Planeta Srbija

Tablet umesto dnevnika Tradicionalno školstvo podrazumeva da nastavnik udje u učionicu i baci dnevnik na svoj radni sto, i tek onda kreće sve… Tako kažu svi oni koji počinju priču o svom školovanju. A da li će sada nastavnici u Hrvatskoj da bace elektronski tablet na svoj radni sto? Ne verujem. Isto kao što ne [...]

Dobio sam poziv kojeg je teško odbiti i onako iz prve sam prihvatio da budem zvanični bloger jedne velike regionalne web konferencije koja nije samo to već i mnogo toga u jednom. Na tom skupu, predavaći i ljudi koji će doci su svi oni koji su nešto znaćajno uradili u IT industriji u svetu. Svetski [...]

Власти самопроглашене републике Косова, упркос свим напорима жутократије да их де факто призна и омогући им све што траже (али на начин који може некако да провуче испод жита сопственом народу), јуче су отпочеле операцију заузимања севера покрајине, где се још не простире њихова страховлада.Како на ово реагују ЕУропска унија, УН, НАТО и Империја? Немачки командант окупационих трупа каже да он мора да има слободу кретања (а окупирани народ, дабоме, не). Француски амабасадор при терористичкој влади каже да „Косовијанци“ само узимају оно што им (одлуком Империје) припада. Изасланик Империје Питер Фејт каже да се ради о „успостављању реда и закона“ и да власт „једне суверене међународно признате државе, има право да предузме мере како би успоставила власт на целој територији земље“.Стварно? Па Перице, Србија је суверена, међународно призната земља далеко више од „Косовије“ - зар она нема право да успостави власт на својој територији? А, не, нипошто. Јер Империја каже да нема. Зар није сјајна логика малог Перице?Врховни Жутник је заузет примањем награда од Империје. Каже, Србија неће да ратује, он хоће само мирно и дипломатски да решава проблеме. Баш као и његови узори, који се ево сатраше од силне дипломатије у Либији, а пре тога у Ираку, Авганистану, и - ако је неко заборавио - самој Србији. Све преговори до преговора. Оно што је остало од војске Републике Жутије у међувремену „маневрише“ са НАТО „пријатељима“ у Украјини. Да би одбранило демократију и шталивећ од... кога?Имају право поданици Боратови да се осећају бедно. Али њихови сународници на окупираним територијама немају времена за беду - боре се за своју слободу и опстанак свим средствима, чак и када их је власт пустила низ воду, а против њих стоје не само Тачијеве кукавељи већ и Империја. Није битно против какве силе се иде, већ каква се светиња брани...Јао, опет ја о историји, а „сви знају“ да се она завршила 5. октобра и да је будућност заувек жута. Зашто не можемо да будемо као Американци, кукају жутократе - ето, они уопште нису оптерећени историјом, већ вечито иду ка бољем сутра?Хм. Па није баш тако. Ево како је јула 1776. године група енглеских колониста у образложила своју побуну против круне:Ове истине сматрамо очигледним, да су сви Људи створени једнаки, да их је Творац обдарио одређеним неотуђивим Правима, и да су међу њима Живот, Слобода и потрага за Срећом. Да је Власт васпостављена међу људима, и баштини праведна овлаштења кроз сагласност поданика, како би чувала ова права. Да, када било који облик Власти постане супротан тим циљевима, Народ има право да је промени или укине и створи нову Власт...Тако су настале Сједињене Америчке Државе, које и дан-данас прослављају дан доношења овог прогласа као празник своје независности.Никад нисам мислио да ћу ово рећи, али хајде да послушамо савет жутократа и невладника - бар само једном - и угледамо се на Американце. Пре двеста и кусур година, они су свету упутили поруку да власт која није у стању да испуни свој основни задатак заслужује да је замени власт која јесте. А тек власт која активно ради против својих дужности...

Хашка инквизиција има разлога да слави јучерашње хапшење Горана Хаџића; тиме су попунили свој албум „Све српске вође деведесетих“. Жутократе ће рећи да и Срби имају разлога да се радују - али то, као и обично, није истина. Иако је хашки списак испоручен, већ сутра ће се појавити неки нови услови и захтеви. У садо-мазохитичком односу какав представља „партнерство“ Србије и Империје, ништа друго није ни могуће.Врховни Жутник вели да се овиме завршава „туробна страница наше историје“. За кога? Њему приношење жртава инквизиторима уопште није било туробно. Свако хапшење, свако изручење, свака поворка из Централног затвора према аеродрому и лет за Схевенинген само су служили да њега и његове представе као једину политичку опцију која Србију може да држи под контролом у име Империје, уз обећање да ће је пре или касније „трансформисати“ у Жутију.Али ево, стигло се до краја хашке листе, а упркос силном труду Жутије још нема. Нити је дошло до обећаног пријема у улазни ходник за предсобље чекаонице за кандидатуру у ЕУропској унији. А ево, макар и летимичан поглед на ЕУропски атар открива да од жутих обећања благостања и лезилебовања по учлањењу не би било ништа чак и да је до њега дошло. Сироти Бота - Србима више нема шта да обећа, а Империји више нема кога да испоручи.Можда је зато изјавио: „Не очекујем никакве реакције из ЕУ поводом хапшења Хаџића, јер је то била обавеза Србије“.Шта ли је још све „обавеза“ Србије? Самоукидање, по свему судећи. Иначе њихови (али не наши) „партнери и пријатељи" у Бриселу и Вашингтону неће бити задовољни. А зна се да је њихово задовољавање највиши циљ на планети...Што се самог Хаџића тиче, оптужница против њега је напросто смешна:„У оптужници се наводи да је Горан Хаџић, као председник Владе Српске аутономне области Славонија, Барања и западни Срем, и након тога као председник Републике Српске Крајине (РСК), учествовао у удруженом злочиначком подухвату као саизвршилац.Сврха тог удруженог злочиначког подухвата била је да се силом трајно уклони већина хрватског и другог несрпског становништва са отприлике једне трећине територије Републике Хрватске с циљем да то постане део нове државе под српском доминацијом.“ (РТС, преко Васељенске ТВ) Каква црна „нова држава под српском доминацијом“? Какав удружени злочиначки подухват? Поред овакве Републике Хрватске, где су Срби прво избачени из устава а потом силом протерани, тако да их данас има тек у траговима? После транскрипта са Бриона, који недвосмислено доказује да је на делу био удружени подухват (за њих херојски) да се на територији омеђеној Титовим границама створи етнички чиста хрватска држава? И тај подухват је успео само захваљујући подршци оних истих земаља које данас финансирају Хашки трибунал, а Србији држе лекције из људских права и ратних злочина док широм света уводе демократију бомбама.Ништа то не смета Врховном Жутнику да на сваки захтев са запада реагује као дресирана фока. Ако икоме треба да се суди, онда је то он - извршилац удруженог злочиначког подухвата да Срба у окрњеној и окупираној републици Србији остане мање него што их данас има у Хрватској...

Danas je uhapšen Goran Hadzić. Prema nezvanićnim vestima uhapšen je na Fruškoj Gori. Zvanične podatke daće najzvaničniji u državi Srbiji a posle toga ćemo istu vest da slušamo narednih 48 sati 480 puta. A onda ćemo da hvatamo beleške šta je Goran kazao , jeo, gde se kretao, na kojem sanduku je kupovao sladoled, na [...]

A sada malo ozbiljno o aktuelnim dešavanjima: Nekoliko dana se uveliko priča o ukidanju, zamrzavanju naloga na društvenoj mreži Twitter od strane DRŽAVE Srbije a u korist i zaštiti političara, tačnije ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića i same DRŽAVE. Neko, anonimam i sakriven iza naloga, napravio je lažni nalog i sa njega je tvitovao, razmenjivao mišljenja i kako [...]

Бор, 14. јул 2011. године – Запослени компаније Филип Морис у Србији по други пут су покренули акцију „Волонтирам, зато што волим свој град“. У оквиру акције, запослени су прикупили књиге и поклонили их Народној библиотеци у Бору. На овај начин, једној од најнапреднијих и најбоље уређених библиотека у Србији oбогаћен je фонд, а њеним [...]

“Vi ipak imate neki gen, je l’ to neki porodični gen ili ste ga nasledili od roditelja? “ - Žika Šarenica, RTS I. “Mislim, prvo bi morala da naučiš da pišeš, brate, svih šest padeža“ -Jelena Karleuša. “Bila sam iznenađena da u Luvru nemamo nijednu našu ikonu“ – Slavica Đukić Dejanović. “To da li sam [...]

Постоји једна карактеристика Империје која је истовремено занимљива и застрашујућа. То је виртуелни свет у којем живе њени руководиоци, убеђени да се реалност прилагођава њиховим жељама и поривима. Ради се о истом медијско-маркетиншком свету у којем живе жутократе и невладници - што не треба да чуди, будући да су они тек служинчад Империје, па је сасвим природно да имитирају господаре.Сада већ давне 2004, новинар Њујорк Тајмса Рон Саскинд је радио репортажу о Белој кући Буша II, када му је један неименовани функционер (после се причало да је то био Бушов шеф кабинета, Карл Роув) са презиром објаснио да новинари припадају „заједници заснованој на стварности“:„Ми смо сада Империја; својим деловањем стварамо властиту стварност. И док ви ту стварност изучавате – па и проницљиво, нека вам буде – ми ћемо поново деловати, стварајући и друге нове реалности, које такође можете да изучавате, и тако ће се ствари разврстати. Ми смо протагонисти историје... а вама, свима вама,преостаје само са проучавате оно што чинимо.“Премда је Бушу II мандат истекао пре готово три године, нема назнака да је с њим отишао и овај поглед на свет. Напротив. Доказ за то је и недавни покушај актуелног Императора да избегне надзор Конгреса над пустоловином у Либији, тиме што ју је назвао „кинетичком војном акцијом“. У преводу са бирократског на обичан енглески, то значи баш оно што Обамина екипа тврди да не значи: рат.Преходни Император је 2005. најавио кампању са циљем ширења „слободе“ у сваки кутак планете, чиме би се разгорела „ватра у људском разуму“. Беше то фраза равно из Достојевског, преко Билингтона, којом се призивала револуционарна грозница. Дотад се већ десио први талас такозваних „обојених револуција“, међу којима су се истицале оне у Тбилисију и Кијеву. Ипак, након што је неколико таквих револуција пропало, читав се тај пројекат чинио једнако потрошеним колико и лажи о ирачком оружју за масовно уништавање. Онда је пристигла пешчана олуја, или у жаргону империјалних коментатора - „Арапско пролеће“.Према тумачењу мејнстрим-медија, свет се поново разгорева, млади људи посвуда захтевају „демократију“ и збацују зле режиме који их угњетавају: Тунис и Египат су били само почетак, циљ „кинетичке акције“ у Либији је искључиво помоћ „демократама“, исто се дешава и у Сирији, а једини грех Вашингтона је што „јалово посматра“ и „недовољно помаже“ снаге слободе и демократије. Да ли је заиста тако?Пре неколико дана, на Јутјубу се појавио занимљив документарац. „The Revolution Business“ (Револуција као бизнис) документује недавне револуције широм света и проналази нит која их спаја: Отпор.Основана током студентских протеста 1996-97, ова организација је после НАТО агресије 1999. постала агентура Империје. Уз подршку медијске и невладничке мреже, „кофера новца“ од ЦИА и НЕД, Отпор је предводио петооктобарски пуч 2000, којим је Милошевић збачен а на власт доведена коалиција „демократа“ коју је саставила Империја. Тако је Србија постала експериментални полигон за овај нови, експериментални начин освајачког ратовања - „нулти пацијент“ од којег се вирус лажних револуција убрзо проширио светом. А Отпор је био вектор ширења заразе.Гореспоменути документарац посвећује много времена Срђи Поповићу, бившем вођи Отпора, који је после постао професионални револуционар. Пошто се Отпор после пар година претопио у владајућу ДС, Поповић сада предводи организацију по имену CANVAS (Center for Applied NonViolent Action and Strategies - Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије) и широм света држи предавања, поучавајући активисте у читавом низу земаља како да понове петооктобарски пуч. У том задатку помаже му књижица упутстава Џина Шарпа (Gene Sharp), социолога из Бостона.Тактику и технику ових револуционара описује не само Шарпова књижица, већ и спољни посматрачи (попут Џона Лохленда). Суштина је у експлоатацији стварног или испровоцираног незадовољства у народу како би се, одговарајућим маневрима, та енергија усмерила у жељеном правцу. Увек се циља на младе, познате по вишку енергије и мањку мудрости. Ко још не жели слободу и демократију (који се тумаче углавном као хедонистички животни стил из америчких филмова и ТВ-серија)? Па још кад се појаве силни „консултанти“, који их „бесплатно“ подучавају - чак и они који Империју не воле и гледају са подозрењем тешко могу да приговоре оваквим поклонима а да не зазвуче параноично.Кад револуција потом узме маха, „репресивни режим“ се нађе између наковња унутрашње побуне и чекића империјалног медијског и дипломатског напада. Не увек, али најчешће, режим обузме паника и почне да се урушава. „Добре демократе“ које потом дођу на власт убрзо започињу са владавином у корист Империје; активисти схвате да „обука и саветовање“ које су добили у ствари и нису били бесплатни. Империја увек наплати своје дугове. Међутим, револуционари се ретко буне када схвате да су били изманипулисани. Зато што не могу. Чак и ако би некако превазишли разорно деморалишућу спознају да су деловали као агенти властитог поробљавања, сама та чињеница им уништава кредибилитет на домаћем терену. Узевши макар залогај из људождерског лонца, заувек су обележени. И док се неки огоречено повуку из јавног живота, има и оних којима се укус допадне. Они постају невладници - својевољна агентура Империје. У филму се јасно види да је Поповић поносан на своје авантуре у извозу револуције. Задовољно указује на то да су Отпоров лого - осликану песницу — користиле локалне подружнице од Украјине до Венецуеле. У више наврата, иза Поповића стоји постер Отпора, на којем стоје песница и мото „Јер волим Србију“, што је нарочито злобна лаж: у Србији какву је Отпор створио по налогу Империје, напредују само они који је мрзе. С друге стране, Поповић се труди да негира своје везе са Империјом. Тврди да је СANVAS у потпуности приватна организација, која се финансира српским новцем. У то могу да поверују необавештени странци, којима не пада на памет да се упитају зашто је онда име организације енглеска скраћеница. Или где су то дошли до новца, у земљи најпре систематски осиромашеној деценијом санкција УН, потом избомбардованој до темеља, и коначно похараној од стране „демократа“ у служби Империје? Толико похараној, заправо, да копање по ђубрету прети да постане озбиљна грана пољопривреде...Ово представљање Отпора и CANVAS-а као српских организација није нимало случајно. После свега што се на Балкану догодило током 1990-их, мало ко у свету би био спреман да помисли како би Срби својевољно радили за рачун Империје. Креатори вашингтонске политике безмало су признали да су амерички бомбардери тукли по Београду због „отпора Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи“, а не због било каквих извештаја о зверствима, преувеличаних или измишљених по потреби.Зато им окупација Србије није била довољна. Срби су морали бити претворени у најоданије слуге Империје, пример да је отпор несумњиво узалудан када и један такав народ може да буде тако темељно натеран на подаништво.Иако се Империја данас налази у озбиљним привредним тегобама, нема никаквих назнака да се одриче пројекта светске доминације. Чак и они чланови естаблишмента који траже повлачење из Авганистана то чине само зато што сматрају да ће та војска бити потребнија на новим ратиштима. На календарима у виртуелној стварности властодржаца у Вашингтону је време стало лета 1995. у Босни.Вође Империје ипак знају да новаца има мање него некад, па су зато посегли за револуцијама као јефтином и ефикасном оружју за освајање. Дабоме, ни оне не успевају увек; тренутни метеж у Либији је управо последица пропале револуције, која се спасава бомбардовањем. Револуционари су доживели пораз у Русији, Белорусији и Ирану (мада се и даље труде), док је Украјина чак успела да се опорави од „наранџастог“ преврата. Јасно је, међутим, да ће револуционарни вирус наставити да хара светом све док се нешто не учини по питању вектора заразе и Нултог пацијента.(уз захвалност колеги Вронском на помоћи у прилагођавању текста, који је првобитно објављен на Аntiwar.com 24. јуна 2011.)

Таман кад човек помисли да ништа више не може да га изненади, деси се нешто као ове недеље. После, искрено речено, тужног концерта енглеске певачице Ејми Вајнхаус у Београду (кад није пијана или дрогирана, Ејми уме одлично да пева - нажалост, то овај пут изгледа није био случај), неки од присутних су се пожалили да су бадава дали паре. Најгласнији су били Жутни и ЕУропљани, којима је одлазак на концерте цивилизираних западних извођача не толико уметнички колико морално-политички догађај. Међу овима што су се жалили био је и министар за НАТО интеграције (мислим, стварно) Драган Шутановац.Можда све то скупа не би ништа значило да на министрову опаску да је концерт био туга и разочарење није реаговала Челси Хендлер, трећеразредна америчка старлета која води хумористички програм на релативно опскурном кабловском каналу („Е!” ). У „најбољој” америчкој традицији исмејавања земаља о којима немају појма, Хендлер је Шутановца помешала са карикатуром руског боксера из „Рокија” , назвала га бољшевиком (што је за њега у ствари комплимент) и рекла да је Србија туга и разочарење од земље.Што, кад мало боље размислите, није далеко од истине - бар што се тиче министра ШуНАТОвца и жутократије чији је део.Али по први пут у 20 година медијске сатанизације, што у вестима што на филму и телевизији, пљување по Србима није прошло некажњено. На Фејсбуку су се појавили позиви на бојкот и захтеви за извињење; два госта у емисији су већ послала извињења преко твитера, а вест о скандалу је пренео и лист Холивуд Репортер.Просто је невероватно да је неко успео да мобилише Србе и да у тако кратком року добије реакцију медијског естаблишмента. Можда је за то одговоран Фејсбук, који амерички медији схватају итекако озбиљно; много се писало по новинама о српској страници подршке пуковнику Гадафију, на пример. У сваком случају, чињеница да је неко - па макар и ситна риба попут Хендлер - добио по носу због вређања Срба уопште није лоша ствар. Међутим...Челси Хендлер је само један делић проблема с којима се Срби и Србија суочавају. Земљом влада медијски мрак, јер скоро све контролишу или странци или жутократе. Десет година економске политике Г17+ је опустошило индустрију, пољопривреду и све остало. Војска је боса и гладна, а министар хоће у НАТО. Док министар иностраних дела губи време на свађање са суманутим мрачњаком на политичкој маргини, његови подређени извршавају наређења и спремају признање „независне државе Косовије”. А Врховни Жутник не одустаје од своје намере да уништи народ и од њега направи нешто друго, како је ономад најавио у басаријадама.Ово није само унутрашњи проблем. Сваки пут кад неко у дијаспори извојује било какву победу над медијском сатанизацијом, жутократе нађу начина да је обесмисле. Можда то неће учинити сада, пошто је мета спрдње био ШуНАТОвац, али сваки други пут бих очекивао да реакција из Београда на овакву кампању буде понизно извињење Врховног Жутника. Сасвим је јасно да, какве год проблеме Срби имали у свету, највећи проблем ипак имају у самој Србији.Није да ме не радује што је остварен можда важан преседан у борби против сатанизације. Али када би се бар делић енергије с којим се протестовало против испада Челси Хендлер усмерио на спречавање даљих непочинстава жутократије... таква победа би много више значила.

Jeftini senzacionalizam je trend koju je Internet doveo do neslućenih razmera. BREAKING, SHOCKING, AMAZING i slične krupne reči koriste se više nego ikada, a lepljivi naslovi predstavljaju ultimativan zadatak svakog novinara. Kontekst se istog trenutka i zaboravlja, jer on nije bitan, čini vest mlakom, neinteresantnom, svakidašnjom. Ne poziva na komentarisanje i da širenje diljem društvenih medija što je primarni fokus novih medija. Plašim se da je priča o novom sajtu skupštine od 59.000 eur upravo potpala pod ovu kategoriju, pa inspirisan negativnim komentarima i diskusijom na twitteru probaću da pojasnim zašto neki sajt košta toliko koliko košta, i zašto ovo i nije toliko iznenađujuća cifra.

Pre par nedelja učestvovao sam u komisiji na tenderu za izradu jednog sajta čiji je budžet približan ovom iz naslova. Iskreno, bio sam na prvu loptu iznenađen ali kada sam dobio detaljan budžet sve je bilo mnogo jasnije i opravdanije. Kao neko ko dolazi iz freelance voda, ali i neko ko je dobar deo svojih sajtova naplaćivao do 300 eur (odrastanje :)) i meni je teško da percipiram da nešto kao sajt košta 30-40-50 hiljada evra. Ali, u tom trenutku se treba osvrnuti i na onaj savet Think big iz moje školice preduzetništva. Razlog zašto su meni ove cifre bile impozantne dolazi baš iz te freelance zaostavštine, kada radite sve sami od Vas se i očekuje da radite za manje novca. Pokrivate više oblasti, ali time i gubite fokus na osnovu čega verovatno i sam rast biva znatno usporen. Jedna osoba ne vredi 50.000 eur koliko god dobra bila za ove poslove, a i ne nudi dovoljno ozbiljnosti za projekte ove veličine. Oni zahtevaju određenu reputaciju i sigurnost koju ni jedan freelancer ne može da ponudi, makar ne na onom nivou koji očekuju donatori, poput USAID-a koji je finansirao izradu ovog sajta.

Zašto reputacija i sigurnost?

Ivan je imao jednu interesantnu ideju – formiraću marketinšku agenciju koja će imati samo jednu rečenicu na sajtu. Radimo stvari na vreme u planiranom kvalitetu usluge. Ovo nije za džabe tako. Završavanje poslova na vreme jeste glavna boljka velike većine web timova, posao je takav a i činjenica je da nam nedostaje fokusa na nivou industrije. Profesionalnih timova koji mogu da ponude ovakvu uslugu ima jako malo, manje od 5, među kojima je i Omnicom koji je izradio ovaj sajt. Činjenica je da oni imaju ozbiljan tim, visoko obrazovane pojedince koji su duži period u kompaniji, ozbiljne projekte iza sebe, ozbiljnu infrastrukturu (jako bitno) – jednostavno odaju sliku MI SMO OZBILJNA KOMPANIJA. Dok većina nas ima puno znanja i radi iz stana, to baš i nije najpoželjniji scenario kada radite sa donatorima. Isto važi i za ljude koji se angažuju od projekta do projekta, sve to umanjuje ozbiljnost samog tima koji nastupa na nekom tenderu. Ko je imao priliku da sarađuje sa nekim od ovih finansijera sigurno zna koliko se profesionalizam ceni.

Ne treba zaboraviti i onu čuvenu englesku – “Nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftine stvari.” Ista je itekako primenljiva u ovom slučaju, za planiranu investiciju dobijen je visoko kvalitetan sajt, koji je urađen po planu i na vreme. Koštao je više nego što većina nas misli da vredi, ali je zadovoljio tražene uslove i TO JE ONO ŠTO KOŠTA. Da su to kojim slučajem pare koje plaćaju poreski obaveznici (svi mi) kritika bi bila itekako na mestu, i ličila na pranje budžetskih para obzirom da postoje zdrave alternative (manji tim, manje zahtevan sajt, fleksibilniji vremenski okvir), ovako kao deo projekta iza kog stoje dosta rigorozni strani donatori itekako ima svoju opravdanost.

Raščlanite troškove

Kada je jednom od prijatelja ponudjena investicija od 100.000 eur, na iznenađenje mnogih konstatovali smo kako je to jako malo novca. Ljudi koštaju, i ako imate 10 zaposlenih koje plaćate o proseku 500 eur (što je neki prosek industrije) to je 500 (plata) x 1.7 (umnožak troškova oko plate) x 10 (broj ljudi) x 12 (meseci u godini) = 102.000 eur. Odavde, za godinu dana potrošili ste novac samo na plate. Stoga treba vrlo pažljivo postupati sa ciframa kada su veći projekti u pitanju.

Gledajte ovaj projekat po istom principu. 3 programera čiji sat košta 20 eur (prosečna cena programera u spomenutoj petorci), dizajn se obično procenjuje na oko 1.500-2.000 eur (naslovna, artikl, kategorija, unutrašnje strane, mobilna verzija), sistem admin (serverska podešavanja, održavanje servera…), projekt menadžer koji košta takođe 20 eur/sat. Uzmite i da projekat traje oko 3 meseca kada se uzmu sve iteracije kroz koje je neophodno proći da bi se došlo do krajnjeg rešenja. Ako radite sa sporom državnom upravom ova cifra je verovatno još i veća. I neka je mesečno održavanje 200 eur, kako je ugovorom obuhvaćeno i održavanje sajta za 3 godine.

4 (osobe) x 60 (radnih dana u 3 meseca) x 160 eur (dan) + 1 (sys admin) x 15 dana x 160 eur (dan) + 2000 eur dizajn + 200 (mesečno održavanje) x 36 (meseci u 3 godine) = 38400 eur + 2400 eur + 2000 eur + 7200 eur = 50.000 eur.

Opa, ovo vraški liči na gore definisanu cifru. A gde je copywriting, fotografija, edukacija, migriranje podataka iz starog CMS-a i sl. i sl.

Možda previše karikiram ali samo hoću da Vam predstavim kako spomenute cifre često i nisu toliki bauk ako se pravilno predstave. Morate imati definisanu cenu za ono što radite, Torbica je jedno vreme imao interesantnu izjavu da njega svaki dan otključavanje kancelarije košta 350 eur. I tu nema ništa čudno ako se pogleda na način na koji je dekomponovana gornja brojka. Posao košta i posao mora da se naplati. Uvek postoje brža i jeftinija rešenja, ali nisu nužno i kvalitetnija i ne zadovoljavaju okvir koji je neophodan. Verujem da je u ovom slučaju okvir bio upravo taj – da se napravi kvalitetan sajt, u skladu sa poslednjim standardima, u definisanom vremenu i definisanom budžetu i oni su u tome uspeli. Lepo je Nemke rekao da se ne mogu porediti babe i žabe. Svet očima freelancera izgleda mnogo drugačije od sveta osobe koja vodi tim od 16 ljudi, ne kažem da bih se menjao ali mogu da razumem.

Suština je da ne treba prihvatati servirane informacije zdravo za gotovo, već da je često kontekst taj koji nedostaje da bismo razumeli neke stvari. Stanje tržište nam nije najzahvalnije i gnev većine je donekle opravdan, ali bilo bi lepo da umesto jaukanja postavimo neke stvari na svoje mesto i definišemo cenu rada koja će biti tržišno prihvaćena. Dece, koja će raditi sajtove od 100 eur, će uvek biti ali kvalitet je oduvek imao i treba da ima svoju cenu, tako da mislim da treba ipak da razmišljamo u tom pravcu i biće nam svima puno bolje.

Napomena: Omnicom je jedna od retkih firmi sa kojom nemam gotovo nikakve odnose, tako da ovaj tekst ne predstavlja čuvanje leđa nekog od prijatelja. Imao sam prilike jednom da ih upoznam i odali su baš onakav utisak kakav sam gore opisao. Ozbiljna firma koja radi iste takve projekte i to vrlo fino naplaćuje. Verujem da mnogi od nas mogu da urade neke stvari bolje od Omnicoma, ali jednostavno nastup koji oni imaju prema kompanijama je nekoliko nivoa iznad onog sa kojim bilo ko od nas nastupa a to ima svoju cenu. U niši u kojoj oni operišu starke i geek majice ne tretiraju se kao najpoželjniji odevni predmeti :)

Život u Srbiji nalaže i određene oscilacije iz krajnosti u krajnost, svojstvene pubertetlijama. Od vrhunca do dna obično nas dele sati, a društvo nam čine podjednako brilijatni mladi umovi kao i izopačeni političari spremni da pregaze sve radi ličnog a ne i dugoročnog interesa. Takvi smo kakvi smo, prokleti našim izobiljem, imamo sve i to uspešno prikrivamo od nas samih utrnuli od problema i svega što smo videli a nismo hteli. Šut protiv rogatog ne može, i najlepše zvezde nestaju sa neba oterane od nekih manje sjajnih ali beskrupuloznijih… Ovu ne dam da oteraju.

Kada se završila Share konferencija otkrio sam gomilu nekih novih ljudi koji se nikako ne mogu nazvati Srbijom kakvom je većina predstavlja. Mladi, puni entuzijazma i spremni na akciju. Da nešto promene, poguraju, iniciraju, ostvare. Lepi i šareni i takvi odskaču od sivila ispunjenog sveopštom letargijom zbog kog moramo i da forsiramo optimizam. Iz tog pepela se ponovo digla nada uz strah da se događaji poput ovog ne mogu ponoviti. Neopravdan, jer se samo par meseci kasnije pojavilo nešto malo drugačije ali sa vrenjem entuzijazma kakvo odavno nisam video – How To Web.

Kada sam pre par meseci podržao dešavanja IT događaja u sveopštem hejtu čestih konferencija i okupljanja znao sam da neću pogrešiti. Oni su ozbiljan tim spreman dosta toga uradi, a kad ih imate tako na okupu, pitanje je trenutka kada će se dugo očekivana prava stvar desiti. Nije im trebalo puno. Svoje oduševljenje How To Weba ne bih da opisujem iznenađujuće kvalitetnim predavanjima i panel diskusijama, odličnom klopom ili žurkom na kakvoj nisam bio duže vremena. Ivan je bio prilično ažuran po pitanju predavanja, a o žurci ste mogli dosta toga zaključiti kod Dadice ili sa slika. Oni jesu neophodan sastojak dobre konferencije, ali je sinergija svih ovih bila ta koja je učinili ila da se sledeći HTW čeka sa velikim nestrpljenjem.

Najveća vrednost konferencije bila je zapravo otkrivanje. Otkrivanje nekih pametnih ljudi za koje dobar deo nas nije znao. Otkrivanje reči “moguće je”, koju smo nekako svi mi zaboravili. Otkrivanje arogancije i istrajanja koje nam tako nedostaju u našem pohodu na svet. Otkrivanje da mi nismo poslednja rupa na svirali, i da nismo obavezno i neko koga svi mrze već neko kome se i značajni ljudi iz inostranstva dive. Ono što su pokazali ActiveCollab, TopEleven, Kolektiva i Limundo jasan je znak da je moguće, a uz savete prijatelja i sve veću vidljivost Srbije kao startup lokacije ovih priča nadam se biće sve više. Taksiko pobedom na Startup 2.0 konferenciji se već vraški približava tome, a iskreno se nadam da će sličnim putem uspeha krenuti i predstavljeni SiteCake i MobiPatrol.

Za kraj reći ću samo da sam malo puta u životu bio srećan kao što je to bilo po okončanju HTW konferencije. LeWeb je bio veliki i potpuni mindblow, i totalno me poremetio iz ležišta ali vrednost ovog dešavanja je što se desio tamo gde sam svaki dan. Među ljudima koje volim u društvu ljudi za koje nikada nisam verovao da će doći u Beograd. Majk, Kejti, Kirsten, Patrik i Bogdan nisu krili da ih je Beograd pozitivno oduševio, a neki su najavili i povratak prvom prilikom. Obzirom na njihov uticaj širom sveta, ovo predstavlja jednu od većih pobeda cele konferencije, posebno ako uzmete u obzir gore-spomenutu vidljivost. I još gomila malih pobeda usput koje sam verovatno zaboravio da spomenem. Lep skok unapred, koji nisu ispratila dva koraka u nazad i hajde da na iste zaboravimo makar na trenutak, odvažimo se da napravimo dobre stvari i zajedno krenemo napred. Jer to je valjda jedini dobar put…

PS. Vukašine, Dragana, Jelena i Vlado: Imate moju veliku zahvalnost i neupitnu lojalnost dokle god radite ovakve stvari. Znam da nisam puno pametan, ali mogu solidno da ponesem a ide i leto neće mi loše pasti po liniju. Hvala Vam na neverovatnoj injekciji samopouzdanja i inspiracije, bila mi je zaista potrebna.

Сутрадан у Београду почиње конференција НАТО. Васколики генерали, пуковници, министри и чиновници долазе у Србију не да разговарају или шире пријатељске односе; како НАТО „разговара“ види се у Либији и Авганистану. Не, циљ конференције је да се покаже доминација над „пријатељским и партнерским“ земљама.Није случајно састанак заказан баш у Београду. Није реч само о промоцији НАТО, већ и о ритуалном понижавању домаћина. Јер, баш су Срби 1999. показали да је НАТО тигар од папира, који није могао да постигне своје циљеве оружјем, већ на крају само преваром и пропагандом. Пропаганда - управљање утисцима - је сврха овог састанка. Порука коју НАТО жели да пошаље свету је: „Ево видите, бомбардовали смо Србију пре 12 година, а данас нам власти у Београду једу из руке и госте нас. Отпор је бескористан, а наша победа неминовна. Покорите се!“Не знам колико ће људи протестовати против ове окупаторске параде, што изласком на улице, што пуштањем сирена за ваздушну опасност, или на неки други начин. Надам се што више, јер то ће онда бити знак да Срби нису сасвим анестетисани, да још нису преумљени у Жутне, да још постоји воља за отпором упркос вишегодишњим напорима ове власти (али и претходних, све од петооктобарске квази-револуције) да тај отпор, народ и свест уништи. По налогу својих финансијера из НАТО.Полиција, која годинама за рачун жутих пендречи и до смрти „поступајући по наређењу“, сада ће бити суочена са задатком да бије (и убија?) у име убица српске деце. Да премлаћује оне што су (наводно) дошли да им „ломе“ Београд, зарад оних који су тај Београд бомбардовали. Сада, значи, имају избор: да буду пендреци, или људи. Подсетите их на Његоша: коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.А у духу мултикултуралности, мултиетничности и толеранције, НАТОкратама пошаљите поруку на језику једне од држава-чланица, с којом смо у не тако давној историји имали „стратешко партнерство“: Сиктер!

Читам данас да је у демонстрацијама у шпанском граду Валенсији повређено 12 особа приликом сукоба с полицијом. Шпанци протестују због корумпиране власти, економске кризе и незапослености од читавих 21%!Питам се да ли је у Шпанији копање по ђубрету једна од примарних грана пољопривреде. Да ли знају они уопште шта је корупција, кад не уживају благодети жутократије? Знају ли шта је неслобода, кад им медији нису сви листом под контролом странаца и демократора? Знају ли шта је демократија, када немају на власти неизабрану коалицију, а у њеној служби легије невладника? Кад још имају право на свој језик, културу, традицију, историју... Уосталом, замислите, имају краља, уместо демократског „прошпанског“ председника како је и ред!Очигледно Шпанци нису довољно „цивилизовани“. Јер ево, буне се када им није добро. А Срби - пардон, Жутни - ћуте и трпе. Како им је лепо наредио Велики Б(о)рат.

Juče je u novom broju nedeljnika NIN na 30-toj strani izašao i tekst o stanju domaćeg tržišta i potencijalima domaćih Internet kompanija za nastup na globalnom tržištu u kome veliki deo zauzimaju tekstovi koje smo napisali Ivan Minić i moja malenkost. Kako tekst i dalje nije dostupan na sajtu, a neki od vas nisu u stanju da kupe magazin (što je najtoplija preporuka) evo dela koji sam napisao, a voleo bih da se kroz komentare i uključite u diskusiju i date svoje zapažanje o ovom problemu.

Photo: Isaac Leedom

Internet nam je dao jednu interesantnu mogućnost. Da bez većih troškova, posebno ako poredimo sa ostalim industrijama, izađemo i na svetsko tržište i tako stanemo rame uz rame sa servisima iz celog sveta. I pored toga, retki su servisi koji su zaista i uspeli u tom izlasku te se često dolazi u dilemu da li su domaći Internet preduzetnici dovoljno inovativni da osmisle nešto što bi imalo vrednost na svetskom nivou. U pesimističnom okruženju poput našeg odgovor se sam nameće, bez ozbiljnije analize faktora koji to mogu podrobnije da objasne – dakle NISU. No, ovaj odgovor nije i tačan već je posledica neinformisanost i činjenice da su oni koji su uspešni često i jako malo povezani sa Srbijom.

U Srbiji postoji nekolicina jako uspešnih globalnih servisa, koji funkcionišu u svojim nišama i kao takvi nemaju vidljivost koju možemo pripisati jednom Facebooku ali to ne znači da su beznačajni. Globalni vertikalni pretraživač Vast je u potpunosti razvijen u Srbiji, mogućnost da iznajmite limuzine širom Amerike omogućava vam još jedan servis razvijen na lokalnom tržištu Groundlink, a ne smemo zaboraviti ni trenutno najpopularniji Facebook fudbal menadžer na Top Eleven koji igra gotovo 3 miliona ljudi na mesečnom nivou. Priče postoje, ali se o njima puno ne priča i nekako ih uvek nadvladaju pesimizam i traženje razloga. Istina je da nam fali vidljivost, edukacija, infrastruktura i najvažnije preduzetnički duh. Kao mala zemlja nismo previše privlačni investitorima te ideje koje su možda i imale dovoljno kvaliteta za uspeh nikada nisu izašle van naših granica. Uspeh jednog bi tako povukao mnogo drugih manjih servisa da probaju isto, a deljenjem znanja bismo verovatno posle nekog vremena i ucrtali ime naše zemlje u svetske mape uspešnih startup kompanija. Primeri poput Izraela, ili znatno manje Estonije pokazuju da to nije nemoguće.

Najvažnije – fali nam preduzetnički duh. Ucrtana životna mapa fakultet – dobar posao – penzija i dalje predstavlja mantru velikog broja mladih i inovativnih ljudi, te se premalo njih odlučuje za rizik i pokretanje sopstvenog biznisa u godinama kada je to najzvodljivije raditi. Neophodno je rizikovati i u potpunosti se posvetiti realizaciji, a u ovome je poželjna i pomoć države u vidu startup kredita koji će pomoći mladima da istraju u svojim idejama do prve ozbiljnije faze razvoja servisa. Kada se stvari postave na noge, cela startup mašinerija može da se zahukta i uspešni servisi motivisaće mnoge da krenu istom stazom, baš kao što je ActiveCollab motivisao mnoge u Srbiji da krenu sa globalnom distribucijom softvera. A onda, ko zna možda jednog dana i dobijemo visoko uspešan servis sa naših prostora poput Facebooka.

Обично чекам „Око“ да коментаришем туђе текстове, али данас прочитах нешто што заслужује посебну пажњу.Поведен, претпостављам, прошлонедељном басаријадом Врховног Жутника, Жељко Цвијановић је данас објавио „Писмо пријатељу из власти“. (I, II). Срочено као обраћање (по тону, одавно већ бившем) пријатељу „К“, тамо међу жутократама, писмо сецира сву беду ових разбијача и пустошитеља Србије. Они који су их на власт довели - не гласачи, већ наставници курсева у Гармишу и Сегедину: „...бирали су вас - баш такве су хтели - по критеријуму ваше јаловости. Бирали су вас јер су знали да ћете се, кад вас врате из Гармиша и поставе на власт, по закону физике најпре обрачунати са креативном елитом и произвођачима добара. Знали су да ћете, шта год радили и причали, поделити друштво, само по томе што су знали да на местима која сте желели простора за вас има само ако је тако и никако другачије.“ Колико год међу њима има оваквих или онаквих, не мотивише их никаква идеологија, већ чиста похлепа. Идеологију смишљају накнадно, да оправдају своја непочинства. „Жутизам“ је производ те њихове јаловости и слабости карактера, а не неког размишљања о стању света. А пошто је за издају потребна бар некаква идеологија, онда жутократе нису ни издајници, већ нешто још ниже: поробљивачи.У наставку писма, Цвијановић описује како жутократија гледа на Косово и на српски идентитет. По њима је Косово оптерећење које треба да се што пре ампутира, а циљ је да се „промени културни модел“ Срба (баш као што се ономад излануо сада већ бивши културкомесар). Али то се не ради зарад остваривања неких великих тековина цивилизације, већ само и једино да би се под скутом Брисела осигурао опстанак жутократије. Јер, како каже свом бившем пријатељу Цвијановић: „ви ћете владати ако ми останемо без историје; ако је спасемо, места за вас у њој неће бити.“Чуде се, вели, страни амбасадори како су жути успели да у тако кратком року просто униште земљу, а да се нико озбиљно није побунио. Из страха, слабости, кукавичлука, шта ли? Каже:„...нисте Србима донели хлеб, али сте им узели слободу; нисте им дали посао, али сте им узели сваку наду; нисте им вратили правду, али сте им узели последње залихе поноса, оне које чувају још само за своју децу. И зар то није нека промена културног модела?“Али колико год се чини успешном, кратког је века. Јер жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом:„Историја није, као што мислиш, ствар представа, већ ствар неких истина, једнако као што гладни у Србији данас нису ствар сопственог утиска, већ чињенице да немају шта да једу.“Такве илузије ретко трају вечно. Зато, ма колико мало наде је остало за нас „непреумљене“, за њих је нема никако. Јер, да парафразирам Томаса Џеферсона, једног од оснивача САД: ова власт би требало да стрепи од помисли да је Бог праведан и да његова правда неће спавати заувек.Прочитајте писмо, да бисте знали ко и како влада земљом која је још мало па постала Жутија, али ће опет бити Србија. Чим пробудимо Божију правду.

Сваки пут кад жутократија направи неки пасјалук, деси се исто. Неки су тужни, неки су љути и бесни, неки се радују. Можда буде нека демонстрација, на којој Дачићеви преторијанци пребију (а понекад и убију). Свако чудо за три дана, и после опет исто. Народ ћути и трпи, а режим добије нове инструкције шта следеће да уништава.Демонстрације имају смисла само ако власт обраћа пажњу на ту врсту испољавања народне воље; видели смо ваљда довољно у протекле три-чегири године да нам буде јасно да то са жутократијом апсолутно није случај. Она мари за вољу само својих страних господара.Посебно је питање шта се догађа у главама полиције која има наређење да у име квислинга и колонијалних подрепаша до смрти пендречи свој народ. Није случајно режим одликовао оног батинаша који је тукао оне што су дошли „његов Београд да ломе“; сумњам да му је пало на памет да бије у име оних који су тај Београд бомбардовали.Горе од полицијског пендрека и режања режимских медијских паса је очај који просто прожима огорчену већину, која углавном зна шта неће али никако да артикулише шта хоће. У одсуству те артикулације, људи се каче за детаље медијске манипулације. Тако се онда воде бескрајне препирке о томе да ли је, нпр. Ратко Младић злочинац (уместо да о томе одлучује суд - али истински, не монтирани), или да ли је Слободан Милошевић био добар или лош владар. А нико да се упита има ли ити једне државе на свету која гази свој устав и законе и руши саму себе тако што изручује своје војно, политичко и полицијско руководство непријатељу. Да ли таква држава онда има икакав легитимитет, да ли је уопште потребна? Одговор се намеће сам од себе - али само ако не постављате погрешна питања.Увек се враћам на ону Андрићеву дијагнозу о злостављању које толико извитопери народ да више не зна да разликује добро од зла и сопствену корист од очигледне штете.Жутократе су свашта нешто: сујетни, горди, неморални, насилни, покварени. На нашу велику несрећу, нису глупи. Односно, наводни властодршци (у ствари само гињоли из којих вири рука странаца) можда и изгледају празноглаво, али то сигурно нису њихови пропагандни и маркетиншки саветници, који тачно знају како да упакују неку вест. Тако сваки рушилачки, издајнички или слугерањски чин бива представљен као државништво, победа, или велики успех који обећано ЕУропство примиче на дохват руке. Није важно што се та прича све мање прима, довољно је да се убаци „мина“ у аргумент и да се онда народ око тога гложи док се кречење у жуто наставља.То се ради употребом манипулативног језика и логике идентитета. Тако се, на пример, примедбама на хапшење генерала Младића одговара „А, то ти подржаваш геноцид у Сребреници!" И онда се прича скрене на јалову расправу о пропаганди око Сребренице. Критика пузећег признања Независне Државе Косовије од стране жутовкрата проглашава се за „мрачно противљење бољој будућности“ (јер се ЕУропство аутоматски сматра рајем на земљи, је ли) и „негирање реалности“. И док се народ искобеља из кучине флоскула, ето већ новог жутог злодела, и циклус креће изнова.Све ово за сврху има једно анестетисање народа, оно чувено постепено кување жабе. Сваки пут кад неко каже „А зашто се бунимо сад против овога, када је оно ономад било много горе, па ником ништа“ он у ствари доприноси тој анестезији. Чак и кад је у праву, промашио је суштину, а то је континуитет жутократског злостављања.Како да не паднете у замку жутих манипулатора? Упитајте се којем принципу служи, или који принцип крши (ово чешће, нажалост) њихово деловање.Нико ко има макар трунку самопоштовања не може и не сме да пристане на теорију фантомског „заједничког злочиначког подухвата“ по којој је целокупно руководство Срба (РС, РСК, СРЈ) колективно оптужено. Независно од тога јесу ли осумњичени криви или не, њиховом предајом се разара држава и лажира историја. Статут Војводине је лош зато што се њим сепаратизам и обнавља један деструктивни поредак. Скупштинска резолуција о Сребреници је лоша зато што је наметнута и преписана, зато што признаје кривицу иако је Међународни суд правде Србију врло децидно ослободио одговорности, и зато што званично прихвата недоказану пропагандну верзију једног неразјашњеног догађаја. Предаја - или прича о подели - Косова је зло зато што се тиме држава одриче права и принципа, а не само комада земље. Проблем са жутократијом није само што се под њом лоше живи, већ што је посвећена злом циљу: да униште културу, традицију и менталитет народа и замене га другим, увезеним од својих господара.Што рече један драмописац, највећи Ђаволов успех је што је убедио човечанство да он у ствари не постоји. Сваки пут када сами себе саплетемо погрешним питањима које нам сервира жутократија, прихватимо анестезију док се не заврши још један рез. Довољно пута реците: „Нећу ваљда због овога да се буним“, па на крају нећете моћи ни због чега. Нестаће и државе и вас.А ако вам после свега овога недостаје инспирације да одлучите шта ћете и како ћете, послушајте песму „Они су“, Београдског Синдиката, из сада давне 2006. Можда вам нешто падне на памет.Они су систем, инструкцијадогма, корупција, терор институцијарепресија убијамафија, мурија, држава, хајдучијакадија, судија а ми смо револуција.

Političari nisu isto što i narod. Stav nečije politike ne znači da je i generalni stav nacije ako se upita pojedinačno, ali zna da bude stav dobrog dela nacije kao lako manipulisane grupe. Koliko ljudi je želelo rat pre 20 godina, sve ove proteste, razbijanja i sve ono što nas tera da se zapitamo ima li ko normalan? Malo, ali ta manjina je uvek glasnija. U noćnom prevozu se obično nađe jedna osoba koja ne plaća kartu i ako je ostalih 50toro to isto uradilo. Osoba koja će biti neobično glasna, bahata, besramna ali isterati na kraju svoju nameru, a možda i povući neke druge u isti postupak. Za glupost nije potrebno puno, obično dvoje ili troje, a onda će i bezlična masa nastaviti tako jer je zaboga greh imati različite stavove.

Tužno je to. Kao neko ko čita ovaj blog verovatno nisi deo te lako manipulisane mase jer veruješ i u nešto što nije napisano samo u “istinitim medijima”. Ne prihvataš sve što ti se servira već radiš svoj posao. Veruješ da se radom postiže boljitak, ulaganjem truda i okupljanjem ljudi oko sebe koji mogu da izguraju ideju. Ali to zapravo nije tako, jer te na kraju uvek nadglasa masa. Na kraju uvek pobede ideje onih koje ne želimo da pratimo, i ako svi koje znate nisu za te ideje. Plemena ili šta već.

Onda i ti ne glasaš, i ti se ne pitaš. Kako je Čerčil rekao – demokratija je najgori oblik vladavine osim svih ostalih koji su bili isprobani sa vremena na vreme. A odbijaš i da se uključiš, jer ne želiš da budeš deo sistema koji uništava. I tako u beskonačnost, u nadi da će se pojaviti neko rešenje samo od sebe…

Таман кад човек помисли да апсолутно није могуће потонути дубље од данашњег дна, жутократе се потруде да докажу да јесте, итекако. Ево њихов управни одбор РТС је сад нашао да се извињава за наводни говор мржње деведесетих. Мисле, ваљда, што више пљују по својим претходницима, њима ће образ бити светлији и чишћи?Дабоме да неће. Ево очас су вест преузеле све светске агенције, које већ две деценије искључиво објективно и професионално, без имало говора мржње, пишу о Србима: агресорима, крволочним геноцидним злотворима, масовним убицама и систематским силоватељима, дестилату чистог зла које је потребно искоренити огњем и мачем.Не верујете? Ево само неких одабраних цитата:„народ без закона и без вере... народ разбојника и терориста... болестан народ... тргују људским органима својих жртава... банда разбојника и убица... дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу...“Западни свет је измислио категорију „говора мржње“, као сопствени вид политичког топуза какав је у комунизму био вербални деликт. Али данас, на том истом Западу, свако може потпуно некажњено да каже о Србима ствари за које - када би их изговорио о било којој другој нацији, религији, боји коже, сексуалном опредељењу, итд. - би иначе завршио на робији. Штавише, силни свет је направио каријере у политици и новинарству од измишљања или понављања најгнуснијих лажи о Србима. Тако да ако ико икоме треба да се извињава...Јок. Без икаквог разлога и повода, жутократски одбор РТС пљује на своју кућу, на своју земљу и на свој народ. Баш их брига, они себе не сматрају Србима, већ жутограђанима или шта већ. А онда се та изјава лепо пласира у објективне, непристрасне и толерантне западне медије типа Асошијетед преса (Јована Гец, још једна жутограђанка). И још се за потребе задовољавања шаблона као релевантни цитат узме изјава Марка Караџића - бившег културкомесара, који чак ни унутар Чедине србофобичне странке више не може да добије синекуру - да је РТС била представник политике „истребљивања и насиља“ и да ово извињење није довољно!Данас у земљи Жутији, некад званој Србија, онај ко неће да краде, лаже или убија, углавном нема хлеба. Ко је такву Србију направио, РТС из деведесетих, или ови што већ 11 година владају уз помоћ „пријатеља и савезника,“ чија свака реч, ево видели сте, просто одише љубављу и толеранцијом? Данас се у Жутији живи - и то како! - само и једино од србомржње. Све у Жутији можеш, док Србију мрзиш. А ако је волиш, ако волиш себе - не можеш ништа. Не дозвољавају силни професионални борци за људска права, слободу и демократију.Избори неће помоћи. Жутократија је опоганила све чега се дотакла, од скупштинских клупа до спорта; од новина и телевизије до образа и части; од земље по којој ходате до хране коју једете. И наставиће да погани, гази, пљује, понижава и уништава, док јој се не стане у крај. А да се то деси, изгледа да ће бити потребно више од убацивања листића у кутију или изласка на улицу.

Prijatelj mi je malopre poslao listu najpopularnijih sajtova u BiH za april 2011. na kojima je posle jako dugog perioda promenjena situacija na poziciji broj 1. Posle višegodišnje vladavine jednog informativno portala kao što je slučaj kod nas (sarajevo-x.com) na prvo mesto je došla kupoprodajna mreža Pik, dragih prijatelje iz Sarajeva, koji su tako posle Derneka ponovo dokazali da znaju da pogode ono što “raja” traži. Kao neko ko je bio lokalna ispostava njihovih proizvoda u Srbiji, osećam se dužnim da probam da objasnim tajni sastojak njihovog uspeha.

Prvo i osnovno Pile i Ado (koji stoje iza proizvoda) su sjajni momci. Neko ko voli Internet, ko je odrastao i živi na njemu. Ovo je osnovni preduslov da napravite proizvod koji kida, nerazumevanje medija i potreba njegovih korisnika često dovodi do vrlo brzog kraha. Dernek je bio sjajna škola, napravljen je superpopularan proizvod, ali je adekvatna monetizacija izostala da bi na kraju, zajedno sa većinom lokalnih društvenih mreža, bio pojeden od strane Facebooka. Stekla su se znanja i izvukli zaključci koji su na najbolji način pretočeni u zvezdu našeg teksta Pik.

Spomenuta ljubav prema Internetu ili bolje rečeno strast je neophodan sastojak da biste uspeli, i upravo onaj koji pravi razliku. Zbog ovoga je bitno da ste odrasli na internetu, kao i da radite stvari koje volite. Strast je ta koja vas gura i u trenucima kada postoji više zanimljivih stvari od razvoja servisa (izlasci, odmori, društvo…). Umesto gostovanja na konferencijama i izliva samoljublja, priče o venture kapitalu, biznis planova, strategija komunikacije i čega već sve ne, vreme je uloženo u razvoj kvalitetnog proizvoda, onakvog kakav odgovara ljudima. Odatle i tako napredna tehnološka platforma, ali ona nikako nije bila dovoljna. Da jeste, u Srbiji bi servis samo od sebe zaživeo što nije bio slučaj.

Ne treba zaboraviti ni na neophodnost poznavanja tržišta i adekvatan tajming su koji će sve ovo učiniti ozbiljnim. Ok, tajming ovde i nije bio toliko presudan, ali činjenica da su oni momci koji jako puno vremena provode među ljudima je učinila da izađu u potpunosti susret potrebama tržišta. Nemamo veliku penetraciju Internet korisnika ali imamo 2 mobilna telefona po stanovniku? Zašto to ne iskoristiti i jednim killer featureom smrviti konkurenciju? Upravo se to i desilo!

Šta se desilo sa Srbijom?

Grešaka je bilo nekoliko a pre svega nedeljenje strasti, praćeno nedostatkom fokusa i previše površnim ulaskom na tržište ponajviše sa infrastrukturnog aspekta.

Nedeljenje strasti je nastalo iz činjenice da se tim mnogo lakše od pojedinca motiviše da nivo strasti održi na zavidnom nivou. Oscilacije u ponašanju uvek budu pokrivene onim drugim članovima i tako krize odrastanja brže nestanu. Dok je ta strast postojala kad god smo radili zajedno, kada bih ostao sam entuzijazam bi nestajao kad god su drugi tekući problemi ugrožavali rad na servisu. Direktna posledica ovoga je odsustvo fokusa, client’s work i razvoj svog servisa vrlo teško idu rame uz rame kada ste sami. Možemo slobodno reći i ne idu.

Ništa manji problem nije bila ni infrastruktura. Rad sa velikim brojem korisnika koji podrazumeva novčane transakcije zahteva i određeni nivo poverenja i ozbiljnosti, kao i ludački support koji je izostao. Izostao zbog spomenutog fokusa, čime se gubilo poverenje koje za razliku od BiH verzije delimično bilo kreirano jer je Dernek u vreme starta servisa bio superpopularan. Lepo je Gary rekao da je briga najbolja marketing strategija. Nije trebalo 30 strana pisati o tome.

Ali na greškama se valjda uči. Pozitivni primeri poput ovog nam služe da ih što više izbegnemo, mada na kraju ipak je sve do pojedinaca. Ne kažu Ameri za džabe, It’s always people stupid!

Pile, Ado – lepo je pratiti sve što radite i učiti od vas! Dok će drugi skrštenih ruku sedeti i govoriti kako je nešto nemoguće jer smo nesrećni Balkan, vi ćete svojim delom dokazati suprotno. A za to se skida kapa!

Мали експеримент из алтернативне историје од понедељка објављен је сутрадан (без да сам га нудио) у Новом Стандарду, па се полемика у коментарима наставила. У једном моменту сам одговорио:Признајем да ме мало нервира што се оволико трудим да рационално дискутујем са људима који очито или неће да читају написано (већ учитавају оно чега нема) или искривљују прочитано у складу са својим предрасудама. Просто ми није било јасно како је ико у стању да брани пакт са Хитлером, па сам томе посветио већину аргумената и енергије. А онда ми је један од коментатора скренуо пажњу на нешто чиме сам у ствари пропустио да се бавим, а врло је битно:Радосав Стевановић:Морам признати да сам био у заблуди, заведен (и годинама завођен) лажном сликом о 27. марту као патриотском чину групе официра. То је била последица оскудног знања о том судбоносном периоду наше историје, самим тиме и површног приступа и слабог разумевања узрока и последица 27. марта. Признајем да је се тога тешко ослободити.Не кажем да сам сада "просветљен", али сам подстакнут неким провокативним коментарима поводом Ваших чланака и овде и на "Видовдану", прочитао за неколико дана о 27. марту више него у читавом свом досадашњем животу.Оставимо се нагађања шта је могло да буде, пођимо само од непобитних чињеница. Погледајмо само две и извуцимо из њих закључке.1) Лажна слика о 27. марту као патриотском чину постаје јасна пред чињеницом да је комплетна пучистичка врхушка, као пси подвијеног репа, после Хитлеровог напада на Југославију срамно побегла из земље и оставила државу у расулу а обезглављен народ на милост и немилост окупатору. То доказује да циљ пуча и поништења бечког документа није био јуначки, херојски отпор Хитлеру по цену највећих жртава (што нам је деценијама набијано у главу), већ подло, плаћеничко, болесно каријеристичко и злочиначко гурање сопственог народа у неизбежну катаклизму а истовремено издајничко и бесомучно бежање ради себичног спасавања сопственог д.... (У прилог томе је и податак да је ген. Мирковић наредио стрељање неколико људи на аеродрому Никшић да би пучистичкој камарили обезбедио довољно места у авиону за бежанију.)2) Накнадни антифашистички отпор и настанак два антифашистичка, а међусобно закрвљена покрета, нема много везе са обарањем споразума Рибентроп-Цветковић и идејом 27.-мартовског пуча. И партизански и Равногорски покрет настали су као последица 6. априла, распарчавања Југославије и окупације Србије. Они су били истовремено последица и слободарског духа српског народа али и револта због срамног бекства из земље комплетног државног руководства и препуштања народа на милост и немилост побеснелом Хитлеру.Сваком искреном патриоти мора бити драго када се 27. март означи као симбол пркоса и непокорности слободарског српског народа. У крајњем случају, позваћемо се на масовне демонстрације у свим већим градовима Србије да бисмо потврдили ову тезу. Међутим, море чињеница ипак говоре да је сама идеја одбацивања споразума о приступању Тројном пакту тешко упрљана срамном похлепом за фунтама и доларима, издајничким (плаћеничким) карактером протагониста пуча, апсолутном небригом и за државу, и за династију, и за народ. Другим речима, сулудим и неодговорним, издајничким гурањем сопственог народа у сигурну пропаст зарад туђих интереса.Зато је, сматрам, неопходно раздвојити неспорни антифашистички и слободарски дух и расположење народа у Србији марта 1941. године од потпуно неодговорног и злочиначког чина једне плаћеничке, каријеристичке официрске клике која је свој злочин према сопственом народу замаскирала лажним патриотизмом.Комунисти су у ствари деценијама тамбурали баш о том кукавичком бекству властодржаца краљевине, чега се врло добро сећам. Али то не значи да то није била истина, колико год је они злоупотребљавали. Поготово када се упореди са само генерацијом раније - када су краљ, официри и влада делили судбину народа и албанску голготу - понашање властодржаца 1941. је апсолутно срамно, бедно и недостојно. Има ли бољег примера колико је за само две деценије југословенство успело да исквари српску „елиту“?Са друге стране, остаје чињеница да је народ пружио отпор и пактирању са Хитлером, и окупацији која је уследила, и деценијама комунистичке и досманско-жутократске индоктринације. Упркос свим страдањима и изазовима, карактер народа је итекако опстао. Мени то даје наду да је победа у овој борби за слободу итекако могућа. Можда чак и надохват руке.

Ima dana, kao što je danas, kada su sivilo i kišetina svuda oko mene, kada pročitam neke tekstove koji me pomere, rastuže (DedaBor – dan posle štrajka) jer znam koliko ima kvalitetnih ljudi u Srbiji koji, na žalost, polako gube njima važne bitke, jednu za drugom i bojim se da će uskoro sve takve bitke i prestati da se vode. Ali onda pomislim:  ima valjda i nešto lepo?

Tako su pomislili i pokretači akcije 365 lepih dana, koji su pokrenuli reku optimizma, Tatjana Vehovec (aka Mooshema) i Marko Herman (aka Fantazmo). Moo je meni sinonim finih akcija, počev od BlogOpen-a preko Da li si David i još nekih drugih (sve lepo ima na sajtu) do ove koja je najvedrija i najlepša, a Marko joj svesrdno u tome pomaže.

Zaključak – koliko god se mračno i sivo činilo svakodnevno okruženje, ima lepih stvari i kod nas, ako ništa drugo, priroda – otkrivena ili još neistražena, pitoma, divlja, u svakom slučaju prelepa (moji postovi o lepotama Srbije). Takva piroda je iznedrila i dobre ljude – pametne, nasmejane, radne, vredne (BlogOpen npr.) koji su stvorili ili stvaraju naše blago – muziku, filmove, književna dela, pozorišne predstave, programe i još mnogo, mnogo toga. Ovakvom akcijom možemo da pokažemo jedni drugima kako i gde da najlakše/najbrže napunimo baterije a da to nije neki daleki grad ili svetski poznata turistička destinacija, već deo prelepe nam Srbije

Данас је 1000. дан жутократије. Тужно.Просто је за неверовати како један, по карактеру слободољубив и тврдоглав народ, толерише толико дуго такву псеудо-религију, један езотерични култ, који одлично описује Душан Вучковић.Следбеницима тог култа све је дозвољено, чак и ствари које они проглашавају за највеће грехе, попут расизма или дискриминације. „Неверницима” је, дабоме, све забрањено. Тако Чедовишту Јовановићу у ствари и није жао што је Африканце назвао канибалима, а Драгољуб Мићуновић је једва дочекао да укида радио-емисије. Сад је јасно зашто се све оне „боркиње” за људска права на оглашавају када се Србима та права ускраћују; по њима, Срби и нису људи. Како изаћи на крај са том пошасти? Афирмацијом идеје слободне Србије, предлаже Жељко Цвијановић, од које жутократе и невладници беже као ђаво од крста.Јасно је зашто жутократе нису хтеле да обележе осму годишњицу косметског погрома или дванаесту годишњицу НАТО силовања; не би да увреде своје господаре. Поставља се питање зашто се више света није појавило на парастосу 24. марта - али одговор на то можда треба тражити у црквеним проблемима, а не у одсуству патриотизма. Јер ето, баш на годишњицу, Империја силује још једну земљу, под исто тако лажним изговорима. Подршка коју десетине хиљада Срба дају пуковнику Гадафију ипак наводи на закључак да слободољубивост и пркос нису нестали, тврди Никола Танасић. Да ли ће та енергија моћи да се усмери на сопствено ослобађање, видећемо.Жутократе су пред изборе обећавале ЕУропски живот; створиле су само ропски. Сада се Друг Бота позива на „реалност на терену” као полазиште своје политике, што у пракси значи признавање Независне Државе Косова - и то баш кад Империја напушта ту своју абортирану творевину! Какве су све сулуде и сумануте „реалности” Тадићеве политике, објашњава Бранко Жујовић (Глас Русије).Замишљен као демонстрација свемоћи и недодирљивости Империје, напад на Либију је у ствари само подвукао њену слабост и урушавање. Како вели Слободан Рељић („Лет изнад Обаминог гнезда”): „Друштво које је више држало да самообмане, него до својих истинских вредности, не може другима продавати памет. Сада је вероватно касно и за промену на боље. Једино није касно за отрежњење, после кога боли глава”.О Империји толико.Било да се ради о цени хлеба или малина, продаји Телекома, расизму у скупштинским клупама, споменицима убијању Срба, слободи говора и медија, приступању ЕУропској унији или НАТО, односима са Русијом, кризи наталитета, пропасти села и земљорадње, дрогама и криминалу, квазикултурном кичу, наводном фашизму и самозваном антифашизму... проблем свих проблема је жутократија. Не само људи који су на власти, већ и концепт власти и њене улоге у друштву, који је и омогућио да жутократија учини толику штету.Није да ће се све решити њеним укидањем, али ће се уклонити главна препрека да се било шта решава.Хиљаду дана. Срамота.

Štrajk prosvetnih radnika Srbije (2011), pokazao je svoje lice i naličje. LICE: -prosvetni radnici su izašli iz svojih mišijih rupica, podigli svoje glasiće i udruženo stali ispred gomile besnih, razjarenih mačaka medju kojima su prednjačile mačke koje predstavljaju vlast u ovom malom serpskom seocetu, tik iza njih po koji roditelj koji se više sažalio nego [...]

Odgovarajući opis filma “Montevideo, Bog te video” je da je to baš lep film. Ne dobar ili loš, već baš lep. Jedan od onih koje možete da gledate iznova i iznova, bilo od početka ili u delovima. I tokom kojeg vam nije dosadno  iako traje skoro dva i po sata.

 Tema, koja nas vraća u Beograd tridesetih godina prošlog veka, u vreme u kome je ljubav prema fudbalu ali u isto vreme i prema pristojnosti, pravim vrednostima (“Važno je biti dobar fudbaler ali i dobar čovek, nekad se samo to računa”) sve opijala entuzijazmom, glumci i cela priča zajedno su blagi, fini, prožeti humorom koji varira od laganog tek da se osmehnete do grohotnog smeha na rečenice tipa: “I da mi se vrne moj boks, to mi je uspomena od pokojne majke!”

Glumačka ekipa odlično odabrana, naročito su (po mom mišljenju) svoje uloge sjajno odigrali, kao da su za njih bile napisane: Nebojša Ilić (Boško Simonović Dunster), Branimir Brstina (brica Bogdan) i Sergej Trifunović (načelnik Komatina).

Na kraju, ako niste već to uradili, odgledajte ovaj film. Uskoro će valjda i serija, da vidimo šta se to dešavalo u Montevideu, a onda, na kraju i DVD u prodaji da imamo u svojim kolekcijama (ko voli, naravno).