антонић пре неки дан описао као „машину за прљање“: у режији невладничко-грађанистичких медија попут Данаса, Бетона (тзв. културног додатка наведене новине), Пешчаника и е-новина, баца се блато на све и свакога ко се усуђује да у свом културном стваралаштву има ичега националног. Српског, дабоме.Усуђујем се да кажем да је највећа трагедија Срба што се после свега кроз шта је тај народ прошао у историји овакво размишљање не само толерише, већ данас представља идеологију власти у земљи Србији. Ако се тој идеологији не стане у крај, не само да неће бити боље будућности, у ЕУропству или ван њега, већ неће више бити ни Срба.

После фијаска са Ганом, изгледало је да ће Бели Орлови морати да се задовоље пласманом на Мундијал, а Србија навијањем за Јанезе у даљем току такмичења. А данас?Немачка је била фаворит. Не само зато што је пре неки дан уништила Аустралију 4:0, већ и зато што је теутонски тим традиционално доминантан у фудбалским утакмицама (кад већ није у ратовима). Коментари на званичној страници (Fifa.com) одражавали су такво убеђење:„Немачка сада много јака а овај тим способан за све! ÜBER ALLES DEUTSCHLAND! Предвиђам: 3:0 за Немачку, ( Podolski, Podolski, Özil)!“„Немачка може да победи са играчима са клупе. Опет 4:0“.Кад оно - цврц! Чак се чини да је у питању била космичка правда, па су сада Немци играли са 10 играча (као Србија против Гане), а Стојковић је одбранио једанаестерац (као што није против Гане). И то баш Подолског.Питам се како је на вест реаговала квислингократија. Да ли су помислили, „Јао, глупи фудбалери, сада нас Немци никада неће пустити у ЕУропу“? Или су почели да праве планове како да ову победу представе као тријумф ЕУроатлантског пута без алтернативе? А можда су остали затечени и узнемирени симболиком да је земља која се под њиховом жутовладом само сагиње и повија и пузи, ипак неочекивано победила. Шта сад?

- Šta je bilo juče sa Ganom?

- Izgubili smo!

- Ma, znam to. Čuda se, ipak, dešavaju.

- Kakva čuda? Izgubili smo.

- Ama, znam. Zato i kažem. Šta ćeš, moramo i mi nekad izgubiti.

- Nekad? Pa čoveče, izgubili smo četiri rata, Zvezda sledeće sezone igra u Čika Perinom kupu, Toma nam uzeo Gurija, a govore da ćemo i Maksi da izgubimo. Ovo nam je bilo sve ili truba.

- E, trube sam čuo. I ona sa Kosova ravnog će se čuti, ‘oće, ‘oće. Nego, bre, pitam te kako smo igrali? Jesu li nas sudije ponovo oštetile, majku li im zavereničku. Joooj, lepo im je spočitao Gadafi. Gledao sam živo popodnevno uključivanje sa Farme, pa nisam pratio ceo tok. Ko je bio najbolji pojedinac na meču?

- A to. Marija Kilibarda, jednoglasno.

- Braćala, ozbiljno te pitam

- Ozbiljni smo ljudi. Živa istina. Visoka, crna, zakopčana dovoljno, otkopčana taman. Pročitaj ceo tekst

Prešli smo pre nekog vremena sa Colgate na Blend-a-med zubne paste i bili prilično zadovoljni. Probali i 3D White od Blend-a-meda i bili prezadovoljni. Kupili novu kutiju, i to LUXE (mo'š misliti!) da nastavimo sa "blistavo belim osmehom" i razočarali se. Ne u pastu za zube već u predstavu koju smo tom prilikom doživeli.

Otvorili kutiju (Biljana, da budem precizniji) i unutra zatekli...

...mislim, šta reći više. Platiš pastu za zube skoro 300 dinara i dobiješ Albu od 69 dinara. Prosto za ne poverovati... Only in Serbia.

U organizaciji NVO Centar modernih veština uz podršku Friedrich Ebert fondacije juče je u Srbiji prvi put organizovana konferencija javna debata o razumevanju interneta kao medija od strane političkih stranaka. Javna debata jer, osim 70-ak prisutnih u sali još toliko zainteresovanih je pratilo time line i izlaganja putem Twittera i Madnet live stream-a. Polemika [...]

Поводом тридесете годишњице смрти Јосипа Броза, сведоци смо излива југоносталгије. С једне стране она се чини оправданом: за Маршалово време се „живело боље“ и „к’о сав нормалан свет.“ А са друге, онима који су свесни до које мере је друга Југославија уништила Србе духовно и физички, носталгија за Дјечаком са Сутле испада у најмању руку непримерена, чак и дегутантна.Она је, међутим, само симптом исте болести која се манифестује у некритичкој ЕУфорији и у ликовима попут Соње, Наташе, Чеде, Латинке, ШуНАТОвца, Врховног Жутника... Некада сам је звао србофобија, али то није страх од Срба колико мржња према њима. Сви ти људи, са све легијама пришипетљи, мрзе свој идентитет и хоће да буду неко други. Србијом владају родомрсци. Онима који је мрзе, све је у тој земљи могуће и дозвољено. Онима којима је воле, више скоро ништа.Самомржња је рак душе. Рађа се из осећаја понижења, срамоте и кривице. Још од 1944. се Србима намеће осећај кривице за наводни „великосрпски хегемонизам“ краљевине Југославије (Просто питање: Ако је била хегемонистичка, што ли сте је онда васкрсавали, другови?), а понижавају се поделама, стварањем покрајина и производњом нових нација. На четири и по деценије таквог психолошког злостављања онда долазе ратови за уништење те исте Југославије, у којима њени разбијачи тријумфују, Срби губе скоро све, а онда још бивају за то и окривљени и обележени као „агресори“ и „геноцидни“. Санкције, бомбе и окупација су само последње капи у не чаши, већ правој кофи жучи која се свакодневно силом испија. А меда ниоткуд.Не треба да чуди, дакле, да се после свега овога у некада поносном, слободољубивом и правдољубивом народу уврежила малодушност, очај, умор, безнађе. Од хероја који су два пута победили аустро-мађарску царевину, прешли Албанију, и две године касније ослободили своју земљу пешке брже од француских коњаника, остали су мали слаби људи, сенке сенки, мукли одјек минулих дана.Ти и такви људи мирно гледају како њихова самопроглашена „елита“ уништава земљу и затире последње трагове њиховог бића. Мисле, ако „свет“ мрзи Србе, онда ће да престане да их мрзи кад престану да буду Срби. Ето, проблем решен. Да ли?Најокрутнија иронија у свему овоме је да тај „свет“ (односно самозвана „међународна заједница“ која није ни једно ни друго) Србе још увек види као онај тврди орах о који су зубе поломили Турци и Швабе. У очима сујетних чиновника Стејт департмента и њима подређених министарстава других „савезничких“ сатрапија, Срби су народ који воли слободу, негује традиционалне вредности и самопоштовање. Њихово размишљање могло би се сажети овако:Не сме се никада допустити да на Балкану постане сувише моћан један народ који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге.Није случајно што је аутор ове мисли Адолф Хитлер (цитат је из мемоара његовог изасланика за Балкан, Хермана Нојбахера).Данашњи наследници Хитлерове политике и савезника Србе су сатанизовали као „геноцидне агресоре“, силоватеље, господаре концлогора и дивље варваре који су без разлога и повода напали своје мирољубиве хрватске, муслиманске и албанске комшије. Да је и било српског одговора на ове сатанске оптужбе, он није могао да се чује - захваљујући санкцијама УН без преседана у историји.Најстрашније од свих мучења је комора за изолацију. Одсечен од било каквог контакта, светла, звука, човек убрзо полуди и спреман је у све да поверује. Срби су деведесетих плански и намерно затворени у државни еквивалент коморе за изолацију. За то није био одговоран Милошевић; то је тек била прича коју су мучитељи захтевали да се прихвати, као предуслов за пуштање.И како онда да не посрну? Како да не поверују у шарене лаже, пуста обећања повратка у дивна стара времена Титославије која ће да се препороде кроз ЕУропско унијаћење, под само једним малим, малецким, ама ситним и безначајним условом: одрицањем од себе?Нисмо први у историји који би, тако прогоњени и излуђивани, пожелели да нисмо то што јесмо, да смо неко и нешто друго, не би ли нас тако мучитељи пустили на миру. Али из своје коже се побећи не може. Понајпре зато што сами мучитељи - знам, опет иронија - то бекство неће да прихвате.Јер колико год се ови данашњи Срби трудили да буду нешто друго - добри ЕУробови, Атлантисти, НАТОфили, Војводинијанци, равноправни грађани ЕУропске регије Донау-Маргус, шта већ - свет ће у њима увек видети само и једино Србе. Некада се под тиме подразумевао херојски народ којем је слобода била важнија од живота. Данас је то име, барем на „Западу“, претворено у синоним за зло. Али то не значи да је та перцепција истинита, или да мора да буде прихваћена као тачна. Или да ће опстати довека.Самомржња се лечи самоспознајом. Кад неко прихвати да није савршен, али да јесте то што јесте, онда више не мрзи себе. Наметнути осећај недостојности, кривице, срамоте и ниже вредности нестаје. Остаје човек.Будимо људи, онда. Мржња уништава.

У октобру 2009, турски министар иностраних дела Ахмет Давутоглу дошао је у Сарајево ”на коњу” и том приликом одушевљеној публици одржао предавање о ”златном добу” османске владавине. Том приликом је изјавио:Сада је вријеме за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осјећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свијест...Овиси из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз стољећа, од 15. до 20. стољећа, балканска хисторија је била успјешна. Ми можемо обновити овај успјех.Све од тада, турске власти не губе време у спровођењу Давутоглуове обзнане. Министар се сваки месец састајао са колегама из Сарајева и Београда. А крајем априла, турски председник Гул, председник Србије Тадић, и муслимански члан председништва БиХ Силајџић потписали су заједничку декларацију о политици у региону. У међувремену, Анкара узима себи у заслугу што је Србија изгласала скупштинску резолуцију о Сребреници, али и што је НАТО упутио БиХ позив за приступање.И док се ЕУропска унија бави санацијом својих урушених новчаних темеља а Американци својим авантурама широм света, Турска се намеће као нови господар на Балкану.Састанак у СтамболуОдмах по својој посети Сарајеву прошлог октобра, Давутоглу је отворио дијалог са Београдом. Упркос турском признању "независне државе Косово", у Београду су га дочекали срдачно. Давутоглу се неколико пута састајао са својим колегама Јеремићем и Алкалајем. Коначни исход ове дипломатске вртешке био је председнички самит 24. априла у Истанбулу.По описима турских медија, била је то права мировна конференција од историјског значаја. ”Босна је послала амбасадора у Београд, а скупштина Србије је упутила извињење Босни за масакр у Сребреници,” наводи лист Заман. Не спомиње се да је Сарајево имало амбасадора у Београду годинама, све док тренутни председник Председништва, муслимански представник Силајџић, није покушао да на то место постави човека мутне ратне прошлости. У ствари, Силајџић је тај који већ годинама упорно форсира сукоб са Србијом и Србима у БиХ. Последњи пример таквог понашања била је његова харанга у Мостару против почасног госта економског сајма, Бориса Тадића.А онда, само десет дана касније, Силајџић и Тадић се рукују у Стамболу, куну се да ће "политика у региону да се заснива на безбедности, сталном дијалогу, и очувању мултиетничког, мултикултурног и мултиверског карактера” и уживају у ласкавим похвалама њиховој ”одлучности да превазиђу историјске разлике и изграде заједничку будућност засновану на толеранцији и разумевању”!Званичници РС су у међувремену оштро осудили Истанбулску декларацију, пошто Силајџић за њу није имао државни мандат, већ је поступио самовољно.Чије заслуге?Не треба сумњати у одлучност Анкаре да постане заштитник босанских Муслимана. Током посете босанској престоници почетком априла, турски премијер Ердоган је изјавио да ”Турска никада неће напустити Босну и Херцеговину, и сматра својом моралном и историјском обавезом да стоји уз ову балканску земљу.” Није тешко закључити да се ова морална и историјска обавеза односи превасходно на онај део становника БиХ који Турску сматрају својом матицом. Што је, уосталом, Давутоглу ономад и рекао.Турски активизам није ограничен на Београд. Давутоглу се недавно састао са својим хрватским колегом, Јандроковићем, како би испословао подршку за турску политику у БиХ. Његово министарство тври (опет у Заману) да је ”поставило оквир” за сребреничку декларацију у Скупштини. А када је НАТО крајем априла, на састанку у Талину, коначно позвао БиХ да приступи акционом плану придруживања (MAP), лист Хуријет је писао како је то био резултат Давутоглуовог суочавања са Американцима и Европљанима у децембру:Призивајући сећање на горка времена кроз која је прошла та балканска земља, укључујући и убиство скоро 250.000 Босанаца, Давутоглу је рекао учесницима састанка: ”Ваша је морална одговорност да ово прихватите. Босна је у стању у којем је данас зато што сте јој ви деведесетих окренули леђа. Сада морате да поступите исправно.”Ако је ово тачно, онда се НАТО уплео у сопствену мрежу. Пошто је деведесетих вођена хистерична пропаганда о ”геноциду” и ”250.000 мртвих Босанаца” како би се јавност мобилисала за војну интервенцију, не могу сада да кажу, ”Ех, али све смо то онда измислили” — чак и када је већ пет година званично познато да је цифра од 250.000 ноторна измишљотина.Колико је оправдана слика коју форсирају Давутоглу и турски медији да је велики део најновијих дешавања на Балкану заслуга Анкаре? Има потврда из других извора да је прича у Хуријету истинита. Али да је ово посредовање омекшало некаква тврда срца у Београду је ноторна глупост. Борис Тадић је познати сујетни бескичмењак, и није било тешко да се ласкавим речима убеди да уради било шта, па и да диже рејтинг Харису Силајџићу у изборној години.Кључали лонацОпшти избори у БиХ треба да се одрже у октобру. Ни 15 година после окрутног грађанског рата, босански лонац се није примирио. Хрвати се жале како их је све мање и немају скоро никаквог политичког утицаја. Премијер Милорад Додик отворено је изјавио како му је циљ да од Републике Српске направи одрживу државу, а да га се уопште не тиче шта се дешава у Сарајеву и Федерацији. За то време, муслиманске власти у Сарајеву се налазе пред банкротом. Високи порези и корупција уништили су или отерали предузетнике у РС, па је огромна федерална бирократија остала без начина да се издржава. Нема више од чега да исплаћује пензије и социјалну помоћ, којим је куповала лојалност маса. ММФ је недавно одобрио нове зајмове БиХ (од чега 2/3 иду Федерацији) али под условом да се смање набрекли социјални расходи. Чувши то, бесни ”бранитељи” су пре две недеље дивљали улицама Сарајева.У шкрипцу између политичких потреба и економске стварности, муслимански политичари играју на једину карту која им је преостала: хушкање мржње на Србе. Међунацоналне тензије у земљи свакодневно расту. Када је средином месеца умро бивши командант муслиманске Армије БиХ, Расим Делић, сахрањен је са државним почастима и војном стражом. Али присуство војника није одобрило заједничко министарство одбране, а постоји законска забрана државних сахрана осуђеника за ратне злочине (Делића је Хашка инквизиција осудила на три године затвора за толерисање мучења заробљеника; био је на слободи док је трајао жалбени поступак).Ствари је додатно погоршао позив градоначелника Сарајева Алије Бехмена да се забрани комеморација покоља војника ЈНА у бившој Добровољачкој улици 3. маја. Бехмен је догађаје из 1992. назвао ”сукобом српских агресора и легалних јединица босанске државе” а комеморацију одбацио као ”ревизионизам.” (Комеморација је ипак одржана 3. маја, без инцидента, уз велико полицијско обезбеђење.) Атмосфера у Сарајеву је постала толико отровна да су чак и симпатизери лика и дела Алије Изетбеговића, попут Ненада Пејића са Слободне Европе, почели да сумњају у мит о мултиетничком рају.Пошто Анкара тврди да је толико тога што се дешава на Балкану последњих месеци њена заслуга, није нереално да се човек упита у којој мери агресивни наступ нео-османске Турске у ствари само додатно меша већ кључали босански лонац...(Аntiwar.com, објављено 1. маја 2010.)

Када су ме ономад питали из Фонда Слободан Јовановић да ли ће улазак у ЕУ бити условљен признавањем „Независне државе Косово,“ рекао сам им да је то већ случај. Не морамо да читамо вести да би нам то било јасно. Нити мора да се чита између редова, чак и оних вести које нуде жутократски медији, да би се видело до које мере је владајућа камарила у Београду узнапредовала на свом пакленом ЕУропском путу. Показаћу то на примеру три данашње вести.Вест прва. Бета преноси изјаву немачког политиколога Боде Вебера за Дојче веле како би хапшење Ратка Младића и одрицање од Косова можда могло да промени политику Берлина према Београду.„Ако Србија промени своју државну политику према Косову и изручи Ратка Младића још ове године Хашком трибуналу, ни Немачка у том случају више неће моћи да кочи Европску унију при давању Србији статуса кандидата“, рекао је Вебер за Дојче веле. Не брините се ништа, Herr Вебер - наћи ће се неки нови разлог.Уосталом, и Вебер каже да су сви службени разлози у ствари параван, а да је „Први разлог... што Србија не жели да призна независност Косова“. Па још напомиње да је значајно што у Берлин да моли немачку подршку долази Божидар Ђелић, а не министар иностраних дела Вук Јеремић (којем би то нормално био посао). Јер, вели Вебер, Јеремић је „својим националистичким иступима последњих месеци прилично удаљио Србију од Европске уније“.Стварно? Дакле, нема везе што је влада Ангеле Меркел одлучила да нема даљег ширења ЕУ на исток (осим Лијепе им Њихове Данке-дојчландије), или што од Србије тражи да призна „независност“ силом отетих и окупираних територија како би се и разговарало о апсолутно фиктивној кандидатури, већ су за све криви „националистички иступи“ Вука Јеремића! Ако је и од Немаца - много је.Жутократе очигледно не мисле тако, чим шаљу Ђелића у немогућу мисију омекшавања срца Frau Bundeskanzlerin. Или је можда његов задатак нешто сасвим друго?Вест друга. Како наводи Блиц (иначе лист близак Жутократији) „Вашингтон већ скоро два месеца припрема план да од Београда, у замену за бржи приступ ЕУ и њеним фондовима, тражи пристанак за укидање Резолуције 1244 и учвршћивање независности Косова.“Да ли се због тога икоме у Београду диже притисак? Нипошто! Штавише, Блиц сазнаје „из дипломатских извора у Вашингтону“ да је у последњих месец-два одржано „неколико неформалних сусрета између представника Београда и Приштине у којима су учествовали представници Министарства спољних послова Србије, МУП и кабинета председника Бориса Тадића.“Значи, док је Тадић био „запрепашћен“ уништавањем телефонских предајника на окупираном Космету, представници његовог кабинета су се неформално (!) састајали са одметничким шиптарским „властима“!Постоји правна и морална категорија за опис оваквог понашања: велеиздаја. Један од многих проблема данашње Србије је што овај термин више нема никакву тежину, јер је издаја постала нормална, очекивана, свакодневна ствар.Нажалост, њен одвратни задах не избија само из Скупштине, Владе и канцеларије Председника. Из треће значајне вести данас сазнајемо да је Сабор СПЦ донео одлуку о пензионисању владике Рашко-призренског Артемија.То је земаљска награда човеку који се годинама опирао стравичној и огромној земаљској сили, и њеним настојањима да га присили да изда свој народ и веру и подржи окупаторе Косова и Метохије? Награда што је толико учинио да одржи тамошње Србе које је „ослободилачка“ Империја поробила и од њихових живота направила овоземаљски пакао? Артемије да је лопов, а ови што псују литургију, призивају римског папу, или се чак одричу српског имена Цркве, они да му суде?!У почетку сам мислио да је цела афера изрежирана да би се уништило поверење у Цркву. То мислим и сада. Али тада сам мислио да неким епископима манипулишу Жутократе. Сада већ сматрам да ти људи и сами јесу Жутократе. Да им је преча шака власти од образа и од части. И да својим инквизиторским понашањем не само што уништавају углед Цркве, већ и злочиначки продају преостале Србе на окупираном Косову и Метохији.Гле чуда, то раде баш у час када Немачка (тај велики српски пријатељ) размишља да можда размотри могући приступ Србије њеној тамници народа, у замену за одрицање од баш тог Косова и Метохије. И када Вашингтон (још један осведочени српски пријатељ) жели да уз помоћ Жутократа отклони и последњу формалну препреку „Независној држави Косово.“А све ово само десет дана после највећег недавног „успеха“ жутократске политике: Истанбулске декларације о заједничкој политици са нео-османским властима у Анкари - и Сарајеву.Што пре крене она контрареволуција, то боље.

Фонд Слободан Јовановић већ неко време води анкету на тему „ЕУ и(ли) Косово?“ међу познатим личностима из јавног и културног живота. Мени су питања стигла прошлог месеца, док сам путовао, а одговори су објављени данас.Већ тада је признавање „Независне државе Косова“ било постављено као имплицитни услов фамозних ЕУропских интеграција - замотан у флоскулу о „добросуседским односима“. У међувремену су званичници ЕУ и САД почели отворено да говоре о признању њиховог абортираног државоида као неопходном предуслову за нормализацију односа са Србијом (о неким „интеграцијама“ да и не говоримо).За то време, мисија „реда и закона“ ЕУ спонзорише шиптарску репресију на окупираним територијама, Брисел изражава задовољство њеним радом, а Борис Жути је „запрепашћен“ што се Србима гасе телефони и предајници.Стварно? Као ономад капетан Рено у „Казабланки,“ када је био „шокиран“ коцкањем у Риковој кафани - све док му крупије уручује добитак! Има ли краја лажима и понижењима? Ко је овде луд?Мислим да је цели интервју који сам дао Фонду Слободан Јовановић занимљив, али прочитајте и сами па просудите. Ако баш морам нешто да издвојим, било би то следеће:„...не питајте шта су алтернативе ЕУ, већ зашто вам говоре да ЕУ нема алтернативу. Зашто се људи који то заговарају унапред одричу независности, слободе, историје, традиције, суверенитета, и за чији рачун?“

На форумима, у коментарима и у дискусијама широм слободног интернета (тј. сајтовима који нису у власништву или служби Жутократије) често се чује нешто попут овог: „Доста је, бре, приче, хајде да идемо у неку акцију!“Ово само по себи није лош став. Не може и не треба да остане све на речима, пре или касније мора да се пређе на дела. Али када? И шта да се ради? Ђаво је у детаљима, је ли.На какву „акцију“ мисле форумашки револуционари? Кажу, треба изаћи на улице. Добро, и шта онда? Скандирање парола, махање транспарентима, добро, али шта онда? Позиви да Пера и Жика дају оставке, у реду - али ШТА ОНДА?Време за акцију свакако јесте. Али да ли је даља „прича“ сувишна? Нипошто. Већина Срба можда не мирише Жутократе, али још увек верује у лажног бога демократије. Ни једна власт не може да опстане без сагласности оних којима влада, била та сагласност произведена, прећутна, или од срца. Имајући у виду колико је људи гласало за ДС (односно „ЕУропску Србију“), као и да се гласачи СПС нису нимало бунили када је кроз коалицију са Дачићем и његовим сателитима Врховни Жутник де факто украо изборе 2008, постоји макар и прећутна сагласност народа са постојећим властима. Као, ето, добили су изборе, ко им шта може. Није тешко изаћи на улицу, поразбијати излоге и урлати о овоме или ономе, али да би се то преточило у промене на политичком нивоу, потребно је да народ своју прећутну сагласност пренесе са власти на демонстранте. А како ће то да уради ако не разуме шта власт ради? Ето зашто је „прича“ по разним форумима, сајтовима и блоговима и даље итекако потребна. Управо на то се недавно осврнуо Слободан Антонић, у колумни за Печат.Ако не разумемо проблем, како против њега да се изборимо? Лако је рећи шта нећемо, али шта хоћемо? Нисам сигуран да баш разумемо са чиме и с киме имамо посла. Али, хајде да претпоставимо да је довољно нарасла свест у народу да су Жутократе лопови, лажови и издајници и да треба што пре да их се решимо. Како да се то изведе у пракси?Неће бити довољно да се блокира саобраћај и окупе масе на улици, ако је полиција спремна да насмрт испендречи демонстраторе а медији да демонстрације или игноришу или представе у искривљеном светлу. И шта би, уосталом, била сврха демонстрација? Да власт промени политику? Да радници добију плате? Да се повећа откупна цена малина? Да се Екрем ногира из кухиње?Једино захтев за промену власти би могао да довољно мотивише демонстранте. Али ту смену нико не захтева, можда зато што не постоји политичка опција иза које би народ могао да стане. Коштуница је потрошен. Илић још више. Радикали, шта то оно беше? Напредњаци су давно „пожутели“. Имам утисак да би се народ више бунио када би мислио да постоји нека шанса да у томе успе. Али да руши Тадића како би на власт опет дошао Коштуница? Нема теорије.Зато је предуслов за икакву „акцију“ са изгледом на успех управо да у том политичком вакууму који данас - против друштвених и природних закона, додао бих - постоји у Србији настане нека политичка опција која би привукла незадовољни народ. Антонић у свом есеју заговара идеју „великог шатора“ у који би ушли и конзервативци и левичари и националисти. Колико је то практично, не знам. Јасно испрофилисане идеје и једноставне поруке увек су привлачиле више људи и борбеног жара него компликовани компромиси.Револуција је озбиљан посао. Историја спомиње само оне успешне, а и оне ретко када иду по плану. Па ни петооктобарски пуч, који је свеж пример успешног преузимања власти, није баш испао како су га замислили извршиоци, организатори и спонзори. У сваком случају, кад се једном крене тим путем, нема много маневарског простора. Они који тачно знају шта хоће и вољни су да плате високу цену да би до тога дошли немају гаранцију да ће успети, али су им шансе веће него онима који нити знају шта хоће, нити су спремни да за то гину - или убију, ако до тога дође.Дакле, нема спора да је „акција“ неопходна. Али да би она имала икакве шансе за успех, мора да се зна шта је крајњи циљ, колико далеко су људи спремни да иду у остварењу тог циља, и да ли та акција може да добије макар прећутну подршку у народу, полицији и бар неким иностраним факторима који би у том случају могли да буду противтежа Империји. Без тога, све ће да се заврши као демонстрације поводом отцепљења окупираног Косова, када је чак и чисто симболичну поруку протеста (зар је ико мислио да ће се агресори и окупатори предомислити када стотињак хиљада Срба изађе у шетњу?) очас обезвредила пропаганда о запаљеној амбасади и патикама украденим из полупаних излога.Ништа вас не спречава да већ данас почнете да саботирате Жутократију на све могуће начине, од грађанске непослушности до неизлажења на изборе и негласања за „исто само мало другачије“ клониране партије које све верују да Вашингтон и Брисел „немају алтернативу.“ Слобода почиње у сваком од нас, и шири се са кућног прага. То само по себи неће срушити квислиншки режим, али ће створити потребне предуслове да када до (контра)револуције дође она буде и успешна. Добро је што је толиким људима срце на правом месту. Али овде мора да се игра и главом.

У данашњој колумни Ђорђе Вукадиновић пише о „црвеној линији мазохизма”, апропо срамотне сребреничке декларације Скупштине Србије. Вели, нису у праву они који су мислили да се дошло до самог дна - жутократе увек могу још ниже.Има онај стари виц, да је песимиста неко ко вели, „Лоше је, да не може бити горе” док оптимиста на то одговара, „Може, може!” А ја бих на то рекао да је жутократа онај који, чувши то, додаје: „Не само да може, већ треба - и мора!”Не постоји то понижење, то непочинство, издајство или злочин против здраве памети на који жутократе нису спремне, у име ЕУропства и „атлантских интеграција” - све док неко други, народ Србије рецимо, за то плаћа цех.Данашња жутократија у Србији директни је потомак оне власти која је дошла на власт пучем у октобру 2000. године. Наводну „народну револуцију” тада су водиле курсаџије из Сентандреје, које су уз помоћ „куфера готовине” (по сведочанствима њихових америчких спонзора) усмериле народно незадовољство изолацијом, ратом и сиромаштвом против власти Слободана Милошевића.Власт Зорана Ђинђића водила је политику безусловне капитулације свим захтевима са Запада; оног момента када је Ђинђић наговестио да би та политика могла да престане, убијен је под још нерасветљеним околностима. Диктатура самозваних јакобинаца која је уследила била је до те мере катастрофална да је ДОС поражен на изборима у децембру 2003. а на власт је дошла коалиција Војислава Коштунице. Он се, опет, трудио да балансира између политике апсолутне послушности шефовима са Запада и очувања минимума националних интереса. Али не само да је Коштуница у томе био неуспешан, и тај минимум је шефовима био превише.Зашто? Овде је потребна мала дигресија...Хришћанска цивилизација, којој је некад припадала Европа, заснована је на апсолутном моралу, у којем је на пример убиство грех и злочин, ма ко да га је починио. Данас је, међутим, на снази пост-хришћански концепт морала (који је, гле чуда, исти као и онај од пре Христа), где је све релативно. Добро је кад „ми” нападнемо суседно село и покрадемо им стоку, а зло је када то „они” ураде нама. У пракси то значи да неки (нпр. Америка) могу да раде све што хоће а да им се то не замери, док други (нпр. Срби) не смеју да раде ништа, јер је све што раде по дефиницији зло.Ево једне илустрације тог приступа: границе суверених држава су неповредиве, осим када је реч о СФРЈ. Е, ту су границе република неповредиве, и републике има да се сматрају као државе. Осим кад је реч о Космету, који је малтене република, је ли, па у том случају за републику Србију не важи принцип неповредивости граница... И тако испада да се „принцип” мења по потреби, зависно од тога да ли се на њега позивају Срби (онда не важи) или неко други (тада важи оно што до јуче није).У тај и такав морал, у те и такве принципе, верују жутократе.Иако је жутократија службено успостављена тек у лето 2008, њени елементи су били део обе Коштуничине владе (Г17, СПО, па и сама ДС), тако да је и пре тога постојао континуитет растакања Србије. Коштуници су жутократе пребацивале да „кочи реформе”, али из досад учињеног може се закључити да су под „реформама” подразумевали управо предају Космета, државизацију Војводине, усвајање резолуције о Сребреници...Жутократе уништавају српску државу зато што им је то наређено. Речено им је да је то цена уласка у ЕУ. Пошто је њихов сан је да постану ЕУропски комесари, чиме би могли да прошире своју пљачку са (о)сиромаш(е)не Србије на неке богатије крајеве, а за то још буду и плаћени, мотивација је ту сасвим јасна. Али зашто сатиру народ? Па зато што, из идеолошких разлога (као баштиници србофобичних идеја 20. века), српску нацију мрзе и презиру.Будући да верују у закон силе и правду топуза, жутократе су неустрашиви у свом угњетавању Срба (да сад позајмим израз од Јована Дучића) зато што се ничега не стиде. Али се итекако плаше народа коме раде о глави. Зато се труде да га анестетишу путем медија и институција. Проблем - по њих - је само што су успели сами себе да убеде како су у томе и успели. Поверовали су у властиту пропаганду, и сада мисле да је њихова опсена у ствари неприкосновена реалност.Истрајавају у свом неуморном копању према дну дна јер су уверени да у томе нико не може да их сречи. Није их брига што се сваки пут диже све већа галама у друштву. То су, веле, периферни медији шачице незадовољника. Печат, НСПМ, Двери, Видовдан - ко то чита, слуша и гледа, кад су ту Данас, Блиц, Политика, РТС, Б92, е-Новине, Пешчаник? Не виде да се њиховим медијима верује све мање, а да сваки пут, од „геј параде”, преко Статута Војводине и сада Сребренице, реакција јавности коју игноришу бива све јача.Сваком својом „победом” жутократе још више секу грану на којој се шепуре. Само је питање времена када ће се у народу створити критична маса којој речи више неће бити довољне као израз незадовољства, већ ће са речи да пређу на дела.Петооктобарски пуч у Србији био је експеримент Вашингтона у производњи „народних револуција”. Наравоученија из тог експеримента после су употребљена за усавршавање шаблона и његову примену у Грузији, Украјини, Белорусији (неуспешно), Киргизији... Сваки пут је на власт доведен „реформиста” који је наводно имао огромну подршку народа. И сваки пут, без изузетка, тај миљеник Империје би своју земљу завио у црно.Процес освешћења трајао је неколико година, али ових дана се испоставља да је демократија ипак батина са два краја. Један за другим, режиме инсталиране диригованим пучевима руше њихови гневни поданици. Украјински „наранџасти” револуционари су на изборима пре неколико месеци доживели потпуни слом. А пре неки дан је у Киргизији срушен режим тамошњег револуционарног вође, Курманбека Бакијева. Вашингтонско клупко се, дакле, већ добрано одмотава, и реално је очекивати да ће једнога дана у скоријој будућност процес стићи и до исходишта савремене револуционарне демократуре, земље у којој је цела шема прва и испробана.А када до тога коначно дође, имајте на уму и ово. Ма колико су разни револуционари ојадили земље и народе које су у име Империје водили, ни један од њих није учинио ни издалека толико штете колико су демократори нанели Србији. Нити је иједан од тих режима био на власти ево већ скоро десет година. Па је за очекивати да ће народна наплата за „заслуге” сходно томе бити... интензивнија.

Посланици ”Народне скупштине” Републике Србије који су у среду, 30. марта 2010, гласали за срамотну резолуцију о Сребреници: Nada KolundžijaDragoljub MićunovićSuzana GrubješićSlavica Đukić DejanovićMeho OmerovićVeroljub StevanovićVlajko SenićAleksandar VlahovićAleksandar JugovićMarko ĐurišićNenad KonstantinovićSrđan MilivojevićNenad ČanakBoško RistićKonstantin SamofalovJelena TrivanGordana ČomićAleksandar ČotrićEsad DžudževićBajram OmeragićBalint PastorBranko RužićDušan BajatovićDragan MarkovićSimo VukovićDragi DamnjanovićViorel ŽuraNebojša ZdravkovićŽeljko IvanjiVladimir IlićBranislav JovanovićSaša MilenićBranislav MitrovićJovan NešovićNikola NovakovićMiroslava PejicaStojanka PetkovićGordana RajkovMiljan RanđelovićSnežana SedlarStevica SpajićSnežana Stojanović-PlavšićJelena Travar MiljevićŠerif HamzagićSava ČojčićBorjan AgatonovićDragoslav BožovićŽeljko BrestovačkiJanko VeselinovićMaja VidenovićNataša VučkovićMilan VučkovićSlobodan GojkovićŽika GojkovićVuk DinčićDragiša ĐokovićAniko Žiroš-JankelićLjiljana ZdravkovićAleksandar JankovićMiloš JevtićAleksandra JerkovIvan JovanovićJadranka JovišićBranka KaravidićBojan KostrešPetar KuntićMaja LauševićDaniela Lovrin-GavrilovićGabor LodiBranka LjiljakJon MagdaMiroslav MarinkovićVesna MarjanovićMiroslav MartićPavel MarčokSrđan MikovićDušan MilisavljevićSmiljana MilisavljevićRadoslav MilovanovićMilena MiloševićKosta MiloševićSlavoljub MitovVitomir MihajlovićGorica MojovićĐura MučenskiTijana NikolićDejan NikolićOlena PapugaZoran PetrovŽarko PivacMunir PoturakMihailo PurićRadovan RadovanovićVlatko RatkovićSlavoljub StajkovićMilan StanimirovićŽivojin StankovićBojana StanojevićGoran StefanovićMiodrag StoilovićSvetlana Stojaković-MilovanovićTamaš TotNebojša ĆeranMilan UroševićBiljana Hasanović-KoraćDragomir CimešaMirko ČikirizEdip ŠerifovBajram ŠehovićLaslo VargaElvira KovačArpad FremondNikola KrpićĐuro PerićSiniša StamenkovićMomo ČolakovićZoran BortićSaša DujovićMile IlićZoran KasalovićĐorđe MilićevićJasmina MiloševićMiletić MihajlovićMilan J. NikolićPetar PetrovićMilisav PetronijevićDejan Radenković(Извор: Печат)Да се не заборави.

Dragi moji, u maju će po 13. put biti dodeljena PR&znanja Društva Srbije za Odnose s javnošću. Radi se o esnafskoj nagradi koja predstavlja nekakvu potvrdu uspešnosti pojedinačnih i korporativnih PR dostignuća domaćih PRaktičara. Fast facts: 12. kategorija -> korporativne komunikacije, interne komunikacije, brend & marketinški PR, Korporativna društvena odgovornost, javni i neprofitni sektor, krizne komunikacije, agencija [...]

“U ponedeljak po Spasovu danu 1834.godine dodje Knez Miloš iz Topčidera u Beograd. S njim su bili osim obične svite, Vučić,Cvetko Rajević – tadašnji direktor beogradske policije, Aleksa Simić i Nikola Hadži-Dunđerin. Došavši na mesto gde je sada velika kasarna, Knez se ustavi, razgleda mesto, i posla Cvetka Rajevića u obližnju šumu da odseče, napravi pet [...]

Kako se naš preglomazni državni aparat polako prebacuje na IT rešenja, sve više i više ćemo viđati ovakve slučajeve: Zaštićen samo onaj ko papreno plati.

Naime, ako ste pre 1. januara 2010. godine sklapali ugovor o kupoprodaji nekretnine, jedini način da se on nađe u novoj bazi podataka je da se isti ponovo overi u sudu i ponovo plati taksa koja je reda veličina par stotina eura.

Ovo je još jedan do pola odrađen posao koji je propraćen adekvatnim saopštenjima za javnost o lansiranju herojskog sistema koji rešava problem do koga nikada nije ni smelo doći.

Eto došlo je i to da je Srbija najzad postala ekološka država – bar na papiru. Ovih dana je na snagu stupila Uredba Vlade Srbije kojom su propisane nove takse, ovaj put po ekološkom osnovu. Objavljena je u Službenom glasniku od 24. februara.

Sada se na sve električne i elektronske uređaje, kućne aparate, računare, telekomunikacionu opremu i sve drugo što radi na struju plaća dodatna taksa koja se obračunava prema masi proizvoda u nekoliko kategorija:

- veliki kućni uređaji – 30 dinara/kg

- mali kućni aparati – 60 dinara/kg

- računari, laptopovi, fotokopir aparati, mobilni telefoni.. – 60 dinara/kg

- […]

Кад сам пре неки дан кратко коментарисао посету „Независној држави Косово“ садашњег француског министра Кушнера, нисам знао за инцидент када је овај урликнуо на новинара Гласа Америке (иронија да не мож' бит' већа) због питања о случају „жута кућа“.Дакле, некадашњи гаулајтер окупираног Космета, сада француски министар иностраних послова, вређа и псује новинара у служби оне исте Америке чијим интересима и он сам служи (бар по речима свог пријатеља Холбрука), јер се усудио да спомене случај који се „цивилизовани“ свет труди да заташка, јер добрано сведочи о стварној цивилизованости, тј. њеном недостатку.За разлику од наводних масовних гробница наводно угрожених и „геноциду“ изложених Албанаца, на окупираном Космету су пронађене стварне масовне гробнице Срба које је онако цивилизовано и милосрдно побила УЧК. О томе је стидљиво јављено, онако у фусноти, у истим оним медијима који су громогласно захтевали уништење Србије хуманитарним бомбама. И после ништа. Несталим Србима ни данас се не зна траг, али сви причају о некаквим хладњачама, или браћи Битићи. Тек смо од Карле дел Понте чули за кућу у Албанији где су заточеним Србима вадили органе за продају богатим западним болесницима. Причу о „жутој кући“ није измислио неки Србин, већ жена која се прославила својим прогоном Срба као нови Вишински.Хашка инквизиција је уништила све материјалне доказе о „жутој кући“. Кушнер псује новинаре који се усуђују да о томе питају. Њени дојучерашњи наредбодавци се понашају као да дел Понте не постоји. Али зато се инсистира на скупштинској резолуцији којом би Србија признала фиктивни „геноцид“ у Сребреници.Проблем, дакле, није само у Кушнеру. Овај испад је само потврда онога што се о њему већ одавно зна на нашим просторима, а судећи по књизи о њему објављеној у Француској (Свет по К), и другде. Проблем је у људима који Кушнера и остале душмане дочекују са почастима, који Србију сваког дана обешчашћују и излажу новим, колико јуче незамисливим, понижењима. Цела Србија данас је једна велика жута кућа, у којој Србима ваде не само органе, већ и душу и памет.А све у име неког фиктивног пута у „европску породицу народа“ (како то некад називаше нацистички плакати).ЕУропство - подвучено жутом.

Arheolosko rimsko nalaziste Mediana, Brzi Brod kod Nisa

Nis, tvrdjava i reka Nisava

Nis, glavni trg sa spomenikom kralju Petru

Niska Banja, potok tople vode

Autor fotografija: Markov Igor(Footer: Pogledajte: - projekat "Mreza Kreativnih Ljudi": http://www.creemaginet.com - Moj licni blog: http://tihomirstojanovic.com - 2Black - moj aleterego blog: http://www.2black.wordpress.com - Bezbednost gradjana i gradjanki: http://www.bezbednost.org Kontakt: mrezakreativnihljudi (SADA IDE ZNAK at i nastavak)gmail.com i telefon 381/63/82-44-873